autonomni ženski centar
protiv seksualnog nasilja

Rat u Bosni i Hrvatskoj raširio je očaj i patnju među ženama naših zemljaka, u Beogradu, takođe. Nakon bola koji smo osetile u početku, shvatile smo da je jedini izlaz da se organizujemo u borbi protiv nasilja, rata i fašizma. Krajem 1992. godine mnogo ženskih grupa počelo je da nam pruža podršku, inspirišući naš dalji rad svojim idejama, novčanom pomoći i solidarnošću. Uz njihovu ljubav i podršku osnovale smo Grupu za žene silovane u ratu, sa namerom da otvorimo Centar za silovane žene. Sada, deset meseci kasnije, otvaramo naš Centar, zahvalne ženama širom sveta koje su brinule za žene iz bivše Jugoslavije. U međuvremenu primile smo mnogo telefaksa, pisama, dopisnica, novca, čokolade, novina, velike količine paketa i lepih reči. Veći deo toga podelile smo sa ženama sa kojima radimo, a nešto smo poslale ženama u ratnom području. Da nije bilo ženske solidarnosti sumnjamo da bismo bile u mogućnosti da započnemo ovaj novi posao. Punih srca zbog podrške žena, nežnih i snažnih poruka nastavljamo sa radom protiv muškog nasilja nad ženama.

Mi sa SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja već nekoliko godina sanjamo o našem vlastitom Centru. Finansijski potpomognute od mnogih ženskih a i ostalih organizacija sada smo u mogućnosti da otvorimo Autonomni ženski centar za borbu protiv seksualnog nasilja i zbog toga smo veoma uzbuđene. Centar je namenjen ženama koje su preživele silovanje i ostale vrste seksualne zloupotrebe, ženama koje dolaze iz ratnog područja, iz našeg susedstva, bilo odakle da su i bilo ko da su, ženama koje su doživele seksualno nasilje na poslu, u braku, porodici i dr. Osnivači Centra su stručna lica sa SOS telefona, a koje su prethodno aktivno radile u Grupi za žene silovane u ratu.

- Izbeglice: Ova inicijativa će nastaviti i razvijati rad koji je već započet u SOS-u. Ovoga puta cilj je formiranje radionica u izbegličkim naseljima gde će žene govoriti, između ostalog, o nasilju. One će takođe putovati u gradove gde žive žrtve silovanja. Prethodno iskustvo nam govori da su žene iz ove grupe pre svega suočene sa siromaštvom i bedom u kojoj žene izbeglice sada žive, kao i sa psihičkim problemima žena koje su preživele rat.

- Zdravstveno stanje: Ova će inicijativa okupiti doktore medicine iz Centra. Oni će voditi računa o medicinskoj strani zdravlja preživelih žena i izbeglica. Formiraće se grupe u kojima će žene razmenjivati svoja iskustva i učiti da vode računa o zdravlju i tako sprovode kontrolu nad svojim telom.

- Dokumentacija/istraživanje/publikacije: Ova je inicijativa već započela sakupljanje dokumentacije. Postojaće žene koje će biti zadužene za štampanje pamfleta, biltena i dugoročnih istraživanja o seksualnom nasilju. (Kompjuter koji smo dobile na poklon biće od ogromnog značaja za ovu grupu).

- Grupa pravnica: Ova će inicijativa okupiti pravnice koje su već u vezi sa SOS telefonom i koje su voljne da rade na izmeni zakona o nasilju nad ženama.

- Promocija prava žena: Zajedno sa SOS grupom i ostalim ženskim inicijativama Centar će biti uključen u stalnu kampanju za promociju ženskih prava, u svim vidovima, a najviše da se muško nasilje nad ženama, u ratu i miru jasno prikaže i kazni.

SOS TELEFON ZA SILOVANE. Biće otvoren 6 sati dnevno. U početku SOS ekspertkinje će odgovarati na telefon zajedno sa volonterkama. Ideja je da volonterke nastave rad na SOS telefonu protiv seksualnog nasilja.

