"Tvoja deca nisu tvoja deca.

Ona su došla kroz tebe ali ne od tebe.

Iako su sa tobom ona tebi ne pripadaju.

Jer ona imaju svoje misli.

Možeš udomiti njihova tela ali ne i njihove duše,

Za sa-gledavanje i raz-činjavanje međuodnosa dve žene, majke i kćerke, mora se poći od pretpostavki hijerarhije moći i vrednosti patrijarhalnog društva; mora se poći od analize Uloge žene kao jedine realne mogućnosti za razumevanje opšte potčinjenosti žene i posebnog egzistencijalnog stanja svake žene. Zato su psihološke i nesvesne komponente ovog odnosa ne samo uslovljene društvenom ulogom pola, već su njome i determinisane; jer Neprijatelj je već unutra.

U italijanskom istraživanju od 1978. jedna kćerka je rekla da je njena majka "strašilo, večno vezano za neplodnu njivu – kujnu". Ko želi da ponovi sudbinu strašila – anđela doma, sudbinu Majke, koja kćerci iz svog životnog rezimea ne može ponuditi ništa drugo do sopstvenog poraza? "Majka" i "domaćica" su nepromenljive činjenice, mašine ograničenog opsega koje predpostavljaju repetitivne neistorične radnje, radnje nužne za opstanak. Kuvanje, pranje, zbrinjavanje dece, Majka je obavljala još od početka čovečanstva sve, dok je muškarac ratovao, gradio, svirao, dolazio do naučnih otkrića i bio nosilac svih istorijskih promena, drugim rečima bio Subjekt istorije. Pritom, ženi je namenjeno da se aktuelizuje kroz svoju decu, uz drevnu počast, poštovanje i kult Velike Majke koji prekriva protivrečnost situacije u kojoj ljudsko biće treba da postaje biće kroz biće-za-druge, da ostvaruje sebe kroz ne-sebe.

Žena je ono što je za druge, roba muške potrebe i vlasništva. Ona je objekt za druge: telo-mašina; telo za druge: telo-roba; ljubav za druge. Ona je život svoje dece. Drugim rečima, pod društvenim pritiskom žena mora da ostvaruje Ulogu žene, da se identifikuje sa Objektom i tako otuđi od sopstvenih mogućnosti. Ona nema izbora, jer ukoliko ne odgovori zahtevu i očekivanjima Uloge, rizikuje da izgubi identitet žene, da bude etiketirana i stigmatizirana kao "histerična", "frigidna" ili kao "muškobanja", "lezbejka", "nerotkinja" itd. "Žena je priroda, jedna veštački stvorena priroda – ili nije žena; ona je telo za druge – ili nije telo; ili prihvata da bude majka – ili ne postoji."* Svojim polnim položajem žena je isključena iz alternativa i dijalektike društva. Žena je Priroda. Ona je nevidljiva podloga koja pri-rađa (pri-roditi) materijal dijalektičke igre; s obe strane klasnog sukoba žena pere veš.

"Prirodnost" podređenog položaja žene jednaka je svakoj ideologiji potčinjenosti po prirodi, koja važi za crnce u belim zemljama, Rome u Evropi, strane radnike u razvijenim zemljama, žene u muškom svetu, itd. Posebnost ženske potčinjenosti održavaju tri najrasprostranjenija mita, sva tri izvedena iz osnovnog – da je žena priroda: mit o majčinskom instiktu, mit o ženi kao manje inteligentnoj, mit o ženskom poslu.

Po prvom mitu žene prirodno poseduju materinski instinkt i samim tim nužno je da one i samo one odgajaju decu,* otpremaju u svet buduće vojnike, mislioce, naučnike, (buduće subjekte društvene promene) i buduće majke (subjekte reprodukcije). Iz njega sledi da je majčina ljubav nešto posebno i neprevaziđeno kvalitetom i kvantitetom i da majka ne može ne voleti svoju decu. Dalje sledi da muškarac nikada ne može voleti i odgajati dete kao što to može žena. Prisiljena na situaciju koju ne može odbiti i sama žena počinje da se ponaša kao da poseduje taj "instinkt" i time zapravo potvrđuje mit koji je prisiljava. Tako su i žena i muškarac u jednoj determinisanoj situaciji, pravdanoj "prirodom", koja ih u suštini razjedinjava u antagonističke pozicije.

Razjedinjavanje je jedna od funkcija i svih ostalih mitova o "ženskom i muškom", pa i ovog da je žena po prirodi manje inteligentna i manje pametna od muškarca. Za nju prema tome nisu "teške" struke kao što je politika, ekonomija, filozofija i druge "muške" nauke, kao ni umetnost ni književnost. ("Žena mora da piše kao muškarac da bi bila dobar pisac!!). Bez obzira što ove nauke studira, mit nalaže da ona u njima ne može biti dovoljno dobra i uspešna kao muškarac.** Osuđena na kuću i decu, zapravo i nema mogućnosti da se u pomenutim strukama razvija, te potpomognuta ovim društvenim pritiskom počinje da sumnja u svoje sposobnosti i s toga, opet, i sama učestvuje u održanju mita koji je potčinjava.

