Tra`im svoju }erku...

 

 

Tra`im svoju }erku, ima 15 godina, zadnji puta videla sam je uo~i Nevroza; ”Tra`im svoga brata”, ”Tra`im prijatelja”, ”Tra`im mu`a”, ”Tra`im..”

Mno{tvo sveta pred vojnim sudom u Dijarbakiru, `ene koje doje decu, mu{karci i mladi}i, lica i o~i puni muke, teskobe i straha, svet siroma{an kao {to je siro­ma­{an i ovaj Dijarbakir. Svi su u o~ekivanju da saznaju {ta se desilo onima koji su uha­p{eni u subotu 21. marta na proslavi Nev­roza (kurdske Nove godine).

I mi smo pred vojnim sudom. Pred­sta­vljamo italijansku delegaciju koja je do­putovala da bi u~estvovala na proslavi kurdske nove godine i da bi se osvedo~ila o njihovim `ivotnim uslovima i o kr{enju njihovih prava. Ovde poku{avamo da izrazimo na{ protest i na{u podr{ku svim uhap{enima i uhap{enim ~lanovima na{e delegacije. Dinu Frisullu iz organizacije Senza confine (Bez granica) i Giuliji Chiarini iz Collettivo Autogestito (Samou­prav­ni kolektiv) iz Firence i Marcellu Musta iz Sin Cobasa iz Napulja. Giulia i Ma­rcello pu{teni su tri dana nakon ha­p­{enja i proterani iz Turske, dok za Dina sudija zahteva maksimalnu kaznu predvi|enu ~lanom 312. za pomaganje u separaciji od turske dr`ave: tri godine. Iz suda ga odmah prebacuju u naj~uvaniji zatvor. U zatvor gde ljudi umiru od mu~enja i batina.

Ipak, subota 21. marta bila je lep dan. Neopisivo mno{tvo sveta koje se izazivaju}i vlast okupila oko vatara i pevala i plesala stare tradicionalne pesme i plesove kao i borbene pesme. Nije bilo nijedne zastave niti transparenta, to je bila politi~ka odluka u cilju izbegavanja beskorisne re­presije.

Simbol kurdske zastave izra`avan je bojama ode}e `ena i devojaka.

Ove se godine Nevroz slavio ~ak i u Is­tambulu i Ankari, {to je bio udarac re­`imu, koji i dalje Kurde naziva planinskim Turcima.

Da bimo dospeli do trga u Batikentu pro{li smo kroz jedan drugi trg, prakti~no pust, gde je turska vlada pripremila re­`imsku proslavu s fanfarama i dobo{ima, nastoje}i da pretvori Nevroz u nacionalni praznik turske dr`ave. Ali sav narod je bio na onom trgu u Batikentu gde je proteklih godina tokom proslava bilo mnogo po­gi­nulih. Sve do tri ~asa popodne proslava se odvijala bez incidenata, bilo je samo ne{to napetosti, kontrola dokumenata, blokade na cestama. Kad se spontano oblikovala povorka uz skandiranje slobodi za kurdski narod, policija je silovito navalila. Tra­jalo je kratko, ali bilo je dovoljno da nekoliko stotina ljudi bude ranjeno. Potom je na ulici ispunjenoj samo oklopnim kolima i policajcima gomila dece uzrasta od pet do sedam godina po~ela na policajce bacati kamenice ve}e od njih samih. To su scene koje su tako ~esto vi|ane u palestinskoj intifadi. Policija je odgovorila {mr­ko­vima i batinanjem, a potom je uhap{eno i troje Italijana dok su posmatrali {ta se de­{ava kako bi svetu dokumentovali brutalnost policije.

Dan nakon sudske odluke italijansku delegaciju je gomila policajaca, koji su nas ina~e uvek sledili i fotografisali, iz hotela di­rektno odvela na aerodrom, zajedno sa dru­gim stranim delegacijama, tako|e pro­teranima iz Dijarbakira – no, oni nisu pro­terani i iz Turske. Policija ne `eli svedo­ke represije protiv Kurda u Dijarbakiru i u zo­nama koje se nalaze u vanrednom stanju, gde je rat prouzorokovao vi{e od 27 000 mrtvnih, milione izbeglica i uni{tenje sto­tina i stotina sela. Tih dana i tih no}i dok smo bili u Dijarbakiru stalno su stizale vesti o no}nim hap{enjima rukovodilaca.

Demokratija u Evropi daleko je od svo­ga ostvarenja. Kako mo`e biti de­mo­kratska dr`ava koja se prakti~no nalazi u rukama vojnika? Oni smenjuju vlade, a da­nas su veoma glasni kada skre}u pa`­nju na opasnost od fundamentalizma, ma­da su ga 70-ih i 80-ih godnina ohrabrivali i favorizovali u cilju spre~avanja porasta leve turske opozicije i re{enja kurdskog pitanja. Me|unarodna zajednica is­ka­zuje kao i obi~no svoju licemernost: pri­sustvo Turske u NATO-u i njena vernost SAD-u, dokazana i nedavnim save­zni{­tvom sa Izraelom ~ine od nje dragocenog sa­veznika. Evropska unija i dalje osu|uje kr{enje ljudskih prava, ali njena politi~ka snaga nije mnogo ve}a od nule, kao {to je to slu~aj i u pogledu re{avanja sukoba Palestine i Izraela. A dotle NATO-ovo oru­`je poklonjeno turskoj vojsci nastavlja da uzima `rtve me|u civilnim stano­vni­{tvom.

Preostaje nam snaga na{eg anga­`ma­na, koji mora da bude trajan ne samo u vezi s oslobo|enjem Dina Frisulla, ve} i zato da se kona~no do|e do nekog re{enja za kurdski narod. PKK je spreman da na­pusti gerilu u zamenu za pregovore o autonomiji, u Turskoj su oja~ale kurdske de­mokratske stranke poput HADEP-a, le­galne stranke, dodu{e, stalno podrvgnute represiji. Omogu}imo da se ~uju te snage i da se bar na{a zemlja odlu~no svrsta uz demokratiju.

                         

Luisa Morgantini