NASILNICI SU SVIH PROFESIJA I SOCIJALNIH STRUKTURA; JEDNAKO IH JE MEĐU INTELEKTUALCIMA, STUDENTIMA, RADNICIMA, VOJNIM LICIMA I DOBRO SITUIRANIM GRAĐANIMA.

Telefonsku službu za žene i decu žrtve nasilja inicirala je Feministička grupa "Žene i društvo". Osnovni razlog za osnivanje SOS telefona je u činjenici da su sve vrste nasilja nad ženama i decom potpuno nedostupna društvenoj stvarnosti, tj. o tom nasilju se ćuti i ne smatra se društvenim problemom. Institucije koje bi trebalo njime da se bave smatraju da je to privatna stvar i da je žrtva - krivac. SOS telefon polazi od suprotnih stanovišta, smatra da je nasilje nad ženama i decom društveni problem i da žena nije i ne može biti kriva za nasilje kojem je izložena.

U Jugoslaviji se smatralo i još uvek se smatra da takvi problemi ne postoje. Rezultati akcionih anketa koje je 1987. i 1988. godine sprovela Feministička grupa u Beogradu dokumentovano negiraju ova mišljenja. U Jugoslaviji nasilje nad ženama i decom postoji. Žene ga osećaju, ali nisu imale načina za borbu protiv njega. Na pitanje "Ko trpi više nasilja, žene ili muškarci" 95% žena je odgovorilo - žene.

Institucije kojih bi trebalo ovo da se tiče ne prepoznaju ovaj nemi zahtev žena. Na Svetskom kongresu žena 1985. godine u Najrobiju (Kenija) ženska vladina delegacija tadašnje Jugoslavije (Konferencija za društvenu aktivnost žena) podnela je izveštaj o položaju žena u kome statistički podaci govore da ne postoji nasilje nad ženama. Tako država ozakonjuje krug društvene kontrole i nasilja nad ženama i decom, što onda postaje privatni problem, od žena žrtava proizvodi žene krivce i time im oduzima mogućnost pobune.

Feministički odgovor na ovaj vid društvene destrukcije žena je obelodanjivanje i imenovanje nasilja - osnivanjem SOS telefona, prvo marta 1988. godine u Zagrebu, septembra 1989. godine u Ljubljani, a 8. marta 1990. godine u Beogradu.

Volonterke SOS telefona neprekidno prekidaju patrijarhalne tabue i ćutanje o skrivenim porodičnim tajnama. Polazimo od činjenice da je položaj žena i muškaraca u društvu odnos neravnoteže raspodele moći među polovima. Muškarci koriste svoju superiornu poziciju u društvu, te ispoljavaju sve vrste nasilja nad ženama, držeći žene pod kontrolom.

SOS telefonom dajemo snagu i podršku svim ženama koje su preživele bilo koji oblik nasilja, terora. Zajedničkim snagama omogućavamo žrtvama nasilja - podsticanjem njihove autonomnosti, povratkom samopouzdanja - da samostalno adekvatno odlučuju o svojim problemima, rešavanjem egzistencijalnih teškoća. Ponekada su dovoljne samo informacije o institucijama, koje su obavezne da zaštite njihova prava ili naša pravna, socijalno-psihološka pomoć.

- fizičko, koje podrazumeva sve oblike ugrožavanja telesnog integriteta;

- psihičko, zlostavljanje vređanjem, ucenama, pretnjama;

- ekonomsko, ucenjivanjem u porodici, neplaćanje alimentacije i drugih vidova ostavljanja žena bez sredstava za život;

- psihijatrijsko, dijagnosticiranjem preživljenog nasilja nad ženama, lečenje sedativima, elektrošokovima;

- ratno nasilje nad ženama (proterivanje, silovanje u ratu, pretnje, privatni pritvori).

SOS TELEFON JE PROTIV SVIH VRSTA NASILJA. Protiv muškog nasilja nad ženama, protiv rata, protiv državnog nasilja, militarizma, nasilja društvenih institucija nad pojedincima; protiv autodestrukcije kao vida nasilja nad samom sobom.

SOS TELEFON JE PROTIV SVAKE VRSTE DISKRIMINACIJA. Protiv diskriminacije žena, dece, starih; protiv diskriminacije na osnovi etničkog porekla, političkog opredeljenja, rase, bračnog statusa, seksualnog opredeljenja, religioznog verovanja, izbegličkog statusa.

Prva godina rada beogradskog SOS-a, poslednja naša godina bez rata, živa politička godina prvih "slobodnih izbora" - devedeseta. Kako da se, sa sadašnjim našim iskustvom i svim isplakanim (ženskim) suzama na ovim prostorima, vratim u to srećno, jako toplo leto, na četvrti sprat Doma omladine, sa mezaninom, ili u jesenju baštu SKC-a. Teško mi je da odvojim našu energičnu ponesenost poslom koji smo započele od lične čežnje za tim vremenom.

Kako su meseci prolazili dobijale smo sve veću snagu i nešto malo iskustva. Snagu su nam davale žene sa kojima smo komunicirale telefonom, pismima, lično. Godinama i decenijama nagomilavana ženska patnja nalazila je svoj put do nas. Nismo imale instrumente, ni metodologiju ili bar oni nisu bili dominantni; važna je bila mnogostruka identifikacija sa različitim tačkama patnje žene koja zove. Nekoliko godina kasnije, na velikim ženskim druženjima-konferencijama, doživeću globalnu, ne manje intenzivnu, identifikaciju sa ženama Baltika, Severne Irske, Čikaga, Paname i svejedno koje druge zemlje na Zemlji.

Postepeno, počele smo da osećamo svoju snagu. I svaki put, kada bismo se umorile, kada bismo povredile jedna drugu, hotimice ili slučajno, kada bismo zastale iz bilo kog razloga, ova dva zamajca bi nas pokrenula: emotivan naboj koji se prelivao u nas preko telefonske linije i osećaj društvene ženske moći.

