Suzavcem i pendrecima na studente

Priština, 01.10.1997.

Najdraže prijateljice ”Žene u crnom”,

Jutros sam se probudila u deset do osam. Noćas sam lepo spavala i nisam mislila ni na šta drugo osim na današnji protest. Kod kuće se osećala neka pozitivna atmosfera. Ranije kad smo izlazili na demonstracije nismo znali da li ćemo se vratiti živi ili ne. Nismo se osećali loše, iako smo znali da ni danas nećemo proći tako lako. Mimoza i ja se pripremamo da idemo na protest. I moj otac, takođe, kao član Univerziteta želi da podrži studente. Srećan je. Dok tražimo neku laganu i sportsku odjeću Mimoza i ja pričamo o tome kako će da izgleda protest: pitamo se koliko će policajaca tamo biti. Mama priča nepovezano, ne zna kako da ubedi brata da ne izađe na protest zato što se plaši da će mu se nešto desiti i da će izgubiti jedinog sina. Na nas gotovo ne obraća pažnju, samo kaže: ”Javite se bilo šta da se desi.”

Ja i Mimoza stavljamo bedževe naših fakulteta i izlazimo iz kuće. Bilo je petnaest minuta do deset. Ja idem pravo do naselja ”Velanija”, dok Mimoza kao studentkinja medicinskog fakulteta mora da ide da se posavjetuje sa profesorima i članovima Studentske unije kako da pomogne studentima i drugim ljudima u slučaju potrebe.

Ponosne smo što imamo bedževe jer samo studenti imaju pravo da ih nose. Ljudi su izlazili iz svojih kuća da nam pruže podršku. Kajala sam se što nisam ponela fotoaparat.

Studenti sa belim bluzama su hodali a i ja sa njima. Čujem kako jedan od studenata kaže svom kolegi: ”Moramo da pomognemo ljudima i studentima, ako policija puca na nas.” Tako, u koloni, popeli smo se na Velaniju. Među nama je bilo puno profesora i ljudi koji su došli da nas podrže.

Sa leve strane, gde je glavni prilaz ka centru grada, vidimo kordon policije naoružane do grla. Oni gledaju nas, a mi gledamo njih. Razmišljam: isti narod, ista nacija, a tolika razlika između njih! ”Moji su prijatelji Srbi, oni su mi najbolji na svetu, a ovi ovde kao da su čudovišta”. Tražim odgovor i ne mogu da ga nađem. Tješim sebe rečima da oni samo izvršavaju naređenja, ali ne uspevam u tome. Mislim: ”Da li imaju imalo ljudskih osećanja ili su svi oni patološki slučajevi?”

Dok razmišljam čujem jednog studenta koji čita ”Koha Ditore”: ”Ej, vidi imamo podršku jedne organizacije iz Beograda, zove se ”gratë në të zeza”. Ja ne mogu da verujem da je ”Koha” odmah to objavila. To mi je jako važna informacija i velika satisfakcija. Tražim ”Kohu” da kupim, ali ne mogu da nađem.

Tako stižemo do Velanije. Moram da kažem da to naselje strateški nije odgovaralo studentima prilikom intervencije policije, ali šta da radimo kad su ljudi iz tog naselja bili najskromniji i najdobronamerniji. Oni su dali svoje kuće da studenti uče u njima. U tom naselju je bio Rektorat, Pravni fakultet, Studentska unija, Srednja medicinska škola itd. Idem tamo i vidim u koloni masu studenata u belim bluzama. Sa strane su stajali profesori i građani. Novinari su šetali gore-dole. Studenti organizatori su davali instrukcije ko šta treba da radi i kako da sačuva red i mir. Približavala sam se Studentskoj uniji i Rektoratu. Vidim da svaki student traži svoj fakultet i zauzima svoje mesto. Prvi po redu je Filozofski fakultet na čelu sa rektorom Ejup Statovcijem i članovima Studentske unije: Bujar Dugolli, Albin Kurti, Muhamet Mavraj i Lulzan Jagxhiu. Oni su držali amblem Univerziteta i lepo nacrtane parole sa još lepšim sadržajem: ”Pravo na školovanje je pravo na život”, ”UNESCO, where are you?” ”Europe, where are you?”, ”We are Europe”, ”Omladina traži sigurnu budućnost”, ”Svako ima pravo na obrazovanje na svom maternjem jeziku”, itd.

