a ti osećaš da treba nešto da uradiš da rešiš moje probleme,

Ali kad jednostavno prihvatiš da ja osećam to što osećam,

Zato, molim te, slušaj me i čuj me samo, a ako ti želiš da govoriš,

specifičnosti razgovora telefonom*

Od vitalnog značaja je razmotriti etiku toka razgovora. Mi želimo da uspostavimo komunikaciju koju karakteriše ravnopravnost, ali volonterka je u poziciji moći. Samom činjenicom da žena koja se javlja ima problem, a da je volonterka u instituciji kojoj se žena obraća. Važno je da volonterka bude svesna ove moći, svesna ove protivurečnosti i da je ne zloupotrebi. Postoje posebni etički principi i profesionalni standardi koji označavaju smernice za komunikaciju sa ženom koja nam se javlja. Ove smernice su važne u smislu zaštite i poštovanja njenih prava i očuvanja visokog kvaliteta rada SOS telefona.

INTEGRITET ŽENE KOJA ZOVE I SAMOSTALNOST U DONOŠENJU ODLUKA: Naša uloga nije u tome da ženi kažemo šta treba da uradi, već u tome da je osnažimo da odluku donese sama. Žene nas ponekad direktno pitaju za savet. Naš zadatak je da to pitanje okrenemo, i pomognemo da ga sama odgovori.

Žena koja nam se javlja obično doživljava čitav niz emocionalnih reakcija koje imaju uticaj na izgrađivanje poverenja i mogu umanjiti njene mogućnosti da izađe na kraj sa samim događajem - razlogom javljanja. Zato ženi pružamo uverenje da njeno pravo na privatnost neće biti povređeno. To predstavlja osnovu njenog poverenja prema nama.

BUDITE SLUŠATELJKA, NE PREDAVAČICA - Slušanje je proces dobre i korisne komunikacije sa ženom, a ne predavanje. Budite pripremljene za slušanje i uključite se u tok i intenzitet stvarnih osećanja žene koja zove. Moguće je da u početku postoji nedostatak poverenja, ali imajte na umu da će to polako nestajati ako pokažete istinsku brigu i saosećajnost.

BUDITE OBJEKTIVNA SLUŠATELJKA - Pažljivo osluškujte reakciju žene koja zove. Ona će izneti problem koji NJOJ može delovati nerešiv. Shvatite koliko je uznemirena. Odgovorite na način koji pokazuje da ste čuli ono što vam je rekla i prepoznali skrivena osećanja i emocije. Pokušajte da joj pomognete da opiše sve aspekte problema, kako i kad je počelo, ko je u to uključen, itd.

PODSETITE JE DA VAM JE STALO DO NJE - Žena koja zove preživljava ozbiljan problem. Ona često može verbalno da umanji ili minimizira ozbiljnost situacije. Štaviše problem može zadirati mnogo dublje nego što to ona u početku iznosi. Ovo može ukazivati da ima nizak stepen samopoštovanja, da ne prepoznaje sopstvena osećanja ili da nema poverenja u vas. Reći joj da je ona vama važna doprineće da se ona bolje oseća i olakšaće razgovor. Isto tako, važno je prihvatiti njemu procenu da je problem ozbiljan, iako sa vaše tačke gledišta ne izgleda tako. Prihvatite njeno pravo da se oseća na svoj način.

POMOZITE JOJ DA SAMA PRONAĐE SOPSTVENO REŠENJE - Ako vam se čini da se na vas vrši pritisak da date savet ili pronađete rešenje problema, pokušajte da joj vratite pitanje, ako je to moguće. Npr. pitajte: "Šta biste vi voleli da uradite?" ili "Ako biste nešto mogli da učinite, šta bi to bilo?" ili "Šta mislite šta bi najbolje bilo za vas?"

NA KRAJU NAPRAVITE PLAN - Pokušajte da njoj prepustite kraj razgovora uz sačinjavanje daljeg toka događaja, bez direktnog davanja saveta. Ona vas je zvala zbog svoje nemogućnosti da učini nešto za sebe. Pomozite joj da to formuliše. Dopustite joj da napravi sopstveni izbor, ali ohrabrite je da prihvati stvarnost i odgovornost koju nosi takav izbor. Pomozite joj da detaljno ispita sve alternative, uključujući šta bi se dogodilo ako se odabrana alternativa ne bi pokazala kao dobra.

