82% napasnika su ljudi koje zloupotrebljena deca poznaju, a 19% su rođaci.

Ako dete raste uz kritike

Ako dete raste u neprijateljstvu

Ako dete raste uz podsmevanje (ismevanje)

Ako dete raste osramoćeno

Ako dete raste uz toleranciju

Ako dete raste uz ohrabrivanje

Ako dete raste uz pohvale

Ako dete raste uz uvažavanje i prijateljstvo

Kao i svu decu, majka me je učila da se čuvam "gadnih neznanaca" koji žele da nas ponude bombonama.

Imala sam 7 godina, stanovala sam na selu i morala da idem tri puta nedeljno u grad zbog medicinskog tretmana. Moja majka je bila bolesna, pa sam morala da idem sama tramvajem. Jednog dana, jedna ljubazna baka mi je dala bombonu. Zahvalila sam joj i stavila bombonu u džep, jer sam se setila majčinog saveta i pomislila da se može raditi i o otrovu. Po povratku kući ispričala sam majci to što mi se dogodilo i ona me pohvalila da sam dobro učinila što nisam pojela bombonu.

Bila sam na prvoj godini fakulteta, na fizici, po završenoj maturi. Bila sam premorena, jer je sve to bilo naporno i pitala sam se hoću li izdržati. Bio je Uskršnji četvrtak. Kako sam bila vrlo umorna, nisam pošla sa majkom i sestrom u protestantsku crkvu udaljenu 3-4 kilometra od zaseoka u kojem smo živeli. Dremala sam kad je otac ušao u moju sobu, u moj krevet, rekavši mi "sećaš li se kako si ti dolazila u naš krevet, nedeljom ujutru, kada si bila mala?" I ja, iako sam mislila da je to pomalo čudno, meni strano, (otac u mom krevetu, pred mene), nisam bila na oprezu, jer nisam znala da očevi to rade deci! Imala sam svršenu maturu i bila u 21. godini, ali nikada nisam čula za reč "incest". I moj otac je otpočeo neku vrstu verbalne seksualne edukacije. Sa reči je prešao na dela i ja sam ga ugledala na sebi. On, taj izvanredno ljubazan čovek od 53 godine (i imao je već 53 godine) govorio je "nikada niko neće znati, to će biti tajna između nas dvoje", a ja nisam imala nikakvu ideju za koju bih mogla da se uhvatim. Verovala sam u reči iz Biblije da "sve dolazi od Boga".

Imala sam jedva 6 godina kada je moj otac počeo da dolazi u moju sobu, noću. Usnula, prvi put, probudila sam se od njegovih dodira. U noći skamenjena, bila sam nesposobna da progovorim i shvatim ko bi to mogao biti.

I kada su se sledećih noći vrata otvarala, stezalo mi se grlo zbog nevaljalca koji me uzimao i ja sam se skrivala pod pokrivač. Bilo je potrebno da prođe dosta vremena dok sam shvatila da je to bio moj otac.

Ta ideja mi je bila nepojmljiva, nisam mogla nikako da shvatim da je to snašlo moje ćerke. A sve to se događalo ispred mene u mojoj porodici.

Šta uraditi? Otići? Gde? Ko će brinuti o devojčicama?Ako ga napustim, on će me slediti. Promeniti kanton? Kako se opravdati pred familijom?

Definicija incesta se u zakonu ograničava na seksualne odnose između bliskih srodnika. Važno je istaći da su mnoga deca zlostavljana od strane odraslih osoba koje uživaju njihovo poverenje, a koje nisu srodnici kao npr. sused, majčin ljubavnik. Iako takvo zlostavljanje zakonski ne bi bilo definisano kao incest, efekti su po dete identični. Ovaj tekst, zbog toga, koristi definiciju iz kampanje koju su vodili oni koji su preživeli incest, gde se pod incestom smatra: "SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE DETETA OD STRANE ODRASLE OSOBE OD POVERENJA, KOJA JE U POZICIJI MOĆI I PREDSTAVLJA AUTORITET ZA DETE."

U svojoj knjizi "Keeping Safe", Michele Elliot opisuje ovu vrstu seksualnog nasilja kao "bilo koji vid eksploatacije deteta mlađeg od 16 godina u cilju seksualnog zadovoljenja i uživanja odrasle osobe. To se proteže od opscenih telefonskih poziva, pokazivanja inače pokrivenih delova tela i voajerizma (posmatranje neobučnog deteta), do milovanja, snimanja pornografskih fotografija, pokušaja da se obavi seksualni odnos, silovanja, incesta ili dečije prostitucije." Seksualno zlostavljanje je izdaja poverenja i zloupotreba moći.

Vrlo često je kao odgovor na ovo pitanje prva pomisao "muškarci koji zlostavljaju decu mora da su ludi." Međutim, statistika pokazuje da je psihijatrijska i lekarska pomoć bila potrebna samo zanemarljivom procentu osuđenih za zlostavljanje dece. Takođe je opštevažeća pretpostavka da su oni koji zlostavljaju decu "seksualno izgladneli" i/ili nesrećni u braku. Ponovo se ovo uverenje ne uklapa u stvarnost – utvrđeno je da mnogi počinioci potiču iz "normalnih" porodičnih domova. U stvari, oni važe za marljive ljude posvećene porodici, sa višim obrazovanjem, koji se pridržavaju zakona i religiozni su iznad proseka.

Feminističke grupe smatraju da seksualno zlostavljanje treba razmatrati u kontekstu kulturom prihvaćene i podsticane muške dominacije. Problem muškog nasilja se manifestuje kao seksualno zlostavljanje dece, silovanje, nasilje nad ženama i porodično nasilje. Uverenje da su žene i deca po prirodi stvari potčinjeni muškarcima, a naročito suprugu/ocu, je prihvaćeno i podržano od strane društva na više načina. Nije neobično čuti ljude da kažu "nemojte se mešati, to je porodična stvar," ili "nije trebalo da stajete između muža i žene."

Ljudi će vrlo spremno govoriti o "majkama – prećutnim saučesnicima," ali nasuprot opštevažećem mitu, većina majki nije svesna da je seksualno zlostavljanje u toku. Brak zahteva slepo poverenje i negiranje u cilju opstanka. Žena nije poverila svoj život i sigurnost čoveku za koga veruje da je u stanju da zlostavlja sopstvenu decu. "Očigledne" indicije vezane za seksyualno zlostavljanje su obično očigledne samo u retrospektivi.

Identifikovano je pet "faza" u incestuoznom zlostavljanju koje ističu teškoće sa kojim se deca suočavaju.

