Aparthejd - desna i leva strana

Danas sam, 29. septembra 1997, po prvi put izašla na protest. Juče sam jedva čekala da se vratim iz Beograda, da bih doživela ovo što se događa i što će se događati. Krenula sam da šetam korzoom oko dvadeset minuta do osam. Trebalo je da budem tačna, da izađem u pola sedam, ali ne mari. Mislila sam da možemo da šetamo obema stranama glavne ulice Prištine, ali policajci su nas pustili da šetamo samo po jednoj, dok je druga strana ostala za šetače srpske nacionalnosti.

Kakva diskriminacija! To me je podsećalo na kasne osamdesete godine, kada je, posle demonstracija, počela diferencijacija između Albanaca i Srba.

Okružili su nas policajci, na svakih pedesetak metara bila su po petorica naoružanih policajaca koji su stalno pratili šta se događa i javljali toki-vokijima. Sa tetkom sam šetala sve do 21:30, kada je trebalo da prestane protest. Bilo je sve više ljudi. Ponekad smo morali da stanemo i čekamo da se smanji gužva. Sa strane su nas gledali neki Srbi. Ko zna, možda je bilo i Albanaca među njima. Bilo je i onih u civilu, koji su se cinično smejali. Mi smo nastavili da šetamo. Na licima sam vidjela ogorčenje, napetost, želju za pokazivanjem svog očajanja. Stalno smo gledali jedni druge.

Mesto gde smo morali i mogli da se krećemo bilo je vrlo malo i usko, međutim, mi smo nastavili da se držimo toga da šetamo i po tako malom prostoru. Neki su komentarisali današnji dijalog i sastanak između Rugove i studenata ili između Rugove i Evropske delegacije. Šta će biti sa nama, da li ćemo i dalje živeti pod diskriminacijom na koju smo se tokom toliko godina i navikli. Stalno sam bila nervozna. Pešačku zonu u centru grada sada su otvorili za saobraćaj. Čujem kako prolaze kola i mislim da li su Albanci ili Srbi. Neću da verujem da među njima ima i Albanaca. Ne, oni se solidarišu međusobno, oni znaju da ne treba da se prolazi kroz centar grada, da ne voze po korzou kolima. Ima i takvih Srba koji tuda namerno idu kolima i puštaju srpsku novokomponovanu muziku. Naši ljudi su navikli na to, i ne obraćaju pažnju, iako nam svima to ide na živce. Ima i takvih Srba, koji su namerno ”skratili” ulicu, samo da bi presekli naš dugačak i spor red.

Kad smo se umorile od spore šetnje, izašle smo iz mase ljudi i kod semafora naletele na dva saobraćajna policajca, koji su namerno vraćali kola iz suprotnog pravca, samo da bi prešla preko korzoa. Stala sam i pažljivo ih gledala. Mislila sam dokle će ovaj režim da smišlja razne načine da spreči albanski narod na Kosovu da ostvari svoju slobodu. Posle sam videla da među vozačima po korzou, nema samo Srba nego ima i Albanaca, jer su bili primorani da tuda prolaze. Policija je naredila da se promeni smer kretanja. Onda sam se pitala zašto su ovi glupi Albanci našli baš taj put, kada znaju da ih policija namerno usmerava prema centru? Pitala sam se i sebi odmah na svako pitanje i odgovorila. Ne moraju svi da znaju da je na korzou protest, i ne moraju svi da znaju da je srpski režim u stanju da stalno nešto izmišlja da bi sprečio miran protest umornih građana i studenata Prištine.

To je bio moj prvi dan na protestu. Videćemo kako će dalje protest da teče i da li ćemo uspeti da uopšte uđemo u školske zgrade.

Nora Ahmetaj