voćaka na travu ali se drveće prostire

potomaka sve dok ih ne potrošiš u ratovima.

Niti banka u kojoj tvoji geni skupljaju kamatu

kiši, ništa više od tebe.

je za jelo ili porodaju. Vodiš jagnje

na pašu da odeblja i vučeš ga

planinu na dvoje zarad puta i kopaš

visoravni zbog uglja i vodu

mutno teku miljama i godinama.

Ribe umiru ali ih svojim ne zoveš

Polažeš prava na njenu pašu za ispašu,

na polja za podizanje beba kao salatu

ajsberga. Tako su ti draga deca

nisu sama dok majke

sirotišta su prazna. Svaki dan u podne najbolji

U ovom trenutku u devet sati partera

vrše stoni abortus jednoj

neudatoj majci iz Teksasa koja ne dobija više

objašnjavati kako je zao,

kako mu je potrebna disciplina.

nevoljena, neželjena je račun koji će stići.

Svakoga dana žene celoga sveta su tučene, seksualno zlostavljane i zloupotrebljavane, silovane, eksploatisane, prisiljavane na trudnoću i porođaj, prodavane i preprodavane, naterivane u zavisnost od droga i alkohola, prisiljavane na prostituciju do smrti, izlagane beskrajnoj psihološkoj torturi kod svojih kuća, na radnim mestima, praktično svuda gde se nalaze. Žrtve nasilja su, isto tako sve žene koje društvo i država drže u potčinjenosti, strahu i neizvesnosti.

Jedan od prvih koraka promene je da se domaće nasilje ne smatra samo društvenim zlom vrednim žaljenja, nego zločinom koji zahteva hitnu intervenciju svih društvenih faktora nadležnih da se bave kriminalom. Činjenica da žene trpe muško nasilje u sopstvenom domu zbog društvenog i materijalnog statusa, pogrešno usmerane čežnje, straha za svoj ili život dece, učestalih trudnoća, osećaja stida i sramote, nepoznavanja sopstvenih zakonskih prava, nedostatka samopouzdanja, društvene presije, i dr., nije opravdanje za zločin. Fizičko i seksualno nasilje ojačava i reprodukuje status quo u političkoj, društvenoj i ekonomskoj diskriminaciji protiv žena.

Da bi se ukinulo nasilje nad ženama neophodno je da se njegova eliminacija učini nacionalnim prioritetom. Žene su stalno zanemarene od strane države jer se još uvek, često, njihov odnos sa državom odvija posredstvom muškaraca, preko njihovih muževa, očeva, braće i sinova, koji u isto vreme pribavljaju svoju vlast nad ženama od države ili tradicionalne političke zajednice.

A to nije zbog toga što ženska ljudska prava nisu kršena, već zbog toga što su ta kršenja efikasno prikrivana. Kada je ono što se dešava ženama nešto što se takođe dešava i muškarcima, kao što je premlaćivanje u zatvorima, nestajanje, ili mučenje do smrti, činjenica da su oni kojima se to dešava, žene, ne ostaje zabeleženo posebno kao kršenje ženskih ljudskih prava, već se one podvode pod zajednički pojam, npr. nestalih Argentinaca, jevrejskih žrtava holokausta, izbeglica iz Ruande, i sl., žene na taj način nestaju, ne postoje kao ženske žrtve.

Drugi način na koji se nasilje nad ženama čini nevidljivim proizilazi iz činjenice da žene trpe nasilje od muškaraca s kojima su bliske. Ti zločini se ne ubrajaju u kršenje ljudskih prava. Oni su potpuno previđani u evidencijama o kršenju ljudskih prava. Kada je žena mučena u zatvorskoj ćeliji u Čileu, čak i kada se potpuno zaboravi da je žena, ipak se smatra da su njena ljudska prava kršena zato što je ono što je njoj učinjeno nešto što se dešava takođe i muškarcima. Njena patnja ima dostojanstvo, a njena smrt je časna, kao rezultat zločina protiv čovečnosti. Ali kada je žena, potpuno na isti način, često sa istim smrtnim ishodom, mučena od svoga muža u sopstvenoj kući, ili prostitutka od svog makroa, čovečnost kao da nije prekršena, zločin kao da se nije desio. Sada je ona samo žena. Nasilje nad njom uznemirava (ako uopšte) savest samo nekolicine, izvan kruga njenih prijateljica.