Praktično ne postoji dete koje je pripremljeno na mogućnost zlostavljanja od strane odrasle osobe od poverenja. Ta mogućnost je dobro čuvana tajna, čak i među odraslima. Tajnost je podjednako izvor straha i garancija bezbednosti – "sve će biti u redu ako ne kažeš." Ako dete nije nikada upozoreno na mogućnost zlostavljanja, onda je na raspolaganju jedino opcija da veruje u to što mu se kaže. Ono što je deci potrebno jeste dopuštenje i snaga da podele svoju tajnu, i mogućnost da im se odgovori podrškom, bez kažnjavanja.

Deci može biti dozvoljeno da izbegavaju pažnju nepoznatih osoba, ali se od njih zahteva da budu poslušna i pokazuju naklonost prema odraslima kojima su poverena na čuvanje. Dete može reći: "Ne volim da me tata kupa" ili "Mrzim ujka-Džona." Odrasli verovatno ovo neće shvatiti ozbiljno i mogu izgrditi dete što je nevaljalo, ili nepristojno. Dete može osećati da time što odbacuje pritužbe, majka dopušta zlostavljanje.

Odrasli lako zaboravljaju apsolutnu bespomoćnost deteta i teško im je da veruju da bi se deca mirno potčinila seksualnom zlostavljanju, ali je pretnja gubitkom ljubavi ili gubitkom porodične sigurnosti više zastrašujuća za dete nego pretnja nasiljem.

Deca su, bez sumnje, postiđena i zaplašena podjednako bespomoćnošću, kao i nesposobnošću da saopšte svoja osećanja odraslima koji nemaju razumevanja. Potreban im je neko ko će da prevede svet deteta na jezik razumljiv za odrasle. Ovaj zastupnik mora da prepozna da, bez obzira na okolnosti, dete nije imalo izbora nego da se mirno potčini i to čuva u tajnosti.

Iz prethodno navedenih razloga rana intervencija nije uobičajena i zbog toga deca koja su izložena neprekidnom seksualnom zlostavljanju moraju naučiti da svoje živote prilagode takvoj realnosti. Deca mogu odrastati u uverenju da mora da su isprovocirala ili zaslužila nasilje, jer za njih jedino tako zlostavljanje dobija nekakav smisao. Međutim, kod devojčica će ljutnja i bes biti izraženi ponajviše u autodestruktivnom ponašanju koje pojačava mržnju prema samoj sebi.

Učenjem da se živi sa seksualnim zlostavljanjem narušava se dečija sposobnost da veruju, vole i razvijaju se. Bilo ko, ko radi sa detetom ili odraslom osobom, još uvek skrhanom zlostavljanjem, može biti testiran ili isprovociran da dokaže da je poverenje nemoguće, i da su negativna očekivanja i mržnja sebe same jedina sigurna realnost. Previše je jednostavno pridružiti se roditeljima i svetu odraslih u odbacivanju deteta.

Većina slučajeva seksualnog zlostavljanja koje traje se nikada ne obelodanjuje, bar ne van konkretne porodice. Ako je konflikt u porodici izazvan obelodanjivanjem istog, to je obično nakon više godina neprekidnog zlostavljanja. Ako i posle naročito teške porodične svađe i omalovažavanja u obračunu sa ocem kao autoritetom, devojčica konačno, vođena besom, razotkrije tajnu, ona shvata da traži razumevanje i intervenciju u trenutku kada je najmanje verovatno da će to dobiti. Autoritetima, a moguće i njenoj porodici, nisu prihvatljivi model delinkventnog ponašanja i buntovni bes. Oni pretpostavljaju da je izmislila priču da bi se osvetila roditeljima za pokušaj uspostavljanja kontrole.

Rič Snoudon (Rich Snowdon) je napisao ovaj članak nakon što je godinu dana, jednom nedeljno, vodio terapiju za grupu koju su sačinjavali muškarci počinioci incesta, što je bilo sponzorisano od strane Odseka za zatvorenike sa uslovnom kaznom, San Francisko. Verujemo da pronicljivi članak koji je Rič napisao ilustruje da će počinioci, kad osete da je program terapije pod njihovom kontrolom i kad ne postoji feministička analiza dinamike moći između muškaraca i dece, pokušati da predstave sebe kao istinske žrtve i prebace odgovornost za svoje ponašanje na žene i decu. Kao rezultat se javilo to da su mnogi ljudi koji rade sa počiniocima incesta bili zavarani da prihvate i definišu incest samo kao problem "disfunkcije porodice", a ne kao zloupotrebu muške moći.

Rič Snoudon je aktivan u grupi MUŠKARCI PROTIV MUŠKOG NASILJA i radi na prevenciju seksualnog nasilja nad decom.

Kad sam prvi put ušao u njihovu sobu za terapiju, nisam mogao čak ni da otvorim usta i učtivo izustim "zdravo". Jednostavno sam zauzeo svoje mesto u krugu i seo. Kad su počeli da govore, nisam mogao da obuzdam svoju zapanjenost time što su to sasvim dobri momci, obični zaposleni ljudi i prosečni nosioci društva.

Pogledao sam ih sve po redu, proučavajući ruke i usta koje su radile takve stvari i, više nego bilo šta drugo te noći, nisam želeo da me ovi muškarci dodirnu. Nisam želeo da ono što imaju otresu na mene i učine me sličnim sebi. Ipak, pre nego što se veče završilo, dodirnuli su me – podjednako svojim poštenjem i svojim poricanjem, svojim pokajanjem, olakim opravdavanjem sebe, ukratko, svojom običnošću.

Počela su da mi naviru teška pitanja, kao npr.: šta znači biti muškarac. I sa tim se pojavila i tuga koju nisam mogao odagnati.

Smatrao sam sebe za "finog momka" koji "nikad tako nešto ne bi mogao da uradi". Želeo sam da ovi muškarci budu što je moguće više različiti. Ipak, kad sam ih čuo kako govore o svom detinjstvu i ranom tinejdžerskom uzrastu, bio sam sve manje u stanju da poreknem koliko toga smo imali zajedničkog. Rasli smo učeći iste stvari o tome kako biti muškarac, ali smo to činili na različite načine ili do različitog stepena. Ovo su bile stvari koje nikad nismo tražili da naučimo i nikad to nismo želeli. Često su bile uperene protiv nas i često smo činili sve da im se odupremo. Ali, to obično nije bilo dovoljno, i na ovaj način ili neki drugi, ove lekcije o muškosti su ostale negde u nama.

Učili su nas da je naše rođenje privilegija, a agresivnost naša priroda, tako da smo naučili da uzimamo, ne da dajemo. Naučili smo da primamo osećanja, ili ih izražavamo, uglavnom kroz seks. Očekivali smo da se oženimo ženom koja bi o nama brinula kao majka, a povinovala se kao ćerka. I naučili smo da žene i deca pripadaju muškarcima, da ne postoji ništa što bi nas sprečilo da upotrebimo njihov rad u našu korist i njihova tela za naše uživanje i bes.

