RADIONICE

Svedo~enja o strahu:

osloba|anje od straha

 

 

(Istra`ivanje na{ih strahova...)

 

I grupa

 

Kordinatorka:
Neda Bo`inovi}

 

 

”@

ene ne be`e od razgovora o strahu. One otvoreno govore da ne}e da u~estvuju u onome {to izaziva strah” (italijanska feministkinja – pacifistkinja)

 

”Bilo je vrlo korisno podeliti strah, iskustva i reakcije u odnosu na strah. To nam je pomoglo da se oslobodimo nape­to­sti, potisnutog straha. Grupa je bila vrlo va`­na za na{u uzajamnu podr{ku”. (Ak­ti­vi­stkinja za ljudska prava iz Gvatamale; iz knjige ”Afirmacija i otpor” autora iz [pa­nije, Carlosa Fonseca i Francesco Riera)

 

Neda, kordinatorka ovog razgovora, od­mah je kazala da su @ene u crnom ~esto vrlo otvoreno razgovarale o strahu, pre­poznavanju i prevazila`enju straha; to je ja~alo poverenje i uzajamnu podr{ku u grupi. Koristile smo razna dragocena is­kustva i radove o tome, posebno navedenu knjigu ”Afirmacija i otpor”.

Smatraju}i vrlo va`nom ovu temu, odlu~ile smo da sa na{im prijateljicama po­delimo ose}anja, stavove o strahu, na­~ine na koji autoritarni re`imi manipula­cijom strahom spre~avaju demokratske pro­cese; na~ine prevazila`enja straha, itd.

Zapravo, ovaj razgovor je nastavak onog prepodnevnog sa radionice ”Rat se nije zavr{io mirom – {ta je slede}e ?”

 

SVEDO^ENJA O KONKRETNOM STRAHU PRO@IVLJENOM U RATU

 

Ana (izbeglica iz Krajine, sada `ivi u ku}i ”Lastavica”, Pan~evo): Pre`ivjela sam te{ke trenutke u ratu. Moj mu` i sin su bili ranjeni. Mu` mi je umro marta 1996. god. Bio je vojno lice, u~esnik Drugog svjetskog rata, nosilac Spomenice. I{li smo u Ministarstvo da dobijemo neku penziju. Ka`u mi da dr`ave ne priznaju jedna dru­gu i da ne mogu ni{ta dobiti. I svuda tako.

Kada mi je sin bio u bolnici i{la sam da kopam da bih mu kupila vo}e. Kopala sam po cijeli dan za 50 dinara. I tako sam `i­vjela u bajti. I vi{e nisam mogla da izdr`im. Primile su me u ovu ku}u, pa sam iz pakla u{la u raj (u `ensku ku}u za prihvat izbjeglica ”Lastavica”). Sin ima `enu i dvoje djece. Jedno ide u {kolu. Snaja bi radila, ali ne mo`e, nema dr`avljanstvo. Podnijela je zahtjev, evo ve} tri mjeseca ni­{ta. @ive u nekoj bara~ici od snajinog brata. Sin mi je primio 175 dinara dok je bio u bolnici, a sad ne prima ni{ta.

Vera Vebel (Ada, Vojvodina): Desilo se to 1991. god. Jedan katoli~ki sve{tenik odveden je u mantiji na front u Hrvatsku. Dve nedelje je bio tamo. Kada sam saznala za to, izvukla sam ga sa fronta u roku 24 sata i potom se srela sa njim. Bio je toliko prestra{en. U po~etku je samo }utao, tek posle sat i po vremena po~eo je da razgovara, otvorio se, po~eo da mi veruje. Bio je te`ak sr~ani bolesnik. Prihvatio je da uzme lekove, ali samo one koje je vidio da ja koristim. Nije smeo da ka`e u kasarni da je bolestan. Pla{io se da }e mu dati neku injekciju i da }e umreti. Bilo je u`asno videti taj strah.

... To se desilo 1992. u ”tranzitnom” kam­pu na Pali}u, blizu Subotice. U normalnim uslovima, kamp je primao oko 100 ljudi, a tada ih je bilo oko 1800, a po­nekad i 2400. To su bile uglavnom izbe­gli­ce muslimanske i hrvatske nacionalnosti iz Bosne. Pomagala sam im dok su bile tamo, pre odlaska u tre}e zemlje. Niko od njih nije smeo ni{ta da mi ka`e ili da mi pri|e. Tek kada sam puno njih prebacila u Ma|arsku, saznalo se da me|u njima ima i Srba koji su se izdavali za Muslimane. Bilo je i Ma|ara koji su zajedno sa svojim kom{ijama, Muslimanima i Hrvatima, bili pobegli. Zapravo, Srbi i Ma|ari su dobili na­re|enja da za 24 sata odu; zapre}eno im je da }e biti eliminisani jer su branili svoje kom{ije, Hrvate i Muslimane. Strah ovih ljudi duboko me je potresao.

Jednog dana sam odlu~ila, uz pomo} mojih saradnika, da odvedem decu u zoolo{ki vrt. Kada sam rekla deci gde idemo, rekli su mi da ~u~nem i onda su me pitali ho}e li neko tamo pucati na nas. Bila su to deca od dve godine i navi{e. Taj strah mi je bio naju`asniji.

Nata{a (Iz Br~kog-BiH, a sada `ivi u Vukovaru, Hrvatska): Cijelo vreme rata sam provela u Br~kom. Vidjela sam u`a­sne stvari. Ja sam iz Ora{ja i moja porodica je izbjegla u Br~ko i nastanila se u jednom stanu, koji je pripadao muslimanskoj porodici. Bili smo granatirani. Otac je oti­{ao u rat, ni{ta nismo ~uli za njega. Ka­s­nije se javio. Sve vrijeme rata sam znala skoro svaki ulaz u podrume, gdje }u da se sakrijem ako po~nu padati granate. Zatim je moj brat oti{ao u vojsku. Bio je stra{no upla{en. Taj njegov strah nisam mogla da gledam. Kada se vratio pri~ao je da je bio ”prodan” nekim paravojnim formacijama. Njegovi drugovi koji nisu imali novaca da plate, rekli su da }e odmah u akciju i da se verovatno ne}e vratiti. Kada su videli o ~emu se radi, odlu~ili su da pobjegnu, ali nisu znali kuda da be`e. Jedna `ena im je pokazala pravi put. Moj brat i njegovi prijatelji do{li su ku}i izmijenjeni. Krili su se jer su ih neke vojne jedinice tra`ile. Kasnije su to razre{ili tako {to su oti{li u neku drugu vojnu jedinicu gdje su bili bezbijedniji. Uspeli su da dobiju vojnu knji`icu. U to vrijeme sam pala u stra{nu depresiju. No}u nisam mogla da spavam. Le~ila me je ljekarka, mamina prijateljica. Sada se osje}am dobro. Shvatila sam da ~ovek mo`e mnogo toga da pre`ivi i da bu­de hrabar. Moje dvije prijateljice su iz­vr­{ile samoubistvo. Pretpostavljam zbog rata. Sada me izvla~i aktivnost u ovakvim organizacijama i ljubav.

