Fizičko i seksualno zlostavljanje je deo svetskog političkog procesa koji obezvlašćuje ljude. Tako se žene i deca (muška i ženska) dovode u stanje nemoći da bi bila lakše kontrolisana, poslušna, da mrze sebe i imaju strah od autoriteta. Ako joj već dvadeset godina muž lomi dušu i kosti, gde će završiti ženina koncentracija, inteligencija, angažovanost za život oko sebe? Umotana u sramotu i krivicu kako će postati subjekt svog života? Sve dokle moraju da ćute i nikom ne govore, žrtve nasilja su dobar potencijal za manipulaciju političara. Nasilje proizvodi mržnju. Ono stvara jedan opšti strah i gubitak kontrole. Došla sam do nule.

Ako su svaka treća devojčica i svaki sedmi dečak preživeli seksualno zlostavljanje to će ih već u mladosti pripremiti da nemaju svoje mišljenje, da prestanu da pitaju šta je istina i biće im teško da donose svoje odluke. Autoriteti koji su ih prevarili, očevi dok su ih iskorišćavali oduzimali su im moć kontrole i odlučivanja. Dečak žrtva incesta je rekao "Živim smrznut od besa i paralizovan u vremenu". Žrtve koje su izolovane i smrvljene od prisile da ćute, kakvu društvenu promenu one mogu inicirati? Ako nasilnici nikad nisu proglašeni krivima, ako žrtve ne mogu govoriti i donositi odluke za same sebe, o kakvoj demokratiji da razgovaramo? Sve dok društvene institucije ne obezbede siguran javni prostor u kome žrtve nasilja mogu da kažu sva svoja iskustva nasilja, ta država ne garantuje osnovna ljudska prava. Šta mi žene uopšte tražimo u ovom svetu.

Juče je u novinama pisalo da je u Zahumskoj ulici u Beogradu nađena devojčica od 14 godina iz Trebinja, puna modrica, posekotina, ugruvana, mrtva zavijena u čaršav. Ko će biti odgovoran za smrt? Samo će mnoge devojčice iz tog kraja biti uplašene. Budućim muževima i državnicima to već odgovara. Ne postoji krivica žrtve ili mrtvaca. Potrebno je da govorimo dok smo još žive.

Muško nasilje nad ženama su činovi sistematskog potčinjavanja, deo nepisanog društvenog programa o kontroli stanovništva - seksualno zlostavljanje dece isto tako. Najveći broj zlostavljanja žena i dece događa se u porodici - oko 85%, po statistikama iz celog sveta. Kada je prvi put u Ženski centar došao jedan od nasilnika-muževa držeći ženu za ruku da ne pobegne i dok nas je gledao sve kao da će nas ubiti tog trena, neke od nas smo tek tada shvatile šta znači izjava da je dom najopasnije mesto za žene.

Posle svih ratova u dva milenijuma tek u poslednjih deset godina ženskog pokreta stekle smo snagu da otkrivamo silovanja u ratu. Shvatile smo da ih je uvek bilo. I to je deo zavere protiv žena, deo političkog cilja da što je više žrtava nasilja koje ćute to je više kontrole nad ljudima. Živa sam, ali sam već 25 godina mrtva.

Kome pripada žensko telo? Toliki oblici seksualnog i fizičkog zlostavljanja pokazuju da neko drugi njime raspolaže. Skoro kao i teritorijom "neprijatelja". Sve društvene instance od roditelja do države, uzimaju pravo da ugrožavaju naša tela: svi državni programi o populacionoj politici koji propisuju koliko dece žena treba da rađa; svi roditelji koji tuku decu - od trenutka kada nas udare ispod suknje, ili viknu "skini se da dobiješ batine"; dečaci, kada nas vređaju procenjujući naš izgled, ili nas namerno guraju u autobusima; muževi, kada traže da uzimamo njihova imena... Kako hodamo i kako se oblačimo proizvod su tog nasilja; kako se gledamo u ogledalo, ako uopšte možemo, kako dodirujemo svoje telo dok se tuširamo. I tako na kraju tog procesa mržnje prema samoj sebi silovanje u braku postaje svakodnevnica žena koju one više ne dovode u pitanje. Nepostojanjem zakona o silovanju u braku i zlostavljanja u braku država legitimizuje nasilje nad ženama i potvrđuje da žensko telo pripada njima. A "oni", to su svi ostali samo ne mi žene.