Konačno, posle deset godina Feminističke grupe "Žene i društvo" dve godine priprema i tri meseca aktivnog organizovanja - SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja je otvoren. Odlučile smo da prvi dan SOS-a bude za praznik u kojem će feministkinje svim ženama Beograda ponuditi prvu žensku grupu za eliminaciju muškog nasilja.

"Urednik mi je naredio da snimim prvi poziv". Novinarka se osećala loše što to nije snimila; verovatno joj je od ovog zadatka zavisio posao ili urednikovo mišljenje o njenom radu. To su bili njeni sadržaji koji nisu bili povezani sa ženama koje pate i koje zovu SOS telefon. Ona je možda mislila o tome kako će utednik smatrati to njenim neuspehom. Opet će žena biti kriva i neće joj se verovati. Onda su sledila (urednikova) pitanja: zašto na SOS telefonu rade samo žene; šta ako se muškarci jave; šta sa ženama koje izazivaju... drugim rečima pitanja o muškarcima. "Mi smo ženska grupa za žene". (Opet će novinarka biti kriva što nije dobila odgovore na njegova pitanja!).

U sobi je sunčano. Sanja Milojević i Snežana Arambašić su bile određene da dežuraju. Sve osnivačice su bile tu. Kaća Jeremić je završila kurs za SOS u Bostonu, Snežana našu prvu instruktažu, a Sanja i Vera Litričin u Zagrebu. Onda su došle Jasna i Ivana. Lina Vušković nas je slikala. Staša Zajović i Sonja Drljević su govorile "Mi ćemo biti u grupi dokle god bude neophodno". Ovo nije bio posao koji su one želele da rade u feminističkom aktivizmu, ali prošle su instruktažu i bile su tu prve dve godine SOS-a.

Par nedelja kasnije, direktor Doma koji nam je obezbedio sobu pozvao je na razgovor "direktorku SOS-a". Mi smo rekle da grupa nema direktorke, nego koordinatorke koje se smenjuju. Na tom sastanku je tražio da mu dostavimo spisak svih volonterki, njihove adrese i brojeve ličnih karti. Razlog je bio taj da on nije verovao da jedna neregistrovana grupa žena neće napustiti svoj rad posle par meseci - to će onda biti bruka za njegovu firmu, "Ko će meni da garantije" pitao je on. Dao nam je primer jedne studentske turističke agencije koja se upravo gasila posle pola godine neuspešnog rada! "Mi smo Feministička grupa 'Žene i društvo' (FGŽID) već 10 godina i planiramo da SOS telefon bude jedna permanentna služba", rekle smo Sanja i ja. Onda smo objašnjavale kako je to u svetu, kako mi SOS telefon nismo otvorile zbog njegove firme nego zbog žena i našeg političkog uverenja, i da pravila tržišta nisu sa nama u vezi. Nismo bile pripremljene za ovo isleđivanje, ali smo bile odlučne da je SOS naše životno opredeljenje i da nikakve spiskove "ne dostavljamo". Tako je i bilo.

U drugoj akciji trebalo je da se policija obavesti o našem osnivanju i da se traži odobrenje da se policijske patrole šalju na mesto nasilja i u slučaju kada ih mi pozovemo. Tako su Sanja Milojević, prva koordinatorka SOS-a, i jedna predtavnica Doma omladine otišle u gradski SUP. Sanja je došla izbezumljena, Zamenik načelnika gradskog SUP-a, drug/gospodin Kostić koji se predstavio sa istraživanjem o silovanju, između ostalog im je rekao: " Beograđanka treba da čeka 2000 godinu da bi bila silovana".

Od tada smo nastojale da ne odustajemo od nekih principa koji su nam bili jasni. Novinarke nismo primale u sobu SOS-a. Stvarale smo prvo slobodno sigurno mesto za žene. SOS telefon je bio i ostao ženska autonomna organizacija, što znači kada je Dom omladine tražio da pored imena SOS napišemo njihovu firmu, mi smo rekle "Ne". Kad nam je 1993. gradska skupština dala sobu, mi smo rekle "jedino ako nas ničim ne uslovljavaju".

U prvih pola godine imale smo više od 600 poziva žena. Na sastancima smo rešavale teške situacije nasilja i pitanja organizacije grupe. Rasprave su se vrlo brzo pojavile. One koje su više radile imale su više informacija, više su odlučivale, više su bile odgovorne. Nastale su prve razlike među ženama u grupi, i prve dileme. Kako sprovoditi nehijerarhijsku strukturu u grupi u kojoj žene različito doprinose radu, a imaju jednaka prava odlučivanja? Kako odlučivati na osnovu dogovora i principa a ne na osnovu emocija? kako razlučiti naše potrebe emotivnog pripadanja SOS-u i potrebe SOS-a za odgovornim radom? Šta je za nas demokratski princip: da se ženi da sloboda u inicijativi u svom projektu ili da grupa svaki čin tog projekta odluči unapred? Kako izreći neslaganja a da to ne povredi drugu ženu. Kako reći NE ženi ako krši principe rada? Da li da odlučujemo konsensusom ili prostom većinom? Na samom početku, u jednom periodu, mislile smo da ne treba da donesemo ni jednu odluku ukoliko se sve žene ne slože. Tada smo bile za princip konsensusa ne zato što smo politički verovale da se tako širi feministička svest, nego zato što smo imale strah da se grupa ne raspadne. To nije dugo trajalo, i žene su posle prvih pet meseci počele da odlaze.

Jasno je bilo od početka da je transparentnost jedan od osnovnih principa rada, i da sve žene treba da imaju jednak pristup informacijama i odlučivanju. S druge strane, zainteresovanost žena, njihova odgovornost i znanje u vezi sa radom su različita. To su bili prvi problemi: organizovanje nehijerarhijske grupe i pitanje raspodele moći i ženskog vođstva.