Po trećem mitu ženi po prirodi pripadaju kućni poslovi ("to joj leži"), dok muškarcu po prirodi pripada spoljni svet.*** Tako je ograđen ženin prostor delovanja, njeno je sve što je unutra, što je u vezi sa kujnom, sa decom, sa kućom. Ovim ideologijama muškarac je sebi obezbedio dovoljno slobodnog vremena, besplatnu radnu snagu i svoj topli dom, da se posle trošenja na poslu u njemu opusti, a žena je interiorizujući i sa-rađajući se sa ovom "prirodom" ostala potčinjena kroz čitavu istoriju koliko nijedna druga grupa (klasa) rasa nije bila.

Veličanje majke – Majke Hrabrosti, Majke Zemlje, Majke i njenih devet sinova, nigde se nije osvrtalo na njene kćerke. Kroz tradiciju i kulturu o kćerkama nije bilo ni reči, centralni smisao materinstva su njena braća, sinovi otadžbine, mladi sokolovi. Odnos majke i kćerke sadržaj je potkulture, jer za Kulturu nema ničeg vrednog ni istoričnog u nastajanju buduće potčinjene.

Znači, da bi muškarac i žena opstali u društvu, nužno moraju da ispune pretpostavke Uloge pola, s tim što se ženska uloga uglavnom redukuje na Ulogu Majke. A priorna društvena uslovljenost psihe žene, ženinih odnosa sa svetom, njene dinamike ličnosti i nesvesnog, osnova je za svako daljnje raspravljanje o ženi. Što se tiče odnosa majka-kćerka, bitna je činjenica da su i majke same bile kćerke, ili su to još uvek; da su od majki sve kćerke podizane da budu majke i da najviše od majki, obzirom na isti polni identitet, kćerke uče o svom mestu u svetu. Nije ni malo jednostavno od jedne ženske bebe oformiti buduću dobru majku, vernu suprugu i vrednu domaćicu. Tako je bilo i ostalo da oko ženskog deteta ima više posla, da je "žensko dete velika briga" a sa "muškim je lakše". Šta to u stvari znači biti žensko? U čemu je ta velika briga? U čemu je posebnost socijalizacije ženskog deteta? Da se majka odnosi jednako prema svojoj deci samo je još jedan mit koji maskira društvenu uslovljenost ženine potčinjenosti.

Majčino ponašanje prema kćerci i sinu razdvaja se još pre rođenja, ali se ono konkretizuje načinom zadovoljavanja potrebe deteta. Majka vrlo brzo prepoznaje znake detetove potrebe i upravo u činu njihovih zadovoljavanja nastaje ta različitost u majčinom ponašanju. Sinu koji će biti sam svoj gospodar majka nastoji da ispuni potrebe bez odlaganja i dilema. Međutim, u odnosu na kćerku situacija se komplikuje. Kćerka, mora postati ono što je i majka sama, znači buduća Majka u čijem skriptu zadovoljavanje potreba drugih prethodi svemu ostalom. Majka je u konfliktu, ona s jedne strane kao dobra majka treba da zadovoljava svoje dete – kćerku, a s druge strane, da bi isto tako kao dobra majka od kćerke učinila buduću dobru majku, mora je uskraćivati jer jedino uskraćivanjem samih kćerkinih potreba kćerka može da nauči da su potrebe drugih primarne. Obzirom na istost budućeg položaja njene kćerke, majka je u situaciji da na kćerku projektuje osećanja prema samoj sebi – a prema samoj sebi je u protivrečnosti.

Što se tiče majke, ona i dalje živi sa svojim neispunjenim potrebama, željama i htenjima. Njene radoznalosti i ambicije su neostvarene. Njeno autentično sopstvo je uglavnom nerealizovano jer ga je nekad njena majka pritiskala a kasnije i ona sama, drugim rečima majka nosi u sebi "devojčicu". "Devojčica" je neostvarena žena u svakoj od nas. Kćerka oživljava majčinu "devojčicu" koju majka želi da ponovo oživi kroz svoju kćerku, a to joj nalaže da maksimalno udovoljava bebine potrebe. "Ako ja nisam imala nek ona ima". Međutim, u činu u kome ona neograničeno zadovoljava potrebe kćerke – negira društvenu realnost da je njena kćerka buduća majka i da kao takva od samog početka mora da nauči da svoje potrebe i želje priguši da bi bila u stanju da pre svega zadovolji potrebe drugih. Majčin zvanični pedagoški skript je da kćerka mora još kao beba naučiti da neće dobiti ljubav kad to zaželi, da joj se neće ispuniti prohtevi i želje kad to zaželi. Time je majka u jedinstvenom paradoksu između svoje "devojčice" koja sve hoće i sebe Majke koja to zabranjuje. Majka ispoljava ovaj nesvesni paradoks prema kćerci ili tako što je previše stroga ili previše brižna ili je pak dvosmislena. Zato se može reći da je "tlo na kome kćerka raste" majčin unutarnji sukob između svoje unutrašnje "devojčice" i spoljne prisile da ispuni društveni zahtev Majke. Svoju unutrašnju granicu majka opredmećuje u kćerci. Usled te granice, koja je proizvod suprotstavljenih energija "devojčice" i "majke" u majci, majka se nekad obraća kćerci suptilnim meta komunikacijama. Zato se često ovaj nesvesni konflikt ispoljava u majčinoj nekonzistentnosti izjava i ponašanja. Tako na primer, majka neprestano ponavlja da kćerka treba da je prevaziđe a s druge strane je vraća kujni, mužu, meša se u izbor struke, insistira na njenoj lepoti itd. "Ipak je ona žensko". Ovaj majčin konflikt koliko god ponekad bio i eksplicitan majka ne sme da vidi i ne vidi ga.

