Prakti~na mirovna

politika kroz civilnu

intervenciju u

svakodnevici

 

Pojam civilne intervencije kao oblika mirovne politike toliko je {iroko shva}en da se ustvari vi{e uop{te ne mo`e shvatiti. Pod tim pojmom podrazumevaju se s jedne strane individualna delovanja koja se sa`imaju natuknicom ”gra|anska hra­b­rost” – na primer individualni i odva`ni od­go­vori u slu~ajevima rasisti~kih ili seksisti~kih nasrtaja u autobusu ili tramvaju. S druge strane, tu su akcije aktivisti~kih grupa uklopljene u lokalnu svakodne­vni­cu, kao {to su podr{ka izbeglicama, izgradnja mre`e za pomo} onima koji su van zakona, ali tako|e i demonstrativne ak­cije kao npr. dnevna ili sedmi~na pro­testna stajanja, akcije bojkota, kupovna potrep{tina za izbeglice, itd.

I sam pojam mirovne politike nije ba{ jasan, a po mom mi{ljenju on ostaje nejasan upravo kao parola u manifestima. Sma­tram da mirovna politika zahteva tak­vu politiku koja se aktivno usmerava protiv postoje}ih ili nastaju}ih struktura vladavine, budu}i da se te strukture napo­sletku uvek baziraju na nasilju. To nasilje -upravo u ovim krajevima – ~esto i{~ezava iza anonimnih dr`avnih struktura, pa kao strukturalno nasilje vi{e nije vidljivo. Sto­ga se, smatram, mirovna politika ne treba da suprostavlja samo vojsci kao instituciji i vojnom re{avanju sukoba, nego tako|e protiv ideje dr`avnosti koja im le`i u po­zadini. Mirovna se politika, dakle, mora aktivno boriti protiv dr`ave. Pri tome se ne radi samo o sredstvima – civilnim ili vojnim – koja }e se upotrebiti u slu~ajevima saglasnosti sa ciljevima dr`avne politike. Naprotiv, smatram da su mir i dr`avna politika dva cilja koji me|usobno ne mo­gu da se pomire. Tu temu ne bih hteo ovde da produbljavam, ali ipak moram da na­glasim kako odatle sledi zaklju~ak da taj sukob ne mo`e da se ubla`i, nego on ~ak mora da eskalira.

Ovde }u da navedem koje u~inke ci­vilna intervencija mo`e da ima u svakodnevnici. Grubo }u ih podeliti u ~etiri gru­pe:

– Gra|anska hrabrost slu`i pre svega, za pristup konfliktima me|u ljudima ili manjim ljudskim grupama: rasisti~kim nasrtajima pojedinaca ili manjih grupa, seksisti~kim napadima, ograni~avanjima i poni`avanjima koji se naj~e{}e doga|aju u javnim prostorima. Gra|anska hrabrost su{tinski slu`i ubla`avanju unutardru­{tve­nih sukoba, ali ona predstavlja i ve`­banje za budu}e dru{tvo koje }e u manjoj meri biti protkano nasiljem. Gra|anska hra­brost ipak poseduje tek ograni~enu delo­tvornost kada se radi o sukobu iz­me­|u dru{tva i dr`ave oko institucije vojske ili u pogledu dr`avnog rasizma ili rata. Pri tom ne negiram da gra|anska hrabrost predstavlja va`nu pretpostavku za dru­{tveni anga`man.

– Drugu grupu za mene ~ine svakodnevne lokalne akcije koje prvenstveno slu`e osve{}ivanju i prosve}ivanju sta­no­vni{tva. Tu spadaju npr. redovna stajanja, {ta­ndovi s informativnim materijalima, de­ljenje letaka, sakupljanje potpisa za pe­ticije, itd.

– Tre}u bih grupu civilne intervencije nazvao konkretnom podr{kom deprivilegovanima. To je podr{ka izbeglicama, bes­ku­}nicima, `rtvama nasilnih struktura kao {to su rasizam, seksizam i heteroseksizam. Osnivanje i odr`avanje `enskih ku}a ili SOS telefona za napadnute homoseksua­lce i lezbijke po meni u potpunosti predstavlja civilnu intervenciju u svakodnev­nici, civilnu intervenciju protiv seksisti­~kog i heteroseksisti~kog nasilja, jednako kao i sakrivanje ilegalnih izbeglica ili dezertera.