U toku sedam dana došao sam do važnih informacija, ali ne i utehe. Naučio sam da su 95-99% počinilaca muškarci, i morao sam priznati da je incest problem pola, problem muškaraca, sa kojim žene i decu primoravamo da se bore. Morao sam, takođe, priznati da to nije zločin počinjen od strane "nekoliko nepoznatih bolesnih muškaraca", kao što sam verovao veći deo svog života. Kad sam razgovarao sa Lusi Berliner (Lucy Berliner), ekspertkinjom u zastupanju žrtava u bolnici Harbovju u Sijetlu (Harborview, Seattle), rekla mi je da je jedna od četiri devojčice seksualno zlostavljana najmanje jednom u toku odrastanja, a Dejvid Finklorn (David Finklehorn), autor "Sexually-Victimised Children", rekao mi je da isto važi za jednog od jedanaest dečaka. Zapanjujuće, oboje su smatrali da su njihove procene zastarele. I oboje su rekli da je U 75-80% SVIH SLUČAJEVA POČINILAC NEKO KOGA DETE POZNAJE I ČESTO IMA POVERENJA U NJEGA.

Jednom kad je muškarac definisan kao "pristojan", tada nasilje koje čini više nije zločin, i on dobija specijalan tretman. Ali, ako muškarac nije označen kao "pristojan", onda će mu se za to što je učinio, bez obzira na njegov motiv, suditi po slovu zakona. Nezaposleni otac koji opljačka radnju da bi mogao da kupi hranu za svoju decu je osuđen kao kriminalac, dok se uspešni otac, koji je pet godina seksualno zlostavljao svoju osmogodišnju ćerku, smatra "dobrim čovekom" koji zaslužuje još jednu šansu.

Terapeuti generalno izjavljuju da počinioci incesta nisu zastrašujući muškarci, već da su to šarmeri i slabići, i da su njihova dela samo "izopačena ljubav" ili "poremećena osećajnost". Slušao sam pažljivo ove opise i nisam znao šta da mislim, sve dok jedne noći, u grupi, iznenada nisam shvatio da će samo mali pritisak otkriti šta se nalazi ispod površine. Započeo sam diskusiju o primeni sudskih odredaba i odjednom je nastalo zatezanje mišića, škripanje zubima i stezanje pesnica, razmetanje koje je govorilo: muškost ovde ne nedostaje.

Sedeo sam usred rastućeg besa – zreo čovek, i bio uplašen. Sve se u meni utišalo. Više nisam čuo staccato eho glasova oko sebe. Mogao sam jedino da pomislim da dete suočeno sa jednim od ovih muškaraca nasamo. Na strah koji mora da oseća. Na beskrajni bes koji mora osetiti da postoji, čak i kada on njeno telo koristi "pristojno", nežno je hrabreći. Čak i kada se otvara pred njom kao prosjak, ona mora znati da je njen otac još uvek njen gospodar, i da mora ili da ga posluša, ili rizikuje da oseti njegov bes. Mogao sam samo da mislim na dete koje je moralo da pronađe način da preživi zlostavljanje sopstvenim snagama, koje kao ja, nije moglo pobeći, nije imalo svoj dom gde bi otišlo posle 22 sata, kad se rad u grupi završi.

Oni poriču bilo kakvu odgovornost i umesto toga tvrde za sebe da su oni istinske žrtve. Dovitljiva fikcija koju su izmislili da potkrepe ovo tvrđenje je mnogo moćnija, štetnija i opasnija nego što tvrdoglavo poricanje može ikada biti.

Ovi muškarci su efikasni kao TV scenaristi i vešti kao profesionalni pornografi, u načinu na koji, jednu za drugom, nižu izmišljotine o opasnim željama malih devojčica i kako one uvek dovode muškarce u takve nevolje. Oni ne prikazuju devojčice samo kao seksualne objekte, već takođe kao agresore, kao "đavolske nimfete." Oni određuju ne samo telo deteta, već i njenu dušu.

U svom eseju sa temom "Ženstvenost", napisao je, "... skoro sve žene koje su bile moji pacijenti govorile su mi da ih je zaveo otac." Ali, nije mogao da dozvoli sebi da poveruje da toliko mnogo muškaraca u civilizovanom Beču seksualno zlostavlja svoje ćerke. Tako je odlučio da te žene, koje su imale poverenje u njega što se tiče svojih najbolnijih tajni – lažu. Ali, to nije bio kraj. Tvrdio je da uvek kada devojčice prijave zlostavljanje, one u stvari otkrivaju svoje najskrivenije fantazije, izražavajući svoju pravu prirodu, i da to znači da one žele da budu "zavedene". Ili kako to Leni (Lennie) i Henk (Hank) kažu: "To je tražila."

U našoj kulturi, ova poruka preovladava i toliko je snažna, da nije čudo što je devojčice prihvataju i sebe krive kad su zlostavljane. Nije čudo što mnoge od njih veruju da su zaista LOLITE.

Druga obmana koju počinioci koriste jeste ZLA VEŠTICA, kojom je svaki od njih bio oženjen. Čak i kad je majka žrtve onesposobljena bolešću ili povredama, ili zato što je i sama kao dete bila zlostavljana i naučila previše dobro lekcije potčinjenosti i očajanja, ona se i pored svega označava "majkom – prećutnom saučesnicom" ili "prećutnom partnerkom", terminima koje su izmislili terapeuti, a koji u sebi sadrže prikrivenu zlobu.

"Moja supruga me je navela na to, ona je kriva", glasi izgovorena ili neizgovorena poruka. To opravdanje je zarazno. Jednom kad se jedan muškarac u grupi "zalepi" za to, nastaje epidemija. Ipak, jedne noći kad sam podsetio Kventina (Quentina) da ne može da propusti nijednu seansu ukoliko to nije stvarno hitno, uzvratio je povišenim tonom: "Nemojte mi govoriti šta da radim. Niko me ne može naterati da radim nešto što ne želim." Nije to mogao jasnije izraziti. Nijedna žena ni dete ne mogu navesti muškarca da ih zlostavlja.

A ipak, muškarci misle da su majke te koje treba da sačuvaju porodicu od bilo kog ili od svih problema, uključujući i incest, da one treba da zaštite ćerku od oca i oca od samog sebe. Ako majka zna, a ne kaže to iz straha da joj se neće verovati ili zato što se plaši da će hranioca porodice poslati u zatvor, nju krive zato što nije zaštitila svoje dete. Ako ne zna i zbog toga i ne može da kaže (većina slučajeva), onda je kriva što ne zna, kao da ćerku ni u jednom trenutku nije smela da izgubi iz vida, čak ni u sopstvenoj kući. Najzad, ako otkrije i kaže, kriva je što rastura porodicu. Smatra se kao da je sve trebalo da popravi u tajnosti, kao da je u stanju da sama izleči muža preko noći.