U ranom periodu majčina uskraćivanja kćerke manje su očigledna ali su zato na same bebe mnogo uticajnija. Skorašnja beleženja između ostalih, daju nam i ove razlike:

"Prosečno vreme dojenja devojčice je 12 meseci a dečaka 15 meseci. Trajanje samog dojenja do drugog meseca je 25 minuta za devojčice a za dečake 45, u slučaju davanja hrane na bočice (bebiron), devojčice se hrane prosečno 8 minuta a dečaci 15.*

Slični rezultati dobijeni su ne samo u Italiji, Americi i Francuskoj već i u našoj zemlji. Njih potvrđuje i trenutno rasprostranjeno staro "pravilo" koje babice prenose mladim majkama da mušku decu ne smeju ostaviti da plaču (tj. moraju im odmah zadovoljiti potrebe) jer će se u protivnom iskilaviti, a da žensku decu mogu i treba da ostave da plaču (da odlažu zadovoljavanje potreba) jer im se time šire pluća.

Tako se devojčice još kao bebe dresiraju da ne budu halapljive već usmerene, da ne prohtevaju, ne izvoljevaju, ne izmišljaju, ne pipaju, ne bacaju... itd. One će, ne samo kroz načine na koje majka zadovoljava njihove potrebe hranjenja, spavanja i ljubavi, već i iz majčinih očiju prepoznati da žena treba da ĆUTI/TRPI/ČEKA. Majka je započela oblikovanje kćerkinih budućih "vrlina" – da bude smerna, krotka, povučena, mirna, stidljiva, skromna – koje će se kasnije nazvati njenim prirodnim osobinama – njenom normalnošću. Za to vreme majka će nastojati da sinu što više udovolji, da njegove inicijative, zahteve, volju potstakne ili ga čak i prisili na muške "vrline" – nepokolebljivost, takmičarstvo, ambicioznost itd. Umesto da ga ograničava, za njega će odgovor biti – "Neka ga".

Kćerka tokom vremena prima poruku da majčinu ljubav i potvrdu dobija jedino ukoliko pokaže samo jednu svoju stranu. Ona mora da sakriva svoje emotivne težnje, svoja razočarenja i bes na majčine zabrane, svoju želju za borbom zbog uskraćenosti, mora da sakrije deo sebe. Samim tim počinje da oseća da joj nešto fali ili da nešto sa njom nije u redu, a to je znak da nastaje njen proces neautentičnosti. Ona prihvata od majke potvrđeno njeno spoljnje ja, koje će pored majke odobravati otac, masovni mediji, škola, ulica itd. Znači, već relativno rano i sama kćerka u sebi ima s jedne strane neispunjene egzistencijalne potrebe – skrivenu "devojčicu", a s druge strane javno potvrđenu malu "majku". I kod nje kao i kod njene majke već se razvila "emocionalna antena" – percepcija potreba druge i drugog – osnovna karakteristika Majke, na osnovu koje će se razviti mit o materinskom instinktu. Mala "majka" već ima svoju decu – lutke koje će grditi, prepovijati, ljubiti, hraniti, sve kroz igru (koja je društveno uslovljena), i tako će do kraja potvrditi obučenost svoje "majke".

Kada odraste i kada više ne bude zadovoljna davanjem lutkama jer one više nisu žive, njeno prvo dete biće njena majka. Nastojeći da se brine za svoju majku devojčica se uključuje u ciklus koji je deo iskustva svake žene. Upravo tada, posle petnaestak godina obuke, koju je majka prisilno sprovela, kćerka je dostigla u svom razvoju tačku u kojoj teži ka sopstvenoj autonomiji, ali tada shvata da je već zatečena u ulozi "majke": "Nisam želela da budem kao ona; ceo moj život je jedan dugi red na otcepljenju od njenog uzora koji je najčešće kočio moje promene.*

Otcepljenje počinje pod vrlo teškim okolnostima. Kćerkina struktura svesti već je uslovljena njenim dosadašnjim delatnostima: pomaganjem u kućnim radovima, u kućnoj ekonomiji, brigom za majčinu ravnotežu. Dok je ona prala sudove, dok je stajala na ženi dobro poznatom neistoričnom mestu za sudoperom, on je na ćošku ulice vežbao solidarnost sa drugim muškarcima – pljuvanjem, psovanjem, dobacivanjem, sticao sigurnost u spoljnjem svetu. Dok se ona igrala školice i lastiša, mame i tate, drugim rečima dok je ona tapkala u mestu, on je jureći za loptom i indijancima već uveliko istražio prostore i dimenzije. Zbog toga je samo za kćerku sve što je napolju "iskustvo-uvijeno-celofanom".** Dok je majka čak i prisiljavala sina da izlazi jer "šta će on u kujni", kćerku je štitila od okrutnog muškog sveta na ulici. Međutim, sve dok je štiti ne želi da zna da jedini način sticanja mehanizama kojim će se braniti od okrutnosti spoljnog muškog sveta njena kćerka može steći jedino u tom istom spoljnjem svetu. A tamo, za majku glavna opasnost koju kćerka treba da izbegne su seksualna iskustva.