Ono što se dešava ženama je ili previše specifično za žene da bi se shvatalo kao ljudsko ili je previše uopšteno da bi se smatralo nečim specifičnim za žene. Zločini koji se dešavaju ženama su ili previše opšte ljudski da bi poneli oznaku "ženski", ili previše ženski da bi poneli oznaku "ljudski". "Ljudski" i "ženski" su uzajamno isključujući po definiciji. Kao da ne možeš biti i žena i ljudsko biće istovremeno.

Žene su stvorile ideju ženskih ljudskih prava kroz odbijanje da prihvate realnost nasilja nad ženama kao deo prirodnog stanja stvari. Mi smo naučile da gledamo realnost ženskih života pre svega, i da podržimo ljudska ženska prava kao nešto ostvarljivo, što nam je potrebno, pre no da posmatramo ljudska prava da bi videle koliko toga što se dešava ženama može da se uz razne kompromise na štetu žena, podvede pod postojeće definicije ljudskih prava.

Samo nekoliko godina ranije nasilje protiv žena nije se smatralo kao problem iz domena ljudskih prava a još manje se smatralo da zaslužuje pažnju međunarodne zajednice. Kada su žene pre par decenija počele da govore o svojim pravima zvale su to borbom za ženska prava ili feminizmom. Tada nisu razmišljale u terminima "ljudska prava" jer su pre svega pokušavale da razumeju šta je to različito i specifično u ženskoj egzistenciji i uopšte u njenoj prirodi. Kršenje elementarnih ljudskih prava nasiljem prema ženama se odmah identifikovalo kao jedna od tih specifičnosti.

Osnovno pravo žene je da bude zaštićena od nasilja i nasilje je ono što predstavlja najveći atak na njena ljudska prava, inače odavno priznata i obezbeđena muškarcima. Zločini domaćeg nasilja su često nevidljivi, prekriveni univerzalnim razlogom koji policija celog sveta koristi da ne interveniše, a to je navodna nepovredivost privatnosti, kuće, porodice, doma, a u stvari neprikosnovenost položaja muškarca u porodici, a samim tim i u društvu. Ono što se s omalovažavanjem naziva "kućnom prepirkom", ostavlja međutim često trajne fizičke posledice, slomljene kosti, deformisano lice, trajne patnje, osećaj manje vrednosti i sramote, a ponekada ima za rezultat i smrtni ishod. Silovanje u okvirima braka se jednostavno ignoriše ili ne priznaje kao krivično delo, ni u zakonodavstvu ni kroz sudsku praksu.

Garantovanje ljudskih prava znači konkretno uspostavljanje sudske kontrole radi kažnjavanja onih koji ih krše. Prvi garant ljudskih prava je država i ona je ta kojoj međunarodna zajednica stavlja u zadatak obezbeđenje ličnih prava pojedinaca. Ako države ne ispune svoj zadatak mora se povesti međunarodna kampanja za njihovu zaštitu. Svi članovi međunarodne zajednice imaju interesa da takva kampanja bude sprovedena. Država je odgovorna i kada su počinioci nasilja privatna lica, onda kada (ako) je takvo nasilje oprošteno od strane država ili od njih tolerisano. Takođe postoje specifični primeri kako državni organi tolerišu ili podržavaju ekonomske, društvene i kulturne prakse koje uskraćuju ženama i devojčicama ishranu, sklonište, zdravstvenu zaštitu, telesni integritet, ili vitalne izvore prihoda, što države sve čini odgovornim za takvo stanje.

