I biti gurnuta da letiš niz kamene stepenice.

Osim što rane krvare i iznutra.

Osim što te posle muškarci pitaju da li ti je prijalo.

Osim što te pitaju ljudi da ti nije suknja prekratka

I zašto si uopšte bila sama.

I probiti glavom kroz šoferšajbnu

Osim što se posle ne plašiš automobila

Slede šamari i još jači nasrtaji, a niotkuda pomoći. Bol joj cepa telo, čini joj se da je trajalo večnost, krv joj se sliva niz noge. Seća se njegovog dahtanja, vlažnih i teških dlanova. Njegov miris oseća svuda oko sebe i dan danas. Otišao je sa rečima: "Videćemo se opet". Ostala je u šoku, zgrčena i spremna da umre. Dolaze dani ispunjeni tugom i bolom. Pritisnuta teškim osećajem krivice, nesposobna da bilo kome govori o tome. Kako ona kaže: "Ko bi mi verovao, da ja to nisam htela ni želela." Strašna patnja je u njoj, jer je ubeđena da je osramotila svoje roditelje, da joj neće verovati. Čini mi se da je čak i velika mogućnost trudnoće i sve posledice koje nosi potisnuta pred groznim činom silovanja.

Neprospavane noći i košmarni snovi postali su deo njenog života. Od vesele i mile devojčice ostala je samo sena. Govori o čudnim pogledima roditelja, o njihovom čudu "koji je đavo ušo u to dete?" Njene vapaje za pomoć ponovo niko ne prepoznaje niti čuje. Za sve ovo vreme on i dalje dolazi u njihovu kuću, tako siguran u sebe i dalje okružen pažnjom njenih ukućana. Živi u paničnom strahu da će ponovo doći kad je sama kod kuće. Tada ne otvara nikome vrata, čekajući da opasnost prođe šćućurena u nekom ćošku.

Silovanje je seksualni akt kojeg žena ne želi. Silovanje je akt agresije i nasilja (bez obzira da li je sila upotrebljena ili ne, pretnja nasiljem je generalno prisutna), motivisan neprijateljstvom prema ženama i/ili željom da se ponizi ili pokaže kontrola nad ženom. Otkad se muškost zasniva na seksualnom junačenju, potvrda muške kontrole se pokazuje kroz seksualno ponižavanje. Silovanje služi da ovekoveči nejednaku raspodelu snaga između muškaraca i žena i da drži sve žene u strahu i na taj način podređene muškarcima. Tradicionalna ženska uloga je uslovljena pretnjom silovanjem. Svi muškarci su na dobitku postojanjem silovanja, a sve žene su oštećene zbog njega.

Naš odnos sastoji se u podršci koju jedna žena pruža drugoj, i u razvijanju sposobnosti žene da kontroliše svoj sopstveni život. Žena je upravo prošla kroz iskustvo u kome je pobijen njen pristanak i kontrola, tako da je važno podržati njene sposobnosti kako bi povratila kontrolu donoseći sopstvene odluke. Ovo znači da treba snabdeti ženu neophodnim informacijama za pravljenje izbora i staviti joj do znanja da mi verujemo u njene sposobnosti da donosi sopstvene odluke. Prihvatamo ženina osećanja i stavljamo joj do znanja da ima pravo da oseća to što oseća, bez obzira da li se mi lično slažemo s njom. Ovo uključuje uvažavanje njenog prava da ne priča o određenim temama, da ne kaže svoje ime ili da ne želi da ode u policiju.

Iako su pojedinačna i grupna silovanja beležena još od biblijskih vremena do širenja ženskog pokreta previđeni su razorni efekti koje silovanje ima kako na žrtvu i njene bližnje, tako i na društvo u celini. Preovladavala su dva stava: prvi, da je "žrtva - žena sama to tražila" i drugi, "da je preživljena trauma minimalna i da proističe iz pogoršanja preegzistirajućih konflikata".

Direktne posledice po ženu su stalni strah od toga da će biti silovana i time gurnuta među "loše žene" i otuda njeno prihvatanje svih vrsta restrikcija. Žene neće izbeći silovanje time što će cenzurisati svoje pokrete, oblačenje i sl. Sve to je nedovoljno. Predrasuda je da je autokontrola žena najefikasnija, njom žene preuzimaju na sebe odgovornost zbog silovanja. Sve izlazi na to da žene ne treba da imaju izgled "onih za kojima se trči", da se ne smeju naći na prokaženim mestima u prokaženo vreme. Ali, silovanja se događaju isto tako na poslu, u porodici ili u krugu prijatelja: izbegavati je sasvim izlišno, irealno i apsurdno.

Ipak, predrasude o silovanju pomažu da društvo kontroliše žene. Žene koje odgovaraju slici "poštovane žene" (mlade devojke koje žive kod roditelja, verne supruge, žene koje ne idu same noću), imaju više podrške od oficijelnih institucija. One koje ne odgovaraju toj slici gube legalnu potporu: u slučaju da su silovane, njihove izjave biće tretirane kao neosnovane.