Težina kćerkine situacije između ostalog je i u tome što joj je sopstvena seksualna želja nejasna. Majčin seksualni život uglavnom je pred kćerkom prećutkivan. Mit o majčinstvu i seksualnosti se isključuju, zbog čega je kćerka dovedena u konflikt sa samom sobom jer se pred njom održava model "nevine majke Marije". U porodici, kćerkina seksualnost je tabu tema, dugogodišnja tišina i muk. Dok je u kući mogla da čuje o bratovoj "piši", "đokici" i njegovim budućim avanturama i "reckama", o njenom klitorisu nikada nije bilo reči, ni u metaforama ni u insinuacijama. Najčešće ne zna da tako nešto postoji. O razlici u podsticanju muškog polnog organa i ženskog polnog organa (a time i seksualnosti) u porodici, nisu potrebne ni statističke beleške – ona je apsolutna.

Ovim majčinim ćutanjem ne samo da je podržan mit o majci već je time pokriven majčin konflikt između njenog nezadovoljstva u seksualnom životu, u kome je kao Telo i Objekt iskorišćena, i nemogućnosti da svoj položaj prevaziđe, jer definisana kao pasivna i podređena nema mehanizme moći potrebne za promenu tog položaja. Odbijajući poraz i pasivnost, kćerka će često izaći napolje, ali će se vrlo brzo i sama naći u dilemi. Koliko puta smo otkopčale gornje dugme bluze i onda ga opet zakopčale? Muškarac odgajan po skriptu muškarca nema dilemu. On je taj koji svoju žudnju uslišava, koji se uvek otkopčava, i koji to čini prvi.

Neprihvatajući majčinu laž o ženskoj seksualnosti, majčin sistem vrednosti, "majku" u sebi, majčin neuspeh statusa građanke – građanina drugog reda, kod kćerke nastaje veliki bunt. Emotivna osnova ovog bunta je mržnja prema majci. Kćerka je mrzi zbog svih zabrana i kazni koje su već uticale na pogoršanje njenog doživljaja same sebe; mrzi je zato što se u njen život "meša". Ovo mešanje majke u život dece jasno je po uvidu da majka ne živi svoj život već život drugih. Samim tim njeno značenje života sadržano je u deci i mužu, osim što u tok muževljevog života ne sme direktno da interveniše jer joj je on nadređen. U stvari, osuđena na druge, sama učestvuje u činu nasilja nad životom najbližih. U tom smislu Leng i Kuper govore o majčinoj ljubavi kao prvom aktu nasilja nad decom, koje se pravda ideologijom o bezuslovnosti ove ljubavi "bez obzira šta majka činila". Mešanje u autonomnost dece više je izraženo u odnosu na kćerku nego na sina, jer sin je podstican na samostalan život napolju, van majčinog prostora i kontrole.

U svakom slučaju, intervencijom majke u život svoje dece, čime ona ispunjava svoj otuđeni sadržaj Majke kao bića za druge, društvo ima osiguranu produženu kontrolu nad novim pokolenjima.

Kada kćerka tokom puberteta teži svojoj autonomiji, majčina volja i namera sada su drastično suprotstavljene svakoj kćerkinoj odluci. Međutim, kćerka oseća da negirajući majčinu volju i intervenciju negira majčinu ljubav a time i samu majku. Ali, u šemi odnosa majka-kćerka, da bi kćerka preživela kao svoja, ili kao makar delimično autonomna, ona mora da se suprotstavi majci. Kćerkino odbijanje ugrožava majku. Pošto žena kao Majka po definiciji ne može biti biće za sebe i po sebi, već kao obezvlašćeno ljudsko biće jedino poseduje svoju majčinsku ljubav, sebe kao žrtvu, sebe kao davanje drugima, ona upravo to koristi za odgovor kćerkinom odbijanju. Drugim rečima majka manipuliše i ucenjuje svojom ljubavlju i uslugama, što je za ženu poistovećenu sa Majkom jedini mehanizam borbe za opstanak. Jer, ako je deca odbace ili odu, ako nema više kome da bude majka, Majka gubi osnovni smisao života. Samim tim znači da se ucena ljubavlju u ovom trenutku javlja kao nužna, kao jedina mogućnost da i dalje pred sobom održi mit da je neophodno potrebna drugima jer u suprotnom ne postoji. ("Ako se vama nešto desi, ja ću se baciti s mosta".)

Posle majčine ucene kćerka je u neizdrživom stanju izazvanom uskraćivanjem majčine ljubavi i zato deluje iz sopstvene unutrašnje "majke" koja joj nalaže da uvek prašta i daje. Ovako uslovljena, kćerka najčešće posustaje. Osnova ovog "posustajanja" kćerke je njeno osećanje krivice. Ona se oseća krivom što je odbacila majku i posle toga makar trenutno ona joj se vraća.

Krivica je opšta karakteristika odnosa deca-roditelji, s tim što je ona nužno inherentna odnosu deca-majka. Ako je jasno da uloga Majke podrazumeva život njene kćerke, onda kćerkin čin koji nije u skladu sa majčinim, narušava majčinu ravnotežu te je nužno da majka reaguje, interveniše. Iz ovoga se vidi da su po samoj "prirodi" stvari kakvu nalaže Uloga žene, kćerka i majka u jednom isključujućem odnosu u kome Majka, da bi preživela, mora da uzme kćerku i time je poništi kao samostalno biće. Ili obrnuto, da bi kćerka preživela kao samostalno biće, mora da odbaci majku i time poništi sopstvenu majku i "majku" u sebi. ("Tvoja deca nisu tvoja deca" – Kalil Gibran).

