Ovo poglavlje je moglo biti i posebna knjiga. Morali smo da odaberemo zdravstvene probleme od kojih oboleva veliki broj žena, ili pak one o kojima je teško dobiti odgovarajuće objašnjenje. Poglavlje obuhvata samo one zdravstvene probleme koji najčešće ili jedino pogađaju žene, a o kojima je na drugim mestima teško dobiti zadovoljavajući odgovor.

Uvod u ovo poglavlje, a i dalji tekst, predlaže i alteranativne načine lečenja kada je njih moguće primeniti – tehnike samopomoći i samolečenja.

Lekari opšte prakse smatraju da dobar, rutinski pregled podrazumeva niz pregleda, ispitivanja i postupaka. Ponekad ovi pregledi i ispitivanja mogu biti neprijatni, opterećujući, a u nekim slučajevima čak i nepotrebni. Sledeći predlozi mogu da pomognu u donošenju odluke da li se i kada podvrći nekom od ispitivanja.

Pre nego što pristanemo na bilo koji od dole pobrojanih pregleda ili ispitivanja treba svom lekaru postaviti sledeća pitanja:

1. Zašto je predloženi pregled potreban?

2. Koje su prednosti predloženog pregleda/ispitivanja u odnosu na druga?

3. Kako se obavlja predloženi pregled/ispitivanje?

4. Šta se oseća tokom i posle predloženog pregleda/ispitivanja?

5. Koje su opasnosti takvog pregleda/ispitivanja?

6. Da li su moguće negativne posledice predloženog pregleda/ispitivanja?

7. Šta se može dogoditi ukoliko ne prihvatite predloženi pregled/ispitivanje?

8. Koliko je lekar iskusan i vešt u obavljanju ovog pregleda? Na primer, koliko ih godišnje obavi? Iako nijedna lekarka ili lekar ne mogu da garantuju ishod nekog pregleda, ispitivanja ili zahvata, oni su dužni da o pregledu pruže sve važne i potrebne informacije. Ukoliko se pojavi sumnja ili potreba za širim informacijama treba zatražiti još nečije mišljenje.

Tokom fizikalnog pregleda trebalo bi da lekarka ili lekar tačno objasne šta rade i zašto to rade. To nam omogućava da bolje upoznamo i da naučimo nešto o svom telu, a to je i prilika da postavimo pitanja kojima bismo otklonili bilo kakve nesigurnosti. Ukoliko su lekarka ili lekar nestrpljivi ili žure treba izabrati druge koji imaju vremena i strpljenja. Za vreme pregleda lakše ćete se opustiti uz lekarku ili lekara koji saosećaju, i žele da saradjuju.

U okviru opšteg pregleda treba očekivati sledeće:

– pitanja o porodičnoj i ličnoj istoriji bolesti,

– pregled glave i vrata (uključujući oči, nos i grlo), pregled kože i noktiju,

– pregled dojki uz uputstvo o samopregledu,

– pregled srca i pluća stetoskopom,

– merenje krvnog pritiska i pulsa,

– pregled krvi, sedimentacije i celokupne krvne slike,

– određivanje visine šećera u krvi,

– test na gonoreju i sifilis,

– ispitivanje mokraće,

– merenje telesne težine,

– test po metodu Papanikolau,

– pregled trbuha,

– pregled male karlice i pregled rektalnog dela debelog creva.

Pregled trbušnih organa

Trebalo bi da lekar ili lekarka trbuh pregledaju dodirom, kako bi utvrdili da li postoje bilo kakvi znaci promena na jetri ili slezini i da provere da li postoji osetljivost leđa u predelu bubrega.

Ginekološki pregled uključuje pregled spoljašnjih i unutrašnjih polnih reproduktivnih organa. Lekarka ili lekar pregled izvode pomoću ruke (dodirom) i spekulumom (posebnim instrumentom za unutrašnji pregled). Ginekološki pregled podrazumeva i pregled unutrašnjih polnih organa preko debelog creva. Ukoliko se radi o prvom ginekološkom pregledu ovu činjenicu treba saopštiti lekaru. Bilo da se radi o prvom ili ponovljenom pregledu lekaru treba skrenuti pažnju na eventualne neprijatne momente u toku same procedure. Trebalo bi lekara zamoliti da pregled obavlja polako i objašnjavajući ono što radi. Pre ginekološkog pregleda ne treba zaboraviti da se isprazni mokraćna bešika.

Kod pregleda vulve lekarka ili lekar proveravaju da li postoji crvenilo, otok, promena boje ili povreda na spoljašnjim polnim organima. Takođe je pri pregledu potrebno utvrditi veličinu klitorisa (dražice), raspored stidnih dlaka i proveriti eventualno prisustvo stidnih vaši. Pregleda se i spoljašnje ušće vagine (rodnice) kako bi se ustanovilo da li postoje znaci oboljenja. Posle spoljašnjeg, pristupa se unutrašnjem pregledu. Prstom se pregledaju Bartolinijeve žlezde kako bi se utvrdilo da li u njima postoje ciste ili se iz njih cedi neki sadržaj, gnoj ili slično. Pitaće vas da li vam nekontrolisano otiče mokraća kada se zasmejete ili kašljete, što je znak ispadanja materice, rektocele ili cistocele.

Tada lekar/ka stavlja spekulum u vaginu, čime omogućava da njeni zidovi budu odvojeni, a deo unutrašnjih polnih organa dostupan posmatranju. Spekulum je od metala ili plastike i veoma je važno da bude temperature tela pre pregleda – ni hladan ni pregrejan. Zidovi vagine se pregledaju da bi se utvrdilo postojanje povreda, zapaljenja i ostalih mogućih promena. Pri ovoj proceduri pregleda se i grlić materice, koji je zahvaljujući upotrebi spekuluma postao vidljiv. Na grliću materice posmatraju se mogući znaci zapaljenja, povrede, promena boje, defekti sluznice ili izrasline. Sa grlića materice uzima se za pregled bris po metodu Papanikolau – utvrđivanje prisustva ili odsustva premalignih ili malignih ćelija i bris za mikrobiološki pregled – određivanje stepena čistoće vagine.

Kod nekih žena se pri uvođenju spekuluma javlja osećaj pritiska u predelu mokraćne bešike ili debelog creva. Da bi se ova neprijatnost odstranila ili ublažila potrebno je pokušati da se što više opuste mišići male karlice i trbuha. Ukoliko ovaj pokušaj ne uspe treba lekara/ku zamoliti da spekulum izvuče i ponovo ga stavi, odnosno zameni nekim manjim.

Posle pregleda spekulumom, lekar/ka dva prsta jedne ruke u rukavici stavlja u vaginu, dok drugu ruku postavlja spolja, na predeo donjeg dela trbuha. Na ovaj način, pritiskom spolja i iznutra, moguće je odrediti položaj i veličinu, oblik i konzistenciju materice, jajnika i jajovoda. Ovim postupkom se takođe može utvrditi postojanje osetljivosti ili bola.

Palpacija (opipavanje) materice uobičajeno je bezbolna, ali ovakav pregled jajnika često može da bude neprijatan. Jajnike je često teško napipati i laki bol koji se javlja pri pregledu je jedini pokazatelj da lekar/ka budu sigurni da su ih napipali.

Pregled rukom je lakši i prijatniji ukoliko žena uspe da potpuno opusti vratne, trbušne i leđne mišiće, da diše polako i duboko i da potpuno izdahne vazduh.

Kod rektovaginalnog preglada lekar/ka stavlja jedan prst u debelo crevo, a drugi u vaginu i na taj način može bolje da odredi stanje organa male karlice, kao što su jajnici, jajovodi i materične veze. Ovakav pregled isto tako omogućuje da se utvrde i moguće promene debelog creva. Nekim ženama ovaj pregled je veoma neprijatan, dok ga druge sasvim dobro podnose.

Neki lekari/ke obavljaju ginekološki pregled mnogo nežnije i veštije od drugih, a neke žene mogu tokom pregleda da se mnogo bolje opuste od drugih. Opuštanje se može vežbati primenom Kegelovih vežbi ili vežbanjem stavljanja tampona ili spekuluma kod kuće.

Poslednjih godina su mnoge žene otkrile prednosti pregleda rodnice i grlića materice koji same mogu da izvedu. Redovnim samopregledima žena može da nauči što je za nju i njeno telo “normalno”. Videće kako izgledaju smetnje koje ima, zatim boju, veličinu i oblik svog grlića kao i promene izgleda sluzi koja ističe iz grlića tokom menstrualnog ciklusa.

Dok samu sebe pregleda, žena vidi delove svog tela koje je zanemarivala ili kojih se bojala. Ukoliko pregled obavlja spekulumom žena ima utisak da i sama učestvuje u “tajni” tehnologije medicinskog pregleda što joj omogućava da povrati kontrolu nad svojim telom. Mnoge žene su načinile korak dalje deleći svoje iskustvo pri pregledima sa drugim ženama u okviru grupa samopomoći.

Tehnika samopregleda

Tehnika samopregleda je veoma jednostavna i zahteva samo nekoliko osnovnih stvari:

- izvor svetlosti koji se može usmeriti u željenom pravcu, najbolje baterijska lampa,

- spekulum,

- lubrikant – sredstvo koje omogućava kliženje (najbolje gel), ili jednostavno toplu vodu,

- ogledalo sa dugačkom drškom,

- sapun ili alkohol.

Trebalo bi da žena zauzme opušten položaj na odgovarajućoj podlozi, na podu ili kauču. Takođe se može zauzeti i sedeći položaj sa leđima naslonjenim na jastuk. Pošto je legla na leđa savijenih kolena i široko raširenih nogu, uzima spekulum koji je premazan gelom i zatvoren sa ručkom naviše i polako ga uvodi u rodnicu. Kada je spekulum postavljen, preko mehanizma ga otvara i gura spoljni deo nadole dok ne čuje zvuk koji obaveštava da je spekulum ispravno fiksiran.

Nekim ženama stavljanje spekuluma i pronalaženje grlića materice predstavlja priličan napor, pa da bi pregled bio prijatan treba duboko disati i polako rukovati spekulumom uz pomoć ogledala. Svetlo treba upraviti u ogledalo da bi se bolje videlo. Ako je spekulum dobro postavljen moguće je istovremeno videti nabore rodnice i grlić materice, koji je ružičast, vlažan i loptast. Grlić materice u trudnoći je boje mastila, a u menopauzi ili kod žena koje doje može biti sasvim bled. U zavisnosti od vremena menstrualnog ciklusa u kojem se žena nalazi izlučena sluz iz grlića može biti bela i kremasta, ili providna i rastegljiva. Učeći šta je za nju “normalno” žena će lakše moći da utvrdi promene koje ukazuju na ovulaciju, trudnoću ili infekciju.

Spekulum se može iz rodnice ukloniti otvoren ili zatvoren, prema tome kako se žena odluči. Posle upotrebe, spekulum treba oprati sapunom ili alkoholom i skloniti do sledeće upotrebe.

Uzimanjem brisa po metodu Papanikolau se određuje prisustvo atipičnih ćelija rodnice, matrice i grlića materice. To je najsigurnija metoda kojom se utvrđuje postojanje promena na grliću materice. Da bi se uzeo bris za Papanikolau, tokom pregleda pomoću spekuluma, štapićem se uzima uzorak sa strana i iz kanala grlića. Tom prilikom žena može osećati lagano grebanje. Uzeti bris se razmazuje na mikroskopsko stakalce i “fiksira" da bi se zastitio od oštećenja, pošto se ovi uzorci šalju na dalje ispitivanje u laboratoriju.

Kiretaža je postupak u lečenju koji se često primenjuje kod krvavljenja iz materice, posebno kod hitnih slučajeva. Takođe se koristi i kao dijagnostička metoda kod sumnji na različita oboljenja materice (polipi, maligna oboljenja) ili u okviru ispitivanja kod sumnje na maligna oboljenja grlića matrice. Kiretaža se izvodi i u preventivne svrhe da bi se sprečila infekcija posle nekompletnog pobačaja ili posle porođaja kada delovi posteljice zaostanu u materici. U dijagnostičke svrhe kiretaža se sve više zamenjuje vakuum aspiracijom ili biopsijom endometrijuma (unutrašnji sloj materice).

Mnogi lekari se još uvek radije odlučuju za kiretažu u bolničkim uslovima, jer uz primenu opšte anestezije postižu potpuno opuštanje mišića male karlice što im omogućava detaljan pregled organa smeštenih u njoj. Ukoliko precizan pregled nije neophodan, intervencija se može obaviti i ambulantno uz upotrebu lokalne anestezije, što smanjuje rizik koji sobom nosi svaka opšta anestezija.

Kiretaži prethodi postupak kojim se proširuje spoljašnje ušće materice uz primenu serije dilatatora različitih prečnika. Posle proširenja spoljašnjeg ušća, lekar/ka kroz grlić u šupljinu materice uvlači dug i tanak instrument koji na vrhu ima oblik kašike kojim se odstranjuje unutrašnji sloj materičnog tkiva. Ako je potrebno, tkivo iz materice, se šalje na dalja laboratorijska ispitivanja. Celokupna procedura dilatacije i kiretaže traje od pet do petnaest minuta.

Kiretaža je uvek praćena slabim krvavljenjem, neki put uz izbacivanje parčića tkiva, a često je propraćena i grčevima u donjem delu stomaka. Sve ove promene mogu potrajati i nekoliko dana.

Ovu intervenciju prate rizici od infekcije, obilnog krvavljenja, probijanja materice ili susednih organa, a takođe i komplikacije vezane uz anesteziju.

Zamena za kiretažu je aspiracija endometrijuma. Ova metoda podrazumeva postavljanje male kanile u grlić materice i usisavanje sadržaja iz šupljine materice na principu negativnog pritiska. Endometrijalna aspiracija se radi ambulantno, najčešće uz primenu lokalne anestezije. Propratne pojave ove intervencije su blagi ili srednje jaki bolovi u donjem delu stomaka.

Biopsija je vrsta pregleda u toku kojeg se uzima delić tkiva iz organa koji se šalje na mikroskopski pregled, a ima za cilj postavljnje tačne dijagnoze.