Jedan od najvažnijih zaključaka do kog su došli u rezultatima svog savetodavnog rada sa žrtvama silovanja je da žrtve preživljavaju izražen stepen fizičke i emocionalne traume za vreme silovanja, neposredno posle silovanja i znatan vremenski period nakon silovanja. Žrtve stalno nanovo opisuju određene simptome. Bardžis i Holmstrom (Burgess, Holmstrom) su definisale ove simptome kao sindrom traume silovanja.

Silovanje predstavlja razaranje životnog toka žene, ne samo u danima i nedeljama nakon napada, već i mnogo nedelja i meseci kasnije. Izgleda da različiti faktori utiču na to kako će žena savladati krizu silovanja. Oni uključuju ženinu ličnost, njoj bliske osobe koje će njenu patnju tretirati na ozbiljan i obziran način, kao i način na koji se prema njoj odnose osobe sa kojima dolazi u kontakt. Na kraju, i način na koji je žena tretirana u policiji može imati značajan uticaj na njen oporavak.

NEMIRNI SNOVI I NOĆNE MORE

Autorke su ovaj sindrom ustanovile slušajući životne priče žena koje su nekad bile silovane. Postoji priličan broj žena koje izjavljuju da su bile silovane ili napadnute kad su bile mlađe. Neke od njih to nikome nisu rekle i same su podnosile taj teret. Silovanje koje su sad doživele reaktivira osećanja oko prethodnog incidenta. Žene s jednakom žestinom opisuju i pret-hodno nasilje i ovaj koji se poslednji dogodio.

Prijavljivanje - najbolje učiniti lično. Žrtvu uputiti u najbližu stanicu milicije (u Beogradu u gradski SUP u ulici 29. novembra). Ukoliko zbog telesnih povreda ili lošeg psihičkog stanja žena nije u stanju da to učini, pozvati telefonom SUP i insistirati da ekipa dođe na uviđaj u stan žrtve.

Prvo ispitivanje - oštećena daje iskaz dežurnom inspektoru SUP-a.

Drugo ispitivanje - oštećena daje iskaz inspektoru u odeljenju za seksualne delikte, gde se i obavlja lekarski, ginekološki pregled.

Prisutni: dežurni istražni sudija, javni tužilac, daktilograf, okrivljeni, dva miliconera

Prisutni: sudija, dva porotnika, branilac okrivljenog, okrivljeni, javni tužilac, advokat oštećene, oštećena, daktilograf, dva milicionera. Suđenje je javno, što pruža mogućnost prisustva rodbine i prijatelja jedne i druge stranke u postupku.

Postupak: - Okrivljeni daje iskaz bez prisustva oštećene

- oštećena daje iskaz u prisustvu okrivljenog

Nakon mesec, dva ili više dana, otkucanu i obrazloženu presudu sud dostavlja svim strankama. Optuženi (branilac optuženog) ima mogućnost žalbe Vrhovnom sudu u roku od 15 dana od dana uručenja presude, dok se oštećenoj ne pruža takva mogućnost, već javni tužilac može, ali i ne mora pisati žalbu na presudu (ili odgovor na žalbu optuženog), koji takođe upućuje Vrhovnom sudu.

Napomena: Ukoliko je okrivljeni prijavljen SUP-u od strane drugih žena za isto krivično delo, a SUP nije po službenoj dužnosti prosleđivao prijave sudu, ili pak sud na dostavljene prijave nije podizao optužnice, činjenica da je okrivljeni više puta izvršio k.d. silovanja, ne može biti upotrebljena u predmetu jedne oštećene.

Ovaj zapis je napravljen na osnovu iskustva žene koja je prošla kroz ovakvu proceduru, što ne isključuje mogućnost drugačijeg toka procesa, s obzirom na specifične okolnosti različitih slučajeva.

1. NEMOJTE SUDITI. Ne budite iznenađeni onim što vidite da se odigrava sa ženom dok sa vama razgovara, niti onim što vam govori.

5. NEMOJTE ISPITIVATI O SAMOM DOGAĐAJU. Ako ona o tome govori - dobro, ali nije vam potrebno da znate sve detalje. Vaša briga se odnosi na sve što je NJOJ bitno.

6. UVERITE JE PONOVO DA ONA NIJE KRIVA. Bez obzira da li se suprotstavljala silovatelju ili ne, ona je preživela. Sve što je uradila je bilo najbolje moguće. Potražite i istaknite njenu snagu.

Nikada žrtvi nemojte reći da ste preživeli silovanje, ukoliko niste. Nije potrebno da imate identično iskustvo da biste se uživeli u to što se njoj dogodilo. Ako postavi pitanje, možete joj reći da znate šta znači biti žrtva (ukoliko to zaista znate) i da vam to pomaže da razumete kako se oseća.

3. - ODMAH - ISTI DAN, otići u Urgentni centar, ako žena živi u Beogradu, ili kod dežurnog lekara ako žena živi u unutrašnjosti, i insistirati da lekar evidentira sve povrede na telu, modrice, ogrebotine, podlive,

- Šta je u ženi umrlo kad je silovana?