Borka (Beograd) U drugom svetskom ratu sam pre`ivela sva bombardovanja. Bila sam dete i o~eli~ila sam se. Ovaj rat me nije zatekao sa strahom. Me|utim pr­vi strah sam osetila 1994. god, kada sam bi­la u bolnici i tra`ila jednog ~oveka iz Br­~kog. Zaklju~ila sam da godinu dana nije iza{ao iz sobe. Pla{io se. Imao je 17 godina i bio je jedini Musliman u bolnici. Bio je ra­njen u nogu i izgubio je oko. Tu sam ose­tila prvi put strah, za njega, ne za sebe. Do{la sam kod njega u ime @UC-a i to niko iz bolnice nije smeo da zna. Svi pacijenti su bili ranjenici, pripadali su vojsci RS. Svetla ta~ka je u tome {to je mladi} koga sam pose}ivala, upoznao u bolnici jed­nog te{kog ranjenika iz Sarajeva. Zbli`ili su se tako da su zajedno izlazili u dvori{te. Zahvaljuju}i na{im naporima, mladi} je oti{ao u Nema~ku. Javlja se telefonom i pi{e svom prijatelju iz bolnice.

Lizzi (Danska): 1994. godine radila sam film o izbegli~koj deci iz BiH i hrvat­skim izbegli~kim kampovima. Jednog da­na sam oti{la u Br~ko i kada sam se avi­o­nom vra}ala, ~itala sam u novinama da su ispaljene granate po Br~kom i da je ranjeno vi{e ljudi. To je bilo ~udno ose}anje, sve se de{avala tako blizu i o tome sam sutradan ~itala u novinama.

Vi{e puta sam bila u Bosni, rade}i neki drugi film. Radila sam u Doboju. Vi{e puta sam bila hap{ena, ose}ala sam ne­mo} jer nisam znala {ta se de{ava ni gde sam, a nisam znala ni jezik. I onda sam slu­{ala {ta je sa svom tom decom. To su bile stra{ne pri~e i nisam mogla razumeti ka­ko deca mogu to da pre`ive. Nikada ne­}u zaboraviti {ta su ta deca govorila, {ta su govorila njihova lica. Strah je u{ao u njihov `ivot.

Janne (Danska): Ispri~a}u ne{to iz Dru­gog svetskog rata. Moj biv{i mu` je bio Jevrejin. Njegovi roditelji su bili tri puta izbeglice i izgubili su mnogo ro|aka u konc-logorima. I kada je moj mu` bio mali, nije smeo da ka`e da je slomio nogu. Toliko je nesre}e bilo me|u njima.

Karen (Danska): Imala sam 13 godina kada su Nemci u{li u Dansku. To je bio veliki {ok za na{ mali grad. U na{em gradi}u je bilo puno Jevreja i gra|ani su ih ~uvali, postojao je pokret otpora. I na{i prijatelji su u tome u~estvovali. Vr{ili su sabota`e. Morali smo se skrivati i od danske policije jer je zapretila da }e sve u~esnike pokreta otpora poslati u konc-logor Buhenvald u Nema~koj. Videli smo i bombardovanje Nema~ke jer smo `iveli na samoj granici. Bilo je stra{no.

Matilde (Danska): Ro|ena sam u Danskoj, odrasla u [vedskoj na jednom os­trvu. Tamo je bilo mnogo izbeglica iz balti~kih zemalja. Mnogo sam se tada upla{ila i jo{ se uvek pla{im. 1991. god. sam pr­vi put bila na Kosovu. Tamo sam videla mnogo vojnika i mnogo oru`ja. Osetila sam veliki strah.

 

STRAH OD RATA

 

[ura (Rijeka): Primirje je prepuno stra­ha od novog rata. Posebno su izra`ene dvije vrste straha koji proizvodi strah od rata.

Jedno je strah da se ne ponovi ono {to se desilo u Bosni. Postoji fenomen koji se zove ” bosanska lekcija”. Dovoljno je da se podsjetite slika iz Bosne, te tragedije, pa da se ljudi ponovno upla{e, da odu­sta­nu od svojih zahtjeva i `elje da se bore.

Druga vrsta straha je potencirana u ova poslednja 2-3 mjeseca. Politi~ari, mediji i drugi stvaraju veliki haos na politi~kom planu i unutar tog haosa upotrebljavaju one momente koji podsje}aju na to kako je po~eo rat. Upotrebljavaju nacio­na­lizam, sukobe na etni~koj osnovi. Dak­le, sve ono {to je prije sedam godina stvorilo klimu straha u kojoj je po~eo rat. Po­na­­vljaju ono {to se dogodilo u ratu kao vre­meplov... ”Na dana{nji dan na{ neprijatelj je ~inio to i to...” Tako se u kolekti­v­noj svijesti stalno podgrijava strah od rata.

Annie (Danska): Gledam rat na TV, ~itam o tome. ^itam o izbeglicama. Vi{e pu­­ta sam bila ovde. Kada se vratim u Dan­­sku nemam ideju kako se osloboditi straha od rata.

Annelise (Danska): Odrasla sam u vreme hladnog rata. Iako mislim da ne}e biti rata u mojoj zemlji, ipak ose}am odgovornost da rata ne bude u drugim zemljama. Po~ev od 70-tih godina nastale su neke promene u Danskoj. Sada se vi{e ne­go ranije ose}a da sistem kontroli{e narod; rasizam se tako|e vi{e ose}a. Ja se jako bojim da rasizam ne dobije razmere kao u nekim drugim zemljama. Bojim se da }e zbog toga nestati lepota i ljubav, a to se mo`e desiti mojoj deci.

Annevige (Danska): Ja se bojim rata, ali sve mi to izgleda daleko i ne mnogo stva­rno. Strah me je da ne izgubim osobe koje najvi{e volim.