– ^etvrta grupa su svakodnevne akcije koje slu`e eskalaciji sukoba s dr`avom i s institucijom vojske. Tu spadaju npr. bojkot ratnog poreza, izbegavanje ratne slu`be pr­venstveno vojne, ali izbegavanje uklju­~i­vanja odre|enih profesionalnih grupa, npr. u oblasti zdravstva, te druge vrste akcija jedne mo`da svakodnevne gra|anske neposlu{nosti.

Prakti~nu mirovnu politiku ne mo`e da se posmatra nezavisno od konteksta so­­cijalnog pokreta - dakle mirovnog po­kre­­ta u naj{irem smislu– u kojem se ona spro­vodi. To pre svega va`i za zna~aj koji mo­`emo da pripi{emo malim svakodne­v­nim akcijama.

To }u ilustrovati nekim primerima.

 

1. Kori{tenje nema~ke armije van gra­nica

^ini mi se prili~no jasnim da je mi­rov­ni pokret prili~no dezorijentisan u od­nosu na rastu}u militarizaciju nema~ke va­njske politike, koja je krajem 80-tih godina dovela do dana{njeg kori{}enja nema~ke armije van granica. Pitanje je da li se jo{ uop{te mo`e govoriti o mirovnom pokretu, koji je po~ev{i od sredine 80-tih godina bio masovan, a potom je od veli­kih akcija konfrotacije s NATO-vim dalj­njim naoru`avanjem pre{ao na male akcije u svakodnevnici. Ovde ne bi da ra­spra­vljam o uzrocima, oni su sasvim izvesno vi­{estruki, ali posledice pak nisu isklju­~ivo pozitivne i tu se pokazuju posledice ci­vil­ne intervencije u svakodnevnici.

Nema~ka armija je krajem 80-tih godina pro{irila svoj akcioni radijus van gra­nica zone NATO-a. Npr. nema~ki specijalci u Kambod`i, vojska u Somaliji, a danas u Hrvatskoj i Bosni. Mirovni pokret je pro­­tiv toga predlagao kao alternativu ci­vil­no re{avanje sukoba. Tu alternativu pre­dstavljao je na brojnim skupovima na lokalnom nivou, ali to je dovelo do eskalacije konflikta sa nema~kom dr`avom i vojskom. Tek se kroz tu eskalaciju mogla stvoriti baza koja je manjim lokalnim akcijama omogu}avala politi~ku delotvo­r­nost. Poja~an konflikt sa sopstvenom dr­`a­vom bio bi takore}i polje koje bi omo­gu}avalo civilnu intervenciju u svakodnevnici, sakupljanje potpisa na peticijama, akcije slanja pisama, javne diskusije, izbegavanje vojne slu`be, itd. Bez tog sukoba nije bilo dovoljno spremnosti za sopstvenu civilnu intervenciju u svakodnevnici protiv {irenja polja delovanja nema~ke vojske, a izostala je i javna pa`nja za male intervencije. I jo{ ne{to veoma va`no: izostajanje eskalacije sukoba sa nema~kom dr`avom proizvelo je u javnosti utisak da se u svim tim raspravama ne radi o su{tinski suprostavljenim interesima, nego vi{e o sporu oko pravilnog sredstva za postizanje u osnovu zajedni~kih ciljeva. Ta stru~na diskusija ote`ala je anga­`o­vanje gra|ana i gra|anki.

 

2. Rat u biv{oj Jugoslaviji

Nijedan rat nakon II svetskog rata nije doveo do toliko brojnih aktivnosti mi­rovnog pokreta i {ireg stanovni{tva, kao {to je to bio rat u biv{oj Jugoslaviji. Ovde su se masovno primenili gotovo svi oblici civilne intervencije u svakodnevnici. Bilo je mnogo prosvetiteljskog rada, bilo je pre svega direktne podr{ke, kako u organizovanju humanitarne pomo}i za pogo|ene ratom u dr`avama – naslednicama Jugo­sla­vije, tako u pomo}i ovda{njim izbeglicama: podse}am na akciju ”Pre`iveti zi­mu”, prihvatanje ratnih izbeglica u mno­gim mestima na osnovu inicijative mi­rov­nih grupa.

Ipak, izostale su akcije protiv agresiv­ne interesne politike nema~ke vlade i NATO-a. Mirovni pokret od samog je po~etka kapitulirao u pitanju vojne intervencije – uprkos brojnim saop{tenjima za {tampu, velikog broja mirovnih organizacija– i zadovoljilo se sa vi{e ili manje humanitarnim radom. Ne `elim da umanjujem va`nost tog rada: taj svakodnevni rad bio je va`an, ali izostala je eskalacija sukoba s intervencionisti~kom politikom nema~ke armije. Konstruktivnoj i lokalnoj politici mirovnog pokreta nedostajalo je javno suo~avanje koje je jedino moglo da stvori prostor za odjek te politike.