Na kraju želimo da se zahvalimo našim koleginicama i prijateljicama širom sveta koje su pomogle našu politiku i omogućile nam da ostvarimo neke od naših snova. Posebno se zahvaljujemo ženama Švajcarske iz grupe "Dostojanstvo za žene i decu" koje su bile hrabre i uporne u sakupljanju sredstava da bi se kupio stan za Centar, i mnogim drugim velikim ženama iz Austrije, Nemačke, Kanade, Velike Britanije, Francuske, Holandije, U.S., Španije itd. Neke progresivne verske organizacije su nam takođe pomogle. Verujemo da će naš centar predstavljati topli kutak za sve žene koje stupe sa nama u kontakt, kao i za nas same i sve žene širom sveta koje su pokazale i pokazuju da ženska solidarnost nije samo politički koncept već životna činjenica.

Zbog toga Centar će se baviti sledećim aspektima seksualnog nasilja: saveti putem SOS telefona, zdravlje, terapija, zakonodavstvo, preventiva, obrazovanje, istraživanja, dokumentacija, društvo.

Rad Centra biće organizovan u tri glavna pravca:

2. RAD U OKVIRU CENTRA: Savetovanje, grupni rad, dokumentacija, istraživanje. Rad se organizuje u različitim inicijativama, a svaka inicijalna grupa ima Koordinatorku inicijative.

- One koje su preživele rat: Ova će inicijativa nastaviti da radi i razvija posao Grupe za žene silovane u ratu. Ova grupa je već organizovala nekoliko raznih seminara i radionica za rad sa ovim za nas novim problemom. Rad će biti uglavnom orijentisan na putovanja na teren, pošto većina tih žena trenutno ne živi u Beogradu. Namera nam je da ostanemo u kontaktu sa svim ženama sa kojima je Centar uspostavio komunikaciju.

- Seksualno nasilje: Ova će se inicijativa razvijati u tri grupe koje će se baviti 1. silovanjem, 2. incestom i 3. seksualnim uznemiravanjem na poslu i fakultetu. Osim SOS telefona za silovane, radiće i individualna savetovališta i grupe.

- Aktivno istraživanje napravljeno 1988. (Feministička grupa "Žene i društvo") pokazuje da je svaka druga udata žena izjavila da je bar jednom imala seksualni odnos sa mužem protiv svoje volje. Iskustvo sa SOS telefona širom sveta pokazuje da su žene žrtve porodičnog nasilja u 90% slučajeva, takođe, žrtve i seksualnog nasilja, a to je činjenica koja nije uočljiva.

- SOS podaci pokazuju da veoma mali procenat žena progovori o silovanju pred bilo kojom institucijom. Prema tome pravi broj silovanih žena bilo u gradu ili na selu, nama je još uvek nepoznat.

- SOS podaci pokazuju da veoma mali broj žena prijavljuje incestualne incidente. Incest je nasilje sa najvećim tabuom koji ga okružuje. Nije nam poznato koliko je žena preživelo incest. US podaci pokazuju da je svaka deseta devojčica podvrgnuta nekoj vrsti seksualnog nasrtanja od strane rođaka ili roditelja. (Incest uključuje seksualne dodire svih vrsta).

Potrebu za Centrom za silovane žene nije potrebno objašnjavati. Osim nekih od gore pomenutih činjenica jedna od dimenzija koja najviše uznemirava prilikom seksualnog nasilja je uloga žene koja je preživela nasilje. U policiji, pred porotom, u očima javnosti, žene koje prežive silovanje uvek se smatraju krivim što su silovane. Ceo proces je okrenut protiv nje i zbog toga ona nema hrabrosti da obelodani svoje patnje i da krivca optuži. Podaci beogradske policije za seksualni delikt pokazuju da je 1988. 182 žene prijavilo silovanje, 1989. taj broj je 152, 1990. to je 125, a 1991. je 102. Što se incesta tiče, za poslednjih 17 godina samo 22 slučaja prijavljeno je policiji ovog grada. Ovi brojevi pokazuju koliko je ženama potrebno ohrabrenje i pomoć da bi prekinule ćutanje o seksualnom nasilju, kao i to koliko je još potrebno raditi da bi se promenilo zakonodavstvo i javno mišljenje i stav društva o silovanju.