Karen (Danska): Strah od rata postoji i kod nas koje/i `ivimo i Danskoj. Se}am se straha iz detinjstva i mladosti i sada ose­}am strah zbog onoga {to sam ovde ~u­la.

Jusi (Valencija): Najve}i strah sam do`ivela kada sam pre tri godine bila u Zagrebu, u jednom kampu sa `enama koje su radile sa izbeglicama. Primetila sam da mnoge ose}aju strah od gubljenja ide­n­titeta. Duboko me je potresao taj strah koji proizvodi rat. Drugi put sam osetila u`asan strah u kontaktu sa `enama koje su bile pribli`no istog socijalnog statusa kao i ja: imale su ku}u, posao i drugo, a odjednom su sve izgubile.

 

 

STRAH OD POLITI^KE REPRESIJE
(od policije, parapolicijskih i paravojnih formacija...)

 

Charo (Valencija): Pri~a}u o svojim stra­hovima za vreme frankisti~kog re`i­ma. Sve je bilo usmereno na to da se parali{u akcije otpora. Naprimer, ulicom se nisu mogle kretati vi{e od ~etiri osobe zajedno. I ako bi se to prekr{ilo, vodili bi te u policiju. Nismo mogli da se sastajemo, pri~amo ili radimo javno.

Celia (Valencija): Ose}ala sam u`asan strah 1982. god u [paniji za vreme poku­{aja dr`avnog udara. Bojala sam se da vi{e nikada ne}u videti sina, da }e nas sve pobiti.

Nastasja (Beograd): @ive}i u Beo­gradu apsolutno imam razloga da strahujem, ~ak i za svoj `ivot. Beograd je postao nesiguran grad sa naoru`anim mu{karcima. Oni dolaze sa raznih strana, prave incidente na javnim mestima, sa bombama koje su ve} eksplodirale na mnogim mestima. Zapravo `ivim u Zemunu, u ulici iz koje je jedna porodica isterana iz svog stana samo zato {to je druge nacionalnosti. @ivim u stanu koji je na spisku stanova koji nisu u privatnom vlasni{tvu, a koje je [e{elj namerio da rasproda. Sutra mo`ete ostati bez stana ako niste politi~ki podobni. Ja to nisam i po [e{elju verovatno pripadam ”usta{kom lobiju” u Beogradu. Vrlo je neprijatno `iveti u gradu u kome je [e{elj gradona~elnik. Obuzima me ose}aj totalne neizvesnosti. @iveti danas u Srbiji zna~i ne znati {ta }e vam se sutra do­goditi. Izgleda da skoro ne}e biti nika­kvih pozitivnih promena. Mo`e biti samo gore.

Ljiljana (Kragujevac): Govori}u o stra­hu od izra`avanja svog mi{ljenja. Svuda ima ljudi koji poku{avaju da ka`u javno svoje mi{ljenje i da za to tra`e podr{ku drugih. A ovi drugi misle ”bolje je da }utim nego ne{to da ka`em i snosim posledice”. Sada je trenutno u Kragujevcu {trajk fabrike ”Namenska” (vojna fabrika). Prili~an broj ljudi se pla{i da se uklju~i u {trajk iako im od toga zavisi egzistencija. Ako svi budu }utali i bojali se da izraze svoje mi{ljenje, onda tu nema nikakvog napretka ni izlaza.

Nora (Pri{tina): Pla{im se policije. Pla{im se ljudi koji zra~e negativnom ene­rgi­jom, ljudi koji {ire nervozu. Izbegavam te ljude, zapravo strah me je njih.

Sta{a (Beograd): @elim ne{to da vam ka`em u povjerenju: po{to `ivim sama, pla­{im se da mi neko ne uzme, ukrade paso{, jer mi je to kao neki izlaz u slobodu i zato ga ne dr`im u ku}i.

 

 

MANIPULACIJA STRAHOM

 

[ura (Rijeka): Manipulacija strahom je mogu}a zato {to nemamo informacije. Umjesto informacija imamo propagandu. Znamo da vlast proizvodi taj strah i zato moramo vidjeti u kojoj je funkciji proi­zvodnja tog straha. A znamo da je osnovna funkcija proizvodnje straha odr`anje re`ima na vlasti.

Tihana (Split): Najve}i strah sam osjetila prije rata dok sam pratila TV dne­vnik. Vizija rata je bila stra{na i kada se rat zbio, moj strah je oslabio. Osje}am u`asan strah od manipulacije ljudima. Strahom se mogu potaknuti dobra i lo{a djela. Strah je upotreba ljudi od strane onih koji se strahom slu`e da bi manipulisali drugima, jer znaju da je to vrlo sna`an osje}aj i da je tu ~ovjek nemo}an. Naime, bore}i se protiv straha ~ovjek, mo`e po~initi u`asna djela.

Sta{a (Beograd): U biv{oj Jugoslaviji rat je po~eo manipulacijom strahom. Re`im to nastavlja i u Srbiji preko rata niskog intenziteta. U Srbiji postoji permanentan strah od svega: od konkretnog (od gubljenja posla, bede...) od nepoznatog, itd. Mehanizmi proizvodnje straha su stalna militarizacija, efektivna i mentalna. Na taj na~in re`im `eli da se odr`i na vlasti, da spre~i demokratske procese, da ubedi stanovni{tvo da mora da se pomiri, da izgubi nadu u promene.

 

 

PREVAZILA@ENJE STRAHA
(uzajamnom podr{kom, solidarnim akcijama)

 

Charo (Valencija): Za vreme fran­kis­ti­~kog re`ima, osnivale smo tajne grupe protiv re`ima, izlazile na ulice. Htele smo da budemo zajedno. Tako smo prevazilazile strah. U feministi~kim grupama smo razgovarale o strahu, suo~avale se sa strahovima koji su se duboko urezali u na{e du{e. To su bili razni strahovi, uklju­~uju}i i strah od zabranjene seksualnosti. To {to smo bile zajedno stvaralo je prostore za nas unutar grupe, kao i za one van, unutar institucija. U prevazila`enju straha najvi{e mi poma`e savezni{tvo sa `enama.

Jusi (Valencija): Poti~em iz porodice u kojoj je bilo zabranjeno da se govori o politici. Moj otac je bio vojno lice. Ja sam se aktivirala u studentskom pokretu. Vi{e sam osoba od akcije nego od teorije. Bila sam i aktivistkinja jedne levi~arske nacionalisti~ke partije. Iza{la sam iz nje jer mi se ne dopada radikalizam. Tokom boravka u Zagrebu, u izbegli~kom kampu 1993. god, videla sam `ene koje su izgubi­le svoje bliske srodnike nedelju ili mesec dana pre toga, a koje su smogle snage da poma`u drugima. To me je ohrabrilo. Smatram vrednim svaki napor koji otkriva nova saznanja, nove svetove.