1. PROCENJIVANJE, SUĐENJE - Postoji skoro univerzalna tendencija da sudimo ili vrednujemo sve što čujemo. Osoba govori, i pre nego što je stvarno započela da iznosi svoju ideju, mi dajemo sebi pravo da odlučujemo da li je u pravu ili ne, užurbano pripremamo sopstveno potvrđivanje ili opovrgavanje. Iz te pozicije, mi praktično ne slušamo šta nam osoba govori.

5. NESPOSOBNOST DUGOTRAJNOG SLUŠANJA - Na žalost, većina nas je uskraćena za sposobnost pažljivog slušanja. "Slušamo" očima, ušima, svim našim čulima - i to zahteva realni napor da našu pažnju duže vreme usredsredimo na onu koja govori. Uopšteno govoreći, imamo vrlo osrednje sposobnosti usredsređivanja i potreban je stvarni napor da se to koriguje.

8. MI GOVORIMO - NE SLUŠAMO - Verovatno najuobičajenija loša navika je naša zanesenost zvukom sopstvenih reči. Jednostavno, ne možemo da ćutimo dovoljno dugo da čujemo neku drugu. Ona koja neprestano govori nije slušateljka!

9. NEDOSTATAK SKROMNOSTI - Takođe, jedna loša navika je "skromnost". Ako želimo stvarno da slušamo, moramo se učiti o skromnosti. Moramo prevazići sopstvenu aroganciju - našu ideju da smo MI, slušateljke, superiorne. Moramo naučiti da prihvatamo misli, ideje i koncepte drugih. Moramo se osloboditi ideje da naučiti nekoga nešto znači učiniti sebe superiornim u odnosu na njih. To je besmisleno - neprocenjivo je koliko profesorke uče od svojih studentkinja. Možemo učiti od svake osobe koju poznajemo - ako steknemo skromnost.

10. STRAH - Poslednja, ali sigurno ne najmanje značajna, loša navika potiče, većim delom, iz STRAHA! Straha da se menjamo. Straha da se naše ideje, naša ubeđenja "poremete". Težimo da pronađemo crno-beli svet - svet koji jednostavno ne postoji! Srećni smo i "ugodno" se osećamo zbog naših ideja, i imamo otpor protiv svega što ih može promeniti. Ovaj rizik vezan za promene, većina nas doživljava kao jedan od najzastrašujućih zahteva sa kojima se suočavamo. Ne slušamo zato što ne želimo da slušamo. Plašimo se da je druga osoba u pravu.

POVRATNI ODGOVOR - Ponekad se to naziva aktivno slušanje ili sistem ogledala. Ovaj verbalni odgovor saopštava ženi nivo našeg uživljavanja u njenu prethodnu poruku. To je srž efikasnog razgovora. Proces uključuje "dešifrovanje" poruke koju žena šalje i "vraćanje" dešifrovane" poruke na proveru. Vi šaljete nazad, svojim rečima, samo ono što osećate da njena poruka znači - ništa više i ništa manje. Refleksijom se postiže:

3. Otvara se prostor da žena oslobodi duboko čuvane emocije time što će osetiti da je sluša neka koja je iskreno zabrinuta, ne daje savete bez procenjivanja, ispitivanja i ostalih negativnih "blokada".

POVREMENO SUMIRANJE - Kratko razjašnjavanje - provera ili rekapitulacija - pitanja koja su se pojavila u razgovoru. Do toga može doći u više navrata, nakon određenih perioda vremena. U suštini, to je produžena refleksija koja sumira ono što mislimo da smo čule da je žena saopštila do tog trenutka. Ovaj način se koristi da pomogne ženi pri sabiranju mnoštva osećanja i misli na pozitivan način. Takođe, olakšava proces definisanja problema, tako da i ona i mi podjednako dobro razumemo šta je zaista problem.

PITANJE KAO POMOĆ U RAZJAŠNJAVANJU - Jednostavno pitanje, služi da razjasnimo, sebe radi, značenja ili sadržinu iskaza žene. Drugačije je od ostalih po tome što je suštinsko, odnosi se na osećanja žene, a postavlja se tako da ona ne oseti našu zbunjenost ili konfuziju. Previše često se dešava da postavljamo pitanja iz radoznalosti, da zadovoljimo sopstvene potrebe, ili sakupimo činjenice koje mi sami smatramo važnim za rešavanje problema. Ovakav pristup doprinosi stvaranju zavisnosti kod žene koja se na nas oslanja, umesto svakodnevnog rada na rešavanju njenog životnog problema. "20 pitanja" mogu nam pružiti osećanje moći i važnosti, ali time ne činimo uslugu NJOJ.

