U Vukovaru,

marta 1998

 

 

Berenice i ja otputovale smo u Vuko­var da bismo posetile prijatelja Stevana. Upoznale smo ga u Beogradu, gde je – i sam dezerter – sara|ivao sa @enama u cr­nom. Pre godinu dana odlu~io je da se vra­ti ku}i u oblast koja se tada zvala zona UNTAES-a, od 15.januara 1998. pripada Hrvatskoj. U Ba~koj Palanci u{le smo u jugoslovenski autobus, da bismo nakon petnaest minuta u Iloku ~ekale hrvatski autobus za Vukovar. Bila je subota, Ilok je bio pust, ~ak nas je i ku~e koje je pro{lo cestom gledalo sa radoznalo{}u. ^ekale smo ~itav sat na autobus, nas dve same. Retko bi pro{la neka kola, ljudi su nas iz njih za­~u­|eno posmatrali, nismo u okolini na{le te­lefon kako bismo javile da kasnimo. Autobuska stanica bila je malen trg sa jednom praznom kafanom. Gospo|a u ka­fa­ni potvrdila nam je ipak da autobusi pola­ze sa tog trga i da treba da se ~eka. Ustvari je i do{ao. Pre nego {to je pre{ao nekoliko desetaka kilometara {to povezuju dva grada uputio se u unutra{njost, prema selima, da bi pokupio ponekog putnika. Sa­mo smo nas dve si{le u potpunom mraku Vukovara, a autobus je s putnicima produ`io za Vinkovce. Na autobuskoj stanici, nesumnjivo je to bila stanica, bilo je malo ljudi koje se moglo pitati kako da se do|e do Borova, a svi biroi bili su zatvoreni, osim {altera za informacije. ^ovek za tim prozor~i}em rekao nam je da je prekasno za autobuse, a nismo videle ni neki taksi. On je ~askom nestao, da bi se ubrzo vratio sa dvojicom. Zahvalile smo mu i zapo~ela je potraga. Nose}i nam torbe od ku}e do ku}e, njih dvojica su pitala gde se nalazi ku}ni broj koji smo tra`ile. Na kraju smo svi oti{li u Radni~ki dom, gde je u toku bila bu~na svadba. Kona~no nam se na telefon javila Nata{a, a za pet minuta stigli su Stevan i Sa{a i odveli nas ku}i. To nije jedna od onih upravo obnovljenih, ~istih i belih, kakve smo sutradan bolje mogle videti. Re~ je o stanu nekog izbeglice, kom{ija zastupa sopstvenika i iznajmljuje stan. Ujutro smo oti{le u Vukovar u potrazi za kafi}em, potom na ru~ak u Omladinski dom, na kraju autobusom za Beograd. Vukovar sam prvi puta videla pre godinu dana. Bilo je to na Uskr{nji ponedeljak, pa sam toj ~injenici pripisala potpuno odsustvo ljudi na ulici, samo su kola Ujedinjenih nacija i ”lokalna kra­ji­{ka” vozila velike kubika`e naru{a­va­la ti­{inu grada koji je nalikovao sceni za ratni film u pauzi izme|u dva snimanja. Po­re­de}i sa stanjem od pre godinu dana vidim poneku obnovljenu ku}u, mnogo manje kola, sva imaju hrvatske tablice, nema ot­vo­renih lokala. Popile smo espreso u ka­fi}u preko puta ”pijace”. Veoma malo (uvoznog) vo}a i povr}a, izuzetno visoke ce­ne (italijanski paradajz prodaje se po 5000 lira); ~okolade, med i kafa imaju }iri­li~ne natpise, uvezeni su iz Srbije. I {vercovane cigarete imaju oznaku SR Jugo­sla­vije. Nas dve kupujemo pone{to za mladi­}e iz doma u koji smo se uputile, malo kafe, ~okolade i meda i dajemo za to 19 maraka, tri puta vi{e nego {to bismo za to potro{ile u Beogradu. Ne treba ni da se pominje da je pijaca gotovo pusta, dok je cesta koja vodi do bre`uljka zvanog Ho­li­vud, gde je `iveo dobrostoje}i sloj sta­no­v­ni­{tva, posve pusta. Bombar­dova­ne ku­}e, napu{tene pre sedam godina, obrasle su korovom. Prole}e je, korov cveta. Ku}e koje su nedavno napu{tene sada su prazne. Stevan prime}uje ku}u koja je do pre neku nedelju bila nastanjena, sada su svi prozori polupani kako niko drugi ne bi mogao stanovati, nikakva hrvatska poro­di­ca. Izbledeo natpis ”Videoteka Al Pa­cino”. Berenice je {okirana uni{tenjem, a ja trajno{}u uni{tenja, ti{inom. Pre ne­de­lju dana bila sam u Pri{tini, tamo sam do­`ivela prigu{enu teskobu izazvanu od­su­stvom `ivota na cestama ~im padne mrak. U Pri{tini sam udisala vazduh straha od rata, vazduh predratnog stanja, a u Vuko­va­ru? Zlo je jednako, ali ovde je rat ve} pro­{ao, vazduh jeste vazduh poratnog sta­nja, ali nema obnove, nema nade i vlada jedna druga vrsta straha. Npr. strah Ste­vanovih roditelja, strah da }e oni ostati jedina srpska porodica u ulici, budu}i da svi odlaze. U Pri{tini ima nasilja, represije, gnev se ose}a u vazduhu, ovde ne. Sve je obu­­stavljeno i nakon kratkog perioda odu­­{evljenja obnovom, pa sve izgleda ona­ko kao {to je bilo neposredno nakon bom­bardovanja i napada jugoslovenske voj­ske, Arkanovih i drugih paravojnih gru­pa.

Dolazimo do omladinskog centra. U toku je sastanak izme|u omladine Vuko­va­ra i Osijeka, koji imaju jednu video projekciju. Centar je sme{ten u jednoj od vila biv{e bur`oazije, finansira ga jedna aus­trij­ska nevladina organizacija. Njeni su vo­lon­teri sme{teni tu, ali ih nismo srele jer su na odmoru. Uprkos posterima, muzi­~­koj liniji, televizoru, {arenim listovima na zidu, centrom vlada atmosfera strave, pu­s­to{i koja nas poput nevidljive magle sledi tokom na{eg boravka. Napu{tamo bre­`u­ljak, prolazimo kraj ru{evina austro­ugar­skih pala~a, udi{u}i ni{tavilo, ti­{i­nu.

 

Milena Zulianello