Kod biopsije grlića materice uzorak tkiva se uzima sa promenjenih površina sluznice koje su otkrivene prilikom ginekološkog pregleda grlića materice pomoću optičkog aparata – kolposkopa. Tkivo se uzima pomoću instrumenta koji liči na štipaljku, sa jednog ili više mesta na grliću. Biopsija se radi ambulantno, bez anestezije. U toku biopsije žena ima osećaj grebanja, a moguće je i tačkasto krvavljenje posle zahvata.

Za endometrijalnu biopsiju koristi se isti instrument kao kod kiretaže (kireta), kojim se iz materične šupljine uzima uzorak tkiva. Ovaj postupak se takođe najčešće obavlja ambulantno.

Kolposkopija je pregled koji se vrši pomoću optičkog aparata kolposkopa, instrumenta kojim se pregledaju zidovi rodnice i grlića materice da bi se pronašli eventualni poremećaji na sluznici ovih organa. Kolposkopija je preciznija metoda od ispitivanje brisa po metodu Papanikolau, jer njenom primenom je moguće tačno prepoznati delove sluznice sa nepravilnim rastom ćelija. Ovaj pregled je veoma koristan i kod pojave neregularnog krvavljenja. Dragocen je postupak i kod dijagnostikovanja i praćenja posebnih vrsta karcinoma rodnice i grlića tzv. DES adenokarcinoma izazvanog primenom jednog snažnog sintetskog kortikosteroida.

Kolposkopija se izvodi jednostavno i to u ambulantnim uslovima. Ne izaziva nikakve smetnje, niti posledice.

Konizacija je medicinski zahvat koji se koristi u dijagnostičke i u terapijske svrhe. Ovim postupkom se odstranjuje sa grlića materice deo tkiva u obliku konusa. Konizacija se najčešće preporučuje ženama sa jako izraženom displazijom sluznice (nenormalan rast ćelija) grlića materice ili ženama kod kojih su pronađene maligne ćelije iste lokalizacije. Konizacija u dijagnostičke svrhe može biti i terapijska ako se njome odstrane svi delovi maligno promenjenog tkiva.

Konizacija kao veliki hirurški zahvat se radi u bolnici pod opštom anestezijom. Na mestu gde je tkivo skinuto u obliku konusa, na mestu šavova ili kauterizacije moguća je pojava ograničene infekcije ili kratkotrajnog krvavljenja. Ako je intervencijom uklonjeno više sekretornih žlezda koje normalno luče sluz, može se razviti neplodnost kao posledica smanjene količine sluzi u grliću materice.

Konična biopsija grlića materice se može zameniti lečenjem laserom područja koja su zahvaćena patološkim promenama. Laserska tehnika izaziva manje komplikacija i obezbeđuje brzo lečenje. Međutim, laser uništava tkivo čime su onemogućene dalje laboratorijske pretrage.

Šilerov test se izvodi pomoću jodnog rastvora i primenjuje se onda kada se žele odrediti mesta na grliću ili rodnici sa kojih će se biopsijom uzeti tkivo za dalje pretrage. Normalno tkivo obojeno jodnim rastvorom dobija tamno mrku boju, dok se bolesno tkivo ne prebojava.

Kauterizacija podrazumeva uništavanje bolesnog tkiva primenom hemikalija kao što je srebro nitrat ili primenom elektrokautera, električnog instrumenta koji se zagreva. Ovaj postupak se koristi u lečenju displazija, ograničenog malignog procesa ili defekata sluznice grlića materice. Ponekad se kauterizacija primenjuje u lečenju hroničnog zapaljenja grlića materice, izraslina rodnice ili spoljašnjih polnih organa i endometrioze koja je zahvatila grlić ili rodnicu. Intervencija se obavlja ambulantno, najbolje odmah posle prestanka menstrualnog krvavljenja. Lekar/ka stavlja spekulum i kroz njega radi kauterizaciju bolesnih mesta. Primena ovog postupka ne zahteva upotrebu anestezije, pošto je potpuno bezbolna. Na mestu na kojem je rađena kauterizacija se formira krasta ispod koje raste normalno tkivo. Krasta otpada posle otprilike nedelju dana, a potpuno ozdravljenje nastupa posle sedam do osam sedmica. Propratne pojave uključuju otok grlića, opšte smetnje (slabost, zamor) u toku dve do tri sedmice, infekciju ili neplodnost ukoliko dođe do ostećenja žlezda u grliću.

Krioterapija podrazumeva primenu tečnog azota u cilju otklanjanja obolelog tkiva smrzavanjem. Radi se ambulantno i traje samo nekoliko minuta. Krioterapija izaziva znatno manje oštećenje ušća grlića materice nego primena kauterizacije. Ipak, može da izazove izvesne prolazne smetnje, npr. promenu sluzi u kanalu grlića.

Posle kauterizacije ili krioterapije ne treba se ispirati, upotrebljavati tampone i treba se uzdržati od seksualnih odnosa deset do petnaest dana, odnosno dok traje proces lečenja.

Lečenje laserom se često primenjuje kao zamena za lečenje metodom konizacije, kauterizacije ili krioterapije. Sastoji se u primeni laserskih zraka u cilju uništavanja malih polja bolesne sluznice grlića. Laserom se okolne zdrave ćelije vrlo malo ili uopšte ne oštećuju. Primena lasera uglavnom ne izaziva krvavljenje na mestu intervencije i omogućava brzo zaceljenje. Nažalost, s obzirom da je ova metoda novijeg datuma njena primena je uglavnom vezana za veće bolnice, medicinske centre ili dobro opremljene privatne ordinacije. Međutim, činjenica je da bi primena lasera mogla da zameni sve napred navedene procedure.

Posle intervencije laserom, treba imati u vidu da pregled metodom Papanikolau više nedelja može biti pozitivan na atipične ćelije.

Laparoskop je instrument cevastog oblika snabdeven izvorom svetlosti koji se kroz mali rez ispod pupka uvodi u trbušnu duplju i omogućava lekarima da posmatraju matericu, jajovode i jajnike.

Laparoskopija je korisna u postavljanju dijagnoze cisti jajnika, vanmaterične trudnoće, neplodnosti, neobjašnjenih bolova u trbuhu, izraslina, endometrioze ili u otkrivanju spirale koja je probila matericu. Upotrebljava se i pri primeni nekih od tehnika sterilizacije žena. Laparoskopija se izvodi u bolničkim uslovima uz primenu opšte ili lokalne anestezije. Pre uvođenja laparoskopa, lekar/ka će uduvati u stomak ugljen dioksid da bi se creva razišla i da bi se omogućila bolja vidljivost organa male karlice. Ako se zahvat radi pod lokalnom anestezijom može da se oseti neprijatan pritisak ili naduvenost. Bol ispod rebara u prvih nekoliko dana posle laparoskopije posledica je postepene resorpcije uduvanog gasa.

Neophodno je obavestiti se o vrsti anestezije koja će se primeniti kao i o vrsti operacije koja će biti izvedena. Pre operacije, osobi koja je zadužena za izvođenje anestezije treba postaviti sledeća pitanja:

1. Koji oblik anestezije će biti primenjen?

2. Zašto je izabran baš taj oblik anestezije?

3. Kako će anestezija biti data?

4. Kako ćete se osećati posle anestezije?

5. Koji su rizici, a koje prednosti izabrane anestezije u odnosu na druge oblike?

Ne treba zaboraviti da se anesteziologu saopšte obaveštenja o bilo kojoj vrsti alergijskih reakcija na lekove, o reakcijama na prethodne anestezije, kao i o lekovima koji se uzimaju i o bolestima od kojih se bolovalo ili boluje.

Suština anestezije je blokiranje bola. Postoje tri tipa anestezije: opšta (bolesnica je bez svesti); regionalna ili konduktivna (uključuje spinalnu i epiduralnu) kod koje je bolesnica budna, ali su pojedini delovi tela, najčešće donji, neosetljivi; i lokalna kod koje je samo deo koji se operiše neosetljiv na bol. Kod opšte anestezije u otklanjanju bola blokirane su strukture mozga koje prepoznaju bol. Kod regionalne i lokalne anestezije blokirani su signali koji se šalju u kičmenu moždinu i mozak sa mesta koje je anestezirano.

Postoji više vrsta opšte anestezije u zavisnosti od načina na koji se izvodi. To su tzv. intravenska (anestetik se daje u venu), inhalaciona (anestetik se primenjuje udisanjem) ili kombinovana (intravenska i inhalaciona). Pre svake od navedenih vrsta anestezije daju se lekovi kojima se postiže opuštanje, što celu procerduru čini lakšom. Posle opšte anestezije može se javiti muka, vrtoglavica ili konfuzija, koje traju od nekoliko sati do nekoliko dana. Veoma retko, otprilike na 20. 000 izvedenih slučajeva komplikacije mogu da izazovu paralizu ili smrtni ishod.

Spinalna anestezija najčešće se izvodi ubrizgavanjem lokalnog anestetika u kanal kičmene moždine. Time se postiže neosetljivost nogu, male karlice ili delova tela iznad ovih struktura što zavisi od dela tela koji se operiše. Spinalna anestezija se najčešće koristi za operacije organa trbušne duplje.

Propratna pojava izazvana primenom spinalne anestezije je najčešće glavobolja, koja ponekad traje više dana.

Epiduralna anestezija se izvodi kontinuiranim ubrizgavanjem anestetika u najniži deo kičmenog stuba čime se blokiraju nervni završetci koji inervišu velike površine tela, noge, međicu, mišiće i organe male karlice. Ovaj vid anestezije primenjuje se kod porođaja i operacija na završnom delu debelog creva ili polnim organima.

Kod lokalne anestezije se ubrizgava tečnost ili nanosi žele, u ili na predeo na kome se želi izvršiti najčešće neki ograničeni hirurški zahvat. Ovde se radi o blokadi specifičnog živca koji inerviše deo na kome se izvodi intervencija.

Stidne vaši su posebna vrsta insekata, koji žive na dlakama stidnog predela, a vrlo retko na dlakama grudi, ruku, trepavicama ili obrvama. Zaraza se prenosi intimnim fizičkim kontaktom ili preko posteljine, peškira i odeće koje je koristila zaražena osoba.

Glavni simptom je nepodnošljiv svrab genitalnog predela ili drugih delova koji su zahvaćeni vašima. Dijagnoza se lako postavlja jer su ovi paraziti vidljivi golim okom.

Mada je teško, treba izbegavati češanje jer se na taj način stidne vaši mogu preneti i na druge delove tela. Ponekad snažno i dugotrajno češanje omogućava razvoj prave bakterijske infekcije. U lečenju stidnih vaši kod nas se najčešće primenjuje Gamex gel. Zaraženi delovi tela se namažu gelom, i tako namazani ostaju tri dana, a zatim se gel odstrani pranjem. Postupak treba ponoviti posle osam dana. Može se pokušati i alternativno lečenje boravkom u veoma toploj sauni. Takođe je veoma važno da se istovremeno leče sve osobe sa kojima je zaražena osoba dolazila u kontakt (muž, prijatelj, članovi porodice), bez obzira da li imaju ili nemaju simptome zaraze. Važno je da se posle primene leka promeni krevetnina, veš, odeća i peškiri, jer iako odrastao parazit ugine za 24 časa od prestanka kontakta sa ljudskim telom, njegova jajašca žive još šest dana nakon tog vremena. Upotrebljavane stvari treba što pre dati na hemijsko čišćenje ili oprati u ključaloj vodi. Svrab može potrajati još nekoliko dana po izlečenju, posebno ako je koža nadražena češanjem. Preparati koji sadrže ekstrakt aloje mogu da ublaže neprijatan osećaj svraba. Predrasuda je da su stidne vaši bolest prljavih osoba, svaka žena se može zaraziti ovim parazitom bilo kad i na bilo kojem mestu. Isto tako se vrlo jednostavno i brzo može i izlečiti. Zarazu stidnim vašima ne treba doživljavati kao ličnu sramotu.

Šugu izaziva mali parazit koji ispod površinskog sloja kože iskopa brazde u kojima polaže jaja i odlaže svoj izmet izazivajući intenzivan nadražaj. Najčešći znaci oboljenja su intenzivan svrab, koji je naročito jak noću i sitne, crvene bubuljice ili brazgotine koje se nalaze na koži između prstiju na rukama, ispod dojki, na trbuhu, oko polnih organa i zglobova. Češanjem se izazivaju povrede kože, pa se na pozleđenim mestima vide ogrbotine i krastice. Vrlo česte komplikacije su sekundarne bakterijske infekcije.

Šuga je veoma zarazna. Prenosi se dodirom, seksualnim kontaktom, preko posteljine, peškira, odeće, čak i preko nameštaja. Razvoj bolesti može trajati mesec dana, pa i duže. Za to vreme mogu da se zaraze sve osobe sa kojima je inficirana osoba bila u kontaktu.

Otkrivanje šuge može biti prilično teško, jer promene na koži liče na niz drugih bolesti kao što su ekcem, alergijske reakcije ili neke druge kožne bolesti.

Šuga se leči Gamex gelom ili emulzijom i emulzijom benzil benzoata. Uveče posle kupanja se osim glave i vrata namaže celo telo gelom ili emulzijom. Sledećeg jutra se sve opere. Postupak se ponavlja trećeg i petog dana od početka lečenja. Lečenje se primenjuje i na sve osobe koje su bile u bliskom kontaktu sa obolelom. Važno je da se posteljina, peškiri, odeća i ostali predmeti, operu vrelom vodom i ispeglaju.

Treba znati da, svrab može da potraje još nekoliko dana ili nedelja posle lečenje i najčešće je posledica preosetljivosti kože kojoj je potrebno izvesno vreme da se nadražaj smiri. Kozmetički krem koji sadrži ekstrakt aloje može da pomogne u ovakvim situacijama.

Cervicitis je izraz kojim se označava zapaljenje ili infekcija grlića materice. Većina rezultata pregleda brisa metodom Papanikolau označena je kao cervicitis, ali to ujedno ne znači da se radi o pravom oboljenju ili poremećaju. Zapaljenje grlića materice uvek je prisutno kod infekcija vagine, bolesti koje se prenose seksualnim kontaktom ili kod oboljenja organa male karlice. Ovo oboljenje javlja se kada dođe do povrede tkiva prilikom nameštanja spirale, abortusa ili porođaja. Ako se ne leči, zapaljenje grlića materice može da izazove neplodnost, pošto pojačano lučenje sluzi onemogućava prolazak sperme.