PROJEKCIJE - Ponekad će žena pokušati da zatraži donošenje odluke od nas, zatraži odobravanje svog ponašanja, itd., kao način izbegavanja lične odgovornosti ili straha od kazne drugih zbog zauzimanja ličnog stava. Za nju je često manje rizično reći nekome bliskom da smo mi nešto sugerisale, nego reći: "To je ono što JA želim." Pružanje odobrenja i nuđenje rešenja sadrži mnogo zamki. Žena postaje zavisna od drugih, njihovih odobravanja i rešenja. Pružanjem saveta i odlučivanjem u ime žene, pokrećemo njenu bespomoćnost i umanjujemo moć da napravi sopstveni izbor.

DAVANJE INFORMACIJA - Ovo se odnosi na "legitimno" pružanje informacija nasuprot davanju saveta ili pokazivanju znanja koje poseduje volonterka. Ovakve situacije nastaju kad je obezbeđivanje informacija i preporuka potpuno odgovarajuće. Kao osoba koja je dobro obaveštena o mogućnostima društva, spremni ste da pružite informacije o tome koje bi druge institucije mogle na najbolji način da izađu u susret ostalim potrebama žene. Zatim, moramo je naučiti ono što trenutno činimo u njeno ime. Pojednostavljenje stvari je uvek najbolje.

ISKUSTVO - Pomaže da žena u principu uporedi svoja osećanja i odgovore sa drugima. To se odnosi na izgovorena ili neizgovorena pitanja koja ljudi sebi obično postavljaju. "Da li sam normalna - da li drugi osećaju i rade što i ja, ili sam ja čudna?" U grupi je ovo pitanje deo čitavog procesa, ali u individualnom razgovoru žena može sebe da uporedi samo sa vama.

Nemojte zameniti ovo sa pogrešnim uveravanjima. Ovo takođe označava prihvatanje neodgovarajućih reakcija, osećanja. Žena će povremeno govoriti o emocionalnim iskustvima na pasivan način, koristeći neemocionalne pojmove, ili reagovati prenaglašeno u vezi sa iskustvom koje će većini ljudi učiniti od nevelikog značaja. U ovom slučaju vaš odgovor treba da ima nagoveštaj konfrontacije.

SPREČAVANJE ISCRPLJENOSTI

Iako je proces iscrpljivanja jedinstven za svakog pojedinačno, postoje neki simptomi koje možemo prepoznati.

UČESTVUJTE U GRUPNIM AKTIVNOSTIMA - Opterećivanje problemima SOS-a, ili životnim pričama žena o kojima ne razgovarate sa drugim volonterkama na pravi način umnogome uvećavaju vaše osećanje izolovanosti. Učešćem u grupnim aktivnostima SOS-a (obučavanje ili supervizija, druga okupljanja), možete umanjiti stres prouzrokovan osećanjem usamljenosti, tako što ćete izolovanost zameniti integrisanjem.

RAZMISLITE O DRUGIM PROJEKTIMA - Ako sve ostalo ne uspe, možda je drugi projekat u okviru SOS-a ili Centra najbolja solucija za vas. Ako vas razgovori jednostavno previše iscrpljuju - terenski rad, odnosi sa javnošću, prikupljanje sredstava ili administrativni rad, mogu vam više odgovarati. Volonterke su ono najvažnije što SOS ima. Vodite računa o sebi i svojim drugaricama!

Znanja koja se koriste u razgovoru na telefonu su ista ona koja važe za razgovor "uživo". Nećete imati informaciju koju daje govor tela, ali možete to nadoknaditi informacijom koju daju promene u glasu i tonu.

Razgovor na telefonu često može biti iskustvo koje proizvodi anksioznost. Neke volonterke mogu imati osnovnu zabrinutost da neće moći da prepoznaju potrebe žene koja zove, dok druge mogu imati strah da će je, u toku razgovora, nenamerno povrediti. Obzirom da ne postoji univerzalni način ponašanja za svaki poziv, postoji nekoliko stavki koje treba razjasniti. Važno je da ostanete mirni. Setite se da kao što je panika prelazna, isto važi i za smirenost i samokontrolu. Meki umirujući glas može pomoći nekome ko je veoma uznemiren. Dopuštanjem svojoj anksioznosti da postane uočljiva možete pojačati doživljaj žene da je njen problem nepremostiv. Drugim rečima, smirenost predstavlja sugestiju da kriza nije nerešiva.