Drugi problem je bio pitanje vidljivosti žena koje vole žene. Sve žene su se bojale da ako neka od nas kaže da je lezbejka da više ni jedna žena neće postati nova volonterka SOS-a. Strah se raširio na sve i blokirao nas da razgovaramo o toj temi. Posle jednog sastanka SOS-a nastao je kratak spoj, Sonja je rekla "ne verujem ti da si lezbejka, ja znam tvog bivšeg momka". Nikakvo ubeđivanje nije uspelo, sedele smo u sobi SOS-a na četvrtom spratu, pred kraj '90 - žene koje vole žene su ćutale, žene koje su znale da ima nas koje smo lezbejke su ćutale, one koje ništa nisu znale i one su ćutale, Sonja i ja smo se raspravljale. Otišla sam kući kao poništena i celu noć pisala "Otvoreno pismo Sonji Drljević" u kome je pored raznih objašnjavanja stajala rečenica: "Od devet osnivačica SOS-a, samo četiri nisu lezbejke". Sutradan sam razgovarala i sa svim ostalim neimenovanim lezbejkama, one su bile pristale na ovakvu formulaciju, i tako je počeo postepeni proces izlaženja iz ćutanja žena koje vole žene.

Počele smo SOS sa problemima ali sa još više entuzijazma. Na početku smo se stalno družile, razgovarale u kafanama, stvarale nov jezik, novu etiku i ponašanja koja su polako počela da izlaze iz konstrukta patrijahalnog. SOSje imao ogromni uticaj na mnoge od nas. Odjednom su neke žene počele da se razvode, druge razvedene da vraćaju svoja prvobitna prezimena, da se upisuju na aikido i vozačke kurseve, da uče jezike, da se suprotstavljaju očevima i muževima, da cene sebe i svoje žensko društvo. Počele smo da pravimo prve SOS biltene, organizujemo tribine i javno sakupljanje potpisa za promene zakona koje ugrožavaju žene. Prve godine smo već imale i prve demonstracije protiv nasilja nad ženama.

Sledećih dana sve do 14. marta na Terazijama je opozicija održavala Terazijski parlament. Jedan potpuno drugačiji prostor sa puno ljudi. Neke volonterke SOS-a su dolazile sa vrećama za spavanje, ja sam dolazila po podne, Kaća posle ručka, Staša, Lina, Nadežda, Sonja uveče, Ivana, Jasna i Sanja u ponoć... tako smo se sretale, kupovale "Borbu", a ja se nisam osećala kao kod kuće. Jezik muškog principa je bio u svakom govoru, u muzici, ovacijama, svuda.

27. avgust iste '91, čitav konvoj autobusa majki vojnika iz Hrvatske, Bosne i Makedonije. Lina Vušković i ja smo odmah bile tu: u vojničkoj sali Doma garde stotine žena, a na bini muškarci u uniformama oficira. Sala je imala energiju jedne velike porodice u kojoj su se majke pobunile a očevi ih smiruju. Majke su htele da se njihovi sinovi vrate kućama, da ne ginu boreći se protiv "svojih". U jednom trenutku u toj sali koja nikada u svojoj istoriji nije bila ispunjena ženama, zapevale su Slavonke, tiho i sasvim dirljivo. Pesma žena je bila živa. Ni jedna od nas nije mogla zamisliti šta će se desiti sledećih pet godina.

SOS telefon je radio i za vreme vikenda, praznika, tenkova. Nova tema među volonterkama bila je koliko se koja oseća Srpkinjom, i šta to znači za rad na SOS telefonu. Pre toga nikada o tome nismo pričale. Odjednom neke žene su rekle "Ako dođu da pucaju na moju kćerku, ja ću pucati u njih". Druge su govorile "Srbi treba da se brane". Odjednom su neki "naši" postali "njihovi" - u jednom danu. Mnoge žene su uspele brzo da se prebace na nove termine, "neprijatelja" i "njihovih". Ubijanje je ulazilo u teme svakodnevnog života, nacionalizam isto tako, iako smo mesecima mislile da će pucanje prestati za nedelju dana. Nekima od nas je dugo trebalo dok smo ubijanje nazvale rat, dok smo shvatile da je vlada postala režim, i da se to što srpski režim čini zove fašizam, a da i drugi režimi u konfliktu nisu mnogo bolji.

Uprkos svih diskusija, neke od nas nisu uspele da se identifikuju sa srpstvom. Imale smo tu mogućnost, u sebi i u političkim uslovima kao i feministkinje iz Beograda, da izaberemo da li ćemo uopšte birati nacionalni identitet. U doba kada je zbog imena jedna po jedna osoba isterivana ili ubijana, to su bili uslovi luksuza koje su neke od nas iskoristile. Što se tiče SOS-a, postojala je jasna politika da je SOS telefon otvoren za sve žene i da je nacionalizam isključen. Od tada je nastao prostor za polemike: kako razdvojiti nacionalni identitet koji nekima daje toplo osećanje pripadnosti od nacionalizma koji diskriminiše druge. Kako nacionalno osećanje određuje Druge? Mislim da nikada nismo dovoljno o tome pričale, nacionalizam je tako postao bolna tema pa su je mnoge žene izbegavale.

Onda je došlo leto '92. Strane novine su bile pune natpisa o sistematskom silovanju žena muslimanskih i hrvatskih imena. Na prvim stranama TIME, GUARDIAN i drugih stranih časopisa likovi mladih devojaka iz naših krajeva. Ali za ubice to više nisu bile "naše žene" - četnički vojnici bili su optuženi za masovna silovanja. Vesti su bile strašne: silovanjima, krađama, ubijanjem, spaljivanjem ljudi i kuća čistili su terene, da bi na kraju stavili svoje ćirilične natpise na opštinskim zgradama. Tada su stigle i prve vesti o koncentracionim logorima. Ništa od toga nije bilo u režimskoj srpskoj štampi. Ali se u Bosni i Hercegovini, to što su srpski režimi u Bosni radili, već naziva genocid i etničko čišćenje.