Ženska ljudska prava isto tako pokrivaju posebnosti ranjivih grupa žena kao što su to žene iz kriznih situacija: iz oružanih sukoba ili etničkih sukoba na nacionalnom ili internacionalnom nivou; zatim žene koje su izbeglice, rasnih i etničkih manjina, migrantkinje, lezbejke, žene zaražene AIDS-om, ekonomski potlačene ili eksploatisane žene, žene u godinama, žene iz urođeničkih kultura, žene sa fizičkim ili psihičkim izmenjenostima. Država je odgovorna da štiti sva njihova prava, i na međunarodnoj zajednici je da insistira na svim aspektima odgovornosti pojedinih država za ono što se dešava pod njenom jurisdikcijom.

Jednakost u praksi znači ne samo pravo da dobijemo zaposlenje, već takođe i da budemo unapređene na uticajni položaj u bilo kojoj oblasti koju same izaberemo a na osnovu naših zasluga, kao i da budemo jednako plaćene kao i muškarci na istim ili sličnim mestima. Uprkos zakonima koji određuju jednakost u radnim odnosima, u Sjedinjenim Državama žene još uvek zarađuju oko 60% onoga što zarađuju muškarci.

Jednakost u praksi znači mogućnost da se učestvuje na poslovnom, školskom ili organizacionom sastanku i da nas naše muške kolege tretiraju ozbiljno, a ne kao devojčicu, ćerku, stvarčicu za zabavu... ono o čemu ja govorim je pravo da se o nama sudi na osnovu naše inteligencije, naših ideja, onoga što smo napisale, naših misli a ne samo na osnovu unapred stvorene predstave šta mi moramo da budemo i šta moramo da želimo. Jednakost u praksi znači da ne moramo da budemo deset puta bolje od muškarca da bismo dobile isti posao. Zakoni koji određuju formalnu jednakost na teškom su ispitu kada je u pitanju način na koji smo tretirane kada jednom dobijemo posao.

Jednakost u praksi znači mogućnost da idemo niz ulicu a da muškarci ne prave primedbe o tome kako izgledamo, o načinu na koji nosimo suknju, džemper, pantalonice, frizuru, cipele... Jednakost u praksi znači mogućnost da se vozimo tramvajem a da se nijedan muškarac iza nas ne priljubi trljajući se. Ne postoji nijedan zakon u Americi koji bi zabranjivao ono što se zove "ulična zloupotreba". Za žene je to stvarna cena koju plaćaju da bi živele.

Jednakost u praksi znači imati mogućnost šetnje i u noćnim časovima bez straha od silovanja, pravo da se kaže "ne" muškarčevoj inicijativi, i da se to "ne" stvarno uzima u značenju "ne", čak i kada je u pitanju muškarac koji nam je muž ili mladić sa kojim se zabavljamo. Jednakost u praksi znači mogućnost ne samo prijavljivanja seksualnog nasilja ili silovanja policiji, već i situaciju da nas policajci pri tom shvate ozbiljno i da nas tretiraju s poštovanjem i dostojanstveno. Zakoni koji određuju silovanje ne obezbeđuju te osnovne garancije.

Jednakost u praksi znači pravo pristupa svakoj vrsti zdravstvene zaštite koja nam je potrebna, uključujući mamogram za prevenciju kancera, ginekološku zaštitu, uključujući kontracepciju, abortus... Za siromašne žene stvarni pristup zdravstvenoj zaštiti znači takođe i finansijsku pomoć. U Sjedinjenim Državama zakoni o zdravstvenoj zaštiti ne garantuju ni finansijsku pomoć niti stvarnu pristupačnost. Umesto toga, zakoni o socijalnom osiguranju tretiraju problem zaštite ženskog zdravlja kao nešto ekstra, nešto posebno, dok istovremeno tretiraju zdravstvenu zaštitu muškaraca kao normu.

Jednakost u praksi znači mogućnost da se izabere da li će se imati deca, mogućnost da se odluči ne samo koliko dece, nego takođe kako želimo da ih podižemo i sa kim. Jednakost u praksi znači imati takve društvene uslove koji nam dozvoljavaju da učinimo značajne i slobodne izbore o porodičnom životu. Žene u Sjedinjenim Državama imaju neke garancije u pogledu kontracepcije, ali pravo na abortus zavisi od toga gde žena živi i koliko novca ima.

