Zašto sam postala pacifistkinja

a onda

Kako sam opet postala ratnica:

nije bilo dobro

Shvatila sam da treba samo da sedim

"Mala, mala:

Stani"

I

Jer okrećući taj drugi obraz

postao gadan

I zato što nisam svakog ko me kurvo nazove

bacala kroz prokleti prozor

I zato što sam gutala svoj ponos

neku sitnicu na meni

voleo i nikad ne olabavivši od brojanja

svih 65. 899 puta kad sam pogrešno govorila

pogrešno radila

I zato što sam na pesnici sedela

i samozaljubljeni zločin protiv ljubavi

da je potrebno 2 za tucanje i

2 da se sve zajebe

I zato što sam se izvinjavala kad je svakog za to dupe

bolelo

I zato što nisam umela svoju pesmu da otpevam

je sve to pokidalo moj apsolutno poslednji nerv

od toga

Psihološko-politička ideja nenasilne komunikacije je jedan od elemenata jezika "pozitivnih društvenih promena". Cilj nenasilnog rešavanja konflikata nije ukidanje različitosti među ljudima, nego omogućavanje: neprekinute komunikacije, dekonstruisanja predrasuda, smanjenja mogućnosti političke manipulacije i korišćenja konflikata i potencijalnih konflikata kao stimulansa za promene.

Samoorganizovane civilne grupe uzimaju ideju nenasilne komunikacije kao deo svog političkog programa i takođe kao tehniku rada. SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja je samoorganizovana ženska grupa koja u svom feminističkom programu ima politički, socijalni i psihološki otpor nasilju. U komunikaciji sa ženama koje zovu SOS volonterke koriste mnoge tehnike nenasilne komunikacije. Osnovni metod nenasilnog komuniciranja je aktivno slušanje. Jedan vid aktivnog slušanja je i postavljanje pitanja. Tekst Fren Pivi (iz knjige Fran Peavey: "By Life’s Grace") o "strateškim pitanjima" je jedan od načina da se sitematizuju ova iskustva. Na kraju teksta štampale smo "podsetnicu" za aktivno slušanje, koja je proistekla iz obuke medijatorki i medijatora za nenasilno rešavanje konflikata (Conflict resolution), a koja je adaptirana za situaciju dežurstva dve volonterke na SOS telefonu, koje žele da razvijaju kvalitet rada.

Isti obrt u novom pravcu dešava se kad postavite strateško pitanje. Na primer, pretpostavimo da Seli radi i živi u jednom mestu, a čula je, recimo, za neku jeftinu kuću u Sidneju i malo se zaglavila kod odlučivanja koji sledeći potez da povuče. Ja bih mogla da joj kažem: "Zašto se jednostavno ne preseliš u Sidnej?" To pitanje može da bude provokativno, ali nije od velike koristi. Zapravo, to je sugestija koja se sakriva u obliku pitanja. Iz sopstvenih razloga ja mislim da ona treba da se preseli u Sidnej. Možda ja u to pitanje projektujem sopstvenu želju da se preselim u Sidnej. Bez obzira koji su moji razlozi, ja je navodim na nešto, zato što postavljam manipulativno pitanje, a verovatno je da što više budem pritiskala Seli, ona će manje analizirati sidnejsku opciju.

Bolje strateško pitanje ću postaviti Seli ovako: "Na kakvo mesto bi ti želela da se preseliš?" ili "Kakvo ti mesto pada na pamet kad zamisliš da živiš srećno?" ili "Kakvo značenje ima ovo preseljenje za tvoj život?" Time Seli ohrabrujem da govori o kvalitetima koje želi da joj novi dom pruži, da postavi nove ciljeve. Onda možeš da radiš sa njom na postizanju tih ciljeva.

Postavljanje dinamičkih pitanja može da pomogne ljudima da ispitaju kako mogu da se pokrenu ka nečemu. Kad sam prvi put bila na radnom putovanju u Indiji, sa projektom Prijatelji Ganga, pitala sam ljude: "Šta želite da radite da pomognete čišćenje reke?" Možda ćete na to reći "Otkud si znala da oni žele da čiste reku?" Pa, ja sam želela da postavim pitanje koje podrazumeva kretanje na tu temu. Podrazumevala sam da ljudi uvek žele da se pokrenu iz svoje bespomoćne pozicije u pogledu neke akcije na zagađenom Gangu. Mnoge interesantne ideje su iskrsle kad sam postavljala to pitanje – neke od njih smo primenili.