Švajcarkinje su ispunile svoje obećanje: Proleća '93, dvadeset i dve volonterke SOS-a pozvane su Bern i Cirih. Posle dve godine rata, prilično izmorene ušle smo u voz za Švajcarsku. Nismo se ni mnogo radovale jer je teško bilo poverovati da stvarno putujemo. Kapućino u Beču je nagoveštavao da smo ušle u neke druge zemlje koje smo ranije možda i poznavale ali koje su nam sada izgledale kao iz izloga. Tamo, u Bernu i Cirihu je već sve bilo pripremljeno. Program za rad, stručni seminari, posete ženskim centrima, zabava, pažljivo poređani tanjiri, torta sa filom "uvek nelojalne" - savršena organizacija sa mnogo nežnosti i poštovanja.

Neke od nas osećale smo se bedno. Kao da sam u svetlost evropskog grada došla iz smrdljivog mračnog bunara u kome nestaju ljudski životi u kome se vrišti i ubija, plače i neprestano plače, a seksualno nasilje postaje propisani čin mučenja žena dan i noć. U Bosni mnogi gradovi bez soli i bez brašna. Ljudi žive u podrumima bez struje i grejanja. Na hukanje vetra strepnja. UManjači su spaljivali ljude starim automobilskim gumama. Već smo nosile priče sa SOS-a o ženama koje su muževi tukli posle režimskih TV dnevnika. Već smo spavale sa strahovima, sa izbeglicama u našim snovima, sa neposlušnosti prisilnoj mobilizaciji, sa peticijama i anti-ratnim demonstracijama koje su bile suviše male, sa buđenjem sredom sa mislima da treba da se obučemo u crno. Opozicija je za neke od nas postala suviše nacionalistička.

Hodam čistim ulicama Berna, kontaminirana mizerijom, priklještena između krivice i odgovornosti, između bespomoćnosti i političkog rada. Na momente se javlja želja da pobegnem. Neko mora biti kriv za one koji su bili mrtvi. To je bila tek '93. treća godina rata. Nikog nisam ubila a okolina me je smatrala izdajicom jer se ne osećam srpkinjom, izdajicom jer sam u anti-ratnom projektu, izdajicom jer sam feministkinja, izdajicom jer sam lezbejka. Svaki dan.

Tako bez korena, krvi i tla, bez partije ili religije neke od nas smo hodale po Bernu misleći kako više nemamo ni zemlju ni naciju. Nacionalizam je izmišljen kako bi se ljudi razjedinili da bi režim uzeo moć. Nelojalne građanke ostale su sa strane. U tom svom prostoru stvarale smo same sebe kroz svoje akcije: SOS telefin i Žene u crnom bile su jedina stvarnost i utopija onog života kojeg smo zamišljale; feministička politika je svakim danom dobijala nova značenja. Naše aktivnosti da se prekinu sve vrste diskriminacijei mržnje između ljudi osmišljavale su novu feminističku mirovnu etiku u sred fašizma.

Mnoge od nas osećale smo unutrašnji etički imperativ da radimo sa ženama koje su ovde zbog rata. Prvi projekti SOS-a sa izbeglicama u kampovima su krenuli odmah po povratku iz Švajcarske. Onda su iz Mostara i Sarajeva došle Jadranka Milićević i Rada Žarković. Imale smo sastanak Grupe za žene silovane u ratu. Rada je pričala kako joj je poginuo brat, kako su deca otišla sa mužem i kako je ona bila ostala u Mostaru da pomogne starima iz njenog komšiluka. Pucanja, pretnje, krađe... počela je da drhti, u glasu je imala sve ljubavi sveta na koje se puca iz mitraljeza koji ubija. Pričala je detaljno svoju ratnu patnju, bilo nas je dvadeset i dve i posle nekog vremena suze su se pojavile kod svih nas zajedno. To je bila jedna od onih večeri kada emocije donose životne odluke, kada se iz ljubavi uči, kada su mnoge od nas ponovo znale da će nastaviti ovo što rade upravu u trenutku u kome je izgledalo da je naš rad ništa. Ljubile smo, grlile smo Radu i Jadranku, ćutale smo dugo. Sve smo osećale jedna drugu. Sledeće nedelje, već, njih dve su bile sa nama na stajanju ŽENAUCRNOM i posle par meseci postale su liderke novog projekta za žene iz izbegličkih kampova. Sve autonomne ženske grupe počele su da rade sa izbeglicama. Rat je svakoj dimenziji života promenio oblik i etiku.

Te '93. mnoge ženske organizacije iz Zapadnih zemalja počele su da organizuju finansiranje ženskih grupa koje rade sa ženama žrtvama rata i ženske mirovne grupe. U Zagrebu je osnovan Centar za žene žrtve rata, i saradnja našeg SOS-a sa zagrebačkim feministkonjama je počela da se obnavlja. Žene u crnom su iznajmile mali stan uz pomoć pacifistkinja iz Italije. Tu je ubrzo bilo vrlo živo, puno postera, natpisa, žena. Tako smo došle do prve sopstvene sobe i počele da stvaramo nove odnose podrške, nove identitete. SOS je tada dobio sobu od Skupštine grada, a volonterke su odlučile da nam je potrebna aktivistkinja za administrativno-tehničke poslove - i izabrale smo Vesnu Stanojević.

Švajcarkinje su sakupile novac za projekat Grupe za žene silovane u ratu za rad sa ženama koje su preživele seksualno i/ili ratno nasilje: otvoren je Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja. To je bila velika radost, prvi stan u vlasništvu ženskih grupa. Žene koje su osnovale Centar nazvale su se koštice, tu smo bile Slavica Stojanović i ja, Nadežda Ćetković, Divna Matijašević, Stanislava Otašević, Violeta Krasnić, Ljiljana Gaković, Marija Vidić. Razni snovi su se s tim stanom okončali. Stan je dobio ogromnu konkretnu vrednost, mogućnost da se radi, imao je i simboličnu vrednost, stan je bio znak da je moguće uspeti i ispuniti svoju zamisao ukoliko si jasno opredeljena i uporna. Stan je isto tako bio proizvod globalne ženske solidarnosti. Nama nepoznate žene iz sveta su počele da se javljaju, dolaze i nude svoje znanje i podršku. Ženski centar je probudio inicijative i mogućnosti. Važno je isto tako bilo saznanje da žene koje ne mogu da rade zajedno mogu da rade odvojeno. Konačno smo imale uslove da transformišemo svoje depresije i očajanja u konkretne akcije za žene. Tada smo, posle prvih godina rata napravile prvih par proslava rođendana.

