Biografija Eme Goldman

 

 

Ema Goldman je rođena u jevrejskoj četvrti malog ruskog grada u današnjoj Litvaniji, 27. juna 1869. Među uspomenama na detinjstvo jeste i svedočenje o nasilju nad ženama i decom, ugnjetavanje seljaka od strane zemljoposednika, getoizacija Jevreja, koji su često bili prisiljeni da se sele u potrazi za poslom, te beskrajni niz sitnih korumpiranih službenika koji iznuđuju mito od bespomoćnog naroda. Njen porodični život nije bio jednostavan. Svom ocu, koga opisuje kao “noćnu moru svoga detinjstva”, bila je omiljeni povod za česte provale besa. Njena majka, koja je umela da rečito i uverljivo govori u ime mladića koje je ruska vojska htela da regrutuje, bila je emocionalno udaljena od svoje dece i često depresivna.

Sa trinaest godina zajedno sa porodicom seli se u jevrejski geto Sankt Petersburga, gde je atmosfera bila naelektrisana idejom revolucije. Ruski populisti i nihilisti zapalili su njenu maštu i usadili joj veru da se nepravdi može i mora suprotstaviti. Kao gorljiva čitateljka, Ema Goldman je upijala zabranjene romane i političke traktate, a uzor je otkrila u mladim ženama odanim revoluciji. Očajnički je želela da pomogne u stvaranju novog sveta jednakosti, pravde i porodičnog sklada.

Njen otac nije delio takvu viziju njene budućnosti, već je bio odlučan da je mladu uda i da je prisili da vodi konvencionalan život. Njegovi napori da joj, sa petnaest godina, osigura veridbu, ubrzali su njen beg od kuće. Ona i njena starija sestra iz Rusije beže u Ameriku. Puna optimizma Ema Goldman dolazi u novu zemlju, za koju je verovala da će joj omogućiti beg od tradicionalnih prepreka ženskoj slobodi, tako jakih u stvarnom svetu. Godine 1885. zajedno sa rođacima, naseljava se u jevrejskom getu u Ročesteru, u državi Nju Jork. Na žalost, otkrila je da se porodični život u jevrejskom getu Ročestera i mukotrpan rad u fabrici tekstila ne razlikuju bitno od onog što je ostavila za sobom u Rusiji. Tražeći novu slobodu intimnog života u Americi, Ema Goldman se ubrzo zaljubljuje u fabričkog radnika i odlučuje da se uda za njega.

Godine 1886. jedan šokantan politički događaj menja joj život. Da bi se suprotstavili brutalnom gušenju štrajka u firmi MekKormik Harvester, radnički i radikalni aktivisti održavaju masovni miting na trgu Hajmarket u Čikagu. Eksplodirala je bomba, koja je usmrtila sedam policajaca i ranila mnoge demonstrante u gužvi. Za taj incident su optužene anarhističke vođe. Iako su dokazi na suđenju bili neodrživi i nepotpuni, četvorica optuženih su osuđeni na smrt i pogubljeni. Kada je saznala za političko suđenje i uverenja anarhista, odmah je prepoznala sličnosti između njihovih ideja i ideja ruskih populista. Počela je da čita sve što je o anarhizmu mogla pronaći. Svesno je odlučila da svoj život posveti idealima anarhizma, kako bi dokazala da poruka mučenika sa trga Hajmarket nije umrla zajedno sa njima.

Kako se kristališu njene političke ideje, tako nastupaju promene i u njenom privatnom životu. Prihvativši stigme razvoda, Ema Goldman napušta muža i kreće u novi život, najpre u Nju Hejven, a potom u grad Nju Jork. Godinu dana kasnije, živi u komuni sa ostalim ruskim anarhistima, među kojima je i njena prva velika ljubav i doživotni saputnik, Aleksander Berkman. Dvadesetogodišnja idealistkinja ubrzo postaje istaknuta članica emigrantske anarhističke zajednice Nju Jorka.