Eto, odatle je počeo feministički pokret, od odluke žena da preuzmemo svoja tela i o njima mi počnemo da odlučujemo, da preuzmemo svoja imena i svoja znanja, od odluke da nasilje ne želimo i nećemo i da ćemo raditi sa raznih strana da ga eliminišemo.

Nasilje nad ženama prolazi kroz živote svih žena. Kada počnemo da shvatamo da mi nismo krive, da sramota nije u žrtvi nego u zločincu, kada počnemo da shvatamo da celi ženski rod deli isti početni status onda krećemo da mislimo politički i da povezujemo lično iskustvo sa društvenim procesom potčinjavanja žena. To se zove feministički pristup nasilju, i zbog tog političkog pristupa nasilju mnoge od nas smo odlučile da stvorimo SOS TELEFON ZA ŽENE I DECU ŽRTVE NASILJA. Bile smo rešene da menjamo svet tako što ćemo obezbeđivati uslove da žene izlaze iz ćutanja i da bol postane jezik u javnosti. Znale smo da je imenovanje nasilja politički govor i da patnju možemo da transformišemo u akciju. Rešene da menjamo zajednicu u kojoj živimo tako što ćemo omogućiti ženama da postaju jače, samostalnije i da počnu da govore i odlučuju o svom životu. To je sve važilo za nas same. Otvaranje SOS telefona je bio čin koji smo uradile za same sebe, tada smo mi prvi put počele da govorimo o svojim iskustvima nasilja i počele da stvaramo žensku instituciju za žene baš onakvu kako smo mi želele, bez patronaže muškaraca i države.

Tada nismo znale da ćemo biti svedokinje dugogodišnjeg rata. Ali sada znamo da su osnove nasilja u ratu zajedničke sa osnovama muškog nasilja. U oba slučaja određena teritorija se kontroliše zastrašivanjem. Nisu sve žene silovane, ali sve žene treba da se plaše silovanja, kao što i u ratu svi ljudi iz "neprijateljske" teritorije treba da se plaše smrti. Tako se preko straha kontroliše čitav jedan pol ili čitava jedna nacija. Ako je prvi princip u kući i u ratu kontrola strahom, drugi je održavanje ponosa osvetom. Tako smo u prvim godinama rata u vestima srpskih medija mogle čuti da nam "istorija daje za pravo da u odbrani prvi pucamo". Kada se muž vrati besan kući, kada vikne na nju još s vrata, kada je udari i baci na pod, tu je onda kraj, to je prvi čin rata. Tu počinje logika osvete nad slabijima, politika ugrožavanja drugog koji nema instrumente odbrane. To je on video u holivudskim filmovima, na prenosima skupštinskih zasedanja, na ulici. Kada je udari, tog trenutka prelazi granice njenog tela, ulazi u njen život kao da je ona njegovo vlasništvo. Tako počinju ratovi, sa prvim šamarom, jer on nikada nije naučio da su njegovo telo i njeno telo dva različita entiteta. Ugnjetene su uvek na raspolaganju tlačiteljima. Mnogi očevi, kao kad ulaze u osvojene gradove, ulaze u vagine svojih kćerki i zauvek im oduzimaju osećaj doma i roditelja. To je zločin za koji ni jedan muškarac u ovome gradu nikada nije bio osuđen. Incest je narušavanje ljudskih prava. Ukrao mi je dušu i telo. Ove rečenice u kurzivu su rekle žene kada su zvale SOS.