Vera Litričin, Ana Simić, Vesna Stanojević i Mirjana Pekić su krenule sa SOS-om za mlade i posle par meseci izumljen je Centar za devojke. Otvoren je prostor za rad sa mladim ženama koje trpe nasilje u porodici, školi, ulici, izbegličkim kampovima, domovima za decu bez roditelja ili drugim institucijama za decu. Osnaživanje devojčica je odavno bilo u našim žudnjama. Naše stare parole "Devojčice su hrabre" sada su mogle da se zasnivaju i na konkretnom aktivizmu. Mislila sam dugo kako se to svečano oblači feministkinja kada ide na otvaranje novog ženskog centra. Bila je to jedna prolećna subota i puno cveća na pijaci kod Liona, 20. mart 1993. Bila sam uzbuđena, evo ovo je već peti ženski prostor. Otvoren bez novinarki i televizije, bez sivih mantila. Tako u istoriju grada ulaze naše nove institucije, tiho, a iza toga danonoćni rad i poverenje u svoje ideje. Bile smo dobro raspoložene, sve same liderke i osnivačice, prošle i buduće... Tu je i fax mašina.

devedeset Četvrta

Sklonište za pretučene žene bio je san volonterki SOS-a toliko dugo godina. Kada se konačno otvorio, odmah smo naišle na stotine problema tako da smo vrlo malo mogle da uživamo u pukoj činjenici njegovog postojanja. Pre skloništa nismo se susretale sa nasilnicima koji prete, pucaju, režu nožem, lome. Pre skloništa nismo mogle da osetimo taj strah od smrti sa kojim žive mnoge žene. Pre skloništa nismo znale koliko mnogo mira i sreće je uskraćeno nekim ženama. Nadežda Ćetković i Duda Petrović su krenule u jedan ogroman projekat obezbeđivanja uslova da žene pronađu svoju snagu u procesu oslobađanja od opasnih partnera. Posle prve kuće osnovale su drugu. Onda su nam žene i z Bosne i Hercegovine i Hrvatske rekle da imaju užasne asocijacije na reč "sklonište", to su za njih bili mračni i hladni podrumi za vreme granatiranja. Tako smo odlučile da skloništa nazovemo Sigurne ženske kuće. Sa njima se nastavila komunikacija sa centrima za socijalni rad, otvoreni su novi dosijei o istoriji nasilja nad ženama. Otvoren je proces novog saznavanja o strukturi nasilnog ponašanja i procesa ostajanja i izlaženja iz logike žrtve.

Vrlo brzo, koordinatorke Sigurnih kuća su odlučile da je potrebno razrešiti pitanja ekonomske nezavisnosti žena iz kuća. I onda kao magičnim štapom počele su da niču ŽENSKE AUTONOMNE BUVLJE AKCIJE - ŽABE: Žuta, zelena, plava... sve za pet meseci. Većina žena iz kuća je sada mogla tu da se zaposli. Nadežda i Duda su postale heroine beogradske (buvlje) berze rada! Na otvaranju prve Žabe u Zemunu, opet lep sunčan dan 6. maj 1995, u 5 do 12 (sa malim zakašnjenjem) Nadežda je stala na merdevine ispred radnje i pročitala svoj feministički, ekološki, humanitarni, anti-kapitalistički govor: nećemo nasilje nad prirodom, nećemo skupa odela, nećemo principe kapitalističkog tržišta, mi smo za jeftinu robu i ekološku sredinu! Ovacije, zviždanje i narodno žensko veselje na ćošku dve zemunske ulice. Tu je bilo i dece i bicikala i pasa i muškaraca i kolača i rakije. U tom trenutku, dvanaest žena koje su preživele dugogodišnje nasilje od svojih partnera našle su podršku, privremeni dom i posao u radnjama.

Septembra '95. otvoren je INCESTCENTAR. Mirno, sa desetak žena, nakon godinu dana priprema i rada u incest grupi u Autonomnom ženskom centru, otvorile su ga volonterke SOS-a, Dušica Popadić, Ljiljana Bogavac, Snežana Milanović, Vesna Klikovac, Brankica Knežević. Par feminističkih postera na zidu i opet još jedan stan u koji će dolaziti žene sa patnjom u kojima ćemo prepoznavati i podržavati najtanje deliće ženske snage, hrabrosti i otpora. Još jedan projekat, veliki rad, da bi se žene osećale sigurno i snažno, žene koje su poverenje i iskrenost izgubile još kao mala deca i nikad ih nisu ponovo izgradile. Još jedan centar koji će raditi na deinstitucionalizaciji profesionalaca koji još uvek ne umeju da se suoče sa patnjom preživelih od incesta, i još uvek ne veruju ženama. Možda prvi u Istočnoj Evropi, ovaj centar će razotkrivati najužasniju ulogu roditelja, zloupotrebu njihove patrijahalne moći koja uništava.

Poslednjih godina aktivistkinje iz Beograda stvorile su osam ženskih prostora i još par grupa: Lezbejsku grupu Labris, Žensku izdavačku kuću "Devedesetčetvrta", Žensku pravnu grupu, Beogradski ženski lobi. U toku su radovi na osnivanju Ženske kuće za izbeglice i Ženske štamparije. Još uvek neke od nas sanjaju (a neke već pišu nacrte projekata za) Lezbejsku infoteku i SOS za žene koje vole žene, Ženski kafić, Ženski advokatski centar, Institut za ženska prava, Neseksističko zabavište, Feministički teatar ili makar Ženski cirkus, Žensku banku...