Verovatno najistaknutija karakteristika čina silovanja je da je on skoro uvek počinjen od strane muškaraca a nad ženama. Zbog toga silovanje smatramo političkim aktom: aktom učinjenim od strane jedne grupe ili klase ljudi protiv druge. Mi to ne gledamo kao individualni problem već kao problem zajednički svim ženama. Ne siluje svaki muškarac, ali je svaka žena potencijalna žrtva silovanja, a moguće silovanje utiče na naš život, direktno ili indirektno, na mnogo načina. Silovanje tera ženu da se suoči sa svojom nemoći i veoma je važno sagledati tu bespomoćnost u političkim terminima. Nemoćsu iskusile pojedine žene, jer žene kao grupa ljudi, nemaju političku moć. Žene ne određuju društvo u kome žive, a ipak su potpuno podređene njegovim zakonima - pisanim i nepisanim. Strah od silovanja ograničava mobilnost i odlučnost žena. Naš glavni cilj je da mi žene postanemo jače individualno i grupno da bismo mogle da kontrolišemo svoj život. Smatramo da je važno da žene same donose odluke i preduzimaju akcije u svoje ime. Mi u tome podstičemo jedna drugu.

(Iz "The New Our Bodies, Ourselves",
feminističke knjige o ženskom zdravlju.)

Zamišljen je i delimično ostvaren, pre nekoliko meseci, kao mesto na kome se sjedinjuju razne delatnosti za kojima se već dugo oseća potreba: SOS telefon za davanje podrške i informacija devojčicama i mladim ženama koje se jave sa svojim specifičnim problemima, sastajalište u kome devojke, uzrasta od 12 do 20 godina imaju prostor i vreme za sebe, da razgovaraju, upoznaju se i druže i, eventualno, jednom, progovore o svojim traumatičnim iskustvima domaćeg i društvenog nasilja i edukacija čiji je cilj jačanje ličnosti i identiteta.

Najbitniji činilac u atmosferi Centra je poverenje koje ukazujemo devojčicama. Podaci iz literature i razvijenijih službi ovog tipa - da dete mora sedam puta da progovori o incestu da bi mu se poverovalo, jer mu se šest puta, pre toga, ne veruje - kao i naše iskustvo sa nasiljem u porodici, stečeno u dosadašnjem odnosu na ovu populaciju: ekonomskom, emotivnom, fizičkom, seksualnom.

"Svoje telo poštujem i volim. Vidim ga kao put koji nije istražen niti završen. Još ga vidim kao pupoljak koji tek treba da procveta. Volim što ne znam kakve će boje biti taj cvet, niti kako će mirisati, mislim da to sve zavisi od mene i mog ophođenja prema svome telu..." (16 godišnja devojka)

Ovo su dva najpozitivnija odgovora o odnosu prema svome telu, data u anketi rađenoj u Centru. Oni izazivaju, u nama, radost, poštovanje ali i zebnju. Prema jednoj engleskoj statistici jedna od tri punoletne ženske osobe (18 godina) doživeće do tog uzrasta seksualno uznemiravanje, maltretiranje ili zloupotrebu. A posle toga, iskazi su drugačiji: "Da mi se desi 1000 sreća posle ovoga, ne trebaju mi. Imam tri mogućnosti - da ubijem njega, da ubijem sebe, da odem u miliciju i prijavim ga, ali od toga nema koristi..." (24 godišnja silovana žena)

Svedočenja mlađih devojčica je teško citirati zbog očaja, zagrcnutosti, osećaja stida i lične krivice, kojih su puna. Tinejdžerke koje su žrtve incesta ili su još uvek u toj opasnosti trebaju našu dugotrajnu zaštitu, podršku, poverenje, terapiju.