Vremenom se ponavljalo da su ljudi kad im kažem čime se bavim, izražavali gađenje u odnosu na to što su muškarci uradili, ali i bes prema majkama. Smatrali su da se od muškaraca ništa drugo i ne može očekivati, ali ako majka nije u stanju da zaštiti svoje dete, bez obzira na razlog, to joj se nikada ne može "oprostiti".

Glen je zlostavljao dvoje do svojih troje dece. On je rekao da je reagovao na njihovu patnju. "Voleo sam ih, ali oni nisu bili srećna deca. Želeo sam da im pomognem. Kad se radi o mojoj sedmogodišnjoj ćerki, brinuo sam se o njoj, voleo je, i trebalo je da je podignem i zagrlim. Umesto toga, stavio sam svoj penis između njenih nogu. Što se tiče mog četrnaestogodišnjeg sina, počelo je trljanjem od pozadi i nastavilo se dalje.

Erik (Eric), koji je sebe predstavio kao pesnika, "misaon, nežan, pažljiv", rekao mi je: "Moja pastorka ima 14 godina i škola joj nije išla baš najbolje. Njene ocene su bile dobre, ali nije imala prijatelje, tako da je bila depresivna i vrlo usamljena. Njena majka je bila prebačena da radi noćnu smenu u bolnici, tako da nije provodila mnogo vremena u kući, i to takođe nije bilo od koristi. Jedne noći sam se probudio i čuo kako Laura plače u predsoblju, tako da sam izašao, zagrlio je, držao je, i pričao joj. Pre nego što se bilo šta dogodilo, rekla je: "Tata, hoćeš li me držati kad god mi to bude potrebno?" Rekao sam: "OK". Kasnije, kako smo postajali sve više bliski, prešli smo na seks." Nastavio je da svoju pastorku "odgaja", održavajući seksualne odnose s njom čak i u periodu kad je imala suicidalne namere i "bilo joj potrebno više nego obično da je neko zagrli".

Postoje muškarci koji prerušavanje u Deda Mraza ostavljaju po strani i obelodanjuju dinamiku incesta sa užasnom, ali otvorenom arogancijom. Alan: "Telo moga deteta je moje koliko i njeno." Vince: Rekla mi je "Ne, to ne želim". Ali, ja sam samo odgovorio: "Umukni, moraš." Majk (Mike): "Kinjio sam decu jer je to sigurnije, to je sve. Ne odgovaraju vam kao što to žene rade." Rod: "Ona je MOJA devojčica, i to mi daje pravo da radim s njom sve što poželim. Zato, ne gurajte u to nos; MOJA porodica je MOJA stvar."

Ipak, ovu moć većina muškaraca poriče u trenutku kad bivaju uhvaćeni i osuđeni. Jednom kad se nađu na optuženičkoj klupi, oni odjednom okarakterišu sebe kao nesposobne za preuzimanje kontrole nad bilo čim, uključujući i sopstvena dela. Ksavier (Xavier): "Nisam znao šta radim. Kako se TO DESILO MENI?" Volt (Walt): "Ona je to tražila od mene, i ja sam se ponašao u skladu s tim. Njoj nikad ne bih mogao da kažem "ne". Oven (Owen): "Zaljubio sam se u svoju ćerku. Mislim, zaista sam se zaljubio. Nakon toga nisam mogao da se zaustavim."

Oni dokazuju da su bili bespomoćna žrtva pri suočenju sa LOLITINIM zastrašujućim planom. Jednom kad nasrne na njih, oni su u njenoj milosti i više se ne mogu smatrati uračunljivima. Kad muškarac razmišlja na ovaj način, nije važno šta njegova ćerka kaže ili ne kaže, učini ili ne učini; samom činjenicom što je devojčica u telu devojčice, ona je inkarnacija zavođenja. Ona je kao "prirodno iskušenje" na koje njegovi "prirodni nagoni" reaguju tako što ga čine potpuno ranjivim. Tako se od njega teško može očekivati da odoli. On veruje da je heroj ako odbije da podlegne iskušenju, a običan momak ako se "preda".

Dokle god ovi muškarci poriču svoju moć i moć muškaraca kao grupe, oni takođe poriču odgovornost koju snose muškarci, i ništa se ne menja. Oni poriču da su u stanju da iz stresnih situacija izađu iznalaženjem konkretnih rešenja, a ne kroz zlostavljanje. "Moj šef me je kritikovao sve vreme. Sina je "pokupila" policija zbog krađe kola. Moja žena nije više mogla da podnese da bude u mojoj blizini. Niko se o meni nije brinuo. Tu je nastupila moja ćerka."

Norm mi je rekao: Prvi korak je reći "Da, ja sam to uradio. Ja imam problem." Ali, to je samo prvi korak. Drugi korak jeste napraviti rascep u sebi i ponovo se izgraditi."

"Do kraja. Mora ići potpuno, do srži. Svaka mala šupljina i pukotina u kojima je nešto skriveno – sve to mora biti iščupano. Svaki delić. Ništa ne sme ostati. Ne možete reći: "Dobro, ovo je moj seksualni plan, mogu da radim samo na tome." Nipošto. Radite na čitavom biću. I čitavo biće se mora rascepiti i ponovo izgraditi. Smatram da to ostavlja ogromnu prazninu u meni. Prazninu koja je bila ispunjena nečim što mi se nije dopadalo. Ali, dopada mi se ono što slažem unutra. Pronalazim nešto novo što slažem unutra."

"Jedno dete je reklo svojoj majci da je ujak zadirkuje i da joj se to ne dopada. Majka je odgovorila da svakoga zadirkuju u periodu odrastanja i da bi trebalo da se navikne na to. Dete je bilo vrlo uznemireno, ali više ništa nije reklo. Nekoliko meseci kasnije, devojčici je postavljena dijagnoza: gonoreja u grlu. Njen ujak je to nazvao zadirkivanjem, a ona je bila previše mala da bi znala bolje."

= kompulzivno pranje/opsesivna čistoća

= nekarakteristično ponašanje koje podseća na seksualno

= neodgovarajuća ili detaljna znanja o seksu izražena verbalno ili
kroz crteže

Priznavanje da je seksualno zlostavljanje dece naša realnost predstavlja, dakle, presudni i prvi korak u slučaju kad odrasla osoba sumnja da je dete zlostavljano. "Prepoznavanje seksualnog zlostavljanja kod deteta isključivo zavisi od individualne spremnosti da se uzme u obzir mogućnost da uslov za to postoji." (Suzanne Sgroi, 1975).