Za ovih pet godina SOS-a bilo je raznih SOS događaja i dilema. Kako napisati statut SOS-a? Kako prevazići protivrečnost da smo sve jednake i da smo sve različite? Koji su to minimalni etički principi rada? Kako ukrotiti liderke kada su destruktivne? Kako podstaći pozitivne liderke? Kako kontrolisati nacionalističke reči? Kako ne davati savete? Kako imenovati granice naših mogućnosti? Šta raditi sa ženama koje su došle da pomažu ženama, a ne da menjaju svet? Kako reći NE ženi koja ti je draga, ali neki deo posla ne treba da radi? Još mnoga pitanja su bila ponovo postavljena i ponovo odgovarana jer smo od početka stvarale otvorene institucije. Što smo više saznavale više smo bile ubeđene da je svaka životna priča drugačija i da mi unapred ne znamo odgovore. Šest hiljada poziva žena za ovih pet godina SOS-a nam potvrđuje da je poverenje u žene mnogima jedan od najvažnijih momenata naše službe jer istorija ženskog iskustva govori o totalnom nedostatku tog poverenja.

Sve ove godine živele smo i radile između rata i nasilja nad ženama, sa idejom da među nama stvaramu veze solidarnosti. Oko nas je govor mržnje nacionalizma, govor mržnje muškog nasilja. Koliko smo dubilje ulazile u strukturalno nasilje muškaraca, toliko nam se povećavala mučnina, i naše dileme su bile veće. Postajalo je sve jasnije da države legitimišu nasilje, od silovanja u braku do etničkog čišćenja, a da mi onda omažemo tim državama tako što se brinemo o žrtvama njihovog nasilja. Kao nedržavna organizacija, dilema je za neke od nas neprestano otvorena. Naravno, ova dilema je prisutna i među aktvistkinjama iz celog sveta. S druge strane mudrost našeg rada je vrlo jednostavno opisati, mi želimo da menjamo ljudske odnose. Da menjamo odnose koje žena pravi prema samoj sebi, prema drugim ženama i prema svetu uopšte. Jer istorija nasilja ucrtava se u elementarne ćelije našeg tela, kroz hijerarhije vrednosti, kroz emotivne zavisnosti, kroz logiku žrtve, kroz institucionalizaciju rata i nacionalizma... i formira naše životne doživljaje. Mi želimo da iskustvo jedne žene postane jednako važno iskustvu svake druge žene. Da prepreke koje postavlja civilizacija međi ženama i između žena i muškaraca transformišemo u nove spojeve prepoznavanja Drugih.

Sa našim sestrama formerkama, feministkinjama i aktivistkinjama iz bivše Former Yugoslavie, volimo da neke od ovih tema razgovaramo. Prepoznajemo se lako jer i one žive sa istim nadanjima i pitanjima kao i mi, pa smo već uspostavile više projekata saradnje i zajedničkog rada. I onda kada se vidimo, mi iz Zagreba, Skoplja, Tuzle, Pule, Sarajeva, Beograda, Prištine, Zenice, Ljubljane, Niša... mnogo se obradujemo jedna drugoj, ispričamo se i ponekad posle toga dugo u noć pevamo. To naše zajedničko pevanje starih pesama u novo doba (uprkos patrijahalnosti i trivijalnosti njihovih reči) često su velika uzbuđenja koja pokreću naše najdublje ljubavi i kao da označuju da nismo pogrešile.

(Dok ovo pišem, 9. avgust 1995. kolona od 200 km starih ljudi, žena, muškaraca, djece krenuli su iz svojih domova oko Knina i Gline. Opet, još jedno etničko čišćenje. Cijelu noć kiša pada, ja ne mogu da spavam nego mislim šta oni sada rade, gde su se sakrili, ispod plastičnih kesa, drveća ili traktora.. Danas je u novinama pisalo "Dvanaestogodišnji dječak potpuno osjedeo u izbegličkoj koloni". Prije mjesec dana jedna druga vest "Žena se objesila u centru Srebrenice dok su ljudi na trgu i dalje grabili za hljeb iz humanitarnih kamiona". "Tri bebe umrle" vjest od juče, od prekjuče, od prošle godine, iz Vukovara, iz Bileće, iz Pakraca, Banja Luke... svaki dan. Zbjegovi ljudi koji beže, na prvim stranicama novina već petu godinu. Države koje su napravili u međuvremenu biće zasnovane na etinčki što čistijim jedinicama. Živjećemo u pamćenju da su za svaku od tih budućih država ubijali i isterivali ljude koji su nekad voljeli jedni druge.)

- da je trauma muškog nasilja ozbiljna, duboka i trajna i da menja sve dimenzije života žene: snove, misli, nadanja, psihičko i fizičko zdravlje, sliku o sebi, mogućnost odlučivanja o sebi, sistem vrednosti. Trauma rata isto tako. Feminističke terapeutkinje su uvidele da su traume rata i traume muškog nasilja vrlo slične.

- da su principi ne-konfliktne komunikacije suštinski važni za menjanje pojedinačnih odnosa između nas, kao i za menjanje društva; jednako na mikro nivou kao i u situaciji rata.

- da je prisilna heteroseksualnost društvena institucija koja upućuje žene na muškarce kao jedini mogući životni izbor, čak i kada su žene žrtve nasilja, potčinjavanja, ponižavanja i nezadovoljstva, a da je pritom izbor lezbejske egzistencije osuđen i marginalizovan na svim društvenim nivoima.

Skoro svaka volonterka SOS-a je preživela makar jednu instituciju za vreme rada na SOSu. Neke su preživele više njih, a neke su uspele da pronađu najraznovrsnije mehanizme preživljavanja pa u centre za socijalni rad, na primer, odlaze u šeširima, najlon suknjama, olfakaterima u džepu, nakarminišu se (da ih boja ponese), ili namirišu (da im miris da snagu), sednu u kola i daju gas (one retke sa kolima), obuku bicikl-rukavice, kožne crne jakne, uvežbaju ton i kako da se predstave sa titulama, ... itd. Predstavljanje je jako važno, činovnici ne slušaju šta govorite nego tonalitet vaših rečenica. Kada (nepogrbljeno i ne gledajući u pod) odvažno kažete "SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja" to može da zvuči kao "Ministarstvo inostranih poslova".