Subjektivne i objektivne smetnje zavise od jačine i dužine trajanja bolesti. Obično se javljaju smetnje u vagini i bolovi pri seksualnom odnosu. Takođe je čest bol u donjem delu trbuha i/ili postoji nagon za čestim mokranjem. Kod jakih zapaljenja javlja se i povišena temperatura.

Postavljanje dijagnoze

Na dodir cerviks je osetljiv i povećan, a pri pomeranju se javlja nelagodan osećaj. Ukoliko se samopregled vrši spekulumom, vidi se da je grlić crven i lako natečen. Ako je zahvaćen samo kanal grlića nema vidljivih promena, ali se primećuje žućkasti iscedak iz spoljašnjeg ušća grlića. Ginekološki pregled kod lekara/ke je potreban da bi se odredio uzrok bolesti.

Lečenje

Kod zapaljenja grlića materice se primenjuju antibiotici zavisno od uzroka bolesti. Antibiotici se prepisuju u obliku kapsula, tableta ili injekcija. Vrsta antibiotika se bira prema uzročniku zapaljenja. Kod hroničnog toka bolesti neki put se kao krajnje metode primenjuju elektrokauterizacija ili krioterapija. Treba imati na umu da ove metode, iako su veoma uspešne, u sebi nose opasnost po plodnost žene.

Alternativne metode lečenja

Ukoliko su simptomi blagi, a ne postoji zaraza koja se prenosi polnim putem ili zapaljenje organa male karlice, može se primeniti lečenje ispiranjem biljnim čajevima ili vitaminom C. Tableta vitamina C od 500 mg rastvori se u četvrt litra vode i tim rastvorom se tušira grlić tokom tri do četri nedelje. Radi ubrzavanja izlečenja i jačanja odbrambenog sistema organizma vitamin C treba i piti u dozama od 500–1000 mg na dan. Takođe je iz istih razloga dobro uzimati i preparate cinka (25 mg/dan) i vitamina E (400 mg/dan). Vitamin E se može primeniti i lokalno, direktno na grlić.

Žena treba da se što više odmara i da se dobro hrani nezavisno od načina lečenja koje se primenjuje. Za vreme menstruacije ne treba koristiti tampone.

Ovo stanje je prilično često. Radi se o prerastanju tkiva cervikalnog kanala na vaginalni deo grlića materice. Grlić je crven i sočan, mek pri dodiru. Ova pojava ne iziskuje lečenje, sem u slučajevima kada za posledicu ima infekciju.

Većina žena nema nikakve simptome, a ako se i jave najčešće se radi o nešto povećanoj sekreciji iz vagine.

Cervikalna erozija ili erozije su manji ili veći defekti tkiva na grliću, oko njegovog spoljašnjeg ušća. Ove promene protiču bez ili sa minimalnim simptomima.

Dijagnoza

Prvi korak u dijagnostici je uzimanje brisa po metodu Papanikolau. Ukoliko se ovim pregledom dokažu atipične ćelije treba uraditi biopsiju radi daljeg mikroskopskog pregleda. Biopsijom će se utvrditi da li je u pitanju samo defekt tkiva ili se radi o malignitetu.

Lečenje

Obično nije potrebno lečenje, ukoliko nije prisutna infekcija. Ipak, stručnjaci često predlažu kauterizaciju ili krioterapiju, koja nije potrebna ukoliko je nalaz urađen metodom Papanikolau normalan.

Polip grlića materice liči na svetlocrvenu cevastu izraslinu koja viri iz kanala grlića. Javlja se izolovano ili u grupi. Ova tvorevina je, u stvari, višak tkiva grlića materice. Polipi su inače vrlo česti i razvijaju se kao posledica odbrane organizma u toku infekcije grlića ili u toku trudnoće kao posledica hormonalnih promena koje u grliću stimulišu povećan rast tkiva. Krvavljenja izazvana kontaktom tokom polnog odnosa, ispiranja ili pregleda često su jedini simptom. Polipi ponekad krvare tokom trudnoće. Do krvavljenja dolazi jer polipi u svojoj strukturi imaju veliki broj krtih krvnih sudova.

Lečenje

Nije obavezno lečenje polipa dok su mali i ako ne krvare, dovoljna je kontrola, bilo samopregledom ili kod lekara. Ukoliko počnu da rastu ili krvare treba ih ukloniti. Polipi grlića materice veoma retko su maligni. Izuzetno u nekim slučajevima polipi mogu da liče na malignitet grlića i izazivaju slične simptome. Tada treba napraviti bris metodom Papanikolau i biopsiju kako bi se isključila sumnja na maligno oboljenje.

Polipi se otklanjaju ambulantno. Lekarka ili lekar zavrnu peteljku polipa i izvrše kauterizaciju baze. Međutim, ako je polip veliki ili postoji više njih intervenciju treba uraditi u bolnici. Neki put i posle otklanjanja polipi mogu ponovo da porastu.

Leukoplakija predstavlja pojavu koja se manifestuje u obliku belih mrlja na sluznici. Sem na grliću javlja se i na sluznici obraza i vagine. Ove promene su, u stvari, reakcija organizma kojom želi da spreči dalje širenje bolesnog procesa. Stav lekara je da bez obzira na mikroskopski nalaz, leukoplakiju treba odstraniti jer njena pojava može da bude znak početka malignog oboljenja.

Izraz displazija označava nenormalan rast ćelija koji može zahvatiti ćelije sluznice cerviksa. Ove promene ne daju nikakave simptome i uobičajeno se otkrivaju pri rutinskom pregledu.

Displazija nije maligno oboljenje i gotovo nikada ne prelazi u malignitet. Mnoštvo ćelija različite razvojne starosti suštinske su promene strukture površinskog sloja sluznice, zbog čega je vrlo često teško postaviti dijagnozu, a odluke o lečenju mogu biti kontroverzne. Najčešće ove promene spontano nestaju. Međutim, stanje ipak treba brižljivo pratiti kroz ponovljene preglede i uzimanjem brisa po metodu Papanikolau.

Poslednjih godina, saznanja u medicini govore da je displazija grlića materice najverovatnije izazvana virusom, tzv. humanim papiloma virusom.

Prevencija

1. Potrebno je da se prati stanje pomoću ponovljenih pregleda metodom po Papanikolau i ostalih analiza. Izbor kontracepcije, gde se prednost daje mehaničkim sredstvima (kondom, spirala, dijafragma) nad hormonskim (pilula), može preduprediti pojavu displazije ili čak i malignitet.

2. Neke bolesti koje se prenose polnim putem utiču na pojavu promena na grliću materice. Adekvatnom zaštitom žena može izbeći komplikacije. (Vidi poglavlje ”Bolesti koje se prenose polnim putem”.)

3. Hrana bogata vitaminom C ili uzimanje vitamina u tabletama takođe su zaštita od pojave displazije grlića materice ili maligniteta. Posle utvrđivanja promena na grliću pokazalo se korisnim uzimanje folne kiseline (10 mg/dan) i vitamina C (1000 mg/dan) da bi se postigla normalizacija nalaza.

4. Do sada ne postoji dovoljan broj ispitivanja o uticaju okoline i zanimanja na pojavu navedenih oboljenja grlića materice, što ne znači da su ovi faktori zanemarljivi. Takođe nije dovoljno ispitana i eventualna uloga partnera u nastanku ovih procesa. Neophodno je da žene zahtevaju da se ispitivanja usmere u ovom pravcu.

Faktori rizika kod oboljevanja od displazije ili raka grlića materice

Još uvek nisu poznati uzroci koji izazivaju pojavu rasta atipičnih ćelija grlića materice koje nazivamo displazija i rak.

Ipak, izvesni momenti se mogu označiti kao povišeni faktori rizika u nastanku ovih bolesti.

1. Ukoliko žena ima infekciju virusom herpesa ona spada u grupu visokog rizika. Virus herpesa, pored ostalih promena, može da uzrokuje i pojavu malih nevidljivih promena na grliću. Ispitivanja su pokazala da je infekcija virusom herpesa nesumnjivi učesnik u pojavi raka grlića materice.

2. Najnovija ispitivanja ukazuju da belančevinasta materija koja se nalazi u spermi može, takođe, kod nekih žena dovesti do promena u izgledu ćelija cerviksa. Žene kod čijih je partnera otkriven rak penisa takođe spadaju u grupu visokog rizika.

3. Dugotrajna upotreba sintetskih hormona u lečenju ili zaštiti od neželjene trudnoće povećava mogućnost razvoja displazije ili raka, zato što povećava osetljivost grlića na infekciju virusom herpesa.

4. Pušenje, takođe, spada u faktore rizika.

5. Rano započinjanje seksualnih odnosa povećava opasnost od pojave displazije ili raka. Ovo se objašnjava činjenicom da ćelije polnih organa žene u toku puberteta trpe promene koje prouzrokuju stvaranje grublje strukture koja je manje osetljiva na povrede. Ako se polni život započne pre nego što su se pomenute promene odigrale, tkivo polnih organa je mnogo osetljivije, a stalna mikro povređivanja mogu da prouzrokuju ćelijske promene.

6. Visoki rizik nosi i veći broj seksualnih partnera, bilo da ih ima žena, njen partner ili oboje. Upotreba prezervativa smanjuje opasnost.

7. Rad u sredini u kojoj dolazi u kontakt sa kancerogenim materijama (rudnici, tekstilna, metalna i hemijska industrija), takođe je opasan za razvoj bolesti.

8. Takođe, žene koje žive u siromaštvu u mnogo većem procentu oboljevaju od displazije i raka grlića materice.

Dijagnoza

Pregled po metodu Papanikolau je prvi korak ka postavljanju dijagnoze. Takođe se u dijagnostičkom postupku primenjuje i kolposkopija. Ako se uoče nepravilnosti u rastu ćelija, primenjuje se dijagnostička biopsija. Ove dve metode se i kasnije koriste kod kontrolnih pregleda.

Lečenje

Lečenje displazije zavisi od stepena promena na ćelijama. Važno je da žena dobije odgovarajuće lečenje za svoje stanje, a da se pokušaju izbeći nepotrebni i neodgovarajući tretmani i hirurški zahvati. Nije suvišno zatražiti mišljenje više stručnjaka pre konačnog pristanka na predloženi način lečenja.

Važno je da od početka lečenja budu izabrani lekarka ili lekar koji su vešti specijalisti sa iskustvom. Za početnu fazu lečenja se može izabrati princip posmatranja uz redovne kontrolne preglede, da bi se potom pristupilo lečenju primenom krioterapije ili lasera.

Moguće je i lečenje elektrohirurškim otklanjanjem promena. To je metod kojim se koristeći struju niske voltaže i visoke frekvencije odstranjuje bolesno tkivo sa grlića materice. Potom se odstranjeno tkivo šalje na patohistološki pregled. Osnovna prednost ovog zahvata je njegovo istovremeno i dijagnostičko i terapijsko dejstvo. Intervencija se obavlja pod lokalnom anestezijom, dobro se podnosi i u običnim slučajevima dovodi do brzog izlečenja.

Većina opisanih terapijskih metoda je neprijatna, a veoma često praćena i bolovima, pa se preporučuje da žena ne upotrebljava tampone za vreme menstruacije, da se ne ispira i da izbegava seksualne odnose najmanje tri nedelje posle intervencije. Na taj način bolovi brže prolaze i smanjuje se mogućnost infekcije.

Konizacija uključuje opasnost od neplodnosti. Histerektomijom žena trajno gubi mogućnost rađanja. Obe operacije su namenske i njima se spasava život žene.

U doba adolescencije kada počinje razvoj dojki, devojke imaju oprečan odnos prema ovoj pojavi, istovremeno su zadovoljne i stide se. Brine ih da li će dojke biti suviše velike ili suviše male, lepe ili ružne. Obično, u tim godinama, neke devojke uvlače prednji deo grudnog koša ili ga prikrivaju odećom želeći da se ne primeti da njihove grudi sazrevaju, dok druge, pak, u prslučiće stavljaju podmetače ili oblače tesne džempere kako bi istakle svoje grudi. Vrlo često se slika o sebi stvara na osnovu sopstvenog odnosa prema dojkama ili reakciji okoline na njih. Ove reakcije su često zbunjujuće i oprečne i za odraslu ženu, a kamoli za tinejdžerku. Mnoge žene su otkrile da im sopstvene dojke mogu priuštiti zadovoljstvo isto toliko kao i onima koji ih posmatraju ili sa kojima vode ljubav. I samim dodirivanjem dojki puno žena može postići orgazam. Međutim, u mnogim situacijama dojke mogu opteretiti ženu i učiniti je nezadovoljnom. Dojke, takođe, mogu postati i uzrok strahovanja od bolesti ili mogućnosti jedne ili obe dojke.

Ova pozitivna i negativna osećanja mogu biti potencirana postojećom društvenom zaokupljenošću ženskim grudima. Sa svih strana nas gledaju izazovne fotografije obnaženih dojki sa reklamnih panoa, ilustrovanih časopisa, dnevnih novina... Ove fotografije reklamiraju sve, od automobila do viskija. Takođe, grudi mogu biti jedan od razloga da li će žena sačuvati ili izgubiti posao. Mnogi muškarci sebi dozvoljavaju da zvižde, bulje ili čak dodiruju grudi ženama. Seksualni kontekst često otežava da žena o svojim dojkama razmišlja kao o funkcionalnom delu svoga tela.

Ženske grudi su svih mogućih veličina i oblika – velike, male, čvrste, opuštene, smežurane. Takođe, nije retka pojava da jedna žena ima dve i po obliku i po veličini različite dojke. Bradavice mogu biti ispupčene ili uvučene. Areola, deo koji okružuje bradavicu, može biti širi ili uži, tamniji ili svetliji, i na njemu se nalaze sitne grumuljice smeštene ispod same površine kože. Ponekad oko ivice areole rastu retke duge dlake.

Individualne razlike i promene na dojkama koje nastaju starenjem ili u toku menstrualnog ciklusa, često izazivaju nepotreban strah kod žena. Nažalost, žene obično nisu dovoljno obaveštene o tome šta je prirodno a šta ne, šta je deo normalne funkcije a šta bi moglo da ukazuje na prisustvo bolesti. Neobaveštenost često izaziva strah od najgoreg pri svakoj promeni ili pojavi bola u dojkama. Naravno, u većini slučajeva stanja koja prouzrokuju promene, probadanja ili bol u dojkama su normalna ili dobroćudna zbivanja.