Molim vas da obratite pažnju da jednakost za ženu ne znači biti isto što i muškarac. To je važno pa ću to ponoviti. Jednakost za žene ne znači biti isto što i muškarci. To u stvari pre znači umanjivanje neravnoteže moći koja služi da se žene suzbijaju. Žene kao i muškarci treba da budu u mogućnosti da u najvećoj mogućoj meri izaberu sopstvene sudbine. Ponovo, ja sam rekla žene kao i muškarci treba da imaju mogućnost da izaberu svoje sopstvene sudbine. Nisam rekla, žene iste kao i muškarci. To je vrlo važna ideja.

Deo izlaganja Džuli Mertus održanog 17. marta 1994. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Povodom otvaranja ŽENSKOGCENTRA "ISIDORA"
U PANČEVU

Otvaranje ženske kuće je obično mnogo značajniji momenat u našim životima nego proslava Dana republike, dodela oktobarskih nagrada, ili otkrivanje spomen ploče nekom od heroja koji je morao ubijati da bi se dotle popeo. U svakom slučaju na otvaranju ženske kuće nema ni gradonačelnica, ni ministara, ni Prvog programa televizije. Ženske kuće se otvaraju u prisustvu žena koje su uzbuđene ili zbunjene jer im centar podstiče maštu, nove ideje, nova iščekivanja. I najusamljenija žena više nije sama. Ženske pobune su začete. Postojanje ženskih kuća nas ohrabruje i podstiče nadu i u najtamnijim trenucima.

Nikad ih ne vidimo na tim svečanostima, sve žene koje su nevidljivo spremale, čistile, kuvale – nikad nema njihovih živih likova u medijima ili knjigama istorije: ni one koje su pre ili posle čistile te izložbene salone, skupštinske i ostale konferencijske sale, one koje su sedele ispred ve-ce-a, ni one koje su peglale košulje muškaraca iz prvih redova. Ovi poslovi, označeni kao neistorični, ne nalaze mesto u jeziku civilizacije. Ove žene iz pozadine, nevidljive i bez imena to su naše bake ili naše mame ili neke od nas; mi žene smo te kojima je zadat neistorični posao da RADIMO, ĆUTIMO I TRPIMO; da budemo večno mame, gigantske lave za hranjenje... i tako redom. Zato smo pre dvadeset i trideset godina u nekim zemljama počele da se okupljamo u ženski pokret i otvaramo svoje ženske službe za žene, svoje ženske centre.

I kao što se divim svima onima koje su u Boliviji, Egiptu, Kanadi, Španiji, Litvaniji i mnogim drugim zemljama krenule da se organizuju i rade za žene, tako se divim i svima vama, jer naše prisustvo ovde, između ostalog, pretpostavlja da smo sve mi na razne načine neposlušne. Mi smo one koje su nelojalne civilizaciji, nelojalne društvenim obrazcima – mi nismo pristale da učestvujemo u sopstvenom ugnjetavanju. Jer organizovanje žena je već jedna vrsta neposlušnosti, ženska solidarnost isto tako.

Ona za sebe kaže da je crnačka feministkinja, (womanist) da voli i vrednuje žensku kulturu, žensku emotivnu nestalnost ("suze su druga strana smeha") i žensku snagu. Ona je 1972. napisala jedan esej u kome je rekla "Ovo je dobro vreme da bude žena, divno doba da se bude Crnkinja, jer stvarnost je bogata između ostalog... što je u prošlosti bilo puno naših sestara, koje su svaka u svoje vreme, sijale kao zlato".

Suština izgleda nije bila toliko u sadržaju njenih reči nego u samoj činjenici da njene reči postoje javno i da postoje žene koje ih mogu čuti.