Ovde se ne govori o nekoj arhetipskoj ili mitskoj krivici prema majci, već o sasvim konkretnoj krivici nastaloj usled društvenog porekla uloge žene kao bića za druge. Kćerka shvata ili nesvesno oseća da je i sama razlog majčinog neuspeha i nesreće što je stalno vraća na početnu dilemu: da li je pred majkom već kriva ili nije kriva, pa prema tome slobodna, obzirom da predoseća da joj je doživljaj krivice naknadno indukovan. Sva ova kćerkina mučnina od trzanja ka majci i od majke, kćerku još više odbija od majke jer kćerka ne želi da ponovi majčinu sudbinu, na koju je ipak i pored svih verbalnih izjava da će je kćerka nadmašiti, i sama majka navodi.

U ovom činu mržnje kćerka isto tako odbija roditeljsku vlast. Porodica kao i svaka institucija ima jasne odnose moći u kojima majka dobija moć nad decom, tj. nad odgajanjem i vaspitavanjem dece, jer legalno i deca kao i ona sama vlasništvo su oca, njegovog imena. Otac svoju vlast izražava neposredno, eksplicitno i nedvosmisleno, nekad je za to dovoljan mig ili pokret ruke. Majka, kao što je to karakteristika svih podređenih položaja, svoju minimalnu vlast izražava posredno, obilaznim putevima, kao što je već napomenuto – uslovljavanjem ljubavlju, prvom najvažnijom potrebom svih ljudskih bića. U tom smislu, famozna "ženska lukavost" samo je jedan društveno uslovljeni odgovor određene klase na nemoć kojom je definisana. Poznate su priče o lukavim slugama, lukavim sluškinjama, itd.

Ova uzajamna isprepletanost uloga majke i kćerke teško je razrešiva. Onog trenutka kada kćerka posustaje, u njoj se usled krivice javlja njena već odavno formirana, ali negirana mala "majka", te sama kćerka postaje hraniteljka majke, koju u trenutku posustanja vidi kao nezaštićenu i optuženu ženu (uvek krivu), i uzima je u zaštitu i odbranu čineći je svojom kćerkom. Ovaj takozvani trenutak "posustanja" je upravo onaj koji je nazvan "majčinskim instinktom", koji bi jedino ukoliko nije deo determinisanog odnosa majka-kćerka bio i jedan altruistički čin za druge. Oslobađajući još uvek na momente svoju "devojčicu" – majka se pušta u ulogu "kćerke", ali ne za dugo, te ili zbog nelagodnosti ili krivice da opterećuje kćerku, uloge će se opet obrnuti. Pitanje je da li će posle dugotrajnog i dubokog utiskivanja uloga njih dve ikada biti sposobne da se lako i bezbolno razdvoje i jedino posle toga steknu mogućnost nezavisnosti; ili će večno ostati u simbiotičnoj izmeni uloga "majke i kćerke".

Izbegavajući ovaj ranjiv odnos kćerka se često okreće ocu. Sa njim su stvari jasne i nedvosmislene. Ako vikne vikne, ako udari udari – posle toga nema ni krivice ni sažaljenja. Otac ima svoj životni sadržaj u kome deca čine vrlo mali deo. On će se okrenuti, otići na posao, ali neće biti opterećenja i krivice. Ukoliko je otac uspešan u radu i spoljnjem svetu, to će biti još jedan razlog da se pođe njegovim putem. Bez obzira na to što je pred njim nekad osećala strah, a pred majkom nikad, sada će s njim voditi ozbiljne diskusije i dogovore. S njim može da bude odrasla, s majkom jedino kao "roditelj" ili kao "dete". Ali, ako krene očevim "stopama" sama sebi će biti prepreka. Iz činjenice da je ženskog pola slede inherentne spoljne i unutrašnje nemogućnosti pred njenim pokušajem ka putu Muškarca. Što se tiče spoljašnjih ograničenja, oni se odnose na tradicionalno-kulturna prećutna pravila i norme po kojima žena u svetu uvek nailazi na "društveno opravdana" ograničenja (odbacivanja) pritiske koji će je neprestano svoditi na drugi pol.

Neprijatelj je već unutra: od rođenja smo učene psihologiji potčinjene i već jako rano su nam krila otsečena, tako da izgleda "prirodno" da ih nemamo, kao da ih nikada nismo imale niti smo ih mogle imati. "Mora nam biti jasno da su nam neki naši delovi odrezani kako bi smo se prilagodile ovom društvu. Moramo pokušati zamisliti što bismo sve mogle biti da nam nisu od rođenja govorili da smo glupe, nesposobne da bilo šta analiziramo, da smo pasivne, fizički slabe, histerične, hiperemotivne, od prirode zavisne, nesposobne da se branimo od bilo kakvog napada, stvorene da budemo domaćice, seksualni objekt, centar emotivnih usluga za jednog muškarca ili muškarce i decu. Takve nismo postale nasleđem ili slučajno. OBLIKOVALI su nas u te deformisane poze, PRISILILI na te ropske zadatke, STVORILI, kako bismo se izvinjavale što postojimo. NAUČILI su nas da budemo nesposobne da učinimo bilo šta što zahteva najmanju snagu, kao otvaranje vrata ili flaša." (Drugi pol, Simon de Bovoar)

Nešto vrlo bitno u odnosu majke i kćerke uvelo nas je u dobro poznatu žensku NESIGURNOST.

