^ekaju}i NATO

dnevnik

 

 

Subota, 20 jun

Ispratila sam autobus sa decom u Gr­~­ku; ja ostajem da ~ekam NATO. ^u­jem da se ljudi klade, da li }e bombardo­va­ti Beograd, Srbiju ovih dana ili po­~et­kom septembra.

Onda ima onih starih komunista koji se ljute, ka`u bombarodovanje je ozbiljna stvar, kako vas nije sramota da manipuli­{e­te takvim glupostima. I onda velika ve­}ina onih koji ne misle ni{ta. Nisu mislili ni ranije ni{ta, ni sutra ne}e misliti ni{ta, ka­ko onda danas da misle ne{to? I ne ne­rviraju se, i misle kako }e sutra gledati uta­kmicu Jugoslavija-Nema~ka.

 

Nedelja, 21. jun

Od vesti do vesti: ~ekaju}i NATO. Ka­ko }e se odraziti uspe{na utakmica jugoslovenske reprezentacije na NATO, mo­`da napadnu, a na{i istom merom uz­vrate?

 

Ponedeljak, 22. jun

Danas sam, kuvala ri`oto sa lignjama dok sam zavr{avala tekst ”@ene i rat” za neki ameri~ki ~asopis. Ovaj put je ri`oto stra­dao, a ne tekst: ta }e me gre{ka vremenski vi{e ko{tati. A jedino ozbiljno ose­}anje koje u sebi nosim je rat, rat, rat, jedno od onih arhitipskih strahova, kao od po­ro|aja, smrti, u kojima prestajem da bu­dem pojedinka i postajem sve ono od ~ega sam nastala, meni nepoznato.

 

Utorak, 23. jun

Tenzija je u vazduhu, pred ki{u, elektricitet, pred rat. Romkinja u mojoj ulici koja `ivi u podrumu valja se, polugola, po upljuvanom trotoaru, po sr~i od pivske fla­{e koju je razbila. Sva je u krvi, vi~e mi­li­ci­ja, ubi me, njen sin ho}e da je skloni, ali njen mu` stoji pored nje stoi~ki, njeni unu­­~i}i, ne pla~u, a njen pas Tijana, ina~e mu­{ki rasni pas ravnodu{no li`e krv sa tro­toara. Ona ima duge monologe o `ivotu, ratu, o ljubavi, o prostoti. U poslednje vreme sve ~e{}e.

Svakim danom ose}am kako se sma­nju­je dru{tveni i emotivni prostor izme|u me­ne i nje. Znam za{to i kako ona radi to {to radi, i ona zna za{to ja to ne radim. Ona je Romkinja, ja sam Belkinja. Zove me ”maco” na ulici, jo{ jedina osoba koje mi te­pa. Kugla u stomaku ne prestaje da me mu­~i: svratila sam u @enski centar. Drugarica mi ka`e, jesi li ~ula {ta radi na{a voj­ska na Kosovu, stalno dobijamo emei­lo­ve: suluju, ubijaju... isto kao ‘92. u Bosni. Mi ovde, sad ve} na svim televizijama sa­mo ~ujemo o teroristima i vekovnim stra­da­njima srpskog naroda. Tu `rtve jo{ uvek uglavnom imaju imena! Ameri­kan­ka mi ka`e; ho}e{ na Kosovo, da sama vidi{? Ne moram, sve znam. Danas jedan mi­licajac u civilu samo {to me nije ubio voze}i svoj auto kao da je na frontu. Nije me ni pogledao, ja sam njega gledala zapanjeno, ali zanemela. Takva je stvarnost milicije i gra|ana u ovoj dr`avi, mogu da zamislim kako je na Kosovu!

 

Sreda, 24. jun

Danas sam stajala na Trgu Republike iliti Slobode (i SPS i SPO ho}e da se gine za Kosovo i s tim duhom nazivaju trgove i decu) sa @enama u crnom: za mir na Ko­sovu. Kao i uvek, vrlo malo ljudi je bilo zai­nteresovano, bilo je nekoliko fotografa, a jedan je iz ~ista mira po~eo da vi~e na nas zato {to neke `ene nisu htele da se slikaju. Vikao je kao mu{karac blesavim `enama: ”Za{to vi uop{te stojite kad ne­}e­te da se slikate”. Rekla sam mu da ne pro­poveda. Ne trpim vi{e kulturolo{ke pri­mi­tivizme, zamalo da se pobijem sa taksistom koji me je nazvao guskom i poku{ao da mi prese~e put. @ene izdajice rata pro­testuju za mir, a jedan penzioner nas psuje, on bi da se ratuje: kulturolo{ki i on ne shvata da prelazi sve granice. Skriven iza svojih godina i pola ne trpi suprotno mi­{lje­nje. Ni pretnja smr}u nas ne mogu pro­meni, samo nas u~vr{}uju u primitiv­noj agresivnosti ili sebi~noj nezainte­re­so­vanosti. Pacifisti tra`e vojnu intervenciju, desilo se prvi put za Bosnu pre nekoliko godina, de{ava se opet sada. Ja sam politi~ka idiotkinja, nijednu vojnu intervenciju ne podnosim nigde, pa ni ovde gde `ivim. Ja se jednostavno pla{im, jer znam da je blizu, ose}am da nemam snage da be`im, i znam da sa druge strane za nas iz odbora nema mesta.