Ženski pokret nas je počeo podsticati da gledamo sadašnjost, prošlost i budućnost na drugačiji način, iz perspektive šta mi stvarno želimo a ne šta su nam društveni obrasci odredili da želimo. Kao da se postepeno skidala skrama s očiju i nekima iz pokreta sve oko nas je počelo da izgleda sve više i više drugačije nego kako smo to videle u mladosti. Razvijalo se drugačije viđenje, a za to nam je bilo potrebno da gledamo zajedno, da jedna drugu posmatramo kroz jedna drugu i verujemo jeziku ženskog iskustva. Od tada, mnoge žene su se već osećale dobro zato što su žene.

Drugačije viđenje je pokrenulo i drugačije gledanje istorije, pa su odjednom jedna po jedna naša sestra iz prošlosti počele da se pojavljuju i da nam budu bitne. Isidora Sekulić, Milena Pavlović..., moje dve bake, jedna moja prabaka koja je jednoga dana uzela konja i par stvari, rekla mužu doviđenja, tako je pričala moja baka, i iz Srebrenice dojahala do Sarajeva.

Da je sada dobro vreme da se bude žena, ne znači da nam je život mnogo bolji nego što je bio pre sto godina, pogotovu sada kada je svima u ratu i pored rata život mnogo gori, kada 20% stanovništva nema dovoljno novca da kupi jedan hleb dnevno, kada su nam životi puni patnje, izbegličkih sudbina i nacionalističkog nasilja. Ali, prvi razlog zašto, je da smo ovde zajedno, mi žene smo se organizovale. Imamo još jedan ženski Centar. Počele smo da zauzimamo javne prostore za nas žene i objavljujemo da je žensko iskustvo bitno, pre svega nama samima.

Feminističke grupe u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani koje smo osnivale pre deset godina upravo su bile ostvarivanje naših snova: stvarale smo prostor za vrednost i snagu razmeni ženskog iskustva i znanja. Otvaranje SOS telefona u ova tri grada je bilo konkretizovanje nove ženske politike: da žene shvatamo ozbiljno, da je lično iskustvo žena važno i da je nasilje nad ženama društveno pitanje. Tada smo pisale prve tekstove u kojima smo govorile da su naši privatni životi u stvari deo politike polova, što znači da nismo mi jedine odgovorne i krive što većina nas i dalje RINTA, ĆUTI I TRPI, nego da postoje razni mehanizmi društva koji nas neprestano vraćaju u te uloge.

Ovo je dobro vreme da se bude žena jer tek sada postoje uslovi da ženska solidarnost izlazi iz podkulture i utiče na tokove naših života. Na stotine ženskih grupa nastajalo je i još uvek nastaje iz želje mnogih žena koje hoće da konkretizuju svoju potrebu za solidarnošću. Mnoge od ovih grupa vremenom su postale javne službe, SOS telefoni, skloništa za žene, ženski centri ili ženske organizacije, institucije, korporacije, ženski časopisi, kino-klubovi, kafe-klubovi, ženske fondacije. Ženska solidarnost je postala fenomen našeg doba.

Pre pedeset godina, moja baka na primer, morala je da krije od svoga muža da pomaže svoju sestru. On joj to nije dozvoljavao. Tako nije smela ništa iz kuće da joj odnese a da on to ne primeti. Ona, recimo, ne bi sestri odnela pola pite, jer bi on tražio objašnjenje, razjario bi se i sve polupao u stanu. Umesto toga moja baka bi rano ujutro dok je on na poslu napravila posebnu pitu i odnela celu tepsiju sestri, žurnim koracima i plašeći se da je on negde u gradu ne presretne, onda bi se vratila nazad, napravila novu pitu za njega i sve bi izgledalo kao da se ništa nije dogodilo. Samo su par žena bile svedokinje ove sestrinske solidarnosti.