Pod pojmom fibrocističnih promena ili stanja podrazumevamo čitav niz benignih oboljenja koja nose različita imena npr. cistični mastitis, mastodinija, mastazija, itd. Mnoge žene su iskusile otečenost, probadanje ili bolove u grudima u nekom periodu života, pogotovo za vreme ovulacije ili menstruacije, što je posledica promene nivoa hormona i zadržavanja tečnosti u ćelijama dojki. Ciste, mešci ispunjeni tečnošću ili polutečnim sadržajem relativno su česta pojava. Ako u to vreme žena sama sebi pregleda dojke osetiće veći broj bolnih čvorića sa jedne ili obe strane, posebno na mestima koja su bliža ruci. Većina ovih čvorića se znatno smanji ili potpuno nestane dan, dva od početka menstruacije.

Kod nekih žena se fibrocistične ili cistične promene pojavljuju zajedno sa pojavom menstruacije, dok se kod drugih mogu pojaviti i docnije u životu. Intenzitet tegoba kod ovih stanja je promenljiv, neki put jači, neki put slabiji, da bi se praktično pred menopauzu potpuno izgubile. Retko, ova stanja se razvijaju i tokom vremena od blagih povremenih smetnji prerastu u stalno prisutne oštre bolove i probadanja. Tokom vremena se često razvijaju i stalni čvorići koji mogu u menopauzi nestati, ili se, pak, zadržati.

Prema savremenim saznanjima, bolovi i čvorovi koji se javljaju u dojkama u toku ciklusa, ne smatraju se bolešću. Novija ispitivanja ukazuju da žene koje pate od opisanih stanja nisu u grupi koju prati veći rizik od malignog oboljevanja dojke.

Žene koje između dvadesete i tridesete godine napipaju tvrdinu u dojci koja se ne pokreće najverovatnije imaju fibroadenom. Retko se javlja kod žena preko tridesete godine života. Kada se jednom jave fibroadenomi mogu trajati ceo život. U dojkama se može napipati samo jedan, ali i više fibroadenoma sa jedne ili obe strane. Uzrok ovoj pojavi nije poznat, iako neka ispitivanja ukazuju na vezu sa preteranim unosom masti. Retko se događa da fibroadenom poraste toliko da ugrozi cirkulaciju ili promeni oblik dojke. Ukoliko do toga dođe fibroadenom se hirurški uklanja. Samo se u izuzetnim slučajevima obnavlja na mestu zahvata, ali po pravilu nikada ne dostiže prvobitnu veličinu. Nekada se ove izrasline izgube u menopauzi, što govori u prilog tvrdnji da su normalna pojava. Postojanje fibroadenoma vrlo često pobuđuje sumnju na malignitet. Što je žena mlađa lekari više sumnjaju u eventualnu mogućnost da promene budu zloćudne. Biopsija je jedini siguran način kojim se može odrediti prava priroda bolesti, iglom ili hirurškim putem. Ne postoje dokazi o vezi fibroadenoma sa povećanim rizikom od pojave raka dojke.

Samopregled dojki je tehnika kojom žena sama ispituje svoje grudi kako bi zapazile promene na njima. Mnogi lekari preporučuju ovu metodu za rano otkrivanje raka dojke.

Samopregled dojki žene relativno retko i neredovno primenjuju. Žene razvijenijih zemalja ovu metodu bolje prihvataju zahvaljujući popularizaciji samopregleda dojki koju sprovode aktivistkinje u ženskim grupama i stručnjaci koji se bave problemom raka dojke. Postoje brojne ženske inicijative vezane za prevenciju i rano otkrivanje raka dojke koje preko različitih pomoćnih sredstava žene upoznavaju sa tehnikom izvođenja samopregleda i njegovim značajem za žensko zdravlje. Međutim, i pored toga žene relativno teško prihvataju ovaj način pregleda, posebno potrebu za redovnim izvođenjem, iako većina njih poseduje svest da je samopregled veoma dragocen za očuvanje zdravlja. U našim uslovima su žene gotovo neobaveštene o ovoj metodi, a nemaju ni mogućnosti da nauče kako se ona izvodi. Kod samopregleda je najvažnije sticanje navike da se pregledi vrše redovno. U Americi većinu tumora dojke žene same otkriju, što je važno jer se na ovaj način većina tumora otkrije u ranom stadijumu.

Ne postoje reči koje mogu da opišu panični strah žene koja je napipala promenu u dojci koje do tada nije bilo. Prva je pomisao na rak, uz veliku zbunjenost i pitanje zašto se to dešava baš njoj. Neke žene reaguju tako što odmah odu kod stručnjaka po pomoć i mišljenje, dok druge ćute iz straha da će saznati da boluju od raka. Jednostavno ne mogu da pogledaju istini u oči. Isto tako mnoge od njih ne mogu da se suoče sa mogućnošću da će ostati bez dojke jer ne znaju da ta intervencija nije jedini način lečenja.

Važno je podsetiti se da 80-85 % izraslina u grudima nisu rak, pogotovo ako se radi o mlađim ženama. Ako postoji čvor treba primeniti metod samoposmatranja.

Samoposmatranje

Postoji čitav niz postupaka pomoću kojih se sprovodi samoposmatranje. Pre svega, ukoliko žena još uvek ima menstruaciju, a nema prethodno iskustvo sa pojavom čvorova ili raka, posmatraće da li čvor nestaje ili menja veličinu u toku mesečnog ciklusa – što je siguran znak da se ne radi o malignitetu. Na ovaj način izraslinu treba posmatrati jedan do dva meseca. Čvor ne treba dirati svakoga dana, jer na taj način se gubi osećaj da li se nešto menja ili ne. Najbolje je da se provera vrši tri do četiri dana pre i tri do četiri dana posle prvog dana menstruacije. Takođe, treba izmeniti način ishrane, tako što će se izbegavati masna i pržena hrana, smanjiti so u ishrani, izbegavati kafa i čaj, gazirana pića i čokolada, kao i aspirin i lekovi protiv nazeba. Takođe, ne treba pušiti. Preporučuje se uzimanje vitamina E u dozi od 400-800 IU na dan, vitamina B6 od 100–200 mg na dan.

Ukoliko posle dva meseca promene u dojci jos uvek postoje ili se ne smanjuju treba se obratiti svojoj lekarki ili lekaru.

Medicinska procena izrasline

Kada žena odluči da zatraži profesionalnu pomoć veoma je važno da odabere lekarku ili lekara u koga ima poverenja i da se obavesti o medicinskim mogućnostima lečenja. Iako se najverovatnije radi o dobroćudoj izraslini, ipak postoji sumnja o malignom oboljenju, zbog koje se treba obratiti iskusnom specijalisti (onkološkinji, onkologu). Ukoliko žena ne zna kome bi se obratila najbolje je da upita nekoga iz svoje okoline da je uputi na pravo mesto gde može potražiti medicinsku pomoć.

Pregled ne treba zakazivati neposredno pre prvih dana posle menstruacije, ili u vreme oko ovulacije. Tih dana se često pojavljuje veći broj cvorića, a postoji i normalna otečenost dojki, pa je moguće da se ne postavi tačna dijagnoza. Lekarka ili lekar treba pažljivo da pregledaju dojke žene koja tokom pregleda sedi sa rukama uzdignutim iznad glave, a zatim položenim uz telo. Isti postupak i redosled pregleda ponavlja se i u ležećem položaju. Ovaj postupak je veoma važan, pošto se izraslina može ponekad napipati samo u jednom od ovih položaja. Pregled može biti neprijatan, ali uglavnom nije bolan. Lekarka ili lekar će proceniti da li se radi o benignom ili malignom čvoru. Oblik čvora kod malignog oboljenja je nepravilniji, tvrđi i teže pokretljiviji od benignog. Međutim, jedino je biopsija merodavna za tačno postavljanje dijagnoze.

Aspiracija pomoću igle

Kada je to moguće, aspiracija pomoću igle je najbolji prvi postupak u identifikaciji sumnjivog čvora. Većina čvorova su, u stvari, dobroćudne ciste ispunjene tečnošću i ovom intervencijom lako može da se utvrdi o čemu se radi. Zahvat se obavlja ambulantno. Aspiracionom metodom se izbegavaju komplikacije koje se neki put javljaju pri hirurškoj biopsiji, uz to je ovaj zahvat mnogo brži i bezbolniji. Sam postupak protiče tako što lekarka ili lekar uvlače tanku iglu u čvor. Uobičajeno je da se pre zahvata primeni lokalna anestezija novokainom, što nije neophodno jer je sama injekcija novokaina isto toliko bolna kao i obavljanje aspiracije bez anestezije. Ako je u pitanju cista, tečnost iz nje se isprazni i čvor splasne.

Ukoliko sadržaj ciste ne isteče i dalje se može sumnjati na cistu ili neku drugu dobroćudnu izraslinu. Ultrazvučna dijagnostika može da dâ odgovor na pitanje da li se radi o običnoj cisti ili je potrebno uraditi biopsiju kao dodatnu metodu. Biopsija se vrši kada je sadržaj (tečnost) iz ciste krvav ili zaudara, kada se čvor ne povlači posle aspiracije, i kada se ultrazvukom zaključi da nije cista ili se cista ponovo javi posle ponovljene aspiracije.

Biopsija

Ova procedura podrazumeva odstranjivanje celog ili dela čvora hirurškim putem, a zatim izvađeno tkivo pregleda na malignitet. Biopsija se može vršiti iglom, zatim isecanjem samo jednog dela čvora ili isecanjem celog čvora. Biopsije iglom su jednostavne i rade se u ambulanti. Posle lokalne anestezije lekarka ili lekar ubodu iglom u čvor i pomoću nje izvuku komadić tkiva. Izvađeni uzorak tkiva dojke šalje se dalje na laboratorijski, mikroskopski, pregled.

Običaj da se pristupa biopsiji veoma je rasprostranjen među lekarima, ali prethodno bi trebalo sprovesti ispitivanje metodom aspiracije pomoću igle i/ili pregled ultrazvukom kako bi se utvrdilo da li se radi o cisti ili ne. Ako je izraslina čvrsta tada obavezno treba uraditi biopsiju. Neki lekari preporučuju mamografiju, rendgenski pregled, pre biopsije da bi videli da li postoji i drugo sumnjivo tkivo čiji uzorak treba uzeti biopsijom. Međutim treba znati da normalan mamogram ne isključuje biopsiju čvrste izrasline.

Anestezija

Biopsija iglom se uvek radi pod lokalnom anestezijom. Hirurške biopsije (odstranjenje delića ili celog čvora), rade se pod lokalnom ili opštom anestezijom. Žena ima pravo da odabere onu vrstu anestezije koja njoj najviše odgovara. Međutim, u izvesnom broju slučajeva veličina čvora, mesto gde se nalazi ili veći broj čvorova zahtevaju da se operacija uradi pod opštom anestezijom.

Šta treba znati pre biopsije

Ne preporučuje se ženama da pre biopsije prihvate i potpišu da su saglasne sa mastektomijom (potpunim odstranjenjem dojke), ako se u toku operacije mikroskopskim pregledom tkiva otkrije da je izraslina maligna. Kod ove procedure čvor se uklanja i pregleda se metodom zamrznutih isečaka dok je žena još uvek pod anestezijom. Za ovo ispitivanje čvor se zamrzne odmah po vađenju, zatim se iz njega seku tanki režnjevi koji se pregledaju pod mikroskopom. Rezultati ove analize gotovi su za dvadesetak minuta. Ako se na ovaj način potvrdi rak, pristupa se mastektomiji. Osnovna zamerka ovom postupku je što nalaz može biti netačan, pa prema tome može da se desi da ne postoji potreba za ovakvom radikalnom operacijom. Žena može da izbegne postavljanje dijagnoze i nepotrebne operacije tako što će tražiti da se biopsija uradi samostalno i da se kao dijagnostička metoda primeni odloženi postupak histopatološke analize. Uobičajeni postupak traje nekoliko dana, ali je mnogo pouzdaniji u dijagnostikovanju raka dojke. Ujedno, na taj način se obezbeđuje vreme potrebno da bi se ženi pružila objašnjenja o njenoj bolesti i da bi se primenilo odgovarajuće lečenje.

Pre biopsije, ukoliko to želi, žena može da zamoli operatorku ili operatera da pazi na veličinu ožiljka koji će se formirati posle operacije. Neki put se o ovom defektu ne razmišlja pošto se pretpostavlja da će dojka biti odstranjena. Ovisno o mestu gde se čvor nalazi rez se može planirati i izvesti tako da ne ostavi posledice u građi, funkciji ili izgledu dojke.

Isčekivanje rezultata biopsije može biti veoma mučno i nije nevažno koliko će vremena proći od biopsije do dobijanja rezultata. Zato žena ima pravo da pita kada će biti gotovi rezultati biopsije i da li će biti obaveštena ili sama treba da se raspita. Negativan rezultat znači da ne postoji maligni proces, a pozitivan da je otkriven rak.

Najčešće, od 80-90% svih biopsija, rezultati su negativni, što znači da se radilo o cističnoj tvorevini. Pošto je ova dijagnoza vrlo uopštena žena ima pravo da pita o kakvoj se tačno cističnoj promeni radi i da zahteva fotokopije svih nalaza i ispitivanja koji su urađeni.

Kada je potrebna biosija

1. Kada nalaz aspiracije ili ultrazvuka nije dao

podatak da li se radi o čvoru ili o cisti;

2. Kada mamografija pokaže sumnjive tvorevine ili

sumnjive kalcifikacije;

3. Kada ostali simptomi ukazuju na malignitet. To

uključuje pojavu tvrdih, otečenih žlezda u pazuhu,

crvenilo kože dojke, promene na bradavici, ulegnu-

ća ili nabore kože oko bradavice;

4. Ako čvor traje posle jedog ili dva menstrualna ci-

klusa.

Preventivna, profilaktička mastoktomija u Sjedinjenim Američkim Državama izvodi se u relativno visokom procentu i to kod onih žena za koje se smatra da spadaju u grupu visokog rizika od oboljevanja. U profilaktičke svrhe, mastektomija se radi posebnom hirurškom metodom tzv. subkutana mastoktomija, koja ne garantuje da će žena izbeći pojavu raka. Kod subkutane mastoktomije otprilike se ukloni 80-95% tkiva dojke, a ostavlja se koža i bradavica. Tkivo koje nedostaje može odmah da se nadomesti implantom da dojka zadrži normalan oblik. Rak dojke može da se razvije i na ovom malom preostalom delu tkiva. Imajući ovo u vidu, žena koja se odlučuje na mastoktomiju trebalo bi umesto profilaktičke da uradi običnu mastoktomiju, odnosno uklanjanje cele dojke operativnim putem.