- Zašto se silovane žene uvek iznova upozoravaju da postoji zakon?

oni kažu da je to prirodno,

Ja nisam bila fizički silovana

u brizi za svoje telo i tela drugih žena

Ne-silovana ali osakaćena, obogaljena, svedena na telo koje mi ne

poseduje svoje telo, svoj pol, svoje želje.

Frigidne, mi kažemo da naša praznina nije stvorena da bi je oni

boreći se glasno, veselo i solidarno.

Ja verujem da nam je naše lezbejstvo dano, prvenstveno, ta snaga i to uverenje da se u našem kolektivu borimo protiv silovanja i nasilja. Danas, ta borba postaje vitalnija za svaku od nas i mi pozivamo na različite aktivnosti (debate, filmske projekte...) koje LEZBEJSKI KOLEKTIV, FEMINISTKINJA U BORBI SA FEMINISTKINJAMA I LEZBEJKAMA IZ EX-JUGOSLAVIJE organizuje i očekujemo da nam se i drugi kolektivi pridruže.

KRIVIČNI ZAKON JUGOSLAVIJE NE SANKCIONIŠE SILOVANJE U BRAKU. KADA JE PARLAMENTU SRBIJE BIO PODNET PREDLOG ZAKONA O SILOVANJU U BRAKU, LETA 1994. - POSLANICI SU SE SMEJALI. OVA DRŽAVA LEGITIMIŠE SILOVANJE U BRAKU. MUŠKARCI MOGU U BRAKU DA RADE ŠTA HOĆE, DRŽAVA IM TO PREPORUČUJE.

SILOVANJE U BRAKU JE VID NASILJA NAD ŽENAMA, NAPAD NA LIČNOST ŽENE, NJEN POSIHO-FIZIČKI INTEGRITET. TO JE TEROR KOJI TREBA INKRIMINISATI, UČINITI JAVNIM, VIDLJIVIM I LEGALIZOVATI KAO KRIVIČNO DELO. DRŽAVA MORA PROMENITI ZAKONODAVSTVO, NAŠTO JE OBAVEZUJU I SVE MEĐUNARODNE KONVENCIJE KOJE JE PRIHVATILA. SILOVANJE U BRAKU JE KRIMINALNO-POLITIČKI ČIN -

Teško mi je da govorim o svemu što mi se dogodilo. Ne zato što bi, poštujući nepisana pravila patrijarhalnog, konzervativnog društva, trebalo da čitavu priču zadržim za sebe, trudeći se da je izbrišem iz sećanja i svoj život nastavim onako kako se od mene očekuje. Bol, patnje, strah i nemoć, suviše su ispunili moju svest i čitavo biće, da takvim dilemama nije bilo prostora. Sve predsrasude prevazišla sam onog momenta kada sam prvi put izgovorila - Ja sam silovana, iako svesna da sam otada u očima mnogih trajno obeležena, izazivajući sumnju, nepoverenje, nerazumevanje, strah i najzad sažaljenje, ali ne i saosećanje.

Teško mi je da govorim o svemu tome, zato što nisam u stanju da sve emocije koje su me ispunjavale, situacije i stanja u kojima sam se nalazila, pretvorim u misli, a misli u reči. Kada sam plakala i drhtala, ili ćutala i razmišljala, budila se vrišteći ili jednostavno patila, pokušavajući da pobedim sav haos u sebi, mislila sam i želela samo jedno - kada sve to jednoga dana prođe, prevaziđem krizu i vratim se normalnom životu, napisaću knjigu ili nešto slično, gde ću iskazati i podeliti svoj bol sa svima koji su u stanju da razumeju i stvari koje nikada nisu doživeli. Želela sam da ispričam sve ono o čemu se ćuti, sve što se krije, da kažem koliko sve to boli, koliko boli nepravda koju, povrh svega, trpim od strane društva, sistema, zakona.

Silovanje, naravno, postoji, ali se uvek dešava nekim drugim, imaginarnim devojkama u zabačenim, mračnim krajevima grada, kasnim večernjim časovima, dok su akteri čina retardirani, prljavi, smrdljivi muškarci u godinama, ljudi iz nižih socijalnih slojeva, sa margina društvenog života. Možda je to posledica moje neobaveštenosti, površnosti, naivnosti, ili sam i ja, kao i mnogi, podlegla predrasudama formiranim od strane onih, koji zbog opštedruštvenih interesa, našu stvarnost predstavljaju onakvom kakva ona zapravo nije, a svedočanstva o ovakvim i sličnim problemima drže strogo zaključana, vodeći više računa o njihovoj poverljivosti, a ne o životima i zdravlju samih žrtava. Ako je i pisano o silovanju, obično su to bile crne hronike iz drugorazrednih, deplasiranih nedeljnih časopisa sumnjivog kvaliteta, namenjene onima koji u tuđoj nesreći nalaze opravdanje i argumente za svoju uslovno rečenu sreću.

Vreme, mesto i način možda u čitavoj priči nisu bitni. On nije ni mentalno poremećen, ni čovek u godinama, ni marginalac. O njemu ne želim ništa više reći. Shvatila sam da na njegovom mestu može biti bilo ko, čak i oni vaši prijatelji, mladići, drugovi, braća, u koje nikada ne biste posumnjali, koji se sasvim normalno ponašaju, govore, smeju, a onda kada se u njihovoj svesti javi takva ideja, a u telu potreba, svesni svoje fizičke superiornosti, menjaju izraz lica, ton, pokrete i tada postaju siledžije.