Istorija beleži da je moja baka imala njegovo prezime, da je bila domaćica i majka i ništa više. Ali svakodnevne razmene sa komšinicama, mali i veliki primeri solidarnosti između žena koji su sačinjavali ceo njen život nisu nigde zabeleženi. Nijedan udžbenik ne govori o tome kako su žene u prošlosti pomagale jedna drugu, kako to rade i sada, kako sarađuju i vode čitavu jednu podkulturnu ekonomiju... one iz sela tako donose brašno i krompir, ove iz grada za uzvrat im daju odela, cipele, konzerve; jedne donose stari hleb i hranu za koke, ove koje imaju koke im odnose jaja za decu i perje za jastuke... i tako u hiljadu ženskih slika.

Danas je drugačije, danas istorija beleži da su žene Bolonje organizovale prikupljanje novca kojim je otvoren Ženski centar Isidora, da je jedna grupa žena iz Švajcarske organizovala prikupljanje novca za naš novi Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja u Beogradu. Mi se možda nismo nadale da će međunarodni ženski pokret da nas se tiče u ovoj meri u kojoj nas se tiče – a evo sada vidimo šta nam je doneo. Od prošle zime sve ženske grupe u bivšoj Jugoslaviji su počele, iznenada, da dobijaju pisma podrške, razglednice od nepoznatih žena, prvo malo novca onda malo više, onda su nam rekle – napišite projekat, samo-organizujte se, obučite se da radite sa ženama žrtvama nasilja i rata, naćićemo vam pare. Prvo su nas one podstakle pa smo onda to mi i uradile.

Ja znam da u ovo vreme bede na koju se nikada nećemo navići, kada nam plate i penzije na kraju meseca dostignu veličinu od 1 DM, kada su gradovi u Srbiji puni ubica, silovatelja i lopova, kada je rat proizveo 5 miliona izbeglica i pola miliona mrtvih, i još mu se ne vidi kraj, može da zvuči krajnje neuverljivo, paradoksalno ili čudno da ja govorim o tome da je došlo dobro vreme za žene. Ali ja to i dalje verujem, podstaknuta stotinama žena iz celog sveta koje rade slično kao i mi, mnoge od njih u jako siromašnim uslovima, kao na primer u Indiji, na Filipinima, u Peruu i sl.

Sada sve više saznajemo ko bi trebale biti i sve više nam je jasno da to ne želimo, ovo je vreme zamaha ženskog pokreta u celom svetu – nikada do sada se ništa slično nije u istoriji pojavilo.

Pošto nam je sve jasnije da ovaj svet nije napravljen po meri žena, i pošto nam je suviše uzak, mnoge od nas žele da menjaju svet – da menjaju same sebe i učestvuju u menjanju drugih. To je ta treća tačka zašto je dobro vreme da se bude žena, jer eto imamo prilike da budemo zajedno, da se organizujemo i da krenemo da izumljujemo novi svet za žene o kome sanjamo u svojim ženskim utopijama. Imamo prilike da razmenimo iskustva i da uočavamo kako su naša iskustva u nekim tačkama jako slična – kako te sličnosti u stvari potiču od dubokih društvenih niti koje nas stežu, stežu nas za gušu, za noge, za stomak, za disanje, kako koju ali svaku negde. Razvili su nam se čirevi, migrene, visoki pritisci, neke su dospele do mentalnih bolnica, stalno su nas sputavali i mi smo trpele jer nije bilo prostora, a sada je došlo vreme da transformišemo to ćutanje i trpljenje u jezik i akciju.

Na primer, meni su svi redom pre deset godina govorili da sam nesposobna da vozim nešto što se zove muški bicikl. Sećam se, jedan drug je imao muški bicikl, odličan bicikl, najbolji koji se mogao nabaviti u gradu, ali ja se nisam mesecima usudila da sednem na njega jer su sve drugarice i drugovi govorili da ja neću moći ni pedale da dohvatim i da to nije za žene. Onda je jednog dana kod mene došao jedan drugi drug na istom takvom biciklu, ali ovaj drug je bio za glavu niži od mene, mnogo sitniji i ja sam sve to posmatrala i posmatrala i shvatila odjednom da sedlo može da se pomera, da ja mogu da dohvatim pedale, da ja mogu da vozim taj bicikl i da sve to što su mi mesecima govorili je bila samo laž. Jedna društvena laž, ali bitna laž koja je trebalo da me sputa, i ja sam trebala da imam lošiji, sporiji bicikl, jer tip bicikla kojeg zovu ženski je onaj koji nema 10 brzina, onaj koji ide sporije, ima drugačiji prečnik točkova i pretpostavlja manje aerodinamičnu pozu tela.