Ova metoda profilakse teško može da izdrži brojne prigovore kojima je izložena. Zašto operisati dojku ako to nije potrebno? Ženske grupe koje se bave problemima raka dojke širom sveta smatraju da ovakva prevencija zapravo ugrožava ženu i njeno telo, te da postoji mnoštvo drugih načina prevencije kojima se žensko telo ne osakaćuje. Na Prvoj svetskoj konferenciji o raku dojke, koja je održana u Kanadi 1997 godine, istraživačice i aktivistkinje su izrazile svoje oštro neslaganje kritikujući postojeću situaciju na međunarodnom nivou. Ozbiljne kritike upućene su istrazivačima, farmaceutskoj industriji, zagađivačima okoline i etičkom stavu društva u tretiranju ovog problema.

Mamografija je način pregleda dojki rendgen zracima koji se primenjuje u pretragama kad se sumnja na rak dojke. Svetske statistike pokazuju da je primenom mamografije u dijagnostičke svrhe smrtnost žena iznad pedeset godina smanjena za 30-50%. Preporuke koje se tiču učestalosti primene mamografije variraju prema dobi žene. Neki lekari primenu postupka preporučuju jedanput godišnje dok drugi smatraju da je dovoljno podvrći mu se jedanput u dve godine. Što se tiče životne dobi, mamografiju ne treba raditi sasvim mladim ženama ili bar ne pre tridesete godine.

Prednosti i nedostaci mamografije

Mamografija pruža mogućnost otkrivanja malignh promena koje se rutinskim pregledom ne mogu napipati. Snimci služe i za kasnija upoređivanja da bi se utvrdilo da li proces napreduje ili ne. Mamografijom se otkriva rak dojke koji nije invazivan i kod koga na vreme započeto lečenje daje dobre rezultate.

Glavne zamerke se odnose na pogrešna tumačenja mamograma tj. na previde kada se radi o malignim promenama i proglašavanjima benignih čvorova za maligne. Donekle, mamografija može da bude provokativni faktor za razvoj raka dojke. Mađutim, primenom savremene tehnologije ovaj rizik je smanjen na praktično jedan slučaj na milion žena koje se godišnje podvrgavaju proceduri. Lažni pozitivni rezultati se mogu pojaviti kod žena koje imaju uredan menstrualni ciklus (7%). Lažni pozitivni i negativni rezultati javljaju su u rasponu od 4-30%. Troškovi mamografije nisu zanemarljivi. Treba imati u vidu da je tkivo dojki kod mlađih žena osetljivije na zračenje, pa nepotrebno često izlaganje zračenju može kasnije dovesti do pojave raka koji je izazvan zračenjem.

Kojim ženama treba raditi mamografiju?

Mamografija se preporučuje ženama preko pedesete godine starosti kao i onima koje u svojoj istoriji bolesti navode da su već bolovale od raka dojke. Takođe se preporučuje ženama iz tzv. visoko rizične grupe.

Endometrioza je bolest kod koje tkivo koje normalno pripada unutrašnjem sloju materice (endometrijumu) raste na drugim delovima tela. Pojava “normalnog tkiva na nenormalnom mestu” najčešća je na organima male karlice – jajnicima, trbušnoj maramici, materičnim vezama ili jajovodima. Ovo tkivo, takođe, može da raste i na mokraćnoj bešici, crevima, čak i na udaljenim delovima tela, u ruci, plućima ili glavi.

Kao i tkivo u duplji materice tako i tkivo na atipičnim mestima trpi promene pod uticajem hormona menstrualnog ciklusa. Ovo tkivo krvavi svakog meseca, ljušti se i time izaziva nova krvavljenja. Rezultat ovoga su unutrašnja krvavljenja, zapaljenje, stvaranje cista i ožiljaka.

Endometrioza može da prouzrokuje veoma jake bolove u malom trbuhu pred menstruaciju, ovulaciju ili tokom seksualnog odnosa, obilna menstrualna krvavljenja, zamor, bolove u utrobi i u krstima za vreme menstruacije, proliv, zatvor ili druge stomačne tegobe, neplodnost. Takođe, može da izazove i druge ozbiljne zdravstvene probleme, uključujući prskanje cista jajnika, priraslice, povećan rizik od vanmaterične trudnoće i opštu iznurenost. Međutim, kod nekih žena, endometrioza ne izaziva poremećaje.

Endometrioza je hronična bolest. Često se dešava da je žena koja boluje od endometrioze nesposobna za rad i normalan život po nekoliko dana u mesecu.

Uzroci endometrioze su nepoznati. Potoje mnoge teorije o ovom pitanju ali nijedna ne daje potpuno objašnjenje. Po jednoj delovi otpalog tkiva tokom menstruacije prolaze kroz jajovode i usađuju se u organe gde nastavljaju dalji rast. Neki, pak, smatraju da poremećaji imunološkog sistema i/ili hormonalni poremećaji omogućavaju da se tkivo razvija na atipičnom mestu. Pretpostavlja se da će pravac daljih ispitivanja okrenut imunološkim poremećajima dati zadovoljavajuće odgovore na, zasada, veoma prisutne zagonetke o poreklu nastanka endometrioze. Kao mogući faktori u nastanku endometrioze takođe se navode i druge bolesti imunog sistema kao što je npr. lupus ili bolesti vezane za tiroidnu žlezdu. kratak menstrualni period, rano javljanje menstruacije, seksualni odnosi u toku menstruacije i smetnje menstrualnog ciklusa.

Katkada se običnim ginekološkom pregledom može dodirom osetiti postojanje uraslina stranog tkiva u maloj karlici, međutim, laparoskopija je neprikosnovena metoda u otkrivanju bolesti. Laparoskopija je pregled trbušne duplje optičkim instrumentom – laparoskopom kojim se ulazi u trbušnu duplju radi posmatranja unutrašnjih organa.

Izbor lečenja u većini slučajeva nije jednostavan. Mora se voditi računa o nizu faktora kao što su životno doba žene, mesto na kome se endometrioza razvija, izraženost simptoma, želje žene da kasnije rodi, ranije iskustvo sa lečenjem hormonima i nasledni faktori.

Cilj lečenja endometrioze hormonima je da se spreči stvaranje estrogena u jajnicima, a samim tim da se zaustavi menstruacija. Iako lekari često preporučuju trudnoću kao vid lečenja smatramo da taj način treba izložiti kritici. Pre svega zato što dete treba imati onda kada se ono želi, a ne u svrhu lečenja žene, pogotovo što su rezultati ovakvog lečenja krajnje neizvesni.

Lečenje hormonima uključuje primenu analoga gonadotropina, sintetskog progesterona - lek pod imenom Provera i oralnih kontraceptiva. Sve navedene grupe lekova dostupne su i na našem tržištu. Hormonsku terapiju uvek prate i određene propratne pojave, koje kod nekih žena mogu da budu izraženije. Pored toga poboljšanje ili nestanak simptoma bolesti traje dok je žena pod dejstvom leka, a vrlo brzo nakon terapije se ponovo sreće sa istim tegobama.

Hirurško lečenje nudi čitav niz operativnih mogućnosti, od konzervativnog (kiretaža, isecanje, kauterizacija ili primena lasera) do radikalnog načina (histerektomija sa ili bez odstranjivanja jajnika). Smatra se da je radikalno hirurško lečenje metoda koja dovodi do trajnog izlečenja mada u praksi nisu retke ponovne pojave rasta tkiva endometrijuma i nakon intervencije.

Da bi suzbili bol kao glavni simptom oboljenja, neophodno je uzimati lekove koji uklanjaju ovaj simptom – analgetike. Međutim, budući da se radi o hroničnoj bolesti koja zahteva dugotrajno uzimanje analgetika, trebalo bi isprobati i alternativne načine lečenja poput akupunkture, hiropraktike, homeopatije, fitoterapije i promeniti način ishrane.

Pod opštim nazivom zapaljenske bolesti organa male karlice susrećemo se s infekcijama koje zahvataju sluznicu materice (endometritis), jajovoda (salpingitis) i jajnika (ovaritis). Ove bolesti su posledica infekcija koje se prenose polnim putem, a zatim se kroz otvor spoljnjeg ušća materice šire na duboko smeštene organe. Zapaljenske bolesti unutrašnjih polnih organa su veoma česte tako da precizni statistički podaci o njima i ne postoje pošto često ostaju nedijagnostifikovane.

Znaci infekcije unutrašnjih polnih organa mogu biti veoma raznovrsni, posebno po svom intenzitetu. Tegobe su nekada neznatne, ali često i veoma izražene. Najčešći simptom je bol čija jačina varira od osećaja nelagodnosti do izrazito jakog bola koji onemogućava uspravan položaj. Bol se može osetiti na različitim mestima u predelu malog stomaka, spreda, levo, desno ili sa obe strane.

Takođe, pored bola mogu da budu prisutni sledeći znaci ili samo neki od njih:

* smetnje u vagini ili uretri,

* bol ili krvavljenje pri polnom odnosu,

* krvavljenje manjeg ili jačeg intenziteta,

* pojačani bolovi u toku menstruacije,

* pojačan bol prilikom ovulacije,

* često mokrenje, pečenje pri mokrenju ili osećaj da bešika ne može da se potpuno isprazni,

* natečen stomak,

* iznenadna pojava groznice ili povišena temperatura koja se pojavljuje i nestaje,

* jeza,

* otečeni limfni čvorovi u preponama,

* gubitak apetita,

* muka ili povraćanje,

* bol u predelu bubrega ili jetre,

* bol u krstima ili nogama,

* osećaj slabosti, umora, neraspoloženja,

* smanjena seksualna želja.

Intenzitet i trajanje navedenih znakova bolesti zavise od uzročnika kojim je infekcija izazvana, od mesta gde se infekcija odigrava (materica, jajovodi, jajnici, trbušna maramica i dr.), od trajanja infekcije, do toga kako i čime se bolest leči, opšteg stanja organizma i koliko se žena sama o sebi brine.

Zapaljenska oboljenja unutrašnjih polnih organa medicinskim rečnikom se klasifikuju kao akutna, hronična i neprimećena (kada žena nema znakova bolesti).

Uzročnici infekcije su u 90-95% slučajeva mikroorganizmi koji se prenose polnim putem. U telo žene dospevaju polnim odnosom, prilikom stavljanja spirale, obavljanja abortusa, spontanog abortusa, porođaja, medicinskih dijagnostičkih procedura ili veštačkog oplođenja. Nije redak slučaj da muški seksualni partner ili uopšte nema simptoma ili su oni beznačajni, ali isto tako je činjenica da su oni “rasadnici” uzročnika i, takođe, moraju da budu pregledani i lečeni. Neuspelo lečenje antibioticima je često kod žena čiji se seksualni partner ne leči. Izolovani mikroorganizmi mogu biti iz roda klamidija, mikoplazme, stafilokoka, streptokoka, itd. Veći rizik od infekcije postoji ako se polni odnosi sa zaraženim partnerom obavljaju u toku menstruacije ili ovulacije, zato što je tada grlić materice otvoreniji i što je sluz u tim periodima propustljivija za mikroorganizme.

Infekcije unutrašnjih polnih organa veoma su retke kod lezbejki.

Zapaljenska oboljenja unutrašnjih polnih organa mogu da dovedu do vrlo ozbiljnih posledica. Ako se ne leče mogu da izazovu zapaljenje trbušne maramice (peritonitis), stanje opasno po život. Takođe, mogu da se komplikuju apscesom (zagnojem) jajnika i jajovoda. Sa polnih organa zapaljenje može da se proširi na creva i jetru. Mesecima ili godinama posle akutnog zapaljenja mogu da se jave posledice kao što su neplodnost ili vanmaterična trudnoća. Posle preležanog zapaljenja unutrašnjih polnih organa mogu se stvoriti priraslice koje izazivaju hronični bol. Infekcije koje se ne leče mogu da budu i neposredan uzrok smrti.

Dijagnoza može da se postavi na mnogo načina. Osnovno je ispitivanje kojim se utvrđuje uzročnik zapaljenja. Bris iz vagine ili cerviksa u izvesnim slučajevima može da otkrije uzročnika, međutim ukoliko su mikroorganizm iz roda hlamidija ili mikoplazma identifikacija nije laka pošto se teško razvijaju u kulture u laboratorijskim uslovima. Pored toga bris sa grlića materice ne mora da sadrži mikroorganizme pošto je mesto gde se bolest razvija materica ili jajovodi. Pregled krvi, visina sedimentacije i broj belih krvnih zrnaca može samo da pokaže da li postoji akutno zapaljenje ili ne.

Kada uzročnik ne može da se pronađe uobičajenim postupkom, može se primeniti endometrijalna biopsija. U nekim slučajevima za postavljanje dijagnoze može biti koristan ultrazvuk, naročito vaginalni. Čak se pribegava laparoskopiji da bi se donela konačna dijagnoza.

Ako žena ima muškog seksualnog partnera obavezno je da se i on podvrgne lekarskom pregledu. Često se kod muškarca otkrije tzv. negonokokni uretritis kojima su uzročnici hlamidija ili mikoplazma, ujedno i izazivači zapaljenskog procesa kod žena.

Oba seksualna partnera treba da budu podvrgnuta lečenju. Ukoliko se tako ne postupi lečenje je bezuspešno jer će se žena ponovo zaraziti.Lečenje se sprovodi antibioticima. Nije svejedno koji se antibiotik uzima pošto mikroorganizmi moraju da budu osetljivi na njega kako bi lečenje bilo uspešno. Da bi se otkrio pravi uzročnik, potrebno je sačekati izvesno vreme. Postavlja se pitanje kada započeti sa lečenjem? Većina stručnjaka smatra da lečenje treba započeti odmah, a kada rezultati kulture i antibiograma budu gotovi treba preći na specifični antibiotik. Antibiotici koji se najčešće primenjuju su cefoksitin (Tolycar), doksiciklin (Doksiciklin) i ceftriakson (Lonfaceph). Antibiotike treba uzimati najmanje deset do četrnaest dana budući da se radi o ozbiljnim infekcijama. Lečenje treba bezuslovno nastaviti i kada znaci oboljenja nestanu.