 

 

Mirovni pokret je odvi[e miroljubiv!

 

Hteo bih na kraju da vrednujem: mi­rovni pokret je danas odvi{e miroljubiv a da bi mogao da postane politi~ki relevantan. To deluje kao provokacija, a neka vrsta provokacije i `eli da bude. Time me­|u­tim ne mislim da bi mirovni pokret trebao da napusti nenasilje i da bi trebao da po­~ne sa delovanjem nenasilnim sredstvima – takvo ne{to bi sigurno bilo samo ko­ntra­produktivno. Imam na umu ne{to drugo: mirovni pokret te`i da oslabi i razre{i su­ko­be. To mo`e da ima smisla u pogledu od­re|enih sukoba, ali bitan sukob o kome se radi u mirovnoj politici, a to je sukob oko postojanja vojske i dr`avnih struktura koje proizvode nasilje, nipo{to ne mo`e da se razre{i, pa ga pokret mora masovno zao{triti – i to upravo u svakodnevnici

I o tome par primera:

Izbegavanje pla}anja ratnog poreza:

Kampanja protiv pla}anja poreza– ako se u Nema~koj o tako ne~emu mo`e go­voriti– predstavlja po svom karakteru jednu posve konfrontativnu akciju. A ipak je ne do`ivljavam takvom, budu}i da se su{tinski odvija na pravnom polju slobode savesti. Pri tom je ”pravo na izbegavanje pla}anja ratnog poreza” naprosto– namerno dajem ovako o{tru formulaciju– bar naivno. Odlu~no pitanje nije da li dr`ava sme da porez nekog pojedinca/pojedinke upotrebi za vojne svrhe, nego postojanje vojske kao takve. Upravo onako kao {to pravo na izbegavanje ratne slu`be ne dovodi u pitanje postojanje i opravdanost vojne obaveze, nego predstavlja tek individualno pravo na izuze}e, tako ni tako shva}eno izbegavanje poreza ne dovodi u pitanje opravdanost vojnih izdataka.

Radikalno shva}ena gra|anska ne­po­slu­{nost, gde se ne radi o njenom prav­nom priznanju nego o negaciji opravdanosti vojske kao takve, mo`e izbegavanje ratnog poreza u~initi politi~ki relevantnim. Primer za to mo`emo na}i po mom sudu u kampanji protiv pla}anja po­reza u [paniji. Tamo individualno pravo na izbegavanje pla}anja poreza postaje individualna civilna intervencija protiv dr`avne politike naoru`avanja, uklju~ena u kolektivnu kampanju. Ta civilna intervencija razvija sve svoje potencijale, a istovremeno se povezuje s konkretnim pomaganjem antimilitaristi~kih projekata iz onih poreza koji nisu upla}eni u vojne svrhe.

 

 

Zaklju^ak

 

Civilne intervencije u svakodnevnici, u ~etiri navedene forme, neophodan su deo mirovne politike, ali one same nisu dovoljne. Tek u kombinaciji sa nadregionalnim akcijama demonstriranja i konfrontacije – bile to akcije blokade kakve je mirovni pokret sprovodio 80-tih godina, bila to danas aktuelna ometanja regrutovanja u Berlinu, Mainzu, Gubinu i gdje je ve} to potrebno, civilne intervencije razvijaju u svakodnevnici svoju efikasnost, a istovremeno su pretpostavka za ve}e akcije konfrontacije. [ta bi predstavljale akcije ometanja regrutovanja bez danas sre}om svakodnevnog izbegavanja ratne slu`be i bez na`alost jo{ uvek ne uobi­~a­je­nog totalnog izbegavanja slu`enja vojske? Jednako tako kao {to bi moralo postati jasno da su te radikalnije akcije osu|ene na neuspeh bez svakodnevnih civilnih intervencija, tako bi moralo biti jasno da civilne intervencije bez onih radikalnijih akcija malo toga mogu promeniti na strukturama dr`ave koje proizvode nasilje. U zajedni~kom delovanju se sastoji sna­ga koja }e nam omogu}iti da jednog dana ukinemo dr`avu i vojsku!

 

Andreas Speck