Zbog mnogostrukosti problema kojima su izložene devojčice u odrastanju i naše aktivnosti su različite: rešavanje pedagoških i socijalnih, pa i egzistencijalnih teškoća, humanitarni i podržavajući rad sa devojčicama iz izbegličkih kampova kojima je to, nekada, jedina mogućnost da dođu u Beograd i pri tome lepa prilika da se druže sa svojim vršnjakinjama koje ovde žive, poznaju grad i hoće da ga podele sa svojim novim drugaricama, terapeutski rad sa onima koje su pretrpele nasilje.

Preventivni edukativni rad se odvija u nekoliko radionica nedeljno i obuhvata jačanje ličnosti devojčica, njihovog ženskog identiteta i autentičnosti, upoznavanje sa svojim telom i seksualnošću i prevenciju seksualnog nasilja. Organizovanje sistematskog dugoročnog obrazovanja iz oblasti ženske seksualnosti i reproduktivnog zdravlja je naš veliki zadatak. Uskraćivanje kompletnije informacije o svojoj seksualnosti i reproduktivnom zdravlju, kome su izložene naše devojčice, je kršenje jednog od osnovnih ženskih prava, ljudskih prava. Informacije koje želimo da im pružimo su moderne i ženske: rezultat su proučavanja mnogih ženskih timova i pojedinki.

Devojčice i mlade žene koje upoznaju sebe, postanu svesne svoje i ženske snage, koje budu naučile organizaciju i funkcionisanje svoga tela, koje naučimo da nasilje koje su trpele ili trpe nije njihova sramota, da ima dobrih ali i loših tajni (na bazi čuvanja tajni incestnik dugo zloupotrebljava svoju mladu žrtvu) imaće više snage da se bore i izbore za sebe.

U tom smislu treba naglasiti da je jedan od ciljeva ovog projekta, kao i svih drugih ženskih projekata u nas, da osnaži i obrazuje novu generaciju žena koja će umeti lokalno ali i, sa svojim drugaricama sa Istoka i Zapada, globalno, da se bori za svoja prava, za društvo u kome će biti više jednakosti a manje nasilja.

Pored gladi, fizičkog zlostavljanja, psihičkog maltretiranja, maltretiranja na javnim mestima, seksualnog zlostavljanja i ucenjivanja, incesta, itd. u patrijarhalnom društvu kao što je naše, ženski pol je krivica sama po sebi.

Sada one imaju kome da se obrate i gde da dođu.

SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja u Beogradu osnovao je 1993. godine sigurne kuće za žene koje su odlučile da više ne podnose nasilje. Adresa je strogo poverljiva, tajna, kao i SOS telefona.

Osnovni vidovi rada u sigurnoj kući su podrška i samopomoć. Žene o svom nasilju razgovaraju, pričaju o svojim iskustvima, upoređuju ih, prepoznaju jedna drugu. Shvataju da nisu jedine koje su prošle kroz nešto bolno, kroz nasilje, shvataju da je to životna situacija mnogih žena, što je veoma važno. Pre dolaska u sigurnu kuću, izolovane, nisu govorile o nasilju, šta im se događa, krile su realnost - nasilje, ponekada nalazile opravdanje za nasilnika, krivile sebe, osećale su sramotu, ne shvatajući da je problem u njihovoj društvenoj poziciji uslovljenoj patrijarhalnom kulturom. Podrškom od drugih žena, njihovim razumevanjem, žene stiču hrabrost za samostalan život.

Život u sigurnoj kući žene same organizuju. Za sigurnu kuću su referentne dve ili više volonterki SOS-a. Jednom nedeljno se organizuju radionice, sastanak za sve žene, a po potrebi jednom nedeljno se organizuju i individualna savetovanja sa svakom ženom iz kuće. Posebne žene su odgovorne za rad sa decom. Sigurna kuća radi na principu nehijerarhijskog organizovanja žena kao i SOS telefon.