Spomenuta majčina uskraćivanja kćerkinih potreba, pored toga što su imala za cilj obučavanje kćerke za buduću majku, imaju za posledicu trajno oštećenje bazičnog poverenja – nužnog uslova za razvoj svakog autonomnog ljudskog bića. (Sa ovom nužnošću bazičnog poverenja slažu se ne samo psihoanalitičari, već i neopsihoanalitičari, anti-psihoanalitičari, feminističke psihoanalitičarke i antipsihijatri).

Ovu nedovoljnost žene kao potpunog ljudskog bića koju majka oseća i zbog toga što nikad nije bila dovoljno dobra da bi oslobodila svoju "devojčicu", (samo u retkim trenucima žena pušta sebi na dušu; muškarci su bekrije) – majka prenosi kćerci uglavnom na tri plana. S jedne strane ona nije dovoljno dobra kao žena-telo, tj. kao žena-roba koja se poistovećuje sa vrednišću (izgleda) svoga tela. Kao što svako tržište ima svoje zakone, na ovom, žena-telo za druge, ima veću vrednost ukoliko je lepša, bolje našminkana i skuplje odevena po kriterijumima dete kulture. Tako šminkanje i oblačenje postaju primarne ženske teme, čemu ih pored mas-medija (ženskih časopisa, radio i TV emisija itd.) uče majke opsednute kćerkinim izgledom jer su i same u uverenju da nikad nisu bile dovoljno lepe. "Neuredna si", "Takvu te niko neće pogledati", "Kako to sediš", "Uvuci bluzu"... ove primedbe poznate su svim kćerkama jer se njihov tekst ponavlja iz dana u dan kao sa magnetofonske trake od svake majke, i šta više od tetke, ujne, strine i ostalih žena iz rodbine jer i one su same majke.

S druge strane, ona nije dovoljno dobra kao žena-domaćica, tj. kao žena-radna snaga koja kućne poslove mora da obavi što bolje i što pre, jer se vrednost žene u braku poistovećuje sa čistoćom njenog stana i kvalitetom njenog ručka. Samim tim što žena obavlja (nevidljivi) posao koga muškarac ne primećuje i za koji se ne dobija plata, još jedan je razlog za inferiornu poziciju žene.* Obuka beskrajna: "Zagorelo ti je mleko", "Nisi obrisala prašinu", "Nisi oprala sudove". "Nisi očistila kujnu kako treba"...

Žena je kriva što je živa; ona je taj pol koji ide ulicom pognute glave; ona je taj pol koji se uvek izvinjava kao da je a priori zgrešila; ona je taj pol kome su religije udelile levo rebro i sramotu pred jutarnjom molitvom "Hvala ti bože što me nisi stvorio ženom".

"Ukoliko dečak učini nešto pozitivno, on će biti nagrađen od majke čvrstim tapšanjem po ramenu, dodirom – dobiće potvrdu fizičkim izrazom koja se ne može pogrešno umešati. S druge strane kćerka u istim situacijama dobija potvrdu najčešće majčinim osmehom ili verbalnim komplimentom. Deci, naravno ova razlika u majčinom ophođenju nije dostupna; sin i kćerka potvrđuju da imaju dobru majku. Ali, kao posledica snažnog osećaja telesne potvrde koju dobija od majke, dečak nesvesno – čak pre nego što počne da govori – počinje da gradi samo-prihvatanje. Za devojčicu ovo odsustvo fizičkog dodira – čime se najneposrednije komunicira sigurnost prihvatanja koje majka može pružiti detetu – znači da ona ni izbliza neće biti u mogućnosti da stekne autonomiju i samopoštovanje."*

Čak ukoliko kćerka u našoj kulturi ponekad dobija više telesnog prihvatanja od majke, ono je često praćeno suprotnim verbalnim izjavama "prokleto žensko", "mučenice majkina", "nesretnice moja" itd. S druge strane tipičan oblik majčinog dodirivanja kćerke – štipkanje, šljapkanje, nameštanje suknje itd., nije dovoljno uverljiv izraz ljubavi, češće je podrugljiv. On ili izaziva sumnju ili zahteva posebnu moć za tumačenje stvarne poruke, ili čak najčešće govori kćerci da ima nešto što sa njom nije u redu ili joj nedostaje.

"Iako su studije Sangera dokumentovane filmovima, snimljenim intervjuima itd., mnoge majke sa kojima smo razgovarali o ovim razlikama u njihovoj fizičkoj potvrdi dece to odlučno negiraju. Na dubljem nivou ova ideja o razlici je vrlo zastrašujuća. Iako će se mnoge majke složiti sa starom izrekom da su očevima draže kćerke a majkama sinovi – napominjanje da su one stvarno više ljubile, grlile i mazile sinove nego kćerke, najčešće će ih uvrediti."*

Zatvaranjem simbiotičkog kruga majka-kćerka, otvara se ambis: ŽENI NIKAD NIJE DOSTA, nije joj dosta ljubavi, sigurnosti, nežnosti, cveća, pažnje, nakita, komplimenata. Nije joj dosta ni svih udvarača sveta, jer ovako oštećena i otuđena od svojih moći ostaje joj praznina koju nikada ne može ispuniti. Još kao devojčica, mnogo više nego dečak, skupljala je sličice, salvete, markice, olovke i druge sitnice – ali praznina je ostala. Devojčica je bila bolja u školi, imala više nagrada i pohvala – ali praznina je ostala. Čuvala je džeparac i poklone, ali ništa. Šta više, čudila je lakoća sa kojom je, kao sa punim pravom, brat tražio da mu ona da taj novac ili predmete, jer on ih je već utrošio. Sestra, koja nije naučila da traži, nego već kao mala "majka" samo da daje, daće bratu ono što je tražio, ali najčešće pod nekim uslovom. Sve je već na svom mestu: muž traži i dobija, majka daje i uslovljava, i krug se obrće.