Suština je da ima hiljadu ovakvih malih primera kako nas mama, pa tata, pa komšinice, tetke, mediji, knjige i sve postojeće sputava, to su primeri kako društvo otseca naše želje, naše žudnje, naše radoznalosti, kako nas trpaju u kalupe, modle, njihove skice, gde nam nije mesto, gde nam je tesno, ali nam ne daju alternative pa mi vremenom počnemo da se navikavamo na tesnoću, i na kraju se odviknemo kao da nam više ništa tu ne fali.

Tekst koji smo vam donele, Marija i ja smo sinoć do kasno fotokopirale u našem novom centru na novoj fotokopir mašini koja je poklon mnogih žena iz Austrije; Marija vas pozdravlja ona je danas u izbegličkom kampu u Bogovođi. Ja bih večeras samo naznačila najvažnije momente ovog odnosa. Samo bih podstakla drugačije razmišljanje o nama, a možemo jedan drugi put napraviti diskusionu radionicu sa ženama koje žele da razmenjuju iskustva o ovoj temi.

Tako je ovaj tekst nastao iz dugih ženskih razgovora, u kome su učestvovale mnoge žene. Njegova namera je da osnaži kćerke, da podstakne proces oslobađanja od uloge kćerke, od sopstvene uloge majke i da kćerkama da podstreka da odnos majka-kćerka počnu da preispituju, dovode u pitanje, menjaju i tako počnu da oslobađaju sopstvene snage i u tom procesu podrže i majke u njihovom menjanju.

– majčinski instinkt ne postoji kao biološka pojava već kao društvena konstrukcija uloge pola,

Majka je ta koja treba da obuči žensku bebu ulozi buduće majke, supruge, domaćice. Suština tog obučavanja sastoji se u uskraćivanju bebinih potreba, želja, sloboda. Jer suština uloga buduće majke je da zadovoljava potrebe drugih. Znači, da bi obučila bebu da zadovoljava druge, da postane buduća antena za detektovanje potreba drugih, majke moraju da uskraćuju potrebe ženske bebe, sistematski, permanentno, nevidljivo ali sve vreme.

Ženski centar upravo može biti jedno od ključnih mesta gde bi se proces razuslovljavanja od uloga majka-kćerka mogao događati. Ženske grupe koje u Centru možete napraviti mogle bi da podstaknu neposlušne kćerke u svakoj od vas. Prepoznavanje jedne drugih može vas ohrabriti kako biste postale pokretačice sopstvenog distanciranja od obe uloge i pokretačice menjanja naših majki kako bi one, naše majke, makar na momente stavile sebe u centar sveta i počele da pronalaze svoje potrebe i načine njihovog zadovoljavanja.

Ženski centar može biti jedno od mesta u kome možemo, svaka za sebe a zajedno, da otkrivamo ono što bi svaka želela da bude, da stvaramo nove oblike međusobnih odnosa, ljubavi i solidarnosti između žena, kako bi se i dalje kretale ka stvaranju sveta u kome će žene moći da budu ono što žele a da ne budu osuđene ili ismejane, bez obzira da li žena želi da živi sama, sa ženom koju voli, sa muškarcem koga voli, bez obzira da li želi ili ne da se udaje, da ima dece i koliko dece, da li želi da bude feministkinja, aktivistkinja, umetnica, lezbejka, da vozi traktore, avione, da bude predsednica, sviračica, naučnica – sa svešću o sebi kao ženi, svoja.