Mala deca će upotrebiti reči koje će odraslima biti teško da odmah razumeju. Npr., jedna četvorogodišnja devojčica koja je zlostavljana tako što ju je otac primoravao da ga manuelno zadovoljava, rekla je: "Tata je zao čovek kad me tera da se igram sa njegovom nogom."

Deca se, takođe, mogu igrati na naizgled neadekvatne načine ili neuobičajeno koristiti deo tela u igri, npr.: u kući lutaka, igra sa lutkama bi mogla biti scena polnog akta, oralnog seksa ili neke druge seksualne radnje. Dečiji crteži mogu takođe izraziti osećanja deteta kroz simbole opasnosti i užasa. Jedno dete, kad je trebalo da naslika svoju porodicu, naslikalo je ljude i zmiju koja je predstavljala dedu. Ovo dete je bilo zlostavljano od strane svog dede i zmija je za nju označavala njegov penis. Imala je tri godine.

Jedna vrlo mlada devojčica, odmah posle užasnog seksualnog kontakta sa svojim ocem, stavila je krejon u vaginu. Dete nije objasnilo ovaj događaj, samo je jednostavno reklo "to je loše". Deca verovatno neće svoj bes usmeriti direktno na osobu koja ih zlostavlja, verbalno ili fizički. U našem društvu je bes, za decu, opasna emocija za ispoljavanje obzirom da obično ima za rezultat kažnjavanje. Deca koja su seksualno zlostavljana će smatrati većom opasnošću da izraze bes, jer su zaplašena od strane počinioca i primorane da se osećaju kriva i odgovorna za zlostavljanje.

Bol koji deca nose u sebi se može pretvoriti u bes pogrešno usmeren na druge društvene kontakte. Deci je lakše da izraze bes tamo gde osećaju da to mogu, kao npr, prema vaspitačici, učiteljici, majci ili drugoj deci. Neka deca će zbog toga imati teškoće u sklapanju prijateljstava. Ovo može biti usled osećanja "različitosti u odnosu na drugu decu", zato što se osećaju prljavo, usled osećanja krivice ili sramote, kao rezultata zlostavljanja. Neka deca se mogu povlačiti iz društvenih kontakata, naizgled iz nepoverenja prema odraslima. Ekstreman primer se može videti kad deca bukvalno zaneme, tako što odbijaju da govore.

Takođe je važna svest da će deca često izražavati pomešana osećanja u odnosu na počinioca. Počinilac može podmićivati dete, čašćavati, nagrađivati pažnjom, itd. Odrasla osoba koja sumnja na seksualno zlostavljanje deteta treba zbog toga da bude svesna da, onda kad dete izražava pozitivna osećanja prema počiniocu, to samo po sebi ne podrazumeva da dete NIJE zlostavljano. Dakle, za vas je važno da sebi potvrdite informaciju koju ste primili, i shvatite da je svakom detetu neophodan određen period tokom kojeg ćete mu pružati podršku.

Deca nam saopštavaju da su zlostavljana na različite načine. Ona često nemaju jezik koji je nama razumljiv da objasne šta im se dešava, ali će često ispoljavati druge znake koji pokazuju da je zlostavljanje prisutno, npr. kroz crteže, slike, košmare, glumu, ili kroz reakcije i ponašanje. Kako nam dete saopštava, zavisiće od mnogo toga, i važno je razumeti i prepoznati znake koji će pomoći da protumačimo šta dete pokušava da kaže.

Važno je otkriti kako se dete oseća, koje brige i strahove može imati. Većina dece koja su seksualno zlostavljana su takođe bila izložena pretnjama i upozorena da ako "kažu", dogodiće se užasne stvari njima ili njihovim prijateljima ili porodici. Ako je to moguće, morate uveravati dete da se te pretnje neće ostvariti. Još važnije je naglasiti detetu da ona/on nije krivo za zlostavljanje. Seksualno zlostavljanje dece je zloupotreba poverenja između odraslih i dece. Morate biti iskreni prema detetu koje obelodanjuje zlostavljanje, uveravati dete i izgraditi odnos poverenja. Ne smete nikada davati detetu obećanja koja ne možete da ispunite.

Važno je da pokušate i saznate kako se dete oseća – svako dete će imati različite strahove i brige u skladu sa uzrastom i situacijom. Pokušajte da saznate koji su strahovi deteta – upamtite da su zlostavljana deca bila ugrožena na neki način, bilo fizički ili emocionalno. Dajte im do znanja da shvatate koliko mora da su zastrašujuće te pretnje. Kad god je to moguće, uveravajte ih da se ove pretnje neće ostvariti. Za svako dete je dobro potvrditi mu da mora da je bilo vrlo teško da vam to saopšti, da je vrlo hrabro što je reklo, i naglasiti ponovo da vam je drago što je tako učinilo.

Dete može osećati krivicu – ne pripremamo decu da mogu biti zlostavljana, tako da kad se to desi, deca često osećaju da je to zato što su uradila nešto pogrešno. Moramo upamtiti da kažemo detetu da zlostavljanje nije njegova krivica – da ni u kom smislu ne snosi odgovornost. Važno je objasniti da zlostavljanje nije krivica deteta, čak i ako prekrši "pravilo", npr. ako izostane iz škole, ili ode u nečiju kuću bez roditeljske dozvole. Ako je dete prevareno ili "podmićeno", npr. slatkišima ili novcem, objasnite da je počinilac pogrešio, a ne dete.

Deca se mogu osećati postiđeno ili zbunjeno – možda ne budu mogla da vam u prvom trenutku ispričaju sve što se dogodilo. Budite svesni da ono što zabrinjava dete može tek kasnije izaći na videlo. Pokušajte da razmislite šta je ono što je zastrašujuće za dete. Shvatite ozbiljno sve što kaže i proverite da li razume objašnjenja koja dajete.

Vaša reakcija na obelodanjivanje zlostavljanja će se, zavisno od situacije, jasno razlikovati. Kao što smo ranije rekli, mogu se očekivati šok i neverica, ali je važno ne preneti to na dete. Ostanite mirni i pokušajte da ne reagujete prenaglašeno. Nastojte da ne kažete "jesi li sigurna/siguran?", "zašto mi to nisi rekla/rekao ranije?", "ne mogu da verujem." Ovakva pitanja ili izjave možda neće povrediti, ali će imati za efekat pojačano osećanje krivice ili stida kod deteta.