Svaki student koji je nosio parolu dobio je veliki aplauz. Bilo je to jedino što smo mogli da učinimo, na taj način smo odgovarali na puno pitanja koja smo hteli da postavimo jedni drugima.

Krenula je kolona sa po pet studenata svakog fakulteta koje su vodili profesori. Noisili su transparente i nisu razgovarali. Trebalo je to da bude miran protest i tako je i bilo. Sa strane, građani su im davali punu podršku. Svi su bili srećni. Znali su da će policija intervenisati, ali nisu verovali da će to uraditi tako brzo. Pirmetila sam da je policija zatvorila sve izlaze iz Velanije. Dole, kod prolaza koji vodi do naselja Tasliđe bila su blindirana kola i kordon policajaca. Vodio ih je jedan civil. U prvom redu studentskog protesta bio je rektor i Studentska unija. Oni su stajali i mirno čekali da se skloni kordon policajaca. Iako smo svi znali da do toga neće doći, ipak smo stajali, nadajući se.

Ja sam otišla dole da vidim šta se događa. Policija nas gleda. Gledam i ja njih, ali ne kao u Beogradu, ovde sam se osećala drugačije. Posmatram ih oko pola sata. Kasnije krenem opet gore da vidim kakvo je stanje kod drugih studenata. Svi čekaju na red i niko ne sme da sedne na asfalt. Sve je dobro organizovano. Kolona studenata je dugačka više od kilometar. Policajci su mahali pendrecima, jedva su čekali da počnu da nas tuku. Mrzim ih.

Idem gore i vidim da smo opkoljeni policajcima. Više nisam mogla da promenim mesto. Osećala sam da ćemo uskoro biti napadnuti. Čujem jednog prijatelja kako viče da sednemo. Viknula sam i ja i mnogo drugih. Seli smo iako je bilo usko i ostali tako manje od minut. Onda su nas policajci odjednom napali. Nismo imali gde da bežimo. Bila je to raskrsnica i sa svih strana smo bili opkoljeni. Ja ne znam kako sam dospela do zida jedne kuće. Mnogo nas se povredilo na tom zidu na kome su bile neke žice. Jedva sam skočila u dvorište te kuće. Čujem kako Mimoza viče da uđem unutra. Tražila sam svoje naočare dok su policajci još tukli studente koji su bili van dvorišta. Bacili su i suzavac, dok su oni sami stavili gas maske. Unutra, u kući, tražili smo crni luk protiv suzavca. Čekali smo oko pola sata. Napolju su policajci ispraznili sve ulice. Kroz prozor vidim kako odvode neke studente. Posle pola sata izašli smo iz kuće i krenuli. Bilo je nemoguće da idemo bez straha jer su nas svugde pratili. Još jednom sam se sakrila u nekoj kući sa ostalim studentima i tu smo čekali 15 minuta. Rizikujući, krenula sam do kancelarije. Prolazila sam pored kuće, ali nisam ušla u nju. Jedva sam čekala da dođem do telefona i pozovem Beograd. Kasnije je u kancelariju došla Mimoza, Ursula, Keri i moje kolege iz Beograda. Saznali smo ko je pritvoren. Neki ljudi su teško povređeni. Bila sam ugrožena i fizički i duhovno i psihički.

Drage prijateljice, tog dana najviše sam mislila na vas. Još draže mi je bilo kad smo se sakrili u drugoj kući i kad su mladi studenti pričali o vama ne znajući ko ste i šta radite. Njima je bilo dovoljno što ih je podržavao neko iz Beograda.

Ponosim se vama i mnogo vas volim

Nora Ahmetaj