Marina (Valensija): Razlo`an i dobar strah je onaj koji podsti~e na akciju, poma`e nam da se suprotstavimo, da izrazimo totalnu nepokornost, naprimer slu`e­nju vojnog roka. Taj dobar, razlo`an strah mi je pomogao i da do|em ovde. Stra­ho­vala sam da je kod vas sve stra{no, a ipak sam do{la.

Sta{a (Beograd): Kao pacifistkinje tre­­ba da stvaramo vlastite mehanizme odbrane od straha, da se ne stidimo ako se pla{imo, da ne okrivljujemo ako se neka pla{i, da se uzajamnom podr{kom osloba|amo straha.

 

II grupa

 

 

Kordinatorka:
Radmila @arkovi}

 

 

STRAH OD PRO[LOSTI –
svedo~enje o ratu...

 

Sabina (Mostar): Najve}i strah sam do`ivjela 9. 3. 1993. god. Tog dana sam bila u isto~nom dijelu grada, a moja sestra i moj sin (17 god) u zapadnom dijelu. Pu­cnja­va je po~ela u pet ujutro. Petnaest da­na nisam znala ni{ta o njima. Tih dana je po~elo odvo|enje u logore, a ja sam se pla{ila za svog sina. Za tih petnaest dana smr{ala sam dvanaest kilograma. Uspjela sam oti}i u svoj stan nakon petnaet dana, ali tamo nisam na{la njih dvoje jer su bili istjerani iz ku}e. Njih je spasao moj veliki pri­jatelj Hrvat i sakrio ih u svoju ku}u. Sutradan smo se vratili u isto~ni Mostar, kod moje sestre. Tada sam saznala da su bi­­li poveli moga sina 600 metara od na{e zg­rade i tu ga je u jednoj velikoj grupi vi­dio na{ prijatelj i spasao ga od logora. Jo{ je bilo puno straha. 10. maja 1993. godine na isto~ni dio je palo 6000 granata. Mislili smo da niko nije pre`ivio. Sin moje sestre imao je 21 godinu, morao je postati voj­nik. Bio je na liniji razgrani~enja, udalje­no­st izme|u jednih i drugih bila je 3-5 me­tara. Mo`ete misliti kakav je bio na{ strah...

...Kada je sru{en Stari most osjetila sam druga~iju vrstu straha od onog o kojem sam maloprije pri~ala. Sigurno ste sve imale priliku vidjeti na fotografijama, a neke od vas, vjerujem, i pro}i Starim mostom koji je spajao ljude. Iako su do tada u Mostaru bili sru{eni svi mostovi sem Starog mosta, mi smo se potajno nadali da ipak ne}e sru{iti Stari most. Tri dana su ga neprestano ga|ali i tre}eg dana (9. novembra ’93. god.) uspjeli da ga sru{e. Cije­li Mostar je plakao. Pola sata nakon ru{enja svi Mostarci su bili iznad Starog mosta.

Aziza (Gora`de-BiH): ^etvrtog maja l992. bila sam na poslu kilometar i po od ku}e. Tr~ala sam izme|u metaka. Nisam osje}ala poseban strah, mislila sam da }e to pro}i i nisam znala ni vjerovala da }e rat. Jedino sam imala veliki strah kada mi je u oktobru 1994. godine do{la moja k}erka iz Sarajeva, medicinska radnica. U Ro­ga­tici su ih vratili na Kulu, blizu Sara­je­va. Tamo je bila zarobljena 14 dana, onda su je razmjenili. Vidjele smo se prvi put na­kon pet godina kada je do{la u Gora`de.

Dunja (Beograd): Moj strah je po~eo onog dana kada je po~eo rat u Bosni. To je strah osobe koja `ivi u Beogradu, a ima familiju koja `ivi u Bosni. Pla{ila sam se sva­kog poziva, jer svaki je mogao zna~iti da se ne{to lo{e desilo u Sarajevu, Banja­luci. Na poslu nisam smjela razgovarati, jer u to vrijeme mr`nja je bila ne{to {to se nije moglo podnijeti. Tada sam srela @ene u crnom... Aprila 1995. po{le smo u Sara­je­vo preko Ma|arske, 60 sati. Nismo se pla{ile. Do{le smo do jednog malog mjesta koje je vezano za moje mjesto Had`i}e. I{le smo pje{ke niz Igman, kroz tunel koji je bio jedini izlaz iz Sarajeva u to vrijeme. Ho­dala sam po gradu koji je bio nepre­sta­no bombardovan. Moje sestre su bile potpuno lude od straha za mene, za moje prijateljice. One su se bojale za nas, tokom ta dva dana, a one su tako `ivjele ~etiri godine.

Rosa (Bologna): Strah o kojem `elim da govorim je strah u odnosu na rat i u odnosu na mr`nju. Taj strah se kod mene prvi put javio za vreme Zalivskog rata. Tada sam izgubila mno{tvo ~vrstih oslo­na­ca vezanih za moj posao i moj svet, moje okru`enje. ^esto sam se ose}ala kao ne­pri­jateljica u vlastitoj ku}i u vlastitoj zem­lji. Jako ose}am va{ strah, pogotovu strah kada govorite o uzrocima rata, posledicama rata. Osetiti se tu|om u vlastitom svetu jako je bolno, jo{ bolnije kada vidi{ da u osnovi toga stoji mr`nja. Ne mo`e se pobediti mr`nja tvrde}i da ona ne postoji.

 

STRAH OD SADA[NJOSTI, OD BUDU]NOSTI

 (ekonomska neizvesnost, izbegli~ki
status, rastu}i rasizam, ksenofobija, strah od Drugog...)

 

Margarita (Torino): U Italiji se stalno smanjuju socijalna davanja. To je skoro kraj dr`ave socijalnog blagostanja. Stalno raste nezaposlenost, samoubistva. U Italiji ima 6. 000 000 siroma{nih. Milioni ljudi nemaju nikakvu mogu}nost da kontroli{u vlastiti `ivot – jedan vrlo uzak sloj ljudi odlu~uje o svemu oduzimaju}i ostalim pra­vo da uti~u na dono{enje odluka. 1980. FIAT je bio u krizi, tada se desilo vi{e od 100 samoubistava, a od tada svari su sve gore i mi u stvari ni ne znamo stvarne ra­zmere krize. Posebno me poga|a problem starijih `ena koje su radile ceo `ivot, a sada nemaju sredstava za `ivot; polo`aj imigrantkinja je vrlo te`ak.