Ako je dete koje je zlostavljano vaše, onda možete osećati da ste krivi i misliti da je trebalo da budete u stanju da ga zaštitite. Ako je dete zlostavljano nekada ranije, ili čitav jedan period, možete osećati kao da je trebalo ranije da primetite da nešto nije u redu. Ako je počinilac neko koga poznajete i kome ste verovali, to predstavlja dodatni šok. Pokušajte da upamtite da zlostavljanje nije vaša greška – to je odgovornost počinioca.

Kao što smo rekli, deci je vrlo teško da govore o zlostavljanju. Na žalost, ono što se dešava kasnije je takođe veoma teško za njih, naročito u slučajevima kad moraju da prođu ispitivanja, lekarske preglede, i izlazak na sud. U svakom slučaju, za očekivati je da će dete i porodica biti uznemireni i konfuzni. Često se čini da niko ne zna šta treba uraditi. Može se desiti da zaboravimo da hrabrimo dete, tako da se ono često može osetiti odgovorno za čitav preokret. Zbog toga postoji veliki pritisak na decu da povuku ono što su rekla. To NE znači da ono što je prvobitno rečeno nije istina – to jednostavno znači da još uvek nismo pronašli način da za svu decu obezbedimo pomoć koja im je potrebna. To vodi situaciji da postaje manje bolno za dete da kaže "to se nije desilo", i zadrži stvarnost za sebe.

U ovakvoj situaciji je teško raditi. Možete biti ljuti, kao da je neko od vas napravio budalu, ili vrlo verovatno možete osećati olakšanje i uveravati sebe da se ništa i nije desilo. Na žalost, to verovatno nije slučaj, ali ne možete primorati decu da govore. Kažite detetu da znate kako je sve to teško, dajte mu do znanja da može doći ponovo da s vama razgovara, kažite mu gde još može dobiti pomoć. Najvažnije, kažite da deca imaju pravo da žive bez zlostavljanja.

Bićete sposobniji da pomognete detetu za koje sumnjate da je zlostavljano, ako u osnovi postoji poverenje između deteta i vas. Važno je sačuvati i razvijati ovo poverenje u svakom kontaktu sa detetom. To možete postići podjednako načinom na koji se ophodite prema detetu ili radite s njom/njim ili načinom na koji pripremate sebe da radite na svojim sumnjama.

Odrasli takođe treba da budu svesni da svi mi imamo tendenciju da poričemo stvarno stanje stvari koje nas zastrašuje i užasava. Kad se radi o seksualnom zlostavljanju dece, svako od nas lično mora da se bori protiv tendencije poricanja postojanja pojave zlostavljanja dece, i da prepozna da je naše društvo vekovima ignorisalo i poricalo ovaj vid nasilja nad decom. Ukoliko i pored ovog istorijskog i kulturnog poricanja da deca bivaju seksualno zlostavljana, odrasla osoba ipak ima "tri čiste" ili "intuiciju" da pomisli da nešto nije u redu, to verovatno znači da je primila više nego uverljivu informaciju koja opravdava takvu sumnju. Treba da obratite pažnju na ova osećanja i očekujete da se pojave kontradiktorna osećanja. Ne treba da napustite ove sumnje zato što nemate konkretan dokaz da je dete seksualno zlostavljano. Iskoristite vreme da se zaustavite i sebe zapitate zašto se tako osećate. Može Vam pomoći da razgovarate sa nekom drugom odraslom osobom u koju imate poverenja. Možete to učiniti bez objašnjavanja o kojem detetu se radi, ukoliko vam je tako lakše, ili ako se plašite narušavanja pravila poverljivosti.

Odrasli takođe mogu imati osećaj rascepa lojalnosti u slučaju kada sumnjaju da je dete zlostavljano. To može biti zato što je osumnjičeni: ljubavnik, prijatelj, suprug, kolega, itd. Može biti da je osumnjičeni "pristojan momak" u bilo kom drugom kontaktu ili situaciji iz koje ga poznajete.

Za nas je važno da budemo svesni da nije neophodno da muškarci koji zlostavljaju decu budu neprijatni prema nama lično, niti ima potrebe da budu otvoreno nasilni u drugim sferama svog života. Kada postoji ovakav rascep lojalnosti, više će vam odgovarati da zatražite pomoć od druge osobe da biste zaštitili interese deteta – možda niste u poziciji da svoja osećanja prema osumnjičenom savladate, i zbog toga ne budete u stanju da pružite detetu potpunu podršku.

Dodatna prednost kada se odlučite da podelite svoja osećanja sa drugima jeste činjenica da je ovo polazna tačka u slamanju jedne od najvećih moći koju svaki počinilac ima, a to je tišina koja okružuje zlostavljanje. Ako sumnjate na zlostavljanje, onda je prvi korak napravilo dete prekidanjem ove moćne tišine.

Budite svesni uzrasta deteta i načina saopštavanja, a način na koji razume ono što se dešava je verovatno manje sofisticiran od vašeg. Na primer, ne očekujte od deteta jasan opis onoga što se dešava. Mala deca ne poznaju pojmove kao što je "seksualno zlostavljanje" ili stručne/žargonske termine za genitalije, itd. Isto tako, dete može verovati da je jasno iskazalo šta nije u redu i šta mu je učinjeno, dok vi i dalje tragate za dodatnim dokazima i pokazateljima kojima biste potkrepili svoje sumnje.

Nemojte biti iznenađeni, skeptični ili šokirani ako Vam deca kažu da su duže vreme bila zlostavljana ili da su bila zlostavljana od strane više od jednog člana porodice. Takođe, nemojte se iznenaditi ako vam deca pričaju postepeno, i kako njihovo poverenje u vas raste, više puta se vraćaju da vam kažu sve više detalja kompletne priče. Deca koja su seksualno zlostavljana od strane odrasle osobe od poverenja, biće oprezna kod ponovnog uspostavljanja poverenja, mogu vam ispričati tek ponešto ili ispričati iskustvo slično svom, da bi testirala vaše reakcije i doznala da li ste vredni poverenja ili ne.

Važno je identifikovati šta deca kažu u svojoj igri i ući u tu igru s njima. Na primer, starija deca će moći da saopštavaju kroz dramu, igranje uloga (scene iz stvarnog života), pisanje poezije, pisanje knjiga sa pričama iz života, porodična stabla, životne planove itd, a takođe uz sve prethodno može biti korišćen i video. Za mlađu decu je važno igrati se sa njima, crtati ljudske figure, igrati se u kući lutaka itd. Deca mogu identifikovati i izraziti svoja osećanja u igri, možda koristeći krpenu lutku da izraze stvari koje ne mogu na sebi.