2. Žene imaju pravo da odlučuju kada, da li, zašto sa kim i kako da izraze svoju seksualnost. Populacione politike moraju biti bazirane na principima poštovanja seksualnog i telesnog integriteta devojaka i žena;

3. Žene imaju individualno pravo i društvenu odgovornost da odluče da li će, kako, i kada imati decu i koliko; ni jedna žena ne sme biti prisiljena da rodi dete ili da bude sprečena u tome protiv svoje volje. Sve žene, bez obzira na uzrast, bračni status ili druge društvene uslove imaju pravo da budu informisane i da prime neophodne usluge radi vršenja svojih reproduktivnih prava i odgovornosti;

4. Muškarci takođe imaju ličnu i društvenu odgovornost za sopstveno seksualno ponašanje i plodnost i efekte takvog ponašanja na zdravlje i dobrobit svojih partnerki i dece;

5. Seksualni i društveni odnosi između žena i muškaraca moraju biti rukovođeni principima jednakosti, neprisilnosti, uzajamnog poštovanja i odgovornosti. Nasilje prema devojkama i ženama, njihovo podređivanje ili eksploatacija, ili druge škodljive prakse kao što je genitalno sakaćenje ili nepotrebni medicinski postupci, krše osnovna ljudska prava. Takve prakse takođe sprečavaju efektivne, zdravstvene populacione programe orijentisane na ostvarenje ljudskih prava;

Svaka od nas je s mukom sticala sopstvena znanja o kontraceptivnim sredstvima, a onda, često, još teže ih nabavljala.

A sad, posle svih tih godina prava na izbor i mogućnosti kontrole (ne baš komforne i lako izvodljive) svoje seksualnosti, prete nam zabranom ili sužavanjem prava na prekid trudnoće.

Širom sveta je jaka pro-life-ovska ofanziva. Patrijarhat se ne predaje. Iako feminističke teološkinje teorijski obrađuju ženske teme, muški moćnici u Crkvi hoće da zadrže kontrolu nad našim životima. Njihovo licemerno zgražanje nad "ubistvom" ploda od 3-4-6-8 nedelja starosti i istovremeno ignorisanje crne statistike miliona smrti žena zbog posledica prečestih trudnoća, trudnoća u mladim godinama ili zbog nestručno urađenog abortusa ili jednostavno zbog siromaštva i nasilja (kojem su izložene), je paradigma patrijarhalnog odnosa prema ženi.

Umesto da u feminističkim ginekološkim ordinacijama, u toplini osvešćene ženske komunikacije, rešavamo naše dileme, zdravstvene, telesne i seksualne, mi moramo opet početi ispočetka – na ulici, u skupštini, u zakonodavnim odborima. Nećemo da plaćamo viši porez ako ne želimo ili ne možemo da imamo decu. Nećemo da večito konkurišemo i nikad ne budemo primljene na radna mesta samo zato što imamo ili ćemo imati decu. Nećemo da nad našim telima kontrolu ima muški parlament.

Ali postoji i skrivena priča tuge i bola.

Pola miliona žena svake godine, pet miliona svake dekade, 99% od njih u najsiromašnijim zemljama sveta umiru od trudnoće koja je došla ili prerano, uzastopno prebrzo, prečesto ili suviše kasno.

1991.: Papa John Paul II naziva brazilski program za planiranje porodice "nezakonitim" "smrtno nedopustivim" i kaže da bračni parovi mogu da reše nedostatak sveštenika u toj zemlji tako, što će imati više dece.

1992.: Papa kaže da je kontracepcija "znak ozbiljne moralne degradacije".

1993.: Vatikan ponovo odobrava samo jedan metod planiranja porodice – periodičnu apstinenciju – i izjavljuje: "Sveta Stolica se protivi svim oblicima namernog abortiranja".

Budući da se U.N. Lideri sastaju ove nedelje (8. mart 93) u New Yorku radi planiranja 1994. internacionalne konferencije o populaciji i razvoju, bilo bi tragično kada bi Stalna posmatračka misija Vatikana pri U.N. blokirala globalne napore da se za što više žena obezbedi mogućnost da zaštite sebe i svoju decu.

Prevela Vidosava Smiljević

i da pokloni nisu obećanja.

A budućnost ponekad propadne