Više od polovine ovih nasilnika su zavisni od alkohola. Ponekad žene, koje su u sigurnim kućama, smatraju da je alkohol uzrok problema, pa to navode kao opravdanje za nasilje, kao "olakšavajuću okolnost". Opšte je mišljenje da alkohol smanjuje toleranciju, ruši inhibicije, te otud nasilje. No, nasilnici i kada nisu pili zlostavljali su žene, povređivali, ucenjivali. Alkohol im je bio samo dodatni stimulans. Oni su i u nacionalizmu našli razlog za nasilje nad ženom. Oni su ti koji su otišli i u rat. Kad se vrate kući, u porodici prave ratište nad ženom, decom. Oružje poseduje polovina nasilnika partnera žena iz sigurnih kuća. Pomažu im kulturne norme - seksistička organizacija društva dozvoljava upotrebu sile radi kontrolisanja supruge.

Vladajući odnosi moći među polovima određeni su muškom dominacijom, koji kreiraju očekivane društvene uloge. Žena je u degradiranom položaju, ako pokuša da dokaže da muž nije glavni u kući izložena je još većem nasilju. Od nje se traži da bude "dobra supruga i majka", da živi "kroz druge", da se za njih žrtvuje, doprinoseći održavanju patrijarhalnog porodičnog sistema.

Nasilje prema ovim ženama, koje su u sigurnoj kući, počelo je uglavnom na samom početku braka, za vreme trudnoće ili posle rođenja deteta. Zabrinjavajući je podatak da je do nasilja došlo tada kada je brak teško prekinuti, kada ni sam zakon ne dozvoljava razvod, pre nego što dete napuni godinu dana.

Nasilje je počinjalo šamarom, završavalo šutiranjem i daleko gorim stvarima, užasnim, zastrašujućim. Sve žene koje su u sigurnoj kući bile su izložene fizičkom nasilju. Međutim, nikad nema samo fizičkog nasilja, uvek je bilo prisutno i psihičko, koje stalno traje, treba pretrpeti teške mentalne ožiljke. Te žene koje su trpele psihičko nasilje postale su depresivne, uplašene, nesposobne da pruže otpor, te su bile "pogodne" i za druge oblike nasilja. 33% žena je bilo izloženo i ekonomskom nasilju.

Postoji mnogo razloga zbog kojih su žene iz sigurnih kuća trpele nasilje. Podsetimo da je 80,9% žena nezaposleno, što znači da su ekonomski zavisne. Na njeno ostajanje uticala su i deca, ponekad i njena vezanost za partnera, očekivanje da će se on izmeniti. Kada su bežale iz kuće, oni su išli za njima. Nasilnici znaju i zaplakati, obećati da će se popraviti. Žene su opraštale, vraćale se, a nakon dva-tri dana sve je počelo ispočetka, postajalo još gore. Žene trpe nasilje tj. ostaju sa nasilnikom i zato što su socijalizacijom naučile da je njihova dužnost da brak učine sretnim, te pred svetom da kriju nasilje, da trpe. Time su psihološki paralizovane da napuste vezu, da se suprotstave nasilniku.

Žene dok nisu došle u sigurne kuće tražile su pomoć od društvenih institucija, koja im nije pružena. Vladajuća ideologija toleriše porodično nasilje, sprečava institucije da zaštite žene, time daje zeleni signal muškarcima da mogu nasiljem rešavati konflikte u braku. Porodični odnosi smatraju se privatnom stvari.

Više od polovine žena obraćalo se SUP-u. Ponekada su i dolazili. Dođu - vide da je "porodično" nasilje, ne intervenišu. Kažu: "nismo nadležni", to je vaša privatna stvar, ili okrive ženu. Ukoliko, slučajno, odvedu nasilnika zadrže ga jednu noć, i on, vraća se još agresivniji. Službenici SUP-a ne podnose ni prekršajnu, ni krivičnu prijavu protiv nasilnika, iako im je to službena dužnost. I druge institucije, kao što su centri za socijalni rad, sudovi, zdravstvene ustanove (posebno psihijatrijske) nisu pokazali razumevanje, nisu pružili pomoć ženi, jednostavno su ignorisali muško nasilje ili okrivili samu ženu žrtvu nasilja.