Još jedna korisna funkcija igre jeste omogućavanje deteta da bude dete. Detetu može biti rečeno da ako bilo kome kaže za zlostavljanje, to će potresti čitavu porodicu, tako da će se osećati odgovorno i sve njih će držati u neznanju. Osetiće mnogo praktične i emocionalne odgovornosti da sačuva porodicu na okupu i biće mu potrebna pomoć da nauči da ponese ovaj teret. Ohrabrite dete da bude dete, time što će biti neodgovorno na siguran način, npr.: praviti nered u igri.

Za sve uzraste razgovor o snovima može biti veoma važan, obzirom da su snovi na pola puta između mašte i realnosti. To može biti način da se na pola puta približite stvarnosti koja je puna stravičnih iskustava. Razgovor sa decom o tajnama, dobrim i lošim tajnama itd, je takođe važan. Crteži su takođe važni. Kad je u jednom odeljenju rađena priča o kući u plamenu i dolasku vatrogasne brigade, od dece se tražilo da nacrtaju "Help" (Upomoć). Jedno dete koje je inače stalno ćutalo, nacrtalo je majušnu figuru deteta u krevetu kraj čijih nogu je stajalo čudovište. Ovo dete je bilo zlostavljano i čitava komunikacija je morala ići kroz igru i crteže, jer je odbijala da govori.

Za stariju decu je često korisno da znaju da nisu sama. Može im koristiti da čitaju o ljudima koji se nalaze u istoj situaciji. Postoje velike prednosti rada u grupi, naročito za tinejdžere.

Pri izlaženju na kraj sa "seksualnom" igrom nemojte kažnjavati dete za ovakvo ponašanje, već mu odvratite pažnju od toga drugim aktivnostima. Detetu je potrebno pokazati da može dobiti od vas ljubav i utehu bez seksualnog zbližavanja. Odgovarajuće dodirivanje/seksualno obrazovanje treba ponovo naučiti/steći. Najosnovnije seksualno obrazovanje se mora pružiti deci koja obično znaju mnogo više, ali se moraju vratiti unazad i ponovo učiti o seksu – ovaj put na jedan zdraviji način. Mlađa deca se često u velikoj meri izražavaju na telesne načine. Važno je uveriti decu koja se ponašaju na način koji se može interpretirati kao provokativan u seksualnom smislu, da ćete ih zagrliti, i ako se tako ne ponašaju. Takođe, ako dete konstantno dodiruje svoje genitalije, korisno je reći mu da ne mora to da radi. Tečaj za razvijanje samopouzdanja, i osnaživanje dece sastoji se u pomoći deci koja dolaze iz situacija potpune bespomoćnosti da ponovo steknu poverenje u sebe. Često su deca naučila da pružaju seksualne usluge da bi zauzvrat dobila pažnju. Potrebno je da se oduče od neodgovarajućeg seksualnog ponašanja i u isto vreme steknu poverenje u ostale svoje osobine.

Deca koja su bila zlostavljana će se često osećati bezvredno i misliti da nije važno ko ih zlostavlja jer ne zaslužuju bolje. Setite se da su naučila da žive u stvarnosti zlostavljanja koje se ponavlja i da će biti potrebno vreme da se oporave od tih efekata. Biće potrebno puno rada u izgrađivanju samopoštovanja deteta, uz hvaljenje novostečenih znanja i stalno uveravanje da je sjajno. Potrebno je da postoje osobe koje su mu važne u životu, a koje bi mu to govorile.

2) ODUSTAJANJE OD SVOJIH SUMNJI – Uvek će postojati iskušenje da ovo učinite, obzirom da je mnogo lakše za sve nas da poreknemo bol – ŠTO JE STVARNOST BOLNIJA, OVO OSEĆANJE ĆE BITI SNAŽNIJE. (Koliko ima nas, kojima je bilo lako da se suočimo sa stvarnošću koncentracionih logora ili Hirošimom?)

Ako prihvatimo argumentaciju koja se odnosi na sindrom prilagođavanja, onda moramo pronaći metod edukacije dece da mogućnost seksualnog zlostavljanja postoji, i pružiti im način da to odmah saopšte. Mora biti jasno da je seksualno zlostavljanje odgovornost odraslog koji je to počinio, da je takvo zlostavljanje uvek pogrešno, i da će počinilac, a ne dete, biti kažnjen.

Često, obelodanjivanje seksualnog zlostavljanja će prouzrokovati raspad ranijih odnosa i porodičnih veza (naročito ako je počinilac član porodice). Ovo može predstavljati za majku trostruki teret izlaženja na kraj sa 1) zlostavljanjem sopstvenog deteta, 2) sopstvenim osećanjima krivice i neadekvatnosti, 3) gubitkom partnera i/ili podrške porodice. Od vitalnog značaja jeste da porodice budu podržane od trenutka kad je zlostavljanje obelodanjeno. Oporavak deteta će umnogome zavisiti od nivoa podrške koju ona/on dobija od ostalih članova porodice. Pružanjem podrške porodici indirektno podržavamo dete.

Seksualno zlostavljanje dece nije jednostavna oblast za rad. Pitanja koja su uključena predstavljaju iskušenje za lica iz mreže profesionalne pomoći, za njihova lična uverenja i stavove. Čak i za one najsaosećajnije i pune razumevanja, veliki je problem da se suoče sa mogućnošću seksualnog zlostavljanja: pretvaraju se da se to ne dešava: to definišu kao "porodičnu stvar": kažu "to nije moj posao": izražavaju zabrinutost u sebi, ali ne čine ništa u smislu javnog angažovanja: plaše se da će raditi loše i doprineti da sve bude još gore. Takođe treba imati na umu da je veliki broj odraslih bilo zlostavljano kad su bili deca, i dok zbog ličnog iskustva oni mogu imati veću budnost u vezi sa mogućnošću seksualnog zlostavljanja, nošenje bolnih uspomena može biti dodatni pritisak pri rešavanju problema.

Upamtite da svako dete reaguje različito i može imati različite potrebe i brige. Biće potrebno da budete senzibilni u vezi sa naročitim potrebama dečaka i devojčica, dece iz različitih etničkih grupa i dece različitih fizičkih i mentalnih sposobnosti. Većina dece se oseća odgovorno za zlostavljanje, naročito, na primer, deca crne rase mogu umešati rasizam kao pojam, i osećati da su zlostavljana zato što su crne rase ili da je biti crn "loše", što može biti dodatna teškoća kad moraju da razgovaraju sa ljudima bele rase koji se nalaze u poziciji autoriteta. Zbog toga može biti potrebno da zatražite ekstra podršku i informacije za sebe i dete u cilju minimiziranja predrasuda.