Kad se zaglavimo u problemu, promenu sprečava ili nedostatak informacija ili osećanje lične nemoći na tu temu ili nije primenjen sistem koji nam omogućava da uznapredujemo sa temom. Tako zaglavljene ne vidimo način na koji bismo se pokrenule. Kad postavim ovakvo pitanje: "Šta želite da radite da biste pomogli da se očisti reka?" – otvaram vrata ljudima koji tu žive da se kreću, izvan svog bola, krivice i bespomoćnosti zbog zagađenosti, ka aktivnom sanjarenju i ka kreiranju sopstvenog doprinosa.

Da sam pitala Seli: "Zašto se ne preseliš u Sidnej?", postavila bih pitanje koje je dinamičko samo u jednom smeru (Sidnej). To prilično ograničava opcije koje su za nju izazov. Snažnije strateško pitanje otvara opcije. "Gde bi želela da živiš?" ili "Koja su tri-četiri mesta sa kojima osećaš neku vezu?" Mnogo je korisnije u tom trenutku postaviti joj takva pitanja. Seli će možda biti toliko zaokupljena razmišljanjem o povoljnoj kupovini kuće u Sidneju da će smesti s uma sve druge mogućnosti i svoje stvarne ciljeve.

Strateško pitanje bi pomoglo Seli da podjednako razmotri više opcija. Pretpostavimo da Seli kaže da ima mogućnosti da se preseli u Bajron Bej ili u Sidnej. Nije moj zadatak da kažem: "Ja mislim da je Sidnej najbolji i ohrabrivaću je u tom pravcu." Ako se ponašaš etično, najbolje bi bilo da pomogneš Seli da izabere sopstveni pravac ispitivanjem svih opcija podjednako, sa istim entuzijazmom i interesovanjem kad se diskutuje i o Sidneju i o Bajron Beju. Ne samo to, već možeš da pomogneš pitajući je tokom razgovora da li joj još neke opcije padaju na um (Tvin Fols, Ajdaho... ili Nju Plimut, Novi Zeland). Iz tih pitanja mogu da iskrsnu nove opcije.

Naročito je važno za strateška pitanja da se ne usredsrediš samo na dve opcije. Mi smo veoma naviknuti na binarno razmišljanje, bilo da je to Bajron Bej ili Sidnej ... tako da Brizbejn ne može da iskrsne kao vidljiva alternativa. Obično, kad razmatramo samo dve opcije, jednostavno ne promislimo kreativno sve mogućnosti. Ljudi su obično zadovoljni kad imaju dve opcije i smatraju da na tom stepenu mogu da biraju. Takav "izbor" je deo iluzije da se ima kontrola. I pošto su dve opcije već kompleksnije nego jedna, ljudi prestanu da razmišljaju. Iako je svet mnogo složeniji i uzbudljiviji nego što to pokazuju bilo kakve dve opcije, raspolaganje sa dve opcije stvara osećanje da praviš izbor, bez obzira koliko ograničen.

Imala sam prijateljicu čija je kćerka upala u neke probleme i pobegla od kuće. Prijateljica je imala sreće da zna kojim vozom njena kći odlazi kroz nekoliko sati. Pokušavala je da odluči da li jednostavno da pusti da se kći ukrca u voz i da ode, ili da ode na stanicu i da insistira da se ona vrati kući. Pričala sam o tome sa njom, i razrađivale smo neko vreme te dve opcije, a onda sam ja postavila pitanje: "Šta još možeš da uradiš da bi pomogla kćerki sa njenim konfliktima?" Razmišljala je a onda je iskrsla nova ideja. Ona može da pobegne sa svojom kćerkom i da iskoristi dvanaest sati putovanja vozom da joj pomogne da raščisti svoje probleme. Eto, pošto je moja prijateljica bila uplašena i bojala se za svoju kćerku, nije mogla da se seti tako dobre opcije dok se vrata nisu otvorila putem pitanja. To je bila takva vrsta opcije o kojoj je mogla da misli kad joj se uzrujanost staložila.