Biljana (Oslo): Ksenofobija je sve pri­sutnija u Evropi i nije slu~ajno da se na{ rat desio u Evropi.

Marianita (Padova): I me|u {kols­kom decom stalno raste rasizam: to je strah od Drugog, nepoznatog. To je strah koji nastaje iz praznine, iz nemogu}nosti da se iza|e iz sebe.

Berenice (Udine): Ju~e sam osetila strah kada su nas tri sata dr`ali na granici, pre na{eg dolaska na skup. Bila sam odlu~ila da ne ka`em ni{ta u ovoj radionici: kako govoriti o strahu pred osobama koje su pre`ivele strah od rata?

\anina (Verona): U Veroni je vrlo ozbiljan problem secesije. Ono {to se desilo na trgu SV. Marka u Veneciji odmah me je podsetilo na isti mehanizam kada je po­~eo rat u Jugoslaviji. Osetila sam veliki strah, pri~ale smo o tome i tako pobedile strah.

Rosela (Modena): Na delu je proces podele Evrope. Kako je mogu}e stvoriti jedinstvenu Evropu kada se stvaraju nove granice? Mi sve zajedno moramo da bu­demo vidljive.

 

 

PREVAZILA@ENJE STRAHOVA:

Pretvarati nemo}, krivicu u
odgovornost...

 

@aneta (Kotor – Crna Gora): Vrlo je opa­sno ~ekati da ”oni” odu, moramo u~initi da ne gubimo sopstvenu mo}, da po­ku{amo da vi{e uti~emo na na{u sudbinu. Vrlo je va`no shvatiti {ta mo`emo same da u~inimo i obnovimo povjerenje u vlastitu mo}.

@aneta (Trento): Pru`anjem podr{ke izbeglicama i prognanicima nastojim da transformi{em ose}anje nemo}i u odgovornost u odnosu na budu}nost.

Dunja (Beograd): Kada sam mom kolegi sa posla kazala da je fa{ista, ja sam pobjedila strah, a kada je njegova porodica protjerana iz Krajine, ja sam uz pomo} mre`e `enske solidarnost stavila njegovu porodicu na listu »kumstva« i on se rasplakao i shvatio da mr`nja ne mo`e pobjediti i da smo pobjedili svi/e koji/e pre­`i­vimo ovaj rat bez mr`nje.

Odila (Schio, Italija) Prvi put sam srela izbeglice u junu 1992. god. 450 osoba izbeglih iz Doboja koji su do{li u Istru bez i~ega. Mi iz mirovne grupe `eleli/e smo {to du`e da ostanemo sa njima; nismo `elele samo da ih materijalno poma`emo, ve} smo poku{avale/i da podele sa nama svoje strahove. Ve}ina tih osoba se vratila u Doboj, ali ni jedna u svoju ku}u. Ja ih ~esto pose}ujem i najvi{e cene to {to i dalje ostajemo sa njima. Njihov san je vratiti se ku}i. @ele da nam u svojoj ku}i pru`e gostoprimstvo. ^ini mi se da smo zajedno sa njima podelili strah od samo}e.

\anina (Verona, Italija): Pripadnost grupi je ono ~ime se pobe|uje strah. To zna~i po{tovanje same sebe i drugih pripadnica grupe. ^ini se izuzetno va`nim stvaranje mre`e za prepoznavanje strahova i njihovo prevazila`enje.

SOLIDARNO[]U, PRIJATE­LJ­STVOM, NE@NO[]U PREVAZILAZE SE
STRAHOVI...

 

Margarita: Svoju energiju ula`em u `enske mre`e, tu se vidi da postoji zajedni~ki cilj.

Rosa: Odnosi koje gradimo mi `ene poma`u i nas i vas. Raditi na sebi, prepoznavati sebe i ono negativno jeste neop­hodno da bi se pomoglo i drugima. U tom smislu ja sam radila na nekim projektima, pi­sala sam, a ~esto koristila i svoj posao (muzej) za obnavljanje sru{enih kontakata i mostova. Jako je va`no ne biti samo protiv ne~ega nego i biti za ne{to. To daje dobre rezultate barem u mom slu~aju.

Rosela: Va`no je povezivanje, ne sa­mo `enskih nego i mirovnih grupa, jer je izolacija oru`je u rukama onih koji odlu~uju o `ivotima drugih.

Berenice: Imala sam gotovo ose}aj krivice, ose}ala sam se gotovo privilegovanom jer `ivim u Italiji. I {ta sam mogla da uradim? Kada biti zajedno, deliti ose}anja, pa i ose}anja straha koji mu{karci ne priznaju.

 

III grupa

 

Koordinatortka:
Ursula

 

Ovde se slobodno mo`e govoriti o na{im razlikama u odnosu na Druge, a koje poku{avamo da potisnemo i da ih ne prime}ujemo. Dakle, u ovoj radionici se radi na svesti, osve{}ivanju. Postanemo li svesne ne~ega, to mo`emo i prevazi}i. Govori}emo o `enama i o tome koliko jedna drugoj izgledamo razli~ite, pa se zbog toga izbegavamo.

Mo`emo govoriti o tome da li izbega­va­mo lepe `ene, ili mr{ave ili debele; da li iz­begavamo one `ene koje nas privla~e, ko­je nas diraju na poseban na~in; da li iz­be­gavamo `ene razli~itih godina – starije, sta­re, mla|e ili mlade; da li izbegavamo Srp­kinje, Bosanke ili Albanke, Amerikan­ke, Italijanke, Nemice, [panjolke ili `ene iz drugih zemalja; da li izbegavamo Jev­rejke, hri{}anke ili muslimanke, koje se druga~ije odevaju – koje su pokrivene; da li izbegavamo lezbejke ili biseksualne `ene ili `ene koje su posebno privla~ne; da li izbegavamo `ene koje su razli~ite po svojoj biografiji, sudbini ili `ivotnoj pri~i; izbeglice ili `ene koje pate, hendikepirane, samohrane; izbegavamo li udate, neu­date, majke, va`ne i uspe{ne `ene; `e­ne koje su izgubile nekog ~lana porodice ili one koje imaju velike probleme.