Mnogo puta smo bile ponižene u tim institucijama. Mnogo puta smo morale da odustajemo od nekih naših principa da bi dobile nešto drugo, i to nas je bolelo. Ponekad bi nas gledali kao da smo sa drugog sveta, i vrlo retko bismo ipak uspostavile dobar odnos poverenja. To nam je cilj.

- Sudovi rade na logici "za sve treba imati konkretne dokaze", što praktički znači da ceo život u nasilju i potčinjavanju ne može da se dokaže ako nemate papire sa pečatima.

Za razliku od svih institucija SOS telefon je servis za zadovoljavanje ženskih potreba a ne potreba institucije. To je jedino mesto koje povezuje detalje cele životne priče jedne žene, obzirom da svaka institucija traži samo određene segmente života koje stavlja u svoj profesionalni jezik. Jezik SOS telefona kao takav ne postoji, svaka žena svojim jezikom ga stvara.

- Ako vas je on danas prvi put udario, ako vas tuče

- Ako vas je povredio i treba vam hitna pomoć ili policija

- mogućnost da se ne osećate odbačene

- podršku za vaše želje, snagu i pravo da budete onakve

- Muž odbija da razgovara već godinama, odbija da govori kuda ide i kad se vraća, odbija da daje novac za stan i decu, kada ga nešto pita on viče i besan je. Nema fizičkog nasilja. Ona je prošle godine predala tužbu za razvod. On ima veze u sudu i ne da joj razvod.

- Žena rezignirana. Pita da li ima smisla da se sa 60 godina razvede. Svega joj je dosta. Dala sam joj podršku i ukazala na njena prava. Deluje svesno.

- Baku zapostavlja porodica, sin i snaja. Ne hrane je, ne pomažu u održavanju higijene. Komšinica traži pomoć.

- Trpi batine stalno. Nedavno je muž pretukao na ulici, kada su se vraćali sa svadbe nekih poznanika. Boji se svakog njegovog povratka kući, jer zna da će doći pijan i da nema čemu dobrom da se nada.

- Izbeglica. Ima dvoje dece. Muž je ostao na ratištu. Kum, kod koga je našla utočište, je silovao. Plače i ne zna šta da radi. Strašno je uplašena.

1. Drugi put se desilo da je muž pretukao a prvi put je bilo prošle godine u novembru. Tuče je pred detetom od 2,5 godine. I posle prvog puta je izvadila lekarsko uverenje o povredama i sada takođe i namerava da podnese tužbu za razvod braka. Danas je dolazila i milicija. Ponašali su se beskrupulozno. Rekli su joj da: "je to srpski običaj da muž tuče ženu". Ona je očajna zbog toga. Nije uspela da sazna ime milicionera. Traži od nas da to učinimo i uradimo nešto ako se može. To je dežurna ekipa stanice milicije Čukarica, 18.3 1994, došli su u 19,30 kod nje.

2. Muž je pretukao ženu po ko zna koji put (glava o parket). Sedam godina su u braku, on je alkoholičar i povremeno je bije. Najteže joj je zbog ćerke (7 godina) koja sve to gleda, plače i viče: "Nemoj da biješ mamu". Devojčica ima i noćno mokrenje, ne odvaja se od majke i neće da se igra sa drugom decom. Ona bi se razvela i otišla kod svojih roditelja koji žive u okolini Leskovca i dobro su situirani. Međutim, on joj preti da ima "vezu", da će je napraviti ludom i da će da joj uzme dete ako podnese tužbu za razvod. Ona se strašno plaši da joj ne oduzmu ćerku, a s druge strane ne može više da trpi. Ona je nezaposlena a on radi na građevinama. Sinoć kad je pretukao je zvala miliciju ali nisu došli.

3. Dve godine je u braku, ima sina od 15 meseci, muž je i pre pio ali od kada se vratio sa ratišta, pije još više, kao pravi alkoholičar. Tuče je i maltretira je na sve načine. I njegovi roditelji vrše pritisak na nju da je ona kriva što je on takav. Otišao je ponovo u Bosnu, na ratište kao dobrovoljac. Ne daje nikakav novac za izdržavanje. Ona bi htela da se razvede i pita da li je to u redu pošto se on poremetio zbog rata i sada se bori.

1. P. M. S umišljajem je ubio svoju bivšu suprugu i to tako što joj je zadao nekoliko veoma teških ubodnih rana nožem u predelu grudnog koša i leđa. Ubica i žrtva su, iako razvedeni, živeli u istom dvorištu u relativnoj slozi. Do ubistva je došlo posle svađe u kojoj joj je zamerio što je nosila kafu nekom "tipu" iz svoje firme, na šta mu je ona osorno odgovorila: Ko te j... ja nosim kafu kome ja hoću". Smatra da je sve pošlo naopako kada mu se žena zaposlila, nije se više povinovala njegovom autoritetu a navodno počela je i da održava intimne veze sa drugim ljudima. I posle razvoda on se ponašao prema njoj zahtevno, tražeći npr od nje ručak, čist veš a kontrolisao je i kada se vraća kući. Osuđen je na deset godina.

3. Z. I. kapetan, pilot ratnog vazduhoplovstva u 28 godini je za nekoliko sekundi službenim pištoljem ubio ženu, sina od godinu dana, tasta i pokušao da ubije taštu. Još od adolescencije ga je pratio kompleks malog penisa. Na poslu je dobio zabranu letenja zbog alkohola, bio je užasno razočaran što mu žena nije bila nevina, a u kritičnom trenutku usledila je "provokacija" od strane žene koja ga je navodno cinično pitala: "Kako si, daso". Bio je u tri instance osuđen na smrt i na kraju četvrto suđenje donelo je kaznu od 20 godina zatvora. Deluje hladno i neemotivno, ne oseća se krivim zbog trostrukog ubistva, i čudi se: "Nikako mi nije jasno da čovek kome se pomrači um na 12 sekundi za tih 12 sekundi dobije 20 godina robije".

