Za mirovnu politiku

bez vojske

 

Pacifizam – od ideje do stvarnosti

                         

Pacifisiti~ki cilj – svet bez rata – u inte­re­su je svih ljudi. Put do tog cilja vodi kroz dosledno teorijsko i prakti~no razvijanje civilnog razre{avanja sukoba. Isto­vre­meno radimo na postepenom razo­ru­`a­vanju koje stremi potpunom ukidanju svake vojske. Zajedno s milionima ljudi i s li~nostima iz politike, kulture i nauke anga`ovali smo se u politi~kim i dru{tvenim pokretima protiv skretanja u vojno varvarstvo. Me|u njima su bili Bertha von Suttner, Lav Tolstoj, Mahatma Gandhi, Martin Luther King, Bertrand Russel, Romain Rolland, Albert Einstein, Albert Schweitzer, Alva Myrdal, Petra Kelly i Ro­bert Jung. Ose}amo se povezanima sa tom tradicijom koja se oslanja na ”Ras­pra­vu o ve~nom miru” Immauela Kanta.

Ube|eni smo:

– da u vremenima kada budu}nost ~ove~anstva vi{e no ikada zavisi od rav­no­pravne uzajamnosti naoru`ane nacio­nalne dr`ave i vojni savezi predstavljaju anahronizam,

– da je vojna obaveza nehumana i ne­pravedna, zato {to povre|uje ljudsko dostojanstvo na sli~an na~ina na koji to ~ini ropstvo,

– da se ekonomski, socijalni i ekolo{ki pro­blemi koji ugro`avaju budu}nost svih ljudi nipo{to ne razre{avaju ve} samo zao­{travaju primenom vojnih sredstava,

– da moramo na svim nivoima u~iti i ve­`bati kulturu nenasilja, jer je samo ona osnov humanog sveta,

– da forme razre{avanja sukoba m­o­ra­ju biti u skladu s ciljem kojem se te`i: mir je istovremeno i put i cilj.

Ovaj vek ne predstavlja samo stra­vi­~­nu is­toriju ratova. To je i vek zna­~ajnih odluka i prvih koraka u smeru pacifisti~ke po­li­tike. Me|u takve korake ubrajaju se ug­o­vori koji su trebali da ograni~e ratne svireposti i da po prvi puta ospore op­ra­v­da­­nost rata. U tom smislu treba da se ista­knu osnivanje Dru{tva naroda kao i Uje­di­­nje­nih naroda, osuda napada~kih ra­to­va, za­brana posebno okrutnih oru`ja i us­po­stav­ljanje Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi. Me|unarodni sud je 1996. godine proglasio pretnju ato­m­­skim oru­`jem i kori{tenje tog oru`ja su­pro­tni­ma me|unarodnom pravu. Kam­pa­nja pro­­tiv pe{adijskih mina dobila je 1997. godine Nobelovu nagradu za mir. Sto­tinu dr­­`ava obavezalo se nakon toga na Kon­ferenciji u Otavi da zabrane sve vrste protivpe{adijskih mina.

Takvom razvoju u zna~ajnoj je meri do­prineo protest i otpor brojnih dru{tve­nih grupa ratu i vojsci koji se formirao u ovom veku. Tako|e treba spomenuti antiratni pokret u dvadesetim godinama, uvo­­|enje prava izbegavanja vojne obave­ze, ekumenski pokret crkava protiv rata, antinuklearni pokret u pedesetim i {ezdesetim godinama i mirovni pokret u osam­desetim godinama, a isto tako i razne oblike protesta, gra|anske neposlu{nosti i nenasilnog otpora koji traju sve do na{ih dana. Tu su i brojne aktivnosti vanparlamentarnih grupa, od kojih se neke naro­~ito zala`u za uvo|enje civilne mirovne slu­`be.

Ratnim katastrofama ovoga veka su­p­ro­tstavljaju se primeri nove vrste politike mira:

– Mahatma Gandhi i Martin Luther King dokazali su snagu nenasilja pomo}u ubedljivih strategija i akcija.