Šuma, sumrak, ubrzo i noć. Svetlost grada u daljini čini mi se nedostižnom. Ja vrištim, molim, preklinjem, pokušavam da ga odvratim, jer ne mogu da pobegnem. On preti, želi da me ubije, viče, stiska moje ruke i ja moram da se borim, da preživim. Da ugledam ljude koje volim, grad u kome živim, zbog sebe, zbog drugih kojima imam još toliko toga reći, pružiti, dati. Nemojte verovati u priču da možete pobeći, fizički ga pobediti. Kažu, svi su oni kukavice i ne treba im pokazati da se plašite. Sve su to laži. Možete ih samo psihički nadjačati vašom voljom i željom da preživite, ali oni su tako jaki, tako nadčovečanski spremni da dobiju ono zbog čega su vas tamo i doveli, po cenu života. Ni molbe, ni reči, vapaji, obećanja, zlato, novac, menstruacija neće ih pokolebati. Ta noć je bila cena i zalog mog života. Trajalo je dugo, činilo mi se čitavu večnost. Bolelo je strašno, krv se slivala niz moje noge, a on je izgovarao reči zadovoljstva... Sećam se tog glasa i mirisa i čini mi se da nikada neću pobeći od njih i nikada neću sprati sa sebe svu prljavštinu koja mi je tada naneta. Ni voda ni suze neće obrisati tragove i ožiljke koji su duboko u meni.

Znala sam da se od toga dana moj život menja, da mnoge stvari neće biti kao pre, da ja neću biti ona nasmejana, vesela, doterana, komunikativna osoba. Svesna svih posledica, moj izbor i jedino rešenje je bila borba za samu sebe. Taj događaj nikada neću izbrisati iz svoje svesti, moja savest nikada neće biti mirna, ali moji moralni kodeksi kojih se strogo pridržavam i potreba da nešto učinim da sprečim da se to isto dogodi drugim devojkama, koje možda ne bi bile dovoljno jake da izdrže sve to i nastave da žive učinili su me spremnom da zatražim pravdu, glas zakona. Naravno nisam bila naivna i nije mi bilo potrebno ukazati na činjenice da se takvi slučajevi retko prijavljuju, da je dalji proces mučan, ponižavajući i da na kraju sve biva zataškano, kao da se nije ni dogodilo. Svesna trenutka življenja, sredine, predrasuda i muškog društva u kojem vlada muški pogled na svet, pa i na problem silovanja, svesna poniženja, osvete, nisam posustala. Ja nisam želela osvetu, jer nije svojstvena meni, mom shvatanju života. Ni godine zatvora, ni batine, ni činjenica da plaća cenu svog postupka, neće nadoknaditi sve što sam ja izgubila, vreme patnje, straha, očaja. Neće vratiti samopouzdanje, poverenje u ljude, lepe snove, osmeh, ni potrebu da dodirujem muškarca i pripadnem mu celim svojim bićem. Ali da nisam izabrala taj put, uvek bih imala osećanje poraženosti, mirenja sa događajem. Taj put je zaista bio mučan, ali i danas, nakon toliko vremena i svega kroz šta sam prošla, ponovo bih izabrala, jer nema veće satisfakcije nego reći - Uspela sam, pobedila sam strah, nepravdu, sistem, predrasude. Pobedila sam njega.

Inspektori SUP-a, istražni sudija, javni tužilac, sudija na glavnom pretresu, porota, sudski veštak. Sve su to bili muškarci koji su po svemu sudeći, više procenjivali moju moralnost, mentalno zdravlje, sklonost ka pseudofantastici, patološkim lažima, simulacijama, disimulacijama i slično. Događaj sa svim pojedinostima, od preciznih podataka o sebi, porodici, uspehu u školi, seksualnom životu, do toga kako znam da sam silovana, šta sam imala na sebi (dužina suknje i broj dugmića na košulji), da li sam uživala i kakav imam odnos prema muškarcima nakon toga, trebalo je ispričati punih sedam puta. Pri tom sam, uz psihičke traume i loše zdravstveno stanje, iznova dokazivala svoje motive izlaska na sud, koje niko, a ponajmanje psiholog u eminentnom centru za mentalno zdravlje kome sam se obratila za pomoć, nije mogao da shvati. Nije bila dovoljna ni činjenica da nisam ni prva ni poslednja osoba nad kojom je taj isti muškarac počinio krivično delo silovanja. Sve su one odustajale plašeći se osvete i želeći da izbegnu sva poniženja kroz koja bi neminovno prošle da su izabrale ovaj put. Ja ih iskreno razumem, ali to nije rešenje. Osećala sam da zapravo nikoga ne interesuje ono što ja govorim, da se svi pomalo zabavljaju. I svi su želeli da nametnu osećanje krivice, srama, pokajanja, svi su oni a priori verovali drugoj strani. Ja nisam očekivala njihovo razumevanje, jer kao takvi nikada neće biti sposobni da shvate šta za ženu znači ugroziti njen telesni i polni integritet na tako brutalan i surov način, ali smatrala sam da svoje profesionalne dužnosti moraju obavljati na adekvatan način u skladu sa zakonom. Kao da su uživali posmatrajući moju slabost, ruke koje se tresu, glas koji podrhtava, kolena koja klecaju. To je borba pojedinca protiv sistema, u kojoj pobeđuju samo najuporniji. Ja nisam dozvolila da me poraze.