Antibiotici mogu da uslove pojavu gljivične infekcije vagine.

U mnogim slučajevima je potrebno bolničko lečenje.

Mnoge žene osećaju stid ili bes kada dođu u situaciju da se sretnu sa ovom vrstom bolesti. Ukoliko nema izrazite znake bolesti uobičajeno je da partner odbija da se obrati lekaru. Isto tako ne može i neće da razume zašto treba da se uzdrži od seksualnih odnosa. Da bi ženu kaznili muškarci nalaze druge seksualne partnerke čime se povećava mogućnost zaraze. Nažalost, umesto da glasno izrazi svoj bes i negodovanje, žena zapada u depresiju. Takođe, žena može da bude opterećena i stavom lekarke ili lekara koji insistiraju na prekidu seksualnih odnosa ili izražavaju sumnju u tegobe koje ima. Gubitak poverenja u medicinsku pomoć čini da se pored fizičkog njenoj bolesti pridruži i psihički bol.

Međutim, da bi stanje u kojem se našla učinila podnošljivijim žena pomaže sebi toplim kupkama ili samo primenom toplote na mali trbuh da bi otklonila bol, a povećan dotok krvi u organie male karlice doprinosi aktiviranju sopstvenog odbrambenog sistema i boljem dospevanju antibiotika na mesta infekcije. Ne treba se ispirati i stavljati tampone jer to može da dovede do širenja infekcije. Seksualni odnosi mogu da se obnove tek onda kada se žena bude osećala sasvim dobro i pošto je prošao jedan ceo menstrualni ciklus, a potrebno je i da njen partner ima negativne rezultate na sve bolesti koje se prenose seksualnim putem. Topli oblozi natopljeni biljnim ekstraktima mogu, takođe, blagotvorno delovati, posebno na sprečavanje stvaranja priraslica. Takođe su i brojni biljni čajevi efikasni u lečenju zapaljenja reproduktivnih organa. Iz ishrane bi trebalo izbaciti šećer i smanjiti unošenje mlečnih proizvoda. Treba uzimati vitamine C, A, D i kompleks vitamina B, a od minerala naročito treba uzimati cink. Koliko god je to moguće treba izbegavati stresne situacije, a alkohol, duvan, kafu i ostale droge treba potpuno izbaciti jer se njihovom upotrebom smanjuje otpornost organizma. Treba se što više odmarati i spavati. Ipak, ne treba zaboraviti da je najvažniji momenat lečenja redovno i dovoljno dugo uzimanje antibiotika.

Da bi se sprečila infekcija unutrašnjih polnih organa trebalo bi da se preduzmu iste mere predostrožnosti kao i kod bolesti koje se prenose polnim putem, budući da se najčešće radi o istim uzročnicima. Treba izbegavati seksualne odnose bez upotrebe prezervativa, naročito ako infekcija već postoji ili žena ima više partnera.

Infekcije unutrašnjih polnih organa izuzetno su ozbiljan problem koji zahteva brzu i stručnu pažnju i žena treba da bude svesna toga.

Infekcije mokraćnih puteva su veoma česte. Najčešće su izazvane bakterijama i to ešerihijom koli koja iz debelog creva dospeva u uretru (izvodnu mokraćnu cev), odatle u mokraćnu bešiku, a neki put i u bubreg. Takođe, infekcije trihomonasom i hlamidijom mogu da izazovu zapaljenja mokraćnih puteva. Smanjena otpornost organizma, stroga dijeta, stres i povrede uretre u toku porođaja, operacije ili kateterizacije potpomažu nastanak ovih bolesti. Često i iznenadan porast učestalosti seksualnih odnosa može da bude razlog pojave bolesti. Posebno osetljive na ovu infekciju su trudnice i žene u klimakterijumu. Vrlo često uzrok ovom oboljenju su anatomske nepravilnosti ili spadanje organa kao što su uretra ili mokraćna bešika kod žena koje su puno puta rađale.

Cistitis – infekcija mokraćne bešike je najčešća kod žena. Iako znaci bolesti mogu da budu vrlo dramatični, cistitis sam po sebi nije ozbiljno oboljenje. Najčešći simptomi su učestalo mokrenje uz manje ili jače izraženo pečenje u mokraćnoj cevi sa slabim ili gotovo nikakvim pražnjenjem mokraćne bešike. Moguće je da se u mokraći nađe krv ili gnoj. Bol se javlja iznad stidne kosti, a mokraća često ima čudan, težak miris.

Blagi simptomi koji podsećaju na cistitis mogu da se jave pri povećanom unosu tečnosti, u premenstrualnom sindromu, alergijskim reakcijama, kod uznemirenosti ili iritacije sredstvima za higijenu. Sve dok je opšte stanje žene dobro i ako nije trudna, prvih dvadesetčetiri sata može pokušati da samu sebe leči. Cistitis se često izleči i sam od sebe. Međutim, ako tegobe traju duže od četrdesetosam sati, često se ponavljaju i praćene su jezom, groznicom, povraćanjem i bolovima u predelu bubrega, treba se obratiti stručnjaku. Opisani simptomi ukazuju na muguću infekciju bubrega (pijelonefritis) kod koje je neophodno stručno – medicinsko lečenje. Lekarki ili lekaru se treba obratiti i u slučaju kada postoji krv ili gnoj u mokraći, bol pri mokrenju u trudnoći, šećerna bolest i kada je žena već ranije bolovala od ovih bolesti. Nelečene, dugotrajne infekcije mogu da dovedu do ozbiljnih posledica kao što su povišeni pritisak ili prevremeni porođaj kod trudnica.

Ukoliko su simptomi cistitisa veoma izraženi i ako se ne povuku posle dvadesetčetiri sata, treba uraditi pregled mokraće. Pregledom mokraće utvrđuje se, pored ostalog, i prisustvo krvi ili gnoja, a urinokulturom prisustvo i vrsta uzročnika infekcije. Ponekad rezultati urinokulture mogu biti lažno negativni ako dođe do greške u laboratorijskom postupku ili ukoliko uzročnik nije bakterija, dok negativan nalaz kulture uz prisustvo većeg broja leukocita u mokraći ukazuje na infekciju hlamidijom. Ponekad se bez znakova oboljenja u mokraći može naći veći broj bakterija (bakteriurija). Ako je pozitivan nalaz običnog pregleda mokraće pojavu treba lečiti da bi se sprečila moguća infekcija bubrega i druge komplikacije.

Ženama koje su preležale pijelonefritis više puta treba uraditi ispitivanja radi utvrđivanja postojanja nepravilnosti mokraćnih puteva. Uobičajeno je da se ovo ispitivanje sprovodi intravenskom pijelografijom, ubrizgavanjem kontrasta i posmatranjem i snimanjem bubrega.

Ako su znaci oboljenja jako izraženi ili ukazuju na infekciju bubrega, odmah treba započeti lečenje lekovima. Kod slabije izraženih infekcija uglavnom se čeka na laboratorijske rezultate da bi se lečenje započelo odgovarajućim lekom.

Infekcije mokraćnih puteva, najčešće, dobro reaguju na veliki broj antibiotika. Lekovi koji se najčešće primenjuju su: ampicilin (Pentrexyl), nitrofurantoin (Alfuran), norfloksacin (Nofocin), pipemidna kiselina (Pipegal, Pipem) i sulfonamidi (Bactrim).

Lekovi se prosečno uzimaju od tri do deset dana. Ukoliko se simptomi ne povlače posle dva dana od početka uzimanja leka treba se ponovo obratiti lekaru. Za suzbijanje bolova koriste se tzv. spazmoanalgetici – Buscopan ili Baralgin. Korisno je piti što više tečnosti, posebno uvin čaj koji ima dezinfekciono dejstvo. Po prestanku lečenja treba ponoviti pregled urina da bi se dokazalo da je infekcija izlečena.

Postoje načini da se spreči infekcija mokraćnih puteva. Pre svega treba stvoriti naviku da se svakodnevno pije što više tečnosti, po čaša vode na svaka dva do tri sata. Treba mokriti odmah čim se oseti potreba i truditi se da se bešika potpuno isprazni. Posle stolice voditi računa da pravac brisanja bude od napred prema pozadi. Polne organe treba oprati bar jedan put dnevno. Pre seksualnog odnosa bi trebalo da polni organi oba partnera budu čisti. Grub polni odnos, takođe, može pogodovati pojavi cistitisa. Pre ili neposredno posle seksualnog odnosa treba mokriti.

Korisno je znati da žene koje uzimaju oralne kontraceptive češće oboljevaju od cistitisa, a i upotreba dijafragme može doprineti infekciji. Preko uložaka za vreme menstruacije može se preneti infekcija iz debelog creva na mokraćnu cev. Uzane farmerke ili vožnja biciklom mogu dovesti do povreda mokraćne cevi i time otvoriti put infekciji. Alkohol i kafa nadražuju sluznicu mokraćne bešike pa da bi se zaštitili od cistitisa trebalo bi ih umereno upotrebljavati. Hrana kao sto su meso, voće i orasi, mokraću čini kiselom i sprečava infekciju mokraćne bešike. Isto važi i za vitamin C, dok hrana bogata skrobom i šećerima pogoduje nastanku cistitisa. Izbegavanje stresa je najbolji mogući savet za sprečavanju bolesti mokraćnih puteva.

Izrazom krvavljenje označava se niz stanja koja dovode do isticanja krvi iz materice a nisu u vezi sa normalnom menstruacijom. Krvavljenje je najčešće vezano za hormonalne promene i često je kod devojaka kojima menstruacija tek počinje ili kod žena koje ulaze u klimakterijum. Mnoge tridesetogodišnjakinje su iskusile manja krvavljenja tzv. spoting u vreme ovulacije, izazvana naglim padom estrogena. Žene koje nemaju redovnu ovulaciju često pate od obilnih krvavljenja. Ostali mogući razlozi produženih, jakih i nepravilnih krvavljenja su spirala, oralni kontraceptivi, infekcije unutrašnjih polnih organa, vanmaterična trudnoća, polipi, endometrioza i rak grlića materice ili same materice.

Kod žena u menopauzi krvavljenje može biti izazvano terapijskom upotrebom hormona – estrogena, vaginitisom, nenormalnim rastom endometrijuma ili rakom.

Uzrok krvavljenja se često ne može pronaći ni posle detaljnog ispitivanja.

Samopomoć

Ukoliko žena ima menstruaciju menstrualno krvavljenje može da se stabilizuje izbegavanjem stresa i promenom načina ishrane. Smanjenje unošenja životinjskih masti i uzimanje biljnih vlakana u ishrani pomaže da se uspostavi hormonalna ravnoteža sniženjem holesterola u krvi. U telu se holesterol pretvara u estrogen. Vitamini A, E i C, kao i cink, bakar i jod pomažu pri jakim krvavljenjima. Ako je krvavljenje obilno i dugotrajno treba povećati i unos gvožđa.

Lečenje

Ukoliko se često javljaju mala nepravilna krvavljenja treba sačekati jedan, do dva meseca, kako bi se videlo da li će se hormonalni sistem sam regulisati. Ako se nepravilno krvavljenje nastavi, naročito kod žena starijih od četrdeset godina treba uraditi biopsiju endometrijuma. Ako rezultati analize ne ukazuju na predkancerozno ili kancerozno oboljenje, žena može sama odlučiti da li će se lečiti ili ne. Obično se u lečenju predlaže hormonalna terapija progesteronom i/ili kombinacija progesterona i estrogena. U praksi se kod jakih krvavljenja primenjuju i antibiotici kao i lekovi za zaustavljanje krvavljenja.

Popuštanje misića male karlice i spuštanje (prolaps) materice

Popuštanje mišića male karlice je stanje kada mišići poda male karlice slabe i nisu više u stanju da odgovarajuće pridržavaju organe. U izraženijim slučajevima materične veze i tkivo koje drži matericu u normalnom položaju popuštaju i materici dozvoljavaju da se spusti u vaginu. Ovo se dešava posle jednog ili više teških porođaja, ali pojava može biti i nasledna. Spuštanje materice često je praćeno spadom mokraćne bešike i čmarnog creva.

Prvi znak ispadanja materice je nemogućnost da se zadrži mokraća pri kašljanju, kijanju ili smejanju. Pritisak u vagini i osećaj da nešto ispada takođe su simptomi ovog stanja koje se obično pogoršava dugim sedenjem.

Sprečavanje i samopomoć

U sprečavanju ovog stanja najefikasnije su vežbe kojima se jačaju mišići poda male karlice i stomaka. Stanje mišića male karlice najbolje se može proveriti zadržavanjem i puštanjem mlaza mokraće. Ako mlaz ne može da se zaustavi zadržavanjem znak je da su mišići popustili. Vežbe treba raditi redovno, posebno u trudnoći kada ovaj deo tela trpi pritisak trudne materice. Spuštena materica se može vratiti na mesto posebnim vežbama.

Lečenje

Obično nije potrebna medicinska pomoć kod popuštanja mišića male karlice, ni kod blagog spuštanja materice. Ukoliko je materica izrazito spuštena i žena ima izražene smetnje pomoćiće stavljanje materičnog prstena, pesara od gume koji se stavlja oko grlića pomažući tako da se materica podigne. Nezgodna strana pesara je što je tesko podesiti pravu veličinu, neki put izaziva smetnje i infekciju, a često se mora vaditi i prati. Spuštena materica se može trajno podići operacijom, a istim zahvatom podižu se mokraćna bešika i debelo crevo. Histerektomija, iako je ponekad preporučuju, nije neophodna i treba da bude uzeta u obzir samo kao metoda poslednjeg izbora.

Benigni tumori materice su tvorevine koje se pojavljuju na spoljašnjem ili unutrašnjem zidu ili u samom zidu materice. Ovi tumori se javljaju kod 30% žena do tridesetpete godine života. Šta uzrokuje njihovu pojavu za sada nije poznato, mada ga mnogi dovode u vezu sa estrogenima. Primećeno je da se ubrzava rast ovih izraslina ako se iz bilo kojih razloga uzimaju estrogeni.

Ovi tumori se pronalaze rutinskim ginekološkim pregledom. U početku njihov rast i broj treba redovno kontrolisati svakih šest meseci, a ukoliko se ne povećavaju i ne umnožavaju dovoljna je kontrola jedanput godišnje.