Žene koje nas zovu, doživljavaju čitav niz emocija kao što su strah, krivica, anksioznost, zbunjenost, bes, smirenost, i snaga. Vaš je posao da slušate šta ona govori i odgovorite na njene potrebe. Važno je dozvoliti joj da izrazi svoja osećanja na bilo koji način koji njoj odgovara. Pomozite joj da razjasni šta oseća. Dajte joj do znanja da su njena osećanja normalna reakcija na ono što joj se dogodilo. Najbolje je projektovati osećanja kao što su toplina, briga, pažnja, saosećajnost. Kada žena ima negativne emocije kao što su krivica i strah, vaš mir i toplina mogu je utešiti.

1. USPOSTAVLJANJE BLISKSOTI - Volonterka mora uspostaviti dobar verbalni odnos sa ženom koja se javlja. Moraju postojati razlozi na osnovu kojih će joj žena verovati. To se može postići prijateljskim odnosom i stavljanjem do znanja da brinete i želite da pomognete. Budite uverljivi i setite se da je Vaš glas jedini način da prenesete ova osećanja. Kako nešto govorite je podjednako važno kao i to šta govorite.

2. RAZJAŠNJAVANJE I DEFINISANJE SITUACIJE - Volonterka mora da sluša i hrabri ženu da objasni svoju situaciju. Koristite veštine u komunikaciji, kao što su refleksija i empatija, i pomozite joj u potpunoj verbalizaciji. Ovde je važna stavka da razumete osećanja i odnos prema problemu. Ovo će vam pomoći da razumete kako ona vidi sutuaciju. Takođe je bitno da razume osećanja i njihovu povezanost sa situacijom. Vaš je posao u ovoj fazi da olakšate i usmeravate. Morate joj pomoći da svu svoju konfuziju postavi u okvir u kojem će moći da se bori sa problemom. U ovoj fazi, efikasno je postaviti ciljeve - njoj i sebi. Ciljevi se mogu odnositi na to šta jedna može očekivati od druge, i šta žena može dobiti iz razgovora.

a) "Možete li da govorite o tome što se dogodilo?"

"Možete li mi reći šta se dešava?"

"Da li ste mogli da učinite bilo šta da promenite situaciju?"

3. ISPITIVANJE ALTERNATIVA - Jednom kad žena koja zove i vi osetite da je situacija potpuno razjašnjena i osećanja potpuno ispitana, možete preći na razmatranje različitih alternativa. Važno je diskutovati o mogućim ishodima i alternativama, čak i onim koje se čine kao nerazumne ili neželjene. Ona, zbog toga, može videti kako situacija stoji na osnovu raspona: od najviše željenog do najmanje željenog izlaza. Nije na vama da sudite, moralizujete, ili birate najbolji ishod, već da svaki prezentujete podjednako i potpuno. Prezentacija treba da uključi sve strane svih alternativa, da bi se ženi olakšalo donošenje odluke koja najviše odgovara njenim potrebama, željama i očekivanjima.

4. ZAKLJUČIVANJE - U ovoj fazi, važno je ponovo razmotriti sve faze i proveriti napredak. Pokušajte da uočite da li je neka oblast izostavljena ili nepotpuno pokrivena. Potpunost je ovde važna da prezentuje istinitu sliku i okvir koji će obezbediti realna rešenja. Kada se nalazite u ovoj fazi, važno je pokriti sve aspekte problema. Pružite joj najbolje što umete. Da li žena želi da vas vidi u Centru? Da li bi joj druga volonterka više odgovarala? Da li ženu treba uputiti na drugo mesto? Uspostavite povratnu komunikaciju. Najvažnije, ostanite uz ženu i u dodiru sa njenim osećanjima. Postoji verovatnoća da se anksioznost pojača u ovoj fazi. Borite se sa anxioznošću ili bilo kojim drugim problemom koji se javi. Ne plašite se da se vratite nekoliko faza unazad i započnete bavljenje novim problemom. Razgovarajte sa ženom o njenim planovima i kako namerava da ih ostvari. Uzmite npr. ideju da prekidate rad sa ženom koja se javila. Da li je prekid u trenutku kad se ona oseća identično kao na početku rada? Ili u momentu kad se oseća kao pre događaja? Ili je završavanje razgovora kada je ona u drugoj situaciji, kad je stekla vičnost u rešavanju problema, primenljivu ne samo u sadašnjem slučaju, već i vičnost kojom će koristiti sopstvene sposobnosti u rešavanju životnih problema u budućnosti?

