Priština - Beograd, marta 1998

U petak 14. marta bio je organizovan još jedan, ko zna koji po redu, protest albanskog stanovništva u Prištini zbog masakra u Drenici i sa zahtevom za nenasilnim rešenjem sve otvorenijeg sukoba i prestankom represije srpske države. Protest je zakazan u blizini Američkog kulturnog centra, u 15h. Još mnogo pre početka protesta, naselje na brežuljku Dragodan ošarenilo se bojama odeće učesnika/ca. Manifestacija je, i pored teške situacije u kojoj živi Kosovo, odisala vedrinom. Policija se rasporedila duž puta koji je vodio do mesta protesta, ali broj policajaca je bio manji nego obično: to su bile uglavnom patrole. Nasuprot tome, broj novinara je bio impozantan, oko 400 inostranih novinara, koji su potpuno zauzeli sve hotele u gradu. Ljudi, čiji broj ne mogu da procenim, ali bilo ih je zaista puno, uzvikivali su slogane, vijorili zastavama, transparentima, napisanim i na engleskom. Nosili su zastave Albanije (koje se inače dotada nisu mogle videti na studentskim protestima), zastave SAD-a, Evropske Unije. Na transparentima je pisalo ”protiv srpskog terorizma”, ”SOS-Nato”, podsećanja na Drenicu, na ubistvo žena i dece, izražavali su želju da ”žive u miru”. Nisam primetila ni jedan transparent na kome se traži nezavisnost ili autonomija Kosova. Često su uzvikivali ime političkog lidera albanskog naroda na Kosovu, Ibrahima Rugove. Na protestu je bilo puno dece, a ona su bila omiljena meta svetskih fotoreportera. Masa se posle mirno razišla i otišla kućama. U pešačkuj zoni ispred zgrade opštine, odjednom su nagrnuli novinari, a za njima albanska deca i omladina. Policija je dva puta intervenisala. Prvi put su se zaustavila policijska kola i iz njih su izašla dva policajca, zahtevajući da se odmah raziđu ”intervjuisane ličnosti”. Rekli su na srpskom novinarima ”samo mala grupa, pet, šest” to jest, da mogu da stoje na ulici samo male grupe od po najviše 5-6 osoba. To su, naravno, samo razumeli ljudi sa Kosova. Takve rečenice često slušaju. Policajci nisu bili agresivni i čim su se odmakli par metara, opet se formirala grupa od oko četrdesetak ljudi. Nešto kasnije jedna policijska patrola, sa mitraljezima pod miškom, zastrašila je neke osobe jer su ih upravo fotografisali. A fotoreporteru su zatražili dozvolu koju izdaje MUP Srbije i kad su videli da su dokumenti u redu, udaljili su se vadeći prethodno film iz fotoaparata. Ova patrola se ponašala krajnje agresivno, jer se intervju već bio završen. Sa bezbedne udaljenosti poneki dečak je posmatrao razvoj situacije...

Protest u petak nije bio obeležen incidentima kao što se moglo pretpostaviti i to upravo zahvaljujući masovnom prisustvu stranih novinara. Među stanovništvom se, ipak, osećala velika napetost. Čim padne mrak, ulice su potpuno prazne, samo poneki taksi cirkuliše. Policijska kola i uniformisani policajci su na svakom ćošku u gradu. Prethodne večeri, u četvrtak, uoči zakazanog potesta, uputila sam se ka naselju Dardanija, tražeći kuću Halita Ferizija. Halit Ferizi je bio vrlo umoran jer obilazi područja gde su smeštena raseljena lica. Tog dana je bio u Kosovskoj Mitrovici, u petak ide u Obilić. U ta područja nije dozvoljen pristup strancima koji nemaju dozvolu za to, Halit tamo može da ide po privatnoj liniji, to jest, kaže da ide da poseti neke rođake.

Tokom ovog mog kratkog boravka, ljudi su me brkali sa novinarima. Kad sam objašnjavala da sam skoro dve godine radila u Beogradu za jednu humanitarnu organizaciju, Albanci su odmah želeli da saznaju da li ćemo uspeti da pomognemo ljude po selima. Na protestu u petak pitala sam jednog mladića koji je nosio transparent ”SOS-Nato” zašto nije napisao ”SOS-UN” a on mi je odgovorio, uz odobravanje ostalih okolo, mladih i starih, da Milošević samo razume jezik sile, nasilja, a ne dijaloga i razgovora. U međuvremenu u Beogradu, predsednik savezne države i srpske vlade fingiraju spremnost za dijalog, a podstiču atmosferu rata istovremeno. Na režimskoj TV i radiju samo ponavljaju: Kosovo, Šiptari teroristi, separatisti. Policijske akcije protiv sela, kuća, dece, starica vode sa izgovorom borbe protiv terorizma. Po njima su oni koji mirno protestvuju manipulisani od strane terorista, separatista kao što je Rugova, islamski fundamentalisti. SAD, Zapad, Albanci, nova crnogorska vlast, svi su se oni zajedno zaverili protiv Miloševića...

Iz ovako pregrejane atmosfere stigla sam na protest ”Žena u crnom” u subotu. Protest je bio posvećen Međunarodnom danu protiv policijske brutalnosti. Situacija se od protesta održanog prošle subote naglavačke okrenula. Dan je bio vrlo hladan i stvari su krenule loše od samog početka. Dok smo postavljale transparente na zemlju, jedan muškarac se namerno zaleteo preko trga, ušao u naš polukrug, projurio a da nas nije ni pogledao u lice i prilično srdito prošao između dve žene koje su držale transparente. Izgledalo je kao da su nas čekali. Jedna žena nas je uznemiravala od početka do kraja. Jedan mladić, koji je navodno želeo da nam se pridruži, zgrabio je transparent i počeo da ga cepa, bacio ga besno, psujući nas. U tom trenutku prekinuto je ćutanje i razvila se živa rasprava ili svađa između naše ”muške podrške” i prolaznika i zaista, nisam više mogla da razaznam ko je sa nama, da li nas uopšte neko imalo podržava među tim prolaznicima. Osećala sam se poniženom, izvrgnuta ruglu i po prvi put sam osećala strah na protestu ”Žena u crnom”. To nije bio samo fizički strah, strah da će nas premlatiti na ulici građani (a ne policija), već sam osećala strah od rata, strah od totalne usamljenosti. Na trgu, u gradu koji ima skoro dva miliona stanovnika, koji su pre godinu dana izlazili na ulice željni političkih promena, ljudi koji su tada ćutanjem odali poštu zbog prebijanja jednog albanskog aktiviste od strane policije, ljudi koji su tada bili prihvatili poruku solidarnosti Demaćija, sada je ostalo samo dvadeset i pet žena sa transparentima u ruci, žena koje predstavljaju sve feminističke, pacifističke grupe... Okruženih sa još dvadesetak osoba koje su stajale okolo. Bio je to prizor tolike usamljenosti i to mi je izazvalo duboki strah. Strah koji se uvećao kada su u pet minuta do tri stigli policajci u uniformama sa jednim inspektorom u civilu, tražeći dozvolu za protest. Ona ista žena koja je od početka vikala, sad je poskakivala ”baš lepo, a sad da vidimo kad je došla policija”, ljudi su se polako sklanjali i više nisu ometali: zavladao je muk, i dalje smo držale transparente... Zapravo, policajci su bili mnogo ljubazniji od prolaznika i na kraju su prekinuli protest koji se inače privodio kraju i pozvao je da se raziđemo, da ne stojimo u grupi...

16. mart ‘98. Beograd

Milena Zulianello