Mali miomi obično ne daju simptome. Međutim, nešto veći i veliki mogu da prouzrokuju bol, krvavljenje ili izuzetno obilne menstruacije. U zavisnosti od mesta na kome se nalaze nije retko da izazovu bol u stomaku ili u krstima i probleme sa mokrenjem. U trudnoći veliki miomi dovode i do pobačaja.

Samopomoć

Veličina mioma može da se smanji prestankom uzimanja estrogena. Joga vežbe smanjuju osećaj pritiska i težine u stomaku.

Lečenje

U većini slučajeva ove promene nije potrebno lečiti. Međutim, ako postoji jako krvavljenje, bol, otežano mokrenje ili problemi sa trudnoćom, miomi se mogu odstraniti. Prilikom odstranjivanja mioma materica ostaje nedirnuta. Mnogi hirurzi preporučuju vađenje materice ženama koje više neće da rađaju ili su starije životne dobi. Ove operacije su stvarno nepotrebne pošto se obično radi o ženama koje se bliže menopauzi u kojoj dolazi do pada nivoa estrogena, pa se i miomi smanjuju ili iščezavaju. Izvođenje histerektomije samo može biti štetno, jer dovodi do seksualne disfunkcije i poremećaja u radu jajnika, čak i onda kada su pošteđeni operacije. Dovoljna je mijektomija, odstranjivanje mioma, da bi se problemi rešili čak iako se radi o vrlo velikim izraslinama.

Ciste ovarijuma nisu retke promene i najčešće ne prouzrokuju smetnje i simptome. Većina njih su tzv. funkcionalne ciste i nestaju same od sebe. Ciste se razvijaju kada folikul (mešak u kome se nalazi jajna ćelija) poraste ali ne pukne i iz njega se ne oslobodi jajna ćelija. Ove ciste se ispunjavaju tečnošću. Znaci postojanja cisti su: poremećaji menstrualnog ciklusa, nepoznat bol i osećaj neprijatnosti u malom stomaku tokom celog ciklusa, bol pri polnom odnosu i nadutost stomaka. Ciste jajnika se jednostavno otkrivaju pri ginekološkom pregledu. Bez obzira što većina cista nestane sama od sebe, neke moraju da se odstrane hirurškim putem.

Da bi odredili da li cista zahteva lečenje ili ne, treba sačekati nekoliko ciklusa da bi videli da li će spontano da nestanu. Ukoliko se ne povuku, treba proveriti ultrazvukom o kojoj vrsti ciste se radi. Maligne i dermoidne ciste koje nastaju kao posledica endometrioze moraju se odstraniti. Što se tiče benignih cisti mišljenja praktičara se razilaze, jedni misle da ih treba ukloniti dok se drugi kritički odnose prema ovom stavu. Male funkcionalne ciste koje ne prouzrokuju tegobe ne treba dirati.

Ponovno javljanje cisti ukazuje na hormonsku neravnotežu ili život pod stalnim stresom. Promenom načina ishrane, vežbama koje ublažuju uticaj stresa i akupunkturom, žena uspešno može da se brani od ovih promena.

U svetu, broj žena koje se podvrgavaju histerektomiji je ogroman, samo u SAD premašuje brojku od 650 000 žena. U nekim slučajevima se zajedno sa matericom odstranjuju i jajnici, čak i onda kada to nije neophodno. Veliki broj ovih operacija radi se rutinski, a ne kod hitnih stanja i kada je ženi ugrožen život. Dogodi se da ženi čak ni ne saopšte da su joj odstranjeni jajnici. Druge, pak, pristaju na operaciju, a niko im prethodno ne objasni zašto ona mora ili ne mora da se uradi i kakve su posledice takve intervencije. Svetske statistike pokazuju da se u 30-50% slučajeva ove operacije neopravdano preduzimaju.

Odstranjivanje materice i/ili jajnika je ozbiljan zahvat posle kojeg se žena suočava sa ozbiljnim telesnim promenama i shvata dalekosežne posledice po svoje zdravlje, seksualni život i život uopšte. Histerektomija i ooforektomija je spasla život mnogim ženama, ali je isto tako veoma važno da svaka žena zna šta je posle operacije čeka i da bude svesna toga.

S obzirom na ozbiljnost ovog zahvata neminovno se postavlja pitanje kada je histerektomija neophodna?

Mnoga stanja opasna po život zahtevaju da materica i jajnici budu odstranjeni, a to su:

1. Invazivni maligni proces na materici, grliću, vagini, jajovodima i/ili jajnicima,

2. Opasne infekcije koje na drugi način ne mogu da se kontrolišu,

3. Jaka krvavljenja koja na drugi način ne mogu da se zaustave,

4. Stanja koja ugrožavaju život zbog blokade mokraćne bešike ili creva pritiskom uvećane materice,

5. Stanja koja se javljaju kao retke komplikacije pri porođaju uključujući i cepanje materice.

Neka stanja koja nisu opasna po život, ali isto tako zahtevaju histerektomiju:

1. Prekancerozne promene endometrijuma (hiperplazija),

2. Ozbiljne infekcije organa male karlice koje se ponavljaju,

3. Izražena endometrioza praćena iscrpljujućim bolovima, proširena i na ostale organe,

4. Benigni tumori koji svojom veličinom ugrožavaju okolne organe ili izazivaju iscrpljujuća krvavljenja,

5. Veoma izraženo spuštanje materice.

Histerektomija se često nepotrebno preduzima u sledeći slučajevima:

1. Malih benignih tumora koji ne izazivaju veće smetnje,

2. Abortusa u toku prvog i drugog tromesečje,

3. Sterilizacije,

4. Zapaljenja grlića materice,

5. Umerenih disfunkcionalnih krvavljenja,

6. Poremećaja menstrualnog ciklusa i bola u krstima.

Smrtnost kod histerektomije je začuđujuće visoka i iznosi 1 do 2 slučaja na 1 000 urađenih operacija, a 30-50% operisanih žena ima sledeće komplikacije:

1. Infekcije koje uglavnom mogu da se leče antibioticima, dok se neke od njih se ne mogu kontrolisati i imaju smrtni ishod,

2. Komplikacije na mokraćnim putevima (infekcije mokraćne bešike ili bubrega). Srećom ove infekcije su uglavnom blage i prolazne. Događa se da prilikom operacije budu povređeni ili presečeni senzorni živci pa žena gubi kontrolu nad pražnjenjem mokraćne bešike,

3. Zbog krvavljenja više od 10% operisanih žena posle histerektomije mora da primi transfuziju.

Manje ceste su sledeće komplikacije:

1. Problemi sa crevima, koja mogu biti oštećena tokom hirurškog zahvata. Ne retko oziljne priraslice creva koje zahtevaju novu operaciju kako bi bile uklonjene,

2. Tromboza,

3. Smrt ili oduzetost zbog anestezije.

Dugotrajne posledice

Postojeće statistike govore da izvođenje histerektomije na ženama koje su u generativnom periodu udvostručuju rizik od infarkta. Čini se da upotreba estrogena smanjuje tu mogućnost.

Iako ovarijumi nisu odstranjeni postoji izvesna mogućnost od pojave preuranjenog klimakterijuma. Ova komplikacija se uspešno otklanja uzimanjem estrogena, čija primena sa sobom nosi izvesne opasnosti.

Mnoge žene brinu o posledicama odstranjivanja materice i/ili jajnika kako će uticati na njihov dalji seksualni život. Stručnjaci i popularna literatura se trude da dokažu kako se u toj sferi posle operacije ništa ne događa i da su eventualne smetnje proizvod fantazija. Međutim, tek od skora počinje da se razumeva funkcionalna osnova ženine seksualnosti. Istina je da 33-46% žena posle histerektomije ne doživljava seksualno uzbuđenje i orgazam. Danas su poznati i uzroci ove pojave.

Pre svega, mnoge žene orgazam dožive kada muški polni organ ili prst gura grlić ili matericu izazivajući tako njeno grčenje što povećava stimulaciju trbušne maramice. Bez materice ili njenog grlića nije moguć ovaj doživljaj.

Drugo, ako su odstranjeni jajnici, androgeni iz ovarijuma, hormoni koji utiču na seksualnost, znatno su sniženi i u mnogome smanjuju seksualni doživljaj. Ovi hormoni se ne mogu veštački nadoknaditi.

Treće, posle odstranjenja jajnika vagina nije više dovoljno vlažna.

Četvrto, sam hirurški zahvat u nekim slučajevima može da stvori probleme. Npr., ako je vagina operacijom skraćena seksualni odnos je neprijatan. Bolan seksualni odnos može biti uzrokovan i priraslicama koje se stvaraju posle operacije.

Ali ima i žena koje osećaju veće seksualno zadovoljstvo posle histerektomije, kojemu je najverovatniji uzrok odsustvo straha od neželjene trudnoće. Seksualni život može da se poboljša operacijom i zato što se žena oslobađa bolnih stanja koja su pratila raniju bolest.

Mnoge žene su ipak suštinski iskusile gubitak seksualne želje i orgazma. Uprkos svemu se može reći da se ne mogu predvideti sve varijante promena ženine seksualnosti posle histerektomije. Iskustvo iz SAD-a je pokazalo da su grupe samopomoći veoma važne i korisne u normalizaciji seksualnih odnosa posle operacije.

Načini izvođenja histerektomije su svi manje više međusobno slični iako se razlikuju u nazivima. Ne bi trebalo da se žena zadovolji samo time što zna naziv operacije, već od lekarke ili lekara neka zatraži da joj detaljno objasni, a ako je moguće i crtežom, šta će biti urađeno.

* Totalna histerektomija podrazumeva odstranjenje materice, i grlića uz ostavljanje jajovoda i jajnika. Ženi je na ovaj način očuvana ovulacija, ali ne dolazi do menstrualnog krvavljenja. Umesto da jajašce dospe u matericu ono biva apsorbovano u maloj karlici.

* Totalna histerektomija sa obostranim odstranjenjem jajovoda i jajnika. Ovom operacijom se hirurški uklanja materica, grlić, jajovodi i jajnici obostrano. Stručni naziv za ovu operacija je totalna histerektomija sa bilateralnom salpongoooforektomijom. U retkim slučajevima se otklanja i gornji deo vagine sa limfnim čvorovima iz predela male karlice. Ova procedura se stručno naziva radikalna histerektomija.

Odstranjenje materice može da se izvede kroz vaginu ili rezom preko trbušnog zida. Ova druga metoda se preporučuje kada je potrebno istovremeno odstraniti i jajnike, ako u materici postoji veliki tumor ili ako žena ima hroničnu bolest organa male karlice. Ona hirurgu više odgovara jer mu omogućava pristup i potpunu preglednost karlične šupljine. Rez se pravi horizontalno duž gornjeg ruba stidnih dlaka ili vertikalno između pupka i gornjeg ruba stidnih dlaka.

Vaginalna histerektomija je korisna metoda u slučaju ispadanja materice i mnogih drugih stanja, a njena prednost je mnogo kraći oporavak nego u slučaju kada se stomak otvara. Pogodna je i iz estetskih razloga, jer se ožiljak ne vidi. Ipak, vaginalne histerektomije se ne primenjuju tako često, pošto zahtevaju mnogo više veštine i uvežbanosti. Moguće greške u primeni ove metode izazivaju trajne smetnje u mokraćnom sistemu. Moguće je skraćenje vagine koje izaziva bol pri seksualnim odnosima, a kojemu se tokom vremena može pridružiti i jak bol u krstima.

Ooforektomija je postupak jednostranog ili obostranog odstranjivanja jajnika. Jajovodi se takođe otklanjaju. Kada se jajnici obostrano odstranjuju obično se istovremeno radi i histerektomija.

Najčešći razlog za odstranjenje jajnika je vanmaterična trudnoća, endometrioza, benigni ili maligni tumori i ciste jajnika. Retki su slučajevi da se jajnici odstranjuju zbog raka materice, pluća, dojke ili trbušnih organa.

Ukoliko se odstrani samo jedan jajnik, a ne i materica, biće sačuvana plodnost žene, i normalne menstruacije. Ako se ženi otklone oba jajnika ona ulazi u veštačku, hiruršku menopauzu. Ako žena ima preko četrdeset i pet godina, često se prilikom histerektomije rutinski otklanjaju jajnici, bez obzira da li na njima postoje promene ili ne. Decenijama je ovaj postupak važio kao jedan od najkontroverznijih u ginekologiji. Opravdanje da postoje šanse za pojavu raka ako jajnik ostane danas su prevaziđene, pokazalo se da je ova mogućnost minimalna. Većina lekara danas smatra kako je rizik od pojave maligniteta zanemarljiv u poređenju sa gubitkom funkcije jajnika. Iznenadni hormonalni poremećaji povećavaju rizik od srčanih bolesti, prerane osteoporoze i psihičkih smetnji. Žene su uglavnom opsednute gubitkom organa koji je izuzetno ženski, tako da je za ovu operaciju potreban veoma veliki razlog. Ako u fertilnom periodu života sazna gorku činjenicu da više neće moći da ima dece žena će se osećati pokradenom. Veoma je važno za oporavak operisanih žena da priznaju i prepoznaju osećanje besa i bola za gubitkom dela svoga tela, a ujedno i gubitka seksualnog života.

Sama žena i oni koji je neguju mogu odmah da shvate ili neshvate da se radi o post histeretomijskoj depresiji. Mnoge ginekološkinje i ginekolozi preporučuju psihijatrijsku pomoć i prepisuju sredstva za umirenje, a skoro nikada ne preporuče i ne ohrabre ženu na lečenje fizičkih ili seksualnih smetnji koje su posledica operacije.

Ukoliko je žena potištena trebalo bi da potraži neku žensku grupu u kojoj će moći da razgovara i gde će naići na razumevanje i podršku. Nekim ženama operacija donosi rasterećenje od straha prouzrokovanog bolešću i oslobađanje od bolova koji su onemogućavali normalan život.