Naredni predlozi odnose se na pitanja otvorenog tipa koja olakšavaju izlaženje na kraj sa problemom.

- Da li biste želeli da govorite o tome šta se dogodilo?

Žena koja zove i odabere da ne govori, može se plašiti odbacivanja. Intimnost telefonskog razgovora može biti previše zastrašujuća za nju. Mogu uslediti nekoliko pokušaja pre nego što se oseti zaista dovoljno sigurno da razgovara sa volonterkom i započne da se bavi izuzetno teškim problemom. Zato se događa da žena ćuti.

- uverenost da se može biti relaksirana i slušati u isto vreme.

Koje su to blokade koje nam najčešće onemogućavaju da čujemo drugu osobu:

¬¬ Lični problemi - Misliš na svoje probleme i ne možeš zaista da čuješ šta ti druga osoba govori. Ne možeš da se koncentrišeš i nisi zainteresovana.

­ Imaš istih problema kao i tvoja sagovornica - Tvoja vlastita iskustva i osećanja mogu ometati slušanje. Unapred ocenjuješ njene probleme kao "isto ono što se i meni dogodilo". Tako nisi u stanju da čuješ njeno specifično iskustvo.

® Pribegavaš stereotipima - Predrasude ometaju slušanje: "Ah, još jedna od onih!" Ubeđena da već znaš o kakvoj se ženi radi i koje je njeno iskustvo, može se desiti da jednostavno prestaneš da je slušaš. Treba zapamtiti da je svaka osoba jedinstvena i da njeni problemi sigurno nisu sasvim isti kao oni za koje smo već ranije čuli.

¯ Unapred pripremljeni odgovori - predstavljaju pojednostavljen pristup. Misleći "ovo sam već čula" doći ćeš do toga da pričaš isto različitim ženama sa različitim problemima. Kada misliš kako znaš "rešenje" oslanjajući se na prošla iskustva, blokiraš svoju sagovornicu budući da već imaš "odgovor".

° Negativna osećanja prema ženi koja nam se obraća - Ova osećanja mogu nastati zbog raznih stereotipa, ličnih problema, prošlih iskustava i predrasuda. Kada se ona umešaju, više ne slušamo nepristrasno i to utiče na našu interpretaciju onog što je rečeno a to je još jedna prepreka slušanja.

3. Treba čuti ono što je stvarno rečeno, šta je ženina stvarna poruka. Ne treba slušati samo reči, već obratiti pažnju i na osećanja koja stoje iza njih. Čuti jednako ono što je rečeno, kao i ono što nije. I slušajući pogrešne reči možemo da otkrijemo prava značenja, ako znamo kako. Treba da pokušamo da se koncentrišemo na ono što osoba doživljava dok govori.

- da saosećamo sa njom i da razlike među nama nisu prepreke,

5. Potrebno je sačuvati objektivnost: izbegavati prerane pretpostavke ili interpretacije. Imati u vidu da ti i tvoja sagovornica ne pridajete isto značenje nekim rečima, kao i da vaša vrednost, vaša snaga i slabost nisu iste.

Jedan od ciljeva razgovora je da povrati snagu žene nakon čina nasilja koji je učinio da se oseća preosetljivom, bespomoćnom i ne izbegava poverenje u svoje sposobnosti da se bori. Bez obzira što joj treba naša pomoć da identifikuje svoje trenutne potrebe ili da preduzme neku specifičnu akciju, ona mora ostati ta koja donosi ove teške odluke. Ne treba je opet činiti žrtvom tako što ćemo joj oduzimati moć samostalnog odlučivanja. Isto tako ne treba je ostaviti da se bori sama. Treba joj pokazati da smo tu da joj pomognemo da prodiskutuje svoje izbore i osećanja. Povratiti joj poverenje u njene vlastite sposobnosti da se nosi sa problemom, podsećajući je na svaki njen dosadašnji pozitivan i hrabar korak koji je preduzela da bi preživela.

Prvo što saopštava je verovatno od najveće važnosti. Da li je bezbedna? Da li ima bezbedno mesto da prespava? Pomoći joj da ispita mogućnosti gde bi mogla da ode. Da li je povređena? Da li joj je odmah potrebna medicinska pomoć? Koje su njene trenutne potrebe i brige? Da li je u stanju da ih prepozna? Dati joj vremena da razmisli i pojasni svoje potrebe. Ono što će se desiti tokom prvog kontakta određeno je uglavnom potrebama žrtve.