 

^Èetvrtak, 25. jun

Svako jutro, ~im ustanem, slu{am ve­sti, i tako svaki sat. Pre neko ve~e, jedan pri­jatelj nije mogao da do|e na `urku jer ”mo­ra da slu{a vesti”. Vi{e ne ~itam, a pi­sa­nje mi do|e kao staromodna praksa ne­kih minulih vremena. Neka pi{u pisci, sa­mo neka pi{u! Neka pi{u lepo i pametno, ali ko }e to da ~ita?

 

Petak, 26. jun

Poslednji dani. Mo`da kad ovo bude objavljeno, NATO ve} bude stigao i... U to ime, sino} sam se napila sa prijateljima. Na javnom mestu. I nekako, svi su pri­me­tili da sam se napila i to su komentarisali, iako se svega se}am, i znam da nisam pri~ala ve}e gluposti nego obi~no. Pijane `e­ne su ve}e reme}enje javnog reda od pi­janih mu{karaca koji vrlo ~esto obavljaju visoke javne funkcije u visokom pijan­stvu, ne dodiruju}i stvarnost.

 

Jasmina Te{anovi}

 

Spazila sam je na jednoj dobro­tvor­noj podeli ode}e koju su organizovali dobronamernici iz Bolonje. Posle te posete danima smo u magacinu izvi|a~a, polu­smrznute delile deci igra~ke, a odraslima ode­}u. Oni si, istina, o~ekivali hranu. Sev­letu sam ugledala kada je ve} izlazila iz ma­gacina nose}i u rukama komade zim­ske garderobe. Bio je januar, a ona je na se­bi nosila tanku letnju haljinu. Bila je mo­jih godina, ali tanka i krhka, izboranog lica po kojem su se nemo kotrljale suze. Po­kosilo me je to nemo plakanje. Istr~ala sam za njom pitaju}i da li smo je mo`da uvredile. Samo je nemo odmahivala gla­vom. Njeni najbli`i su mi objasnili da joj te`ko pada primanje pomo}i posle svega {to je ostavila kod ku}e u Zvorniku.

Posle toga smo se dru`ile sve dok je `i­vela u Be~eju. Polako se ispisivala njena tu­`na pri~a s tragi~nim zavr{etkom. Sa uro­|enom elegancijom je sedela u tu|oj iz­no­{enoj ode}i, bez sjaja u o~ima i dr­hta­vim glasom je pri~ala. O poreklu i o pro­{losti, o uglednoj porodici u kojoj je `i­vela.

– Nismo mi ni znali za nacionalno pitanje.– govorila mi je. Jedna mi je snaha Srpkinja, druga Hrvatica, a i najbolji prijatelji mog neo`enjenog sina nisu bili Mu­slimani. U po~etku nisam shvatala {ta se de{ava. Mladi ljudi koji za mojim stolom mnogo puta ve~erali, prestali su da me pozdravljaju na ulici. Na pijaci dugogodi{nje prijateljice gledale su me kao da sam utvara. Bila sam u`asnuta i zbunjena.

– Polako se ledilo sve oko nas. Moji o`e­njeni sinovi s porodicama su ve} napustili Zvornik. Jedan je oti{ao u Hr­vat­sku, a drugi u Vojvodinu, u Be~ej. Jo{ uvek sam se nadala da nije sve izgubljeno. Preko razglasa su ponavljali da ugledni i po{teni Muslimani nemaju ~ega da se boje. Te{ila sam sebe i sina da nemamo ~ega da se bojimo, nikom nismo ni{ta skrivili. Tako sam mislila i govorila sve do dana kada smo bez i~ega pe{ice pre{li most prema Malom Zvorniku i za mostarinu dali poslednji novac. Bila sam slaba i i zne­mo­gla, ali sam i{la tr~e}im korakom. I tako, do{li smo za sinom i snajom u Be~ej.

Draga moja Savleta, tada jo{ nisi zna­la da ni Be~ejci nisu ba{ gostoprimljiv narod. ^ast izuzecima. Na`alost, brzo si to is­ku­sila. Dva akademska gra|anina bez po­sla. Sada su u dalekoj Kanadi. Tvoji unuci }e valjda biti sre}niji u novoj domovini. Zbog njih si se radovala ”sre}i” da ih vi{e nikada u `ivotu ne}e{ videti.

[e}erna bolest te je nagrizala. Ne­sta­jala si kao mesec. Posle odlaska dece spremala si se i ti na put u Tuzlu. Brat ti je tamo bio imu}an ~ovek. Nisi jo{ mogla znati da se i u relativno mirnom podru~ju gubi imovina. U Tuzli je za {a~icu spana}a ili ri­`e trebalo davati basnoslovne svote.  Bo­le­san, sa bolesnim sinom, nadala si se ko­na~no bezbednijem kutku. Dve, tri karte koje smo razmenile zahvaljuju}i nepoznatima dobre volje , me|utim, nisu mi do­no­sile takve vesti. I onda, odjednom, tebe vi{e nema.

Stalno me uznemiravaju ista pitanja. Da li bih ja na tvom mestu ostala, makar drhte}i tako uspravna? Kako bih podnela da posle trideset godina rada umesto penzije primam milostinju? Kako bih s jednim zave`ljajem mogla pre}i prag ku}e koju smo preko dvadeset godina gradili? Be`ala sam ~esto od tih nemilosrdnih pitanja. Mislila sam: saslu{a}u te i zabe­le`i}u sve kada budu bolja vremena. Ona nikad ne do|u na ovim prostorima, a ti si digla ruke od ovakvog sveta.

 

Molim te oprosti nam, oprosti mi!

 

Be~ej, juni 1998.

Suki} Veronika