Kad je seksualno zlostavljanje obelodanjeno, detetu će biti potrebna podrška u vidu razgovora, ljubavi i poverenja. Ako se zlostavljanje iznosi na sud, detetu se mora objasniti, i ono mora razumeti sve moguće ishode slučaja, uključujući i mogućnost da počinilac ne bude osuđen (usled nedostatka dokaza) ili da počinilac može biti osuđen, ali na blagu skoro simboličnu kaznu (usled nedovoljno ozbiljnog angažovanja u postupku).

– Nemojte podrazumevati mogućnost izbora, kad ne postoji.

– Volonterke treba da budu svesne da, usled svog statusa odrasle osobe, mogu imati veću moć/uticaj na dete, i da treba da se ponašaju u skladu sa tim saznanjem, tj. nemojte zloupotrebiti svoju poziciju!

– Konačno, koja reč o ČAROLIJI. Puno dece još uvek veruje u čaroliju. Očekivaće od vas da mahnete svojim štapićem i učinite da sve ponovo bude OK. Pokušajte da budete realni s njima, a da to ne bude previše grubo. Vi znate da čarolija ne uspeva, ali – želeti iz sve snage, preskakati pukotine na pločniku, ili opijati se čarolijom sreće, ne može štetiti. Ovo su neki od rituala koje bespomoćna deca koriste da steknu kontrolu nad određenim aspektima svojih života. Vaš zadatak je da im pomognete da krenu putem dostižnih ciljeva, a ne da unište sve nade i snove. I upamtite: Kad su deca u pitanju, ponekad vredi ČAROLIJA (možda uz malu pomoć odraslih iza kulisa).

KAŽITE DA DECA IMAJU PRAVO DA ŽIVE BEZ ZLOSTAVLJANJA

Aja radi psihoterapiju 11 godina. Počela je da se bavi incestom u vreme kada je to bila tabu tema i kada nije bilo literature.

Posao terapeutkinje zahteva veliku skromnost i strpljivost, jer svaki i najmanji napredak znači uspeh.

Aja radi individualnu terapiju, ali za razliku od rada u bolnicama, ona sama problem ne označava kao individualan. Ako se silovanje i incest tretiraju kao individualni problemi, kao individualno događanje, žena koja ih je pretrpela usamljuje se još više, obeležava, nameće joj se i produbljuje osećanje krivice, stida, a ti osećaji je još više sputavaju.

Žene primenjuju strategiju preživljavanja, izlaska iz tela, o svom telu govore kao o trećoj osobi. Jako je važno da žena nauči da ostane u telu, da ga prodrma, da oseti hladnoću, bol, glad. Strategija razdvajanja od tela je opasna jer telo neće moći da preživi. Ona stimuliše ženu da radi nešto što je telu dobro. Ples, da na čulan način oseti svoje telo; samoodbrana da povrati sigurnost i osećanje samokontrole. Terapeutkinja mora da zna da kontroliše proces vraćanja čulnog doživljaja može da vrati ženi sećanje na bol.

– Kaži joj da je važno što je pozvala, da se o incestu obično ne govori iz straha, da je ona izuzetno hrabra što je prekinula ćutanje, da ćemo poštovati pravilo poverljivosti (da je bezbedno, sigurno, razgovarati sa nama)

– žena će se setiti samo ono za šta je u ovom ili nekom narednom trenutku spremna, polako...

– jako važno reći: DA JE MOGLA, UČINILA BI VIŠE, ALI NIJE MOGLA

– Emocije kao što su strah, stid, osećanje krivice, osećanje izolovanosti, usamljenosti, depresija... ...su uobičajene snažne emocije vezane za seksualno zlostavljanje dece / incest

– PODRŽATI JE U SVAKOJ ODLUCI.

Kada se uspostavi Oblasni sud Srpske oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, prvi ratni zločinac kome će se suditi biće Manda Matić, iz Borova Naselja, optužena za smrt deset vojnika i jednog maloletnika: molim vas, pre nego što se zgrozimo i još jednom je optužimo i u njoj nađemo krivca iz Grada zverstva, možemo sasvim dobro iskoristiti svoje sposobnosti da shvatimo priču koju nam nije ona ispričala.

Mnogo drugačija.

Incest nije jedan čin – incest su godine silovanja devojčicine svesti, tela, osećanja, percepcije sveta, pojma o seksualnom; godine samoće i straha u kojima se ceo svet prikazivao kao monstrum koji joj oduzima sve njeno. Incest su godine i godine devojčice Mande Matić u strahu hoće li joj i danas ili ne prići ta životinja koju oslovljavaju njenim ocem. Hoće li joj ta zver i danas kupiti čokoladu i tražiti drhtaj njenog tela, hoće li opet šamarom zauzdati njeno lice koje strepi, ili će je i danas pogledati i u mestu ubiti njen pokušaj da mu se odupre. Incest su godine mržnje.

Možemo da zamislimo koliko je hladnoće, neodgovornosti i ćutanja bilo u njenom Gradu zverstva. Da li je bilo majke ili ne, ćutala je, da li je bilo nekih drugih žena oko nje, ćutale su, kada se prvi put srela sa Državom – u školi su svi ćutali. Niko nikada nije nikako intervenisao, ako je nešto i primetio, nije hteo da zna.

Naravno, taj isti imao je moć i stavio je zabranu na njenu reč, na smrt ju je uplašio. Verovatno je skrivala trudnoću, stiskala stomak krpama i noćima plakala. Verovatno su i njene sestre slično prolazile, razbijene jedna od druge ucenom incestnika. Teško je zamisliti da je bilo ko imao reči utehe. Država, pa onda i običaj, žrtvi presuđuju krivicu. On zapravo u gradu i nije bio poznat kao zver, njega tako nisu ni oslovljavali, ali nju da. (Opet taj neko ima moć da imenuje, a ta nema.) On je bio građanin kao i svi drugi – ali od kada joj se prvi put približio, koristeći zakon oca, zauvek joj je oduzeo snove o ljubavi i sve. U njoj je ubio devojčicu, ženu, Mandu Matić. Njeno telo više nikada nije bilo njeno telo. Njeno dete čije je? U kojoj šupi rođeno? Ko se radovao?

Oduvek su neki za ubistva dobijali ordenje, a drugi smrtne kazne. Muškarci su u ovom ratu već ubili hiljade i hiljade ljudi, ali na prvom sudu časti prva žrtva biće žena.

Novembra meseca 1991. TV Dnevnik Srbije i druge srpske nacionalističke novine donele su vest da je "Manda Matić, žena monstrum pred TV kamerama javno priznala da je u Borovu naselju ubila deset srpskih vojnika i jednog dečaka." Ona je jedno od petnaestoro dece svoje majke. Silovana u petnaestoj godini od oca. Nakon pomenutih zločina uhapšena. U zatvoru je do oktobra 1992. kada je u okviru razmene SVI ZA SVE koju je inicirao premijer Panić, Manda Matić razmenjena.