Volonterka može da nastavi razgovor o njenim problemima pružajući joj povratnu podršku pokazujući da je zainteresovana i pružajući sve potrebne informacije.

Potrebno je da budemo svesne naših sopstvenih osećanja i sudova dok slušamo sagovornicu. Možda ćemo iskusiti negativna, osuđujuća ili ambivalentna osećanja prema njoj. To je normalno. Ali ako ih ne prepoznamo i ne prihvatimo, ona mogu negativno isplivati i prekinuti odnos poverenja koji pokušavamo da uspostavimo.

Žrtvama je mnogo lakše kada saznaju da su se i druge žene osećale kao i one. To im pruža osećaj da nisu same. Međutim, neke žene mogu da se uvrede ako im se kaže da nisu jedinstvene. Smatraju da niko ne može znati koliko je njima teško. Ako primetimo da se naša sagovornica ovako oseća, ne pokušavajmo da je ubedimo u suprotno. Ostavimo joj njena osećanja.

Važno je da zapamtimo da žena koja nam se obraća može da uspe ili ne uspe u naporu da se izbori sa svojom situacijom, uprkos nama. Mnoge volonterke imaju tendenciju da odnos sa svojom sagovornicom doživljavaju veoma lično, preuzimajući odgovornost za njen uspeh, odnosno neuspeh. Treba imati na umu da je cilj našeg rada da povratimo snagu žrtvi nasilja i da joj pomognemo na njenom putu da promeni svoju životnu situaciju. Najveća odgovornost za taj put leži u njoj, u načinu na koji se ona bori. Jedino što možemo je da prihvatimo svoja ograničenja i ne dozvolimo ni sebi ni njoj da poverujemo kako smo mi potpuno odgovorne. Treba zapamtiti da je za ženu žrtvu nasilja od ogromnog značaja prosto to što smo tu i što se njen problem nekoga tiče.

3. i 4. GRANICEILIMITI. Pošto su seksualno i fizičko nasilje takođe nasilje nad fizičkim i emocionalnim granicama, važno je voditi računa o psihološkim granicama. To znači: uvek biti otvorena i poštena, biti prisutna kad obećaš da ćeš biti, ali isto tako održavati jasne granice dogovora. Ne dozvoli da se odnos pretvori u odnos dve prijateljice, a ako žena pokušava da menja uloge (ja bih mogla tebi da pomognem) budi svesna da bi se time ponovio jedan raniji odnos. Naročito deca koja su zlostavljana ne znaju šta mogu da očekuju od tebe i pokušaće da steknu moć nad tobom iz straha od nadmoći drugih nad njima. "Dosta dobra" terapeutkinja bolja je od savršene ili od one koja pokušava da bude savršena sve vreme u šta spada i da bude danju i noću na raspolaganju. Ako terapeutkinja koja vodi računa o nekome ne može da vodi računa o samoj sebi, kako može da bude dobar primer drugima. Ako neprestano mnogo radi, ona sama postaje zavisna od svog posla. One koje toliko rade uglavnom su motivisane snažnim osećanjem krivice ili osećanjem da nikada nisu dovoljno uradile.

5. PITANJE ODGOVORNOSTI. Terapeutkinje uglavnom preuzimaju previše odgovornosti i rizikuju da kasnije budu okrivljene da nisu dovoljno učinile. Kao u igri žrtva/pomoć/ tužiteljka. Radeći po dogovoru u kojem su jasni cilj, mogućnosti i odgovornosti i terapeutkinje i žene koja je pretrpela teško nasilje, reguliše se odnos moći na pošten način.

9. PITANJE MOTIVACIJE. Uvek imaj na umu da je ženi koja je preživela teško nasilje potrebna motivacija da primi pomoć i, ako je ona ne želi, ne možeš mnogo da učiniš. Tada treba da razgovarate o njenom izboru ne pokušavajući iz sve snage da pružiš pomoć. Istovremeno, važno je da žena koja je preživela nasilje odluči da živi. Ako se žena veoma plaši da prođe kroz ponovni bol od silovanja ili seksualnog nasilja, možeš da joj objasniš kako ćete zajedno kontrolisati proces ponavljanja, kako možeš da je podržiš i koji su neophodni uslovi da se počne proces oporavka.