Dugi su bili dani ispunjeni tugom, noći ispunjene strahom. Svaki san bio je noćna mora, iz koje sam se vrišteći budila sva uplakana i mokra. Više nisam želela ni muziku da čujem, jer se pretvarala u njegov glas koji se, poput eha, odbijao o zidove moje sobe. Tišina je bila još teža. Činilo mi se da čujem korake koji se polako, kroz prostor sve više približavaju. Svuda sam videla te oči pune prezira i pretnje, šake spremne da udare, uguše. Vremenom, prestala sam da komuniciram sa svojim prijateljima na način koji je nama bio svojstven. Svi su oni bili puni razumevanja, tolerancije, ali meni je bilo potrebno nešto više. Dok su ostale devojke izlazile, vodile ljubav sa svojim mladićima, ja sam već u ranim večernjim časovima odlazila u krevet, a mama je sedela tu kraj mene dok me umor i nesanica ne bi potpuno savladali. I niko nije shvatao zašto sam radije ostajala tu sa njom, nego izlazila u grad, odričući se svih prednosti i zadovoljstava koji su u skladu sa našim godinama. Niko nije shvatao zašto sam joj tako često kupovala cveće i pričala o sebi. Zato što je samo ona kao majka mogla da shvati i podeli svu moju patnju. Možda i ne shvataju zašto mi se ruke tresu kada mi priđe nepoznat muškarac ili zašto uvek stojim uza zid. Da li će muškarci kada im ispričam šta mi se dogodilo, prećutati da se plaše da me dotaknu, plaše sopstvenih slabosti i nemogućnosti da budu sa silovanom devojkom? Ja želim da shvate da mi nije potrebna njihova muškost, sažaljenje niti divljenje. Svi su govorili da sam jaka, hrabra, čestitali na upornosti i spremnosti da izdržim ono što mnoge druge devojke ne bi. Meni je potrebno samo malo razumevanja, ljubavi i pažnje.

Vremenom sam prestala sebe da doživljavam kao devojku, gušeći nekada prisutnu ženstvenost i potrebu da budem primećena. Hodala sam, stajala, sedela kao muškarac. Šeširi, haljine, ženstvene duge suknje u kojima sam nekada uživala, doživljavajući ih kao sastavni deo moje ličnosti, sada su stajale u ormanu, a ja sam ih često posmatrala s čežnjom i nostalgijom i iznad svega želela da ih ponovo obučem.

Danas je sve mnogo lakše. Ljubav prema porodici, prijateljima, životu i samoj sebi, pomogli su mi da mnogo toga rešim i trajno ostavim iza sebe kao deo prošlosti. On je u zatvoru (bar bi tako trebalo da bude). Ipak, tragovi su ostali potisnuti negde duboko u meni i ja od njih ne mogu pobeći. Bitno je da sam naučila da živim sa njima, prihvativši ih kao jednu, ali ne i jedinu značajnu stvar.

Ovom prilikom bih se zahvalila prvenstveno svojoj porodici i prijateljima bez čije podrške i učešća u svemu što mi se događalo ne bih uspela da izađem iz krize i danas budem ono što jesam. Mami, koja je svojom toplinom, brigom i razumevanjem učinila da ne posustanem, da pronađem motiv i nadu. Sestri, koja je bila kraj mene kada sam se noću budila i plakala, patila i kada sam osećala potrebu da pričam o svemu što me boli. Bila je tako nežna i svaki njen poljubac, pogled i reč bili su znak da nisam sama i da postoji neko ko me razume i koje svim svojim bićem uz mene. Posebnu, večnu zahvalnost, poštovanje i divljenje dugujem čoveku koji je kao muškarac odigrao možda presudnu ulogu - svom ocu. Znate, ma koliko voleli svoje roditelje i oni vas, ma koliko oni bili savremeni, bez predrasuda i konzervativnog pogleda na svet, vi ne znate kako bi oni reagovali da im kažete da ste silovani. Moj tata je bio moj prijatelj. Govorio je, činio i savetovao baš ono što je meni bilo potrebno. I nikada, nijednom rečju ni mišlju nije stvorio ni dozvolio pojavu osećanja krivice i stida, nikada nije pitao zašto, već me je jednostavno voleo.

Postoji još neko kome bih se zahvalila - SOS-u za žene i decu žrtve nasilja. To je jedina institucija kojoj sam se obratila, a pritom nisam morala da objašnjavam sve ono što su svi ostali od mene zahtevali, nisam morala da dokazujem svoja moralna načela, doslednost i poštenje, namere i motive. Nisu tražile dokaze, nije im čak ni ime bilo bitno. Verovale su mi i bile su uz mene od početka do kraja.