Posle histerektomije u bolnici se ostaje u proseku sedam dana. Prva dva dana žena prima infuzije, a postavljen joj je i mokraćni kateter. Od lekova se najčešće daju oni protiv bolova i mučnine. Već posle prvog dana je dobro da žena ustane i hoda onoliko koliko joj stanje dozvoljava. Bilo bi potrebno da radi lakše vežbe kako bi se normalizovala cirkulacija i disanje. Obično se savetuje što češće iskašljavanje, da bi se pročistila pluća, ali to nije baš jednostavno jer je kašljanje praćeno bolovima. Predlaže se da žena stavi jastuk preko rane na stomaku, jer time olakšava bol pri kašljanju. Kada prorade creva, što se obično dešava drugi dan posle operacije, najčešće dolazi do bolova u stomaku koji su posledica prisustva gasova. U tom slučaju dosta pomaže hodanje. Treba pokušati i polagano prevrtanje (u krevetu) sa strane na stranu držeći se za jastuk. Takođe, pomažu vežbe polaganog disanja. Ishrana treba da bude lagana uz uzimanje dosta tečnosti.

Po dolasku kući žena još uvek može da ima slabo krvavljenje i curenje iz vagine, koje postepeno nestaje. Moguće su i navale vrućine (valunzi), kao posledica naglog pada estrogena. I dalje mogu biti prisutni blagi bolovi. Ukoliko se pojavi groznica ili jače tegobe, što može biti znak infekcije, odmah se treba obratiti svojoj lekarki ili lekaru.

Po izlasku iz bolnice treba obezbediti osobu koja će se brinuti o operisanoj ženi. Prvih nekoliko nedelja, ženi je neophodna pomoć u obavljanju težih, pa i lakih poslova u kući i oko dece. Nekoliko nedelja posle operacije žena ne sme da podiže teške stvari, a treba da izbegava kupanje u kadi, vožnju i penjanje. Ne bi trebalo započinjati seksualne odnose pre nego što istekne šest do osam nedelja od intervencije. Dobro psihičko stanje može znatno da skrati period oporavka. Do potpunog oporavka obično treba da prođe četiri do šest nedelja, ali nije retko da se taj period produži i do godinu dana.

Kod svih žena sluznica koja oblaže vaginu luči sekret. Kada se žena seksualno uzbudi ili je pod stresom lučenje se povećava. Povećano lučenje iz vagine u sredini ciklusa takođe je normalna pojava. Obično sekret ne nadražuje vaginu, niti vulvu i ne izaziva zapaljenje. Sekret može biti veoma različitog izgleda, providan, beličast, žut. Može biti vodenast, rastegljiv ili suv – sirast. Ako žena želi da sama vidi svoj sekret, može čistim prstom da uđe u vaginu, pokupi malo sadržaja i razmaže na staklu.

Različiti mikroorganizmi su normalni stanovnici vagine. Oni međusobom u određenom odnosu imaju zadatak da stvarajući kiselu sredinu zaštite vaginu od prodora i razmnožavanja onih mikroorganizama koji izazivaju infekciju. Ako se štetni mikroorganizmi, razmnože u velikom broju, onda oni izazivaju povećano lučenje iz vaginalnie sluznice koji je nadražuju i dovode do infekcije. Pritom se pojavljuju određene tegobe poput svraba nekada nepodnošljiv i pečenja vulve (stidnice), ojedenih butina i čestog mokrenja.

Uzroci vaginalnih infekcija su različiti, npr. smanjena opšta otpornost organizma (stres, nespavanje, loša dijeta, infekcije organizma, itd.), trudnoća, uzimanje oralnih kontraceptiva, drugih hormona ili antibiotika, šećerna bolest, naprsline, poderotine ili druge povrede vagine (usled porođaja, polnog odnosa, tampona ili upotrebe nekog instrumenta pri pregledu ili masturbaciji). U menopauzi su žene posebno izložene infekcijama. Mogu se inficirati i preko seksualnog partnera, ako je on zaražen.

Zaštita

1. Vulvu i završni deo debelog creva treba redovno prati, vodom i blagim sapunom. Stidnicu treba dobro obrisati i truditi se da ostane suva. Ne treba koristiti tuđe peškire. Ne treba upotrebljavati sprejove koji nadražuju, niti talk.

2. Treba nositi čiste, bele pamučne gaćice. Treba izbegavati veš od sintetike pošto zadržava vlagu i toplotu koje omogućavaju razmnožavanje štetnih mikroorganizama. Donji veš treba prati u toploj vodi, sapunom i dobro ga isprati.

3. Izbegavati nošenje tesnih pantalona.

4. Voditi računa da pri brisanju vulve i završnog dela debelog creva pokret bude od napred prema nazad, kako bakterije završnog dela debelog creva ne bi dospele do vagine i mokraćne cevi.

5. Žena treba da bude sigurna da je njen seksualni partner zdrav. Dobro je ako muški partner pre odnosa opere svoj polni organ. Upotreba kondoma pruža dodatnu zaštitu. Ukoliko se žena, njen partner ili oboje leče od infekcije polnih organa, neophodno je da koriste kondom ili, još bolje, da se uzdrže od polnih odnosa dok se ne izleče.

6. Žena treba da izbegava seksualne odnose ako su oni bolni ili joj oštećuju vaginu.

7. Trebalo bi prestati ili znatno smanjiti unošenje alkohola, kafe, šećera i rafiniranih ugljenih hidrata, pošto smanjuju kiselost vaginalne sredine.

8. Neke žene upotrebljvaju nepasterizovani jogurt da bi sprečile blage simptome vaginalne infekcije. Međutim, ovaj način onemogućava postavljanje ispravne dijagnoze i može doprineti razvoju hroničnih vaginalnih smetnji.

9. Treba izbegavati ispiranja vagine sem onda kada ih lekar preporuči.

10. Žena treba da vodi računa o svom zdravlju. Potrebno je da pazi na ishranu, odmor i san, ne samo u toku infekcije već stalno.

11. Treba izbegavati upotrebu tampona, pogotovu ako je žena sklona vaginalnim infekcijama.

Medicinsko i alternativno lečenje

Uobičajeno je da se vaginitis leči antibioticima ili sulfo preparatima koji uništavaju uzročnike infekcije. Svojim delovanjem ti lekovi narušavaju prirodan odnos mikroorganizama i menjaju ravnotežu osnovne kiselosti vaginalne sredine. Pored toga, ovi lekovi često imaju neprijatne, pa i opasne uzgredne pojave.

Kao zamenu antibioticima mnoge žene koriste prirodne ili biljne lekove koji im omogućavaju da obnove normalnu vaginalnu floru (mikroorganizme) i na taj način se izleče. Ovaj način lečenja se sprovodi primenom kupki ili ispiranja. Preporučuje se samo kod blažih oblika infekcija i ako se ne radi o nekoj ozbiljnoj polnoj infekciji.

Infekcije gljivicama

Gljivica iz roda kvasnica poznata pod imenom Candida albicans normalno živi i razmnožava se u vagini i debelom crevu. Nalaz malog broja kolonija ove gljivice u brisu iz vagine je normalan. Kada se poremeti ravnoteža u vagini ili celom organizmu gljivice počinju naglo da se razmnožavaju i dovode do pojave smetnji. Sekret ove infekcije je beličast, sirast i ima miris na kvasac. Ukoliko žena ima ovu infekciju, u toku porođaja je može preneti i na bebu kod koje se zatim razvija infekcija gornjih disajnih i digestivnih organa poznata pod imenom sor.

Kandida se najbolje razvija u blagokiseloj ili blagobaznoj sredini. Normalna kiselost vaginalne sredine je pH 4.0 do 5.0. Oralni kontraceptivi, antibiotici i šećerna bolest menjaju ove vrednosti i stvaraju uslove za razmnožavanje ove vrste gljivica.

Dijagnoza se postavlja mikroskopskim pregledom vaginalnog brisa.

Lečenje kandidoznog vaginitisa se postiže primenom antimikotika u obliku krema ili vagitorija (vaginalnih supozitorija). Kod nas su poznati preparati pod imenom Gyno Daktanol, Kansen i Nistatin. Ovi lekovi odstranjuju simptome oboljenja i uništavaju samu gljivicu. U lečenju vaginalnih gljivičnih infekcija najčešće je dovoljna lokalna terapija. Međutim, kod jakih infekcija mogu da budu potrebni i antimikotici koji se uzimaju preko usta tzv. sistemski. Kod nas na tržištu u obliku tableta postoji preparat pod imenom Ketokonazol. Sistemski antimikotici mogu da imaju ozbiljnija neželjena dejstva i treba ih uzimati samo na izričitu preporuku lekarke ili lekara. Lokalna sredstava su daleko bezbednija i mogu se koristiti u trudnoći.

Samolečenje

Prirodno lečenje je moguće sprovesti upotrebom jogurta koji se unosi u vaginu ili primenom belog luka. Očisti se čen belog luka, zamota u gazu i stavi u vaginu. Uspeh u lečenju postiže se pomoću natrijum sorbata od koga se napravi tropostotni rastvor, natopi se gaza i uveče stavi u vaginu. Takođe, može da pomogne i uzimanje većih količina soka od brusnice.

Trihomonas vaginalis (Trichomonas vaginalis) je bičar, jednoćelijski parazit koji živi na sluznici žena i muškaraca. Infekcija ovim parazitom je često bez simptoma, a ako ih ima onda je to oskudan, penušavi sekret karakterističnog otužnog mirisa. Dijagnoza se postavlja mikroskopskim pregledom vaginalnog brisa. Trihomonas može da prouzrokuje i infekcije mokraćnih puteva. Najčešće se prenosi seksualim odnosom, ali i preko vlažnih predmeta kao što su peškiri, kupaći kostimi, donji veš i klozetska daska.

Trihomonijaza se leči metronidazolom, a kod nas su poznati preparati Flagyl, Medazol i Orvagil. Lek se može uzeti u jednoj dozi (2 gr) čime je lečenje završeno ili u dve dnevne doze po 400 mg tokom sedam dana. Žene koje boluju od bolesti krvi, poremećaja centralnog nervnog sistema i čira u stomaku ne treba da uzimaju ovaj lek. Trudnice i žene koje doje isto tako ne treba da ga uzimaju. Uzgredne smetnje mogu biti mučnina, glavobolja, prolivi, bolovi u zglobovima i mišićima. Važno je znati da se ne sme uzimati alkohol sa metronidazolskim lekovima, jer ova kombinacija daje vrlo burne simptome, a može da prouzrokuje i smrtni ishod. Infekcija se neće izlečiti ako se istovremeno ne leči i partner bez obzira da li ima ili nema simptome.

Samolečenje

Samolečenje trihomonijaze nije sigurno. Vaginalna tuširanja mogu da dovedu do širenja infekcije na unutrašnje polne organe, pa se zato ne preporučuju. Primenljivo je lečenje belim lukom kako je to u prethodnom tekstu objašnjeno.

Najčešći uzročnik bakterijskog vaginitisa je bakterija pod imenom Hemofilus (Haemophilus). Hemofilus je normalni stanovnik vagine, a tek pri promeni kiselosti vaginalne sredine počinje da se razmnožava i izaziva infekciju. Infekcija ovim mikroorganizmom se može preneti i seksualnim kontaktom. Simptomi su slični kao kod trihomonijaze. Sekret je kremast od beličaste do sivkaste boje, neprijatnog otužnog mirisa koji podseća na ribu. Dijagnoza se postavlja mikroskopskim pregledom.

Lečenje se sprovodi metronidazolima (Flagyl, Medazol, Orvagil). Pošto se infekcija prenosi polnim putem istovremeno se mora lečiti i partner.

Nelečeni vaginitis izazvan hemofilusom često za posledicu ima probleme vezane za neplodnost, izaziva krvavljenja, daje lažne pozitivne rezultate testa Papanikolau i sl.

Samolečenje

Samolečenje se sastoji od preduzimanja mera za povećanje kiselosti vaginalne sredine. U obzir dolazi uzimanje velikih količna soka od drenjine, beli luk koji se menja svaki dan, svakodnevno uzimanje vitamina B i C, izbegavanje upotrebe tampona i upotreba kondoma da bi se sprečio povratak infekcije.

Kod nas je uobičajeno da se mikroskopski nalaz sekreta obeležava rimskim brojevima koji su šifra za raspoznavanje uzročnika infekcije. I i II grupa znače da je vagina čista i da postoje samo mikroorganizmi tzv. normalne flore. Treba napomenuti da odrasle žene nikada nemaju nalaz I grupe. Nalaz III grupe govori da se radi o infekciji hemofilusom, IV da je u pitanju gonokokna infekcija, V da postoji infekcija trihomonasom i VI da je izazivač gljivica – kandida.

Vulvitis ili zapaljenje stidnice može da bude izazvan nadražajem iz spoljašnje sredine, oralnim seksom, bakterijskim ili gljivičnim infekcijama, povredama, alergijskim reakcijama na higijenska kozmetička sredstva i lekove. Takođe se javlja i kao posledica nošenja tesnih gaćica i pantalona. Vulvitis je obično udružen sa infekcijama drugih organa, npr. vaginitisom. Kod žena dijabetičarki takođe se javlja zapaljenje stidnice zbog povećane količine šećera u ćelijama vagine usled čega dolazi do promene kiselosti sredine. Žene često pate od vulvitisa, u menopauzi jer usled smanjene hormonalne aktivnosti tkivo stidnice se istanjuje, suši i postaje manje elastično čime postaje osetljivije na nadražaje i infekcije.

Simptomi vulvitisa uključuju svrab, crvenilo i otok. Ponekad mogu da se jave mehurići ispunjeni tečnosću, koji kada prsnu vlaže i za sobom ostavljaju krastice koje liče na herpes. Češanje izaziva dalju iritaciju, stvaranje gnoja i sekundarnu infekciju. Kao posledica dugotrajnog češanja koža se istanjuje i bledi. Kod dijabetičnog vulvitisa koža ima tamnocrvenu boju kao goveđe meso, dok je kod menopauzalnog vulvitisa suva i otvoreno crvena.

Žene koje imaju vulvitis pribegavaju čestom pranju stidnice čime još više nadražuju iritirano područje. Zato kod pranja treba izbegavati sapun i umesto njega koristiti zamene.

Lečenje

Ukoliko postoji infekcija okolnih organa onda se njihovim lečenjem leči i vulvitis. U zavisnosti od uzroka vaginitisa odrediće se i lečenje. Da bi se otklonio svrab propisuju se kreme sa kortikosteroidima. Treba znati da se ovi lekovi ne smeju dugo upotrebljavati pošto mogu da izazovu istanjenje i atrofiju