Da bi razbila strah, Ursula je prva po­~ela da govori svoju pri~u. Dugo je izbegavala da kontaktira sa Jevrejkama. Stide­la se i povla~ila se pred njima. Trebalo joj je dosta vremena da shvati da se zapravo ona li~no ose}ala odgovornom za ono {to se u Nema~koj dogodilo Jevrejima. I za nju je bilo suvi{e bolno da se na to pod­se­}a. Posle dosta vremena toga se oslobodila i veoma joj je drago {to sada mo`e slobodno da komunicira sa Jevrejkama. Jo{ uvek ima problema kako da uspostavi komunikaciju sa hendikepiranim `enama. Zato {to je njen brat hendikepiran, a ona se nije privikla na na~in na koji se njena poro­dica prema tome odnosi. Kona~no, te{ko kontaktira sa lepim i uspe{nim `enama jer sebe do`ivljava kao `enu koja nije lepa.

Podtema ”Strah od `ena” bila je o~i­gle­dno zanimljiva. Preko trideset `ena iz­ne­lo je slobodno svoje strahove i svoja iskustva. Mnoge me|u njima su tek na ovoj radionici shvatile da su izbegavale od­re|enu kategoriju `ena, jer su ih se podsvesno pla{ile.

Izgleda da je danas najve}i problem ko­munikacija me|u `enama koje su razli­~i­tog etni~kog porekla, razli~ite nacionalnosti ili me|u `enama koje pripadaju razli~itim kulturama, rasama, i religijama.

Tako na primer Amerikanke se pla{e da ne budu odba~ene zato {to su iz SAD (Emi). D`udit se ponekad ose}a nelagodno {to pripada beloj dominantnoj rasi i dominantnoj kulturi i zato je izbegavala `ene nad kojima se vr{i dominacija. Dugo joj je trebalo da sa njima po~ne da radi, da ih upozna, da sara|uje sa njima i da po­stanu prijateljice. Jako joj je va`no i bitno da razdvoji kolektivnu krivicu od li~ne od­govornosti. Ne `eli da prihvati kolektivnu krivicu etni~ke grupe kojoj pripada.

Druga Amerikanka izbegava afro-ame­ri~ke `ene zato {to se pla{i da }e je one optu`iti da je rasistkinja jer je belkinja, ili }e je optu`iti da nije upotrebila dovoljno energije da bi upoznala njihovu situaciju, ili zato {to ne zna mnogo o njihovoj istoriji. Nekima }e mo`da izgledati kao mlada bogata studentkinja koja razgovara sa njima jer joj je to zanimljivo.

Ipek iz Turske se pla{ila da do|e u Srbiju ”jer oni ne vole Turke”. Pla{ila se da li }e dobiti vizu, kako }e da prevazi|e probleme koji je o~ekuju. Kona~no se ipak re{ila da do|e. Prevazi{la je strah. Ona je Turkinja i u Turskoj nema problema. U Tur­skoj mo`e da `ivi, a mo`e i da je napu­sti. Najve}i problem joj predstavljaju razgovori sa fundamentalistkinjama. Ona i one govore dva potpuno razli~ita jezika i me­|usobnog razumevanja nema. Lak{e joj je da razgovara sa Kurdistankama. I sa njima ima problema u komunikacijama, dijalog sa njima ne ide uvek glatko, ali on postoji.

Aida iz Podgorice je u me{ovitom braku. Od 1991. godine pla{i se za svoju porodicu jer je Muslimanaka a njen mu` je Srbin. Sinovi nose izmi{ljena imena Anan i Dino koja nisu ni muslimanska. ni srpska. Ona se pla{i da oni zbog svojih ime­na ne budu prozvani i prezreni da im se ka`e da im je majka Muslimanka. Biti Muslimanka i biti udata za Srbina je do nedavno bilo normalno, a danas je to jako te{ko.

Neidentifikovana strankinja koja radi u Ma|arskoj, zazire od `ena s kojima bi trebalo da radi. Za nju postoji problem identiteta, i to zbog toga {to joj nije jasno da li je ovde u li~nom svojstvu ili predstavlja grupu za koju radi. Na ovom skupu ima `ena iz Ma|arske koje ona ne poznaje i pla{i ih se, a trebalo bi da s njima stupi u kontakt. Pla{i se i ne~ega {to je u vezi sa rasom. Mnogo radi sa Romki­nja­ma. Sa jednom Romkinjim je imala dobar kon­takt, iako je ona lezbejka dok Ro­m­kinja to nije, ali je primetila kod sebe neku vrstu straha u vezi sa njenon romskom kulturom i njenim romskim identitetom.

Antonija iz Budimpe{te je poreklom iz Engleske. Poti~e iz vrlo priviligovane bele porodice srednje klase. Britansko dru­{tvo je izrazito klasno i uvek se po ne~em mo`e prepoznati klasna pripadnost. Od kada je porasla, `ivot je provodila u grupama koje se bore za dru{tvene promene, a to u Britaniji zna~i da si le­vi~arka {to tako|e sadr`i stale{ku komponentu. S druge strane u levim krugovima bila je odbijana ili nerado gledana zbog toga {to je pripadala srednjoj klasi, a ne klasama koje su uobi~ajene u levi~arskim pokretima. U Ma|arskoj se pla{i da }e biti odbijena zbog toga {to je feministkinja i {to to javno ka`e, a to se tamo jako te{ko prihvata. Javno ne sme ni re}i da je lezbejka. Strahovala je da ne}e mo}i da uspostavi kontakte sa `enama zbog toga {to je vide kao suvi{e razli~itu od sebe.

 

Holy iz SAD bila je godinu i po u Hrvatskoj, a sada je u Bosni i Hercegovini. Zapazila je da su stavovi i na~in na koji se ljudi iz me|unarodnih organizacija odno­se prema doma}im ljudima vrlo poni­`a­va­ju}i. Nju je strah da }e i ona biti do`iv­lje­na kao neko iz me|unarodne zajednic­e, ili jo{ gore kao deo te zajednice. Zbog toga ~esto tera samu sebe da se predstavlja da je ljudi ne bi pogre{no shvatili. Nje­noj prijateljici koja je `ivela u Sarajevu i komunicirala sa ljudima iz me|unarodnih organizacija i sa `enama iz Sarajeva, nisu se dopadale `ene koje su koristile sve na~ine da bi do{le do novca ili bolje pozicije. Pla{ila ih se.