Ako žena ne može da se odbrani, ona oseća nemoć i gubitak kontrole nad svojim životom, žena preživljava samrtni strah zbog toga.

Ponekad čak i godinama kasnije nađe se u krizi i tek tada pristaje na terapiju.

Sećajući se naših snova i ciljeva

Bez obzira da li se borio za Hrvatsku, Bosnu, Srbiju, Indokinu ili Uzbekistan, u svakom ratu, bez obzira da li je odbrambeni ili napadački, ratnik siluje žene. U svojoj glavi, puški i polnom organu oseća da ga svi civilizacijski izumi na to podstiču. Nije li Niče pa Hitler jasno rekao, "Muškarci treba da budu obučavani za rat, a žene za rekreaciju ratnika". Ako je tako, ako to i vođe vole, onda je silovanje čin osvajača, prema tome ne više stvar njegovog ličnog prohteva nego kolektivna obaveza. Dok masakrira i siluje oseća to svepristno blaženo klimanje glave vođe koji potvrđuje. To je nadahnuće, razlog za življenje, taj saučesnički nemi mig svevišnjeg. Pritom, nijednog momenta ne sme se zaboraviti koga pola je ratnik, koga pola puška, koga pola usklik pobednika i jauk mrtvaca. (U njegovim ušima jauk ubijenog i jauk ubijene nema istu vrednost.) Ako je imao nedoumica, jer je detinjstvo proveo sa sestrom u dvorištu, jer je osećao ljubav prema majci, kolektiv će ga ispraviti. Rat je nešto drugo.

U jednom drugom svedočanstvu, jedan drugi vojnik, drugih boja, za tih sto maraka sa istima kao što je i on, tražio je u kafani da im kelnerice služe gole. One nisu imale gde da pobegnu jer su mašinke stajale na stolovima. Bile one njihove školske drugarice ili ne. Za svaki znak njihovog otpora pljunuli su im u lice. To nije bilo u Angoli ("pakao, to su drugi") nego u jednom poznatom srpsko/hrvatskom selu, 1992.

"Znam samo da sam bio dvadeseti, da je ona bila čupava, odvratna i puna sperme i da sam je na kraju ubio." Četiri metka u stomak. I ništa. Nijednoj instituciji pravde neće odgovarati. Samo pred nama koje predosećamo njenu patnju on je večito kriv. I pre njega svaki pojedinačni užas svake od žena koja je postala kolektivni plen već je razvodnjen i minimiziran običajnošću i frekvencijom pojave. Pa je Solženjicin u "Arhipelag Gulag" zapisao: "Posle tri nedelje od kada je počeo rat u Nemačkoj, svi smo već jako dobro znali da ukoliko su devojke bile Nemice da bi njih mogli silovati i ubiti."

Više hiljada žena je silovano u Hrvatskoj i Bosni za ovih godinu dana rata. Mnoge su silovane više puta, mnoge ubijene: svih godišta, svih nacionalnosti, ali ratne statistike njih ne beleže. Žene žrtve silovanja u ratu ni jedna legitimna statistika u svetu ne registruje, o njima govore samo žene kojih se tiču žene. I za svaku od nas važno je kako je svaka od njih preživela, ako je ostala živa, kako se oduprla tom užasu, večnoj mori koja prekida tok njenog života. Kako je, zbog uslova egzistencije koje nije mogla promeniti, ekonomske bede ili totalne ucene na život i smrt, postala žrtva seksualnog ropstva? Ovaj diskontinuitet napraviće ogroman energetski jaz u njenom biću - šta će biti u njenom doživljaju same sebe, njenim erotskim snovima, njenom žudnjom ka slobodi? Koliko će još godina proći dok udahne sebe celu? Da li će iskežena njuška masakriste dahtati u njenom telu kao zlokobna maska koja proždire?

Momak iz Knez Mihajlove jutros je obukao uniformu da bi izašao među nas. Slika u ogledalu napuhala se za još jednu veličinu. A narod će tražiti reči opravdanja.

Posle Vijetnamskog rata mnoge istraživačice feminističkog pokreta krenule su u otkrivanje nepoznatih svedočanstava seksualnog zlostavljanja žena. Od tada, urađeno je stotine istraživanja i zapisa, ustanovljena je naučna disciplina Muško nasilje nad ženama. Osnovane su Ženske studije koje analiziraju svet iz perspektive žena, a unutar njih samo jedan od predmeta je Muško nasilje nad ženama. Ove teoretičarke pokrenule su sa jedne strane skupljanje podataka o seksualnim zlostavljanjima žena u ratovima u mnogim zemljama u svetu, a s druge ponovno čitanje istorijskih zapisa kako bi se ustanovilo prisustvo silovanja u svim ratovima od početka civilizacije.

Tako, od mnogih primera, zapisi o grčkim ratovima govore da je dostupnost žena posle bitke tradicionalno bila nagrada ratnicima. Silovanje i prostituciju je zato teško razdvojiti. Nasilno, fizičkom silom ili nasilno, novcem deo je militarističkog koncepta njihovog prava na žene. "Pobedniku slede gresi", bila je izreka starih Grka koja je podrazumevala žene, još od Jelene od Troje. Nakon toga silovanje se beleži za vreme Rimskih ratova u šestom veku, za vreme viteških ratova, u spisima stogodišnjeg rata između Francuske i Engleske, za vreme svih engleskih kraljeva, Edvarda II, Edvarda III, Kralja Džordža, francuskih i španskih kraljeva, afričkih oslobodilačkih ratova i tako redom.