Kada su žene iz celog sveta počele da razmenjuju svoja iskustva o preživljenom nasilju, shvatile smo da ga ima užasno mnogo. Samo u ovoj zemlji u svakoj minuti muškarac siluje ženu, koliko je to seksualno zlostavljenih žena na svetu u toj istoj minuti? Zato je to politički program, da žene ćute, jer kad bi sve žene sveta progovorile to bi bio svetski skandal: milijarde žena bi bile na ulicama svih gradova i sela i sve bi moralo stati. Državnici više ne bi bili na svojim funkcijama, kapital više ne bi održavao svoj profit na eksploataciji žena, mnogi šefovi i direktori firmi, mnogi profesori naših gimnazija/srednjih škola/fakulteta bi morali da lete sa svojih funkcija. Kada bi žene imenovale sve svoje nasilnike, kada bi svaki čin nasilja zakonom postao zločin, kao što on u suštini jeste, onda bi morala da se raspusti svaka društvena institucija koja postoji u našoj zemlji, počevši od skupštine i vlade. Ovo nije fantazija, ovo je činjenica, SOS telefon beleži izjave žena o nasilju svojih partnera iz svake od postojećih ustanova.

Ntozake Shange

bez neposrednog uzroka

svaka 3 minuta jedna žena je pretučena

svakih pet minuta jedna

žena je silovana / svakih deset minuta

jedna devojčica je zlostavljena

ipak vozila sam se danas metroom

i sedela pored starca koji je

možda tukao svoju staru ženu

pre 3 minuta ili 3 dana / pre 30 godina

možda je silovao svoju ćerku a ja sam sedela

jer mladić u metroou

možda je tukao svoju mladu ženu

kasnije danas ili sutra

možda neću zalupiti vratima dovoljno

brzo / gurnuti dovoljno jako

svaka 3 minuta se to događa

ženska nevinost

nadolazi na njene obraze / lije iz njenih usta

iscepanih kao krpene lutke / usta

mestruacijom crvena & isečena / svaka

tri minuta rame

smrskano kroz zid & vrata rerne

stolice nabijene kroz grudni koš / vrela voda ili

provrela sperma ukrašava njeno telo

vozila sam se danas metroom

& kupila novine od

muškarca koji je možda

držao svoju staru damu pod

vrućom peglom / ne znam

možda on juri devojčice u

parku & dere njihove zadnjice

čeličnim šipkama / ne mogu da odlučim

šta on sve može da uradi ja samo

znam da svaka 3 minuta

svakih 5 minuta svakih 10 minuta / tako

sam kupila novine

tražeći oglas

otkriće / raskomadanog

ženskog tela /

žrtve nisu sve

identifikovane / danas su

gole i mrtve / odbijajući da

svedoče / jedna devojčica od 10 nije

sasvim čitava / uzela sam kafu

& ispljunula / pronašla sam

oglas / nije žensko plutajuće

naduto telo u reci / nije

dete koje krvari u

haustoru 59 ulice / nije beba

razbucana na podu

"postoji izvesna zabrinutost

da navodno pretučene žene

mogu početi da ubijaju svoje

muževe & ljubavnike bez

ikakvog neposrednog uzroka"

pljujem povraćam vrištim

sve imamo neposredne uzroke

svaka 3 minuta

svakih 5 minuta

svakih 10 minuta

svaki dan

ženska tela su nađena

u prolazima & spavaćim sobama / na vrhu stepeništa

pre nego što uđem u metro / kupim novine / popijem

kafu / moram da znam

da li si povredio

danas ženu

da li si tukao danas ženu

bacio dete preko sobe

da li su devojčicine gaćice

u tvom džepu

da li si povredio danas ženu

moram da pitam ova nepristojna pitanja

autoriteti zahtevaju od mene da

ustanovim

neposredni uzrok

svaka tri minuta

svakih pet minuta

svakih deset minuta

svaki dan

- ..."Žena mora da se ponaša onako kako to odgovara interesima porodice..."