Jelena (Beograd) isti~e da u Beogradu postoji samo jedan lezbejsko-gej klub i tamo je do`ivela da je jedna lezbejka, nacionalistkinja, maltretira zbog toga {to je u mirovnoj grupi. Prestala je zbog toga da odlazi u klub.

Jo{ dve-tri `ene navele su da se pla{e agresivnih `ena koje nastoje da omalova`e druge `ene. Posebno se pla{e `ena koje su nastrojene nacionalisti~ki i milita­ri­sti~ki. Pojedine `ene su govorile o svom strahu od ljubomornih `ena, jer su one opa­snije od ljubomornih mu{karaca. Jed­na se upla{ila `ene carinika na beogradskom aerodromu, koja ju je temeljno pretresla.. Razmi{ljala je o tome i ~ini joj se da `ene moraju biti stro`ije da bi se u pojedinim profesijama dokazale i zadr`ale svoja mesta.

 

O svom li~nom odnosu prema `enama `rtvama iz svog iskustva govorila je Pet­ra iz Nema~ke koja sada `ivi u Zagre­bu. Susretala je puno `ena koje su `rtve rata i koje su u veoma te{koj situaciji. Nepodno{ljivo joj je kada se ose}a bespomo}nom pred njihovim `ivotnim problemima.

Sanije, aktivistkinja sa Kosova, dolazi u kontakt sa `enama `rtvama represije srp­skog re`ima na Kosovu koje su razli­~i­tih godina, razli~ite orijentacije, sa razli­~i­tim zdravstvenim i socijalnim problemima. U kontaktima s njima ose}a strah, pla­{i se da ne}e ni mo}i, ni umeti da razume njihove probleme i da ne}e mo}i da im pomogne da ih re{e. Pla{i se da ni one ne}e mo}i nju da razumeju. Zato se trudi da ih uveri da su sve iste i da ”sve treba da razumemo jedna drugu”. Kada je do{la prvi put na ovaj skup, ose}ala je strah. Mislila je da su problemi kosovskih `ena razli~iti od problema `ena koje su ovde. Ovde je shvatila da nam je zajedni~ko to da se svaka od nas pla{i i njena je `elja da taj strah prevazi|emo.

 

Nekoliko `ena, pou~ene tu|im isku­stvi­ma, osetile su strah pred budu}no{}u.

Ursula iz Nema~ke oduvek je volela i divila se mudrim `enama koje su starije od nje i koje dugo `ive. Ali se odskora upla{ila starosti. Njena majka, koja ima skoro 90 godina, prestaje da bude mudra i is­ku­sna, gubi sposobnost akcije i svoje pa­m­}enje, boji se da }e do}i u maj~inu situa­ciju i trudi se da uspostavi komunikaciju sa svojom majkom.

Jedna od u~esnica se ne pla{i `ena, ali neke izbegava. To nema veze ni sa kulturom niti sa nacionalno{}u, a niti sa tim da li su male ili mr{ave. Izbegava `ene s kojima ima problema u radu i to kad oseti da one zajedno ne mogu posti}i dobre rezultate. Zapravo pla{i se konflikta, jer voli da je u potpunoj harmoniji.

Paty nije nikada razmi{ljala o strahu i ~ini joj se da se boji `ena koje su udate i to zbog toga {to je videla `ivot svojih roditelja. ^ini joj se da je njena majka odustala od svog `ivota i ~ini joj se da svaka `ena ko­ja se uda zbog svog mu`a i dece odusta­je od svog `ivota. Na univerzitetu je pri­me­tila da izbegava jednu odre|enu `enu. Kada god bi se srela sa njom razgovarale su i dobro komunicirale, bilo joj je ~ak i pri­jatnio u njenom dru{tvu. Ipak, izbegavala je i nije `eljela da bude njena prija­te­ljica. Na kraju je shvatila da su vrlo sli~­ne i da je ona podse}a na njen vlastiti `i­vot. U jednom trenutku joj je rekla :”.... ne `elim ni{ta vi{e da znam o tebi”.

Marija iz Beograda se ne se}a da li se pla{ila kada je prvi put bila na skupu u Novom Sadu, verovatno da jeste, ali komunikacije koje su uspostavljene me|u `enama taj strah su razbile. Njeni strahovi su druge vrste. Nikada se ne pla{i da za drugog ne{to tra`i, ali kada tra`i za sebe pla{i se da }e biti odbijena. Strah ju je da ne}e uspeti u svojoj profesiji, strah ju je od policije, socijalnih uslova jer se oni ne­prekidno menjaju. U njoj `ivi ~itav jedan spektar strahova sa kojim se treba boriti i prevazilaziti ih.

Vi{e `ena ne ose}a strah prema dru­gim `enama. Mo`da ponekad prema ne­kima ose}aju izvesnu nelagodnost zbog toga {to ih dovoljno ne poznaju.

Zagrep~anka napominje da je u Za­gre­bu dosta invalida u kolicima i ona stra­huje od njih, jer se pla{i da }e je odbiti kada poku{a da im pru`i pomo}. Zapravo to joj se i dogodilo: jedan slepi ~ovek ju je ote­rao kada je htela da mu pomogne da pre|e ulicu.

Goca iz Beograda savla|uje strah od komunikacije sa hendikepiranim `enama. U Beogradu postoji `enska grupa ”Iz kruga”. To je grupa hendikepiranih `ena i ona se vi{e ne boji da komunicira s njima i to od ~asa kada im je mogla re}i ”... Ne, ne mogu da vam pomognem da se penjete uz stepenice, da guram va{a kolica, jer me­ne bole le|a. ” A one su vrlo hrabre i dobro funkcioni{u.

Dosta `ena govorilo je o strahu koji imaju pred uspe{nim `enama, jer smatraju da same nisu dovoljno pametne da bi mo­gle s njima komunicirati ili im one izgledaju isuvi{e va`ne; a ako su jo{ i fakultetski obrazovane pla{e se da }e ih smatrati ni`im od sebe jer nemaju tako bogat re~nik.

To shvatanje Mr{a nije prihvatila jer smatra da su `enama taj strah nametnuli mu{karci – to je mu{ki strah. Mu{karci se boje uspe{nih `ena, pa su taj strah i `ene prihvatile. Mu{karci imaju razloga da se boje uspe{nih `ena, a `ene tih razloga zai­sta nemaju. Uspe{ne `ene ne mogu da na­{kode `enama mogu samo doprineti una­pre­|enju polo`aja `ena u profesiji i u to­me da `ene steknu svoja mesta na svim ni­voima.