Kćerka nikad nije stekla dovoljno osnovnog poverenja u majku, nikad nije dovoljno dobila, dovoljno imala, dovoljno bila. Uskraćivanjem, stvarana je za Veliku Majku, a ostala kćerka bez majke, tj. majka bez majke, jer "kojoj majci može da se vrati jedna žena, kom naručju, ako joj je određeno da bude sama ta majka, samo naručje".*

Zato odnos između majke i kćerke nikad nije slobodan. Mržnja koja se među njima javlja ne može biti u vezi sa rivalstvom u odnosu na oca. (To su smislili falocentrični muškarci-psihoanalitičari kojima je uvek muškarac/falus osnovni pokretač dinamike ličnosti). One nisu rivalke jer ni jedna od njih ne poseduje oca, otac poseduje njih. Kćerka vidi, oseća i doživljava majčinu potčinjenu poziciju u odnosu na njega, a upravo to ne želi da ponovi, što znači da upravo ne želi da bude ta potčinjena supruga svoga oca. Zbog te potčinjenosti ona odbija majčin položaj, a želi očevu slobodu, želi moć, uspeh, samopouzdanje koje poseduje muškarac u patrijarhalnom društvu. Ona hoće da bude kao otac u smislu u kome je ulozi muškarca u društvu dodeljen veći prostor ospoljavanja i samoostvarenja, a ne zbog želje za penisom kao što su to želele fantazije muškaraca.

Ovo večno trzanje između majke i kćerke uz krivicu i sažaljenje, večna ping-pong igra "žrtve" i "hraniteljke" uz svu uzajamnu netrpeljivost često na kraju kulminira obostranom solidarnošću. Naravno, u druženju već odrasle kćerke i majke, jedino u trenucima kada se ne obraćaju jedna drugoj iz uloga "kćerke" ili "majke" – one su solidarne; kada se razumevaju i podržavaju bez ucene i tona i pogleda koji izazivaju krivicu. Do ovog stupnja rasterećenog odnosa vrlo retko će stići, jer na kraju majčinog života, uloge će samo potpuno obrnuti kada će majka u celosti postati "kćerka" svojoj kćerci.

U našim gradovima, žene koje su završile fakultet, odvojile se od majke, eventualno se ekonomski osamostalile uglavnom duboko veruju da su postigle ravnopravnost. Ali, i njihov (subjektivni) doživljaj ravnopravnosti i njihov (objektivni) status žene svakako će pretrpeti "regresiju" činom udaje. Bez obzira na zaposlenost i intelektualnu obučenost žene, od trenutka kada zvanično prelazi iz institucije "kćerke" (iako će zauvek ostati i kćerka) u instituciju "supruge" – poznati repetitivni, obezvređeni kućni posao doći će pod njeno nadleštvo.*

Koliko god do sada odbijala majčin put, sada mu se sve više približava. A majka, koliko god želela kćerku za sebe, udajom kćerke ispunjava svoj životni zadatak, ona je tim činom potvrđena i priznata. Ipak, na svadbi kćerke majka plače. Samo je kćerkina svadba "odlazak", jer sin je već odavno otišao kao samostalni muškarac još kada je počeo da izlazi sa devojkama. Samo je udaja kćerke "smrt" kao u grčkom mitu o Psihi. Upravo u strahu pred ovom smrću majka plače. Jer ako je kćerka do sada pod vladavinom majke tražila i nalazila prostor za sebe, pod vladavinom muža to će joj biti još teže. Od sada kćerkina volja biva subsumirana muževljevoj. Posle opštinske registracije kćerkina uloga "majke" je legalizovana. Kćerka više nije mala "majka", već Majka koja dobija svoje drugo dete – muža. S toga, majčin plač je oproštaj od dela sebe koji je bio u kćerci i nad kojim ona više nema legalnu moć.

Ali, ukoliko se fizički odseli ili majku psihički odbaci i odbije da i dalje igra ulogu kćerke, majka gubi glavni razlog svog postojanja. S druge strane majčin biološki reproduktivni ciklus je završen, njeno telo više nije ni lepo ni željeno u terminima društveno definisane (muške) želje. U rutinskom odnosu sa mužem, bez dece i "ružna", više nije ni oličenje Majke, ni Tela ni Domaćice i samim tim njen život više nema smisao. Ukoliko je muž imao karijeru, on će sad biti na vrhuncu, uspešan i poštovan, a žena u potpunom gubitku, što će je najverovatnije dovesti do depresije za koju je statistički utvrđeno da je najfrekventnija (oko 70%) kod žena posle pedesete godine.