Izveštaj ruskog Ministarstva spoljnih poslova V. Molotova iz januara 1942. o Drugom svetskom ratu između ostalog donosi dve stranice posebno imenovane: "Mučno zlostavljanje žena i devojaka u okupiranim teritorijama". U izveštaju između ostalog piše: "U Ukrajinskom selu Borodajevska, fašisti su silovali svaku ženu i devojku. U selu Berezovka, pijani nemački vojnici napadali su i odvodili sve žene i devojke od 16 do 30 godina." I tako dalje.

Koreansko udruženje žena je 1991. pokrenulo zahtev za odštetu od japanske vlade za 100.000 žena koje su za vreme Koreansko-Japanskog rata (1930-1940) bile prisilno odvedene na ostrva na Pacifiku na dugogodišnje seksualno ropstvo. Većina žena su imale tada 16-18 godina, izvučene iz porodica kojima nisu mogle više da se vrate, a svedoče da su bile prisiljene da služe vojnicima i do 15 puta na dan.

Za vreme iračke okupacije Kuvajta 1990, muškarci Iraka silovali su i mučili žene svih godišta. Pošto je abortus u Kuvajtu zabranjen, žene su bile prisiljene da se porode. Nakon toga, muškarci Kuvajta su im tu decu oduzimali i ubijali jer su to deca neprijatelja (a ne silovanja). Naravno, ove žene nisu više imale šansu da nastave uobičajeni život, pa su bile prisiljene na prostituciju, samoubistvo i druge oblike samouništenja.

Od početka rata u Hrvatskoj i posle u Bosni, većina svedočanstva povratnika i izbeglica samo uzgred napominju silovanja. Ali, ovih uzgrednih svedočanstava je jako mnogo. Helsinki Voč (Helsinky Watch) u svom prvom izveštaju o ratu u Hrvatskoj, između ostalog je zabeležio izjave jedne Albanke koja je za vreme akcije JNA "Oslobađanje Vukovara" bila zatečena sa grupom hrvatskog stanovništva u jednom podrumu. Stanovnici, muškarci, bili su streljani, a ona pomilovana, ali zato bila "Ispitivana i silovana 12 sati" (Borba, 29. januar, 1992.).

Feministička istraživanja sedamdesetih došla su do zaključka da silovanja u ratu obično imaju tri karakteristike: pre svega su to silovanja na javnom mestu. Ukoliko je u pitanju žena suprotne vojske onda silovanje ispred njenih roditelja i drugih srodnika predstavlja čin protiv njenog Muža/Oca/Nacije, a ne protiv njenog tela. Javno ponižavanje žena neprijatelja još je jedan simbol pobede osvajača. U tom slučaju potrebno je da ponižavanje bude što zlobnije, teatralnije i mučnije: uz vezivanja, odsecanja, krvarenja i sl. Osvajanje i pobeda su muške i samo muške delatnosti i to treba svaki put iznova dokazivati.

Treća osobina je ubijanje žena koje su, najčešće, grupno silovali. Pošto je čin totalnog poniženja žene izrazio njihovu osvajačku moć - kao što je masakrista već rekao: "... bila je odvratna, pa sam je ubio" - onda, ubiti je ili ne, više nije toliko bitno, to je stvar njihove lične volje. Jer žena nije dostojan neprijatelj, protiv nje se ne vodi rat, nju treba samo iskoristiti i prezreti. Njegova moć da odredi od čega će se sadržati taj prezir, ispunjava njegovu napuhanu sliku nepobedivog. Oni momci koje srećemo na Knez Mihajlovoj koji nam se smeškaju hodajući u čizmama i uniformama, kojima je puška jedini prijatelj, a smrt muškarca i seksualno poniženje žene instrument moći, oni su u svakom pasusu ovog teksta.

"Rođena sam 1924.g. u Tegu, Koreji i imam tri sestre. U to vreme moji roditelji su živeli od povremenog rada. Nas četiri smo stalno bile gladne. Posle trećeg razreda morala sam da napustim školu i zaposlim se kao bedinerka. Pet godina sam čistila i spremala kuće koreanskih i japanskih porodica, i tri godine sam radila u fabrici čarapa. Posle toga više nisam imala posao i bila sam kod kuće. U julu 1942. jedan Koreanac koga sam poznavala iz viđenja mi se obratio i rekao mi da mogu da se zaposlim u jednom restoranu koji se nalazi u toplijim krajevima. Nije mi dao neke detalje o tom poslu. Zvao se Song. Njegovo japansko ime bilo je Matsumoto. "Kada pošalješ kući pare, tvoja porodica će moći od toga da živi".