 

Nazlija iz Pri{tine ne boji se `ena, bez obzira na njihove godine, da li su udate ili neudate, kakve su seksualne orijentacije i sli~no. Poku{ava da studira i analizira njihove probleme upravo kroz strahove koje one imaju i da im pru`i podr{ku da te strahove razbiju. ^ini joj se da `ene ne treba me|usobno da se pla{e.

Nora po{tuje `ene i nije ose}ala strah prema njima, jer se se s majkom borila za svoj polo`aj u porodici, smeta joj kada ose­ti da neke `ene zra~e negativnom ene­r­gijom.

Ursula iz Nema~ke je zadovoljna {to je u dru{tvu svih ovih `ena. Ju~e je jedna `e­­na sedela pored nje i na svom karto­n­~i­}u, na kojem je njeno ime i prezime do­pi­sala je ”govorim engleski”. Svidelo joj se, u~ini}e to i ona, a dobro bi bilo da to u~i­ne i druge da ne pitaju stalno ”kojim je­zikom govori{”. To olak{ava komuni­ka­ci­ju.

Mr{a (Beograd) nema straha od po­se­bnih grupa niti posebnih kategorija `ena, ali. izbegava osobe koje su je nekad po­vre­dile jer ne `eli da bude ponovo po­vre­|e­na. Nema straha od nasilnih `ena jer mi­sli da je ja~a od njih. Pla{i se nezapo­slenosti, bede i siroma{tva zato {to `ivimo u situaciji da preko no}i mo`emo da sve izgubimo i da se na|emo na ulici. Ipak postoje neke `ene kojih se pla{i, naprimer `ene koje uzimaju drogu zato {to one nemaju kontrolu nad sobom. Tu vrstu sveta ona ne razume jer joj izgleda druga~iji. Kada bi se desilo da feministkinje ili opo­zicionarke re`im po~ne da {alje u zatvor bila bi sre}na {to bi bila poslata u `enski zatvor. @ene nisu tako nasilne kao mu­{kar­ci, a u mu{kim zatvorima postoji organizovano nasilje. Smatra da je najgori strah od nepoznatog.

Judit ima ose}anje straha od grupe ko­ju ne mo`e jasno definisati. ^ini joj se da je to verovatno od muslimanki. To je zbog toga {to joj se ~ini da ne}e mo}i da ih razume niti ona njih niti one nju.            

Jedna Zagrep~anka podsetila je na `ene muslimanke koje su se od pre dve go­dine pojavile pokrivene na zagreba­~­kim ulicama. Istakla je da ih do`ivljava kao i sve druge `ene, iako se one samo me­|usobno dru`e. Da li je to njihov zakon, te da li smeju ili ne da se dru`e s dru­gima, ona ne zna.

Sarajka je govorila tako|e o muslimankama koje se pokrivaju. Smatra da je to ljudsko pravo, pitanje izbora, pod uslovom da nije nametnuto. ^ini joj se da je pokrivanje `ena u Sarajevu li~ni i potpuno slobodan izbor i to takve `ene ne isklju~uje iz javnog `ivota. Ali, primetila je da postoji i politi~ka manipulacija `enama preko na~ina njihovog obla~enja, jer se ponekad pokrivanjem `ena – muslima­nki nastoje opravdati odre|eni politi~ki stavovi. Sarajevsko iskustvo govori da ne bi smeli da svoje predrasude automatski vezujemo za lik pokrivene muslimanske `e­ne i da smatramo da je to povratak u pro{lost – u pot~injavanje. Jer to iskustvo govori da se tako obla~e vrlo obrazovane i samosvesne zaposlene `ene. Dakle, `ene to ~ine po svom vlastitom izboru.

 

Makedonka se pla{i sebe jer je uk­lju~ena u jednu politi~ku partiju, pa se boji da }e se odvojiti od svog identiteta feministkinje i `ene. Boji se da }e izgubiti svoju `enstvenost jer se od nje o~ekuje da bude jaka kao mu{karac.

Ednna iz Izraela ispri~ala je kako je prevazi{la svoj strah od toga {to je `ena. Ceo `ivot je radila u politici. Imala je brata koji je bio maj~in ljubimac. Ona i njena sestra u porodici nisu bile va`ne. Kada je to shvatila odlu~ila je da i ona bude mu­{ka­rac, a to je zna~ilo igrati se sa de~acima, ne prime~ivati devoj~ice, ne prihvatati nji­hove igre. Tako je stvorila krug prijatelja mu{karaca i `ivela je na mu{ki na~in. U {koli je dobro u~ila, bila je jako samostalna i izabrala je mu{ki poziv. Oti{la je u politiku. Ubrzo je shvatila da u tom pozivu nije bila jednaka sa mu{karcima. U po~etku se u politici pona{ala onako kako se devoj~ice pona{aju kada se igraju sa mu­{­kar­cima. Naime, mu{karci ih prihvataju samo ako one prihvate ulogu koju im oni do­dele. Recimo, kada se igra rata devoj­~i­ce su bolni~arke, a kada se igra Indijanaca i kauboja, devoj~ice su Indijanci. Kada devoj~ice nau~e mu{ke igre po~inju se pona{ati kao mu{karci. To isto se de{ava i u politici. Mnogo `ena koje rade u politici nisu vi{e `ene, postale su mu{karci. I to mo`e vrlo dobro da funkcioni{e. Dok je ona pristajala na tu poziciju, dok je bila ”mu­{karac” u politici, nije bilo problema. Kada je shvatila da je `ena i po`elela da bude to {to jeste, morala se pripremiti na mno­go poraza. Vi{e nije htela da bude In­dijanka u igri, nije htela da bude mu­{ka­rac jer je `ena. Shvatila je da mora biti dovoljno jaka da sve izdr`i i da ostane `ena. Otkrila je `ensko prijateljstvo i drugarstvo.

Angelica misli da sve zavisi od po­ru­ke koju `ene samima sebi {alju. Poruka koju je ona dobila glasi: ”Ja sam `ena od glave do pete. @elim da po{tujem sebe, da volim sebe svom snagom i sa svim stvarima koje bih htela da uradim, a ne mogu. @elim da u~im kako da prihvatim samu sebe. Ako u tome uspem lak{e }u prihvatiti i svoje sestre i onu sa leve i onu sa desne strane, jer su one lepe takve kakve su. Mi­slim da je me|usobna solidarnost u politici ili na bilo kojem polju na kojem `ene rade, ono {to im treba. To je druga poruka.