– Nenasilni gra|anski pokreti i po­k­re­ti za ljudska prava u velikoj meri su do­prineli da su promene u u Isto~noj i Ce­n­tralno Evropi pro{le uglavnom bez krvi.

– Prevazila`enje politike aparthejda u Ju`noj Africi predstavlja pozitivan pri­mer zajedni~kog uticaja privrednog boj­kota izvana i civilnih masovnih akcija usmerenih na postizanje ravnopravnosti iz­nu­tra, popra}enih spremno{}u na po­mi­re­nje, {to su{tinski personifikuje li~nost Nelsona Mendele.

Pad u vojno nasilje – upravo nakon ukidanja bipolarnog sveta – ne opovrgava pacifisti~ku politiku, nego dokazuje i sna`i njenu neophodnost. Sukobi poput onoga na Balkanu moraju se razre{iti pre nego {to eskaliraju u rat. Ako su velike sile nesposobne da to ~ine pa pose`u za voj­nom intervencijom ”da bi spre~ile genocid”, onda one time pokazuju proma{aj sopstvene politike. Ratu i ratnom masa­k­ru ne pogoduje pacifizam, nego mu pogoduje to {to se ne po{tuju zahtevi pacifizma.

Pacifizam uti~e na to da se ljudi ne na­vikavaju na nasilje. On se protivi na­silju, prekida ga i osloba|a za nove perspektive delovanja. On trajno osloba|a og­romne resurse, pa time predstavlja va­`an prilog prevazila`enju bede, ukidanju globalnih i lokalnih nejednakosti i izgradnji solidarne i kvalitetne svetske privrede.

Tako shva}en pacifizam jeste neop­ho­dan za regenerisanje i za{titu okoline. Mir sa prirodom i mir me|u ljudima me­|usobno se uslovljuju i zahtevaju jedan drugoga.

 

                         

Pacifisti^ke perspektive
delovanja

 

Cilj pacifizma nije samo da sa~uva od rata i da otkrije njegove uzroke. Pacifizam tako|e `eli pomo}u vaspitanja izgraditi i kulturu mira. To zna~i da svi ljudi moraju da priznaju pravo na postojanje svakoga drugoga i da se anga`uju za jednakost {an­si izme|u Severa i Juga, dana{njih i bu­du}ih generacija, mladih i starih, mu­{­ka­raca i `ena. U to spada i uo~avanje i ja~anje va`nosti uloge `ena, majki, politi~arki za kulturu mira. Kooperativna uzajamnost u de~ijim obdani{tima, {kolama, na poslu, u susedstvu, i demokratska sa­mo­uprava na svim nivoima doprinose u~­vr{}ivanju kulture mira.

Bitan sastavni deo te kulture mira jeste civilno razre{avanje sukoba. Ono pre svega apeluje na sopstvenu odgovo­r­nost u~esnika/ca u sukobu. Ali ono predvi|a i intervenciju civilnim sredstvima u ranoj fazi sukoba, za vreme eskalacije nasilja i nakon nje. Intervencija obuhvata preventivne mere razre{avanja sukoba. Koraci usmereni na deeskalaciju sukoba poput nu|enja posredni~kih usluga, embarga na uvoz oru`ja, ciljane ekonomske sankcije, medijske intervencije u javnosti, za{tite civilnih inetrventnih grupa, dezer­te­ra i izbeglica, predlaganja miroljubivih re{enja sukoba, rada na pomirenju, pri­vre­dne pomo}i, pomo}i za obnovu, medicinske i socijalne brige za `rtve rata, itd.

Vladaju}a politika danas izbegava ne­o­phodne promene u na~inu raz­mi{­lja­nja i delovanja, jer ona ne mo`e i ne `eli da zamisli svet bez oru`ja. Ne}emo da se brinemo zbog toga. Kostarika pokazuje da je mogu}e postojanje dr`ave bez armije i da ta dr`ava mo`e pozitivno delovati u smislu mirovne politike.