Dvadesetak dana kasnije, 9.VII 1942. bila sam u vozu Teg Pusan, sa 16 drugih Koreanki. Nisam uspela da kažem doviđenja mojoj porodici. Nisu mi dopustili. Nisam ništa ponela od kuće i Matsumoto mi nije dao ni dinara. Rekao je "Kada budeš tamo došla, dobićeš sve što ti je potrebno". Tada sam imala 18 godina a ostale su bile od 15 do 21 godine. U Pusanu su nas prebacili na brod. Bio je to brod od 6.000 tona i na njemu je bilo oko 150 do 200 žena koje su sakupili Koreanci. Mi smo bile u dnu broda, a vojnici su verovatno bili na palubi jer se čulo pucanje za vreme američkih vazdušnih napada.

Posle dvadesetak dana putovanja kroz Tajvan, Singapur i Sajgon krajem jula smo stigli u Rangun u Burmi. Tu smo prvi put čule šta treba da radimo. Jedan koreanski vojnik nam je rekao: "Vi ćete biti prostitutke za vojnike". Sve žene su bile zaprepašćene, besne i plakale su po ceo dan i noć. Jedna žena se odmah ubila. Trčala je 20 kilometara po kiši i bacila se u reku. Nekoliko dana kasnije jedan Burmanac nas je o tome obavestio, pa smo spalile njeno telo. Deset dana kasnije su nas razmestili i ostale žene nikad više nisam videla.

Vojni bordel u Mandelaju je bila velika kuća. Najveću sobu su razdelili u nekoliko delova sa pregradama od trske. Gore je bilo otvoreno tako da su svi vojnici mogli da gledaju. Bordel je bio otvoren od 9 ujutru, a nekad i od 8. Bilo je predviđeno da jedan sat bude vreme za jednog vojnika, ali se ove odredbe niko nije držao, tako da smo ponekad morale da služimo i po 30 do 70 vojnika.

Jednom nedeljno su nam dezinfikovali sobe. Redovno nas je pregledao vojni doktor. Ako bi neka žena bila bolesna, nisu je slali kod doktora nego je smela da ostane u svojoj "sobi".

Vojnici su nas neprestano vređali, zvali nas "Koreanskim kurvama": "Vi niste ništa drugo do Koreanske žene". Jednog dana jedan pod-oficir je došao kod mene u pijanom stanju i ja sam ga odbila jer sam imala menstruaciju. On se naljutio i krenuo na mene mačem. Hteo je da me ubije tim mačem, ja sam mu tada otela mač i udarila ga. On je umro. Odveli su me pred vojni sud. Priznali su da je to bio čin iz samo-odbrane, i pustili me posle 7 dana.

16.VIII 1945. jedan podoficir nam je rekao: "Sada ste slobodne. Mi smo izgubili rat". Do tada ništa nismo znale o tome kako se rat razvija. Tek posle tri meseca smo mogle da se vratimo u Koreju. Od 17 žena iz Tega, samo su 12 preživele, ostalih pet su umrle ili se ubile. Na brodu Crvenog krsta bilo je oko 1000 vojnika, civila i žena kao mi. Kada smo stigli u Incon, Korea, sve su nas dezinfikovali nekim belim prahom. U Tegu sam ponovo videla moju porodicu. Oni su mislili da sam sve to vreme radila u restoranu. Nisam imala nikakve ušteđevine da im dam.

I pored ogromnog bola i duboke patnje ne mogu sebi oduzeti život. Kada sam pre nekog vremena pročitala u novinama da je japanska vojska regrutovala devojčice u "prisilne prostitutke" moje noćne more su se povratile i obnovile sećanja. Od tada ne mogu mirno da spavam - čak ni sa pilulama za spavanje".

Drugo, želimo da jasno iznesemo naše stavove:

polazeći od istorije ženskog iskustva jasno nam je da silovanje u ratu, kao i u miru, nikada nije bilo društveno vidljiv fenomen. Mi žene upravo se za to zalažemo. Trenutno se nalazimo u protivrečnoj situaciji: po prvi put u istoriji silovanje u ratu postaje tema najviših međunarodnih političkih vrhova, Ali, motiv njihovog interesovanja nije zaštita ženskih prava već instrumentalizacija žena u cilju ratne propagande i daljeg potsticanja međunarodne mržnje. Ženska patnja postaje opravdanje za eskalaciju militarističkih akcija i moguće vojne intervencije. Žene silovane u ratu sa kojima smo ovde razgovarale govore o mučnim iskustvima proganjanja, zatvaranja i raznim oblicima seksualnih i telesnih tortura. Kao i u svim ostalim ratovima, silovanje u ratu je javni čin kojeg, kao deo vojne strategije, koriste sve vojske ukoliko su im žene suprotne strane dostupne. U isto vreme oni siluju i žene svog naroda.

2. Da se silovanje u ratu institucionalizuje kao ratni zločin na osnovu koga će se suditi svim vojnicima silovateljima, svih vojski na svetu.

6. Da međunarodna zajednica i javnost izvrši pritisak i učini odgovornim režime: Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Alije Izetbegovića, Mate Bobana i Franje Tuđmana kako bi ovi raspustili sve logore, privatne zatvore, vojne bordele, i druge institucije u kojima je legitimisano seksualno ropstvo žena.