4. B. S. ubio je suprugu tako što je udarcima oborio na zemlju a zatim je ogromnim kamenom udarao po glavi dok nije izdahnula. Motivacija je seksualna: on se brani rečima da je to morao da učini jer mu je žena živela sa očuhom. Već je bio u zatvoru zbog ubistva svastike i pokušaja ubistva bivše supruge. Drugo ubistvo izvršio je u 29. godini. Bazična životna pozicija mu je paranoidna u kojoj dominiraju osećaji ljutnje, trijumfa, nevinosti i osvetoljubivosti.

pamflet

10. decembar je međunarodni dan ljudskih prava, i žene ga obeležavaju apelom da nema ljudskih prava bez ženskih prava.

- Svakih 15 minuta jedna žena je fizički zlostavljana

- svaka druga žena je dobijala batine od roditelja kad je bila mala,

Od kako je počeo nacionalni rat muško nasilje nad ženama je drastično uvećano. Na zaraćenim područjima muškarci svakodnevno siluju žene, i Srbi i Hrvati i Muslimani i svi ostali. Silovanje Srpkinja od strane Hrvata i Muslimana, i silovanje Hrvatica i Muslimanki od strane Srba pre svega su zločini nad ženama. Silovanje je oblik kontrole nad ženama koju muškarci poznaju pre nacionalnih ratova, a koje u ratu koriste za svoje nacionalne propagande. Mi žene treba zajedno da radimo na totalnoj eliminaciji ovog nasilja i na uspostavljanju naših prava.

Kada je počeo rat, volonterke SOS-a samoinicijativno su počele da više pažnje poklanjaju radu sa ženama i decom izbeglim iz ratom zahvaćenih prostora. Na početku podelile smo se u dve grupe, jedna je odlazila u izbegličke kampove, Kovilovo, Mala Krsna, Zvezdani Gaj, Tara... da bi evidentirale šta je najneophodnije da se učini u zadovoljavanju elementarnih potreba žena i dece izbeglica. Kad smo imale sredstava mi smo te potrebe zadovoljavale, pored toga što smo bile tu da slušamo žene. Osnovna podrška sastojala se u tome da grupnim radom postepeno jačamo njihovo samopouzdanje i zajedno pokušamo da utičemo na kreiranje njihove budućnosti. Druga grupa radila je sa udovicama smeštenim u porodicama i kolektivnom smeštaju u okolini Beograda. Svakom prilikom podržavale smo žene da se pronađu u bilo kojoj od aktivnosti u kojoj smo zajedno kreirale sa ciljem da se samoizraze kroz govor ili pisanjem, štrikanjem, crtanjem a neke od njih priključile su se radu naših volonterki. Od našeg besa, očaja, straha i nemoći, polako, zajedno smo počele da prevladavamo strahove koje je nametnuo rat i globalna politička situacija. Kako su žene saznavale za nas sve više su dolazile i tražile našu podršku.

- rad u grupama samopomoći

- posredovanje između institucija (upućivanje i povezivanje žena i devojaka sa institucijama koje su im neophodne, kao što je Komeserijat za izbeglice, UNHCR itd.)

- adopcija na daljinu (redovna materijalna pomoć deci koja su u ratu ostala bez roditelja)

Iz našeg rada sa ženama i devojkama naučile smo mnogo. Pre svega smo videle da je važno davati podršku a ne pokroviteljsku pomoć koja žene i dalje ostavlja u pasivnoj poziciji u odnosu na njihov život. Mi ne preuzimamo odgovornost za njihov život, već joj omogućavamo uslove da ona tu odgovornost preuzme na sebe. Drugo, videle smo da nakon prve faze u kojoj je ženama žrtvama rata potrebno da pričaju da bi prevazišle svoje traume, važno je organizovati im posao kojim će one zarađivati. Kada smo prvi put donele vunu u jedan kamp i kada su žene prvi put dobile novac za svoje proizvode jedna žena je rekla: "Već dve godine su mi ruke besmisleno visile, sada se osećam jako dobro". Njeno samopouzdanje posle prvog ispletenog šala za novac je bilo veće nego deset radionica koje bi radile na povećanju njene slike o sebi.

Pored ova dva iskustva koja su ključna u našem sadašnjem radu, najveći akcenat dajemo podršci samopouzdanju žena. Mnoge od njih osećaju se bezvredno, nepotrebno besciljno, neke imaju osećanja krivice ili suicidalne tendencije, povlače se u sebe, imaju razne vrste strahova ili depresija. Jedna od njih je rekla: "Ne mogu da zamislim da ću ikada stavljati zavese ili prati escajg, to je izgubilo smisao u mome životu". Pored toga mnoge od njih godinama razmišljaju šta su sve trebale da urade ili su mogle da urade u kriznim trenucima da spasu sebe ili neke od članova svojih porodica. U nekim situacijama nismo mogle da organizujemo rad u grupama jer su žene bile u stanju preplavljenosti svojom tragedijom i nisu imale snage da slušaju teške priče drugih žena.

Trenutno smo u petoj ratnoj zimi. U mnogim izbegličkim kampovima nema grejanja. U Srbiji je zabeleženo 620 000 izbeglica od kojih je 93% smešteno u privatnom smeštaju. Kada su avgusta 1995. dolazile kolone traktora prema Beogradu neke od nas smo odmah organizovale prevoz i humanitarnu pomoć i odlazile na granične prelaze. Slike koje smo tada doživele i dalje nas prate. Trenutno, izbeglice iz Krajine imaju smo pravo na školovanje i medicinsku pomoć, ali ne i na pasoš ili neke druge lične dokumente.