Pitanja mogu biti kao poluga koju koristimo da otvorimo skoreli poklopac na konzervi uljane boje. I postoje pitanja kao dugačka poluga i pitanja kao kratka poluga. Ako imam samo kratku polugu, možemo samo da odškrinemo poklopac na konzervi. A ako imam dugačku polugu, ili dinamičnije pitanje, možemo da je otvorimo mnogo šire i da stvarno promešamo sadržaj.

Kad sam pitala Seli: "Zašto se ne preseliš u Sidnej?" to pitanje je bilo usredsređeno na zašto ona to ne učini, više nego što je stvaralo aktivnije i naprednije kretanje na tu temu. Pitanja koja počinju sa "zašto" su uglavnom takva. Ona vas teraju da branite postojeću odluku ili da racionalizujete postojeće. Pitanja sa "zašto" stvaraju takođe otpor prema promeni.

Ni ovaj tip pitanja ("Da li si razmislila...") ne ohrabruje zapravo ljude da dublje kopaju po svojoj temi. Pitanje na koje se odgovara sa "da ili ne" skoro uvek stavlja osobu kojoj postavljamo pitanja u nekreativno i pasivno stanje. Strateška pitanja su tako oblikovana da izbegavaju ćorsokake sa "da" i "ne" odgovorima. To može da predstavlja veliku razliku u komunikaciji koju vodimo.

Čula sam za studenta koji je bio veoma zaintrigiran idejama strateških pitanja. Shvatio je da gotovo nikada nije postavio pitanje a da od svoje žene nije dobio odgovor "da" ili "ne". Nedelju dana posle vežbe iz strateških pitanja, izvestio je grupu da je ta tehnika potpuno promenila njegov porodični život. Otišao je kući i rekao ženi o ovom posebnom tipu pitanja, i oni su se dogovorili da nedelju dana izbegavaju pitanja sa "da" i "ne" odgovorima. Rezultat je bio takav da su razgovarali više nego ikad u životu.

Jedno od mojih najdražih pitanja je: "Šta bi ti preduzela da to promeniš?" To pitanje dozvoljava sagovornici da kreira put promene. Zamislite ekologe koji protestuju i kažu vlasniku pilane: "Šta biste vi preduzeli da prestane seča starih stabala?" To pitanje je poziv vlasniku pilane da postane saradnik u kreiranju opcija za budućnost svog posla zajedno sa građanima koji štite svoju okolinu. Vlasnik će možda onoj/onome koji postavlja pitanje izložiti na koje prepreke nailazi kada menja način rada. Možda će tako oni uspeti da zadovolje potrebe i jednih i drugih, a da sačuvaju stara stabla. Planiranje koje potekne iz postavljanja takvih strateških pitanja možda ne liči na ono što su obe strane u početku želele, ali iz dijaloga je nastala nova realnost i možda će se sasvim zadovoljiti i ciljevi vlasnika pilane i ciljevi građana koji protestuju zbog uništavanja okoline.

Kad je moj student primenio postavljanje strateških pitanja u svojoj jedinici, počeli su da se približavaju svojim problemima putem tih drugačijih, osnažujućih pitanja. Pitali su se: "Šta bi trebalo da preduzmemo da funkcionišemo kao tim?" "Kako želimo zajednički da radimo?" "Šta svako od nas želi da radi?" "Kakva je podrška potrebna svakome od nas?" Izvestili su nas da je posle sesije sa strateškim pitanjima demoralisanost počela da se popravlja, sastanci su postali kreativni, a osećanje timskog rada se vratilo u jedinicu.

Ja volim bajku o caru koji je paradirao potpuno go zato što su ga prevarila dva beskrupulozna krojača ubedivši ga da su mu sašili i obukli veličanstveno odelo. "Pitanje koje se ne postavlja" postavilo je jedno dete: "Zašto car ide go?" Da je to dete bilo politički aktivista ili aktivistkinja, moglo je da postavi drugačije "pitanje koje se ne postavlja", kao na primer: "Zašto je nama potreban car?" ili "Kako da dobijemo pametniju vladu?"

Ranih osamdesetih godina, jedno od "pitanja koja se ne postavljaju" za mene je bilo. "Šta bismo mogli da uradimo ako neko baci atomsku bombu?" Ne biste mogli da odgovorite na to pitanje a da se ne suočite sa sveopštom sposobnošću za razaranje i sa njenom nerazumnošću. To pitanje je omogućilo mnogima od nas da se pokrenu van straha i poricanja i da politički rade na sprečavanju takvog razaranja.