Žena ne može dobiti pomoć, podršku, ni od svojih roditelja, okoline. Smatraju nemoralnim sam čin razvoda, žena ne sme da se žali, da se razvede. Ženama koje su u sigurnoj kući, roditelji su rekli, na primer: "žena pripada mužu", "žbog dece treba da trpiš", "neka se ne vraća kod njih - da ide mužu, deci"... i tome slično. U okvirima našeg, patrijarhalnog društva, žena treba da je "poštena" - uzorna supruga i majka, da ostane u svom domu, uz muža, pa ma kakav on bio.

U narednom periodu planira se razvoj ženskih komuna i bazičnih sigurnih kuća. Ženske komune omogućiće rešavanje materijalne situacije žena, kako bi žene bile ekonomski samostalne, da bi lakše izašle iz nasilja. Otvoren je prvi second shop magazin "ŽABA". (Ženska Autonomna Buvlja Akcija), 6.5.1995. u pet minuta do dvanaest sati; - 2.6.1995. - otvorena je i "ŽABA 2" u Progaru.

Nasilje je počelo 20 dana nakon prvog porođaja. Tada smo bili u stanu moje majke. Ranije smo bili u vikendici na Dunavu, u šumi, bez grejanja, tekuće vode. Njemu je puklo da se vratimo u tu kuću. Molila sam ga da tamo obezbedi grejanje, pa onda odvede dete i mene. Izašao je besno iz stana. Posle nekoliko časova se javio telefonom i rekao da će doći da me ubije. U 22.00 časa uveče morala sam da ostavim brata od 8 godina samog, uzmem bebu i krenem s njim u tu kuću. Tukao me čitavu noć. Prestao je kad se već bio umorio, a ja sam se setila da kažem da će mi mleko presahnuti ako me bude još tukao. Prvu godinu našeg života nije me tukao. Nije ni bio zao prema meni. Ali, kad je jednom počeo više nije bilo kraja. U početku me je tukao otprilike na mesec dana. On po ceo dan ne radi ništa. Otac mu je u isto vreme i poslovođa, a njegova familija od pre rata (Drugog svetskog) drži te prodavnice. Njegov otac je tu glavni, a on maltretira i druge ljude tamo pa svi više vole da se ne pojavljuju nego da budu konflikti. Tako ima ogromno vreme na raspolaganju. Nemamo prijatelje. Niko nam u kuću ne ulazi. Ljubomoran je i zaveo je pravu strahovladu. Iz kuće ne smem da izađem. Ne smem da odem u prodavnicu. Ne smem da se prošetam sa decom. Decu nikad nisam ni u park izvodila. Ne smem ni sa kim da se družim. Više ne znam ni da li smem nešto da ga pitam ili ne smem, jer kako god okrenete ja sam zbog nečeg kriva.

Kad je sin imao 11 meseci zahtevao je od mene da ga pustimo da plače dokle može, a pošto je dete bilo uporno, istukao ga je, a mene je oterao u garažu. To se ponovilo i kad je dete imalo 13 meseci.

Deca mu služe i da me ucenjuje. Kad god sam pokušala da odem od njega on je izmislio način da me vrati. Najčešće je to radio pomoću deteta. Jedanput mi je ukrao sina. Drugi put je na prevaru uzeo ključ od stana moje majke koji se nalazio na uzici o vratu mog malog brata. Otišao je u njegovu školu, izmislio priču da ja nemam ključ od stana i da hoću da uđem u stan i na mrtvo me prepao kad sam ga ugledala iznad glave u svojoj sobi. Trudnu me terao da puzim po dvorištu, izvinjavam mu se i molim ga da me pusti u kuću.