Ako posle udaje kćerka još uvek nije totalizovana institucijom Majke, koja podrazumeva i institucije Supruge, Tela i Domaćice, posle rođenja deteta to sigurno neće moći da izbegne. Muž koji odbija da za decu bude odgovoran i uloži svoj rad za njihovo odrastanje, i okolina koja majku neprestano pritiska mitom o materinstvu, potpuno će onemogućiti ženin pokušaj ka osamostaljivanju od Uloge. Biće joj nemoguće da bude istovremeno majka i ne-majka, tj. žena koja nije u ulozi i koja slobodno voli dete i odgaja ga dokle je to detetova potreba (a ne majčina) a da se pritom zauvek ne identifikuje/totalizuje u Majku koju joj je majka već oformila. ("Tvoja deca nisu tvoja deca".) Tako će i ona sama i njen muž primećivati da ona "sve više ispoljava osobine svoje majke". Žena će se naći u teškom sukobu: iz nje "izlaze" ponašanja koja je kod svoje majke prezirala.

Kod onih kćerki kod kojih je negiranje i ambivalentnost prema majci mnogo jače, kćerka će u potpunosti odbaciti majčinstvo odlaženjem u postporođajnu psihozu. Naravno, ova psihička promena dogodiće se nesvesnim silama. Tek posmatrano sa tačke odbijanja uloge Majke ova dijagnoza postaje samorazumljiva: kćerka ne pristaje na majčin poraz, a pošto joj majka u procesu odlaganja nije mogla podariti mehanizme za borbu protiv tog istog društvenog poraza koga je prenela na kćerku, kćerci ostaje bekstvo u ludilo iz koga više neće biti odgovorna za odbijanje da bude Majka.

Da bi kćerka uspela da se makar delimično oslobodi društveno determinisanih granica, a da pritom situaciju potlačene ne izbegne depresijom, frigidnošću, anoreksijom, histerijom i ostalim ženskim mehanizmima odbrane, nužno je da demistifikuje ulogu Majke. Da prozre društveni privid u kome je Majka počastvovana za rad i položaj koji je ponižen i obezvređen. Znači, nužno je da prizna da je istorija učinila da ona već nije ravnopravna, što je najteže uvideti a ne racionalizovati, jer ukoliko to ne sagleda i ona će biti prenosilac-činilac sopstvenog potčinjavanja; i ona će reprodukovati hiljadu godina poznatu sudbinu ljudskog bića čije se životne prekretnice predstavljaju tako da je rođenje ženskog deteta – greška; prva menstruacija – šamar;* udaja žene – smrt; porođaj – postpartalna psihoza; menopauza – depresija.

U porodici dominira neravnopravan, neprirodan odnos muškarca prema ženi – majci, odnosno zapostavljanje žene, samo zato što je žena! Ova, zapostavljana žena – majka, nije sposobna da pruži otpor prema muškarcu – suprugu, sinovima, nego je sve svoje snage uložila u kćerku vezujući je mazohistički za sebe. Kćerka takvu majku može doživeti kao divnu majku, ali nedovoljno jaku, slabu, bespomoćnu, da se suprotstavi ocu, muškarcu – njegovoj moći. Sve što je kao dete doživela dovodilo je do uverenja da biti žena samo po sebi znači biti nešto manje vredno. Ovo je svet muškaraca, zaključuju one – kćerke, uvređene ulogom koja ima je dodeljena kao budućoj ženi – majci. Podsvesno ispoljavaju otpor, ne žele ostvariti pozitivnu identifikaciju sa majkom, tj. ne prihvatiti društveno očekivano ponašanje.

Treći vid bekstva od uloge žene – majke je suicid, kada tj. nakon čega više ništa ne odgovara... krug se zatvara.

"Suicid – samouništavajuće ponašanje je logičan izlaz iz situacije kada ne postoje druga sredstva da se prevaziđe kriza"*, koja se produbljivala godinama, tj. celoga života.

Radi se o istorijsko-društvenom proizvodu, žena "prirodno" ne može biti žena ("prirodno" = ne za sebe, već za druge). Ona otstupa od nametnute "prirode" (društveno uslovljene), postupa "vanprirodno", ne miri se sa situacijom, ne može izdržati to odstupanje, pada u depresiju, izvršava suicid. VRAĆA SE MAJCI ZEMLJI U NARUČJE...

Ovaj tekst je nastao iz potrebe da shvatim sebe u odnosu sa svojom majkom. Tada sam imala trideset godina i bilo mi je jasno da ako želim da počnem da upoznajem žene i odnose među ženama da mi je pre svega potrebno da krenem od najvažnijeg odnosa u našim životima. Tako se ovaj tekst stvarao iz razgovora sa drugaricama, u to vreme još uvek nije bilo ženskih radionica na kojima bismo mogle da razmenjujemo iskustva. Išla sam od jedne do druge drugarice i pitala ih koji su njihovi problemi sa majkama. Čitala sam prve feminističke knjige koje su nastale o ovom pitanju. Kada je bio napisan, tekst sam shvatila kao instrument koji bi kćerkama mogao da da mogućnost da se oslobode ograničenja koje nam majke u nama i majke u majkama donose – kao jedan od instrumenata oslobođenja nas samih i naših majki.

– 'budi svoja i samostalna' – moja majka samo deklarativno, zbog komšija, očekuje da se ja udam.

– 'trči, juri, snalazi se'.

– 'nemoj da se stidiš što sam ti ja majka' – jer su drugi držali da ona ne valja jer nije bila kao i druge majke.

– 'bori se za život' – ali tetka mi je davala mrvice a mama nije imala vremena ni za mrvice.

Ovo je pesma za ženu koja pere sudove.