Protiv sve brutalnijeg nasilja na Kosovu

Slobodan Milošević je ponovo posetio Kosovo. Uz ogromnu pratnju, teror i obezbeđenje izveo je još jednu demonstraciju sile tamo gde ju je prvi put upotrebio. Nijednim gestom ili rečju nije nagovestio činjenicu da gotovo 90% stanovnišva Kosova nisu Srbi. Poslednjih 10 godina, politikom Slobodana Miloševića 90% stanovnika/ca Kosova (Albanci, Turci, Muslimani...) bili su marginalizovani, isključeni iz društvenog, ekonomskog i kulturnog života, ali i svakodnevno progonjeni. Ovom posetom ta getoizacija i represija je ozvaničena na najvišem nivou. Policijska represija se pre i tokom posete pojačala. Albanci su uklanjani i iz vidokruga srpskog predsednika. Izjavom o odbrani svakog pedlja kosovske zemlje predsednik Srbije još jednom retorikom manipulacije pokušava da homogenizuje srpski narod u odbrani tzv. ugroženih nacionalnih interesa, sve u cilju očuvanja lične vlasti na osnovu potpirivanja sukoba i ratova.

Nekoliko dana pre Miloševićeve posete Prizrenu, u obližnjem muslimanskom selu Lokvica, Radovan Andrejević, mašinski inženjer u Famipu-Prizren iz čista mira, ubodima noža ubio je seoskog hodžu Aslana Durakija i teško povredio seljana Bedžita Durakija koji su mirno učestvovali u jednom sprovodu. U policijskoj istrazi Radovan Andrejević izjavljuje -”svestan sam svega što sam uradio i ne kajem se”. Pripremao je, kaže, mnogo veći masakr. Niko od zvaničnika nije obišao u strahu utučeno selo, a Radio Prizren nije objavio ni vest o stravičnom zločinu.

Smatramo da je naša dužnost da govorimo o ovakvim zločinima. Oni su proizvod duhovne klime koja vlada na Kosovu. Proizvod dugogodišnje kontaminacije svesti, dehumanizacije drugog i različitog, antialbanske histerije koja je vladala i vlada u državnim medijima u Srbiji. Zločini nad albanskim stanovništvom, a sada vidimo i nad muslimanskim, na Kosovu, ogromna napetost, akti terorizma i nasilja neizbežna su posledice politike segregacije srpskog i ostalog stanovništva koje je i svojom posetom ozvaničio Slobodan Milošević. Kako bi zaustavili lanac nasilja, sukoba i rata koji srpski režim neprestano proizvodi još jednom pozivamo građane i građanke Srbije da se odupru politici omalovažavanja i negiranja drugog i različitog, politici mitologizacije istorije u cilju represije nad albanskim i ostalim stanovništvom. Kao prvi i neizbežni uslov tražimo demilitarizaciju Kosova - povlačenje vojnih i policijskih snaga kako bi se omogućio ravnopravan dijalog i početak izgradnje poverenja. Takođe još jednom insistiramo na “malim koracima” - projektima razmene, mostova između ljudi i grupa koji produbljuju uzajamno upoznavanje, dijalog, saradnju i solidarnost između srpskog, albanskog i svih ostalih naroda na Kosovu.

Naš izbor je nenasilje. Protestom u sredu 2. jula 1997 godine od 15.30 - 16.30 na Trgu Republike još jednom javno izražavamo našu solidarnost sa svim žrtvama nasilja i represije, pogotovu na Kosovu.

Beograd, 1 jula 1997. Žene u crnom