Pozivamo evropski i svetski mirovni pokret da se pove`e sna`nije no dosad, da vodi zajedni~ke kampanje (npr. protiv pe­{a­dij­skih mina i lakog oru`ja, za uvo|enje mirovnog poreza, za demilitarizaciju Ev­rope, itd.) i da teoretski i prakti~no izgradi jedinstvenu koncepciju civilnog razre­{a­va­nja sukoba za 21. vek.

Pozivamo na to da se na mestima gde se proizvodi oru`je, gde se ve`ba za rat i gde se javno prikazuje i izla`e vojna oprema i gde se njome trguje odr`avaju de­mon­stracije i akcije gra|anske nepo­slu­{­nosti.

Mlade ljude pozivamo da izbegavaju vojnu slu`bu i da odbijaju i slu`bu u profesionalnoj armiji.

Sve ljude pozivamo na odbijanje u~e{}a u vojnim projektima u privredi, nauci i politici i da se umesto toga zala`u za konverziju vojnih u civilne proizvode, uvo|enje mirovnog vaspitanja u {kolama kao i visoko{kolskih studija za mirovno vaspitanje i istra`ivanje mira.

Osporavamo vladama pravo da vojni put proglase metodom osiguranja mira.

Obra}amo se parlamentima svih ev­rop­skih dr`ava, Evropskom parlamentu, Organizaciji za bezbednost i saradnju Ev­rope i Ujedinjenim nacijama sa zahtevom da se priklone mirovnoj politici bez voj­ske. Podr`avamo poziv nobelovaca da se prva dekada 21. veka proglasi dekadom nenasilja. Predla`emo slede}e korake za politiku mira:

– ukidanje intervencionisti~kih ciljeva novog NATO-a, Zapadnoevropske uni­je i Evropske unije,

– ukidanje vojnih saveza,

– nastavljanje uklanjanja nuklernog oru`ja iz Evrope i {irom sveta sve do njegovog potpunog eliminisanja u skladu s presudom Me|unarodnog suda od 8. jula 1996.

– kontrolu me|unarodne trgovine oru`jem i stvaranje slu`bi za konverziju vojnih postrojenja i oru`ja,

– podr{ku inicijativama za stvaranje neutralnih i demilitarizovanih zona,

– kao prvi stepen ukidanja armija – ukidanje vojne obaveze, te za{titu onih koji izbegavaju vojnu slu`bu, totalnih prigovara~a savesti i dezertera,

– priznavanje ljudskog prava na izbegavanje vojne slu`be u celom svetu,

– stvaranje pravnih osnova za slobodno odlu~ivanje koje bi gra|ankama i gra­|anima omogu}ilo da deo svojih po­re­za namenjenih za vojne tro{kove uplate u fond za finansiranje mirovne politike bez vojske,

– postepeno smanjivanje vojnih izdataka evropskih dr`ava sve do potpu­nog ukidanja armija i tim sredstvima finansirati mirovne politi~ke instrumente UN-a i OEBS-a,

– podr{ku me|unarodnim zajedni­~­kim projektima ekolo{kog, socijalnog i kul­turnog tipa, ~ime se omogu}uje  kultura mira i solidaran su`ivot,

– ja~anje politi~ke nezavisnosti UN-a od­nosno OEBS-a i njihovu za{titu od instrumentalizovanja pomo}u demokrat­skih formi,

– stvaranje civilnog mirovnog saveta pri UN-u sastavljenoga od nevladinih organizacija za mir i ljudska prava, a tako|e i odgovaraju}eg tela pri OEBS-u, koji bi koordinirali sve aktivnosti na planu civi­l­nog razre{avanja sukoba na svetskom od­nosno evropskom planu,

– idejnu i finansijsku podr{ku civilnom razre{avanju sukoba i uvo|enju ne­zavisnih evropskih i svetskih mirovnih slu­`bi.

Suo~ena sa svojom istorijom ratova Ev­ropa mora u~initi prvi korak na putu ka mi­rovnoj politici bez vojske!

(Izvodi iz memoranduma povodom
350-godi{njice Vestfalskog mira

                         

^lanovi/ce Nema~kog pripremnog

Komiteta Evropskog mirovnog

Kongresa odr`anog od 29. do 31. maja 1998. u Osnabriku