Kad mi je ukrao sina dao ga je na čuvanje jednoj ženi koja je dete dala svojoj majci a sama živela sa njim. Posle mesec dana je došao da mi vrati dete. Ponašao se korektno. Poverovala sam mu, prihvatila sam da sa sinom i njim izađem na piće i više nisam imala izbora. Opet me vratio. Molio je vrlo ponizno. Tražio još jednu šansu. Tada me nije tukao dva meseca. Zapravo, bio je zauzet osvajanjem gazdaricine ćerke. Ja sam to videla, ali odgovaralo mi je da mene ne dira.

Posle drugog porođaja, opet nakon dvadeset dana dobila sam batine. Zato što mi je iskipila voda na šporetu. Lupao mi je glavom o zid.

Odvojio me od celog sveta. Nikoga nisam smela da pustim u kuću. Gazdarica je bila dovela električara, čoveka iz komšiluka i ovaj je popravio struju. On me ubio od batina. Zatim je doveo i gazdaricu i električara i tukao me pred njima. Naterao me da uvučem glavu u veš mašinu i tako čučim dok je sa njima razgovarao. Niko mi nije mogao pomoći. Morao je da utoli svoj bes. Kad su oni otišli tukao me po celoj kući. Zaletao se i skakao po meni svom težinom. Kriknula sam u jednom trenutku jer nisam mogla da izdržim bol. On je od mene tražio da se izvinem što ga nerviram. Uvek kad me izmlati traži da mu se ja izvinjavam.

Došla sam u totalnu izolaciju. Mama i brat su tražili da me posete. Posle toga me išutirao. Sa njima su bila došla i dva druga moga brata koji su ostali napolju. Nisam smela da ih pustim u kuću. To mu nisam rekla. On je nekako saznao i onda je počelo. Branila sam se time da ih nisam u kuću uvela. Rekla sam da sam mislila... "Šta ti ima da misliš", "ti si stvar"...

Shvatila sam da moram naći način da pobegnem van njegovog domašaja. Moja jedina nada je da će on naći neku drugu ženu i mene ostaviti na miru. Tako ga se oslobodila i prva žena. Naime, on je našao mene i nju ostavio na miru. Doduše ne sasvim, ali ipak.

U prvom braku on ima, takođe, dvoje dece. Starije dete muca. Prvu ženu je jezivo mučio. Vezao ju je za kola, ona je bila u cipelama sa štiklama i vozio kola kroz Novi Beograd. Otkad smo u braku, jedanput ju je kidnapovao i odveo u vikendicu, ali ona je jaka žena, ima veze i uspela je da ga se oslobodi.

Komšinica mi je dala ideju da pozovem SOS. Ona je rekla "sad ili nikad". Vesna sa SOS-a me lepo razumela iz prve. Nisam mogla da poverujem da tako nešto postoji. Spakovala sam se na brzinu u PVC džakove, uzela taksi i sa decom došla na SOS.

Grupa za podršku seksualno
zlostavljenoj deci,
žrtvama incesta i žrtvama rata

Beograd

Organizovane kao grupa za podršku seksualno zlostavljenoj deci, žrtvama incesta i žrtvama rata radimo od 1994. godine.

Iz neophodnosti da se obezbedi sigurno mesto za rad sa decom koja su seksualno zlostavljana i odraslim osobama koje su preživele incest 4. septembra 1995. godine otvoren je INCESTCENTAR.

Grupa je jedina obučena posebno za rad u oblasti seksualnog zlostavljanja dece / incesta. Kroz podršku osobama koje su preživele nasilje u prevladavanju tajnosti, stida, osećanja krivice i straha, istovremeno pružamo mogućnost da nauče veštine koje se odnose na iskrenost, jasnost i poštovanje. Pokušavamo da govorimo javno o seksualnom zlostavljanju dece i koliko često je ono deo naših života, da je važno pružiti pomoć i da je pomoć dostupna. Osobe koje su preživele seksualno zlostavljanje kao deca, imaju pravo da se osećaju SIGURNO i SNAŽNO.