Ta novonastala stabilnost potkopana je 1892. kada je Henri Klej Frik iz kompanije Kernegi Stil izazvao krvavi sukob sa radnicima tokom štrajka u fabrici Kernegi u Houmstedu, Pensilvanija. Berkman i Goldmanova odlučuju da uzvrate: Berkman odlazi u Houmsted da ubije Frika, da bi svetu pokazao da nasilje izaziva nasilje i da radnici više neće prihvatati brutalnost vlasnika kapitalističkih fabrika. Taj čin je odjeknuo – Berkman je ranio Frika, ali ga nije ubio. Odslužio je kaznu od četrnaest godina zatvora, ne kao heroj radničke klase, već kao katalizator ponovnog oživljavanja straha od anarhista u čitavoj naciji. Nedovoljni dokazi za saučesništvo pri pokušaju ubistva Frika spasili su Emu Goldman od zatvora, no njenu opšte poznatu vezu s Berkmanom štampa je iskoristila i napravila senzacionalistički portret “Crvene Eme”, strašnog demona neobuzdane seksualnosti i nasilja.

Ta nasilna slika ponovo je na snazi 1901, kada je na predsednika Vilijama MekKinlija izvršio atentat Leon Čolgoš, tvrdeći da je anarhista koji deluje pod uticajem Eme Goldman. Iako nije poznavala mladića, koji je očigledno slušao neko od njenih predavanja, smesta je uhapšena kao saučesnica u zločinu. Stigma te povezanosti bila je toliko jaka da je, čak i nakon što je zbog nedostatka dokaza puštena, prošlo još nekoliko godina pre no što se sa sigurnošću smela pojavljivati u javnosti pod vlastitim imenom. No čak i tada, izazivala je sudbinu nastavljajući da se pojavljuje na odabranim sastancima. Do trenutka kada se ponovo pojavila u javnosti, njena su predavanja imala predznak sumnje u efikasnost taktika individualnih činova političkog nasilja, s jednim pozivom publici: molila ih je da se odupru sklonosti odbacivanja političkih zatvorenika čije se taktike možda razlikuju od njihovih. Na temelju svog sve čvršćeg uverenja da je “najnasilniji element društva neznanje”, osniva politički i književni časopis Majka Zemlja (Mother Earth), koji je izlazio od 1906. do 1917. Časopis nije bio samo forum anarhističkih ideja i novosti o međunarodnim kretanjima, već i prilika za objavljivanje pesničke i dramske kritike. Upoznavao je svoje pretplatnike s dramaturzima poput Ibzena, Strindberga i Šoa, te političkim ilustratorima i umetnicima poput Men Reja. Časopis se distribuirao i izvan Amerike. Kako je rastao međunarodni ugled Eme Goldman, tako se postepeno Evropom širio i uticaj časopisa i njegova čitalačka publika.

Ema Goldman proširila je svoj uticaj u Sjedinjenim Državama preko nacionalne predavačke turneje, održane u ime časopisa. Gotovo 10 godina, od 1908. do 1917, na putovanjima joj je pomagao šarmantni i ekstravagantni menadžer, doktor Ben Rejtman. Ema i Ben prokrstarili su zemljom pojavljujući se pred sve brojnijom publikom, koja je želela da zna sve o njenim političkim i društvenim izazovima, ceneći podršku koju je pružala svim tadašnjim lokalnim radničkim i političkim bitkama. Na primer, na turneji 1910. godine Ema je govorila 120 puta za 25 000 ljudi, u 37 gradova u 25 država.

Njeni govori su bili raznovrsni i o raznolikim temama. Za nju nije bilo neuobičajeno da jedno veče govori o “posredničkom polu: rasprava o homoseksualnosti”, a sledeće o “društvenoj vrednosti moderne drame”. Ceneći književnost i dramu kao moćne pokretače za buđenje društvenih promena, posebno po pitanju pola i roda, Ema je prihvatila izazov i pokušala da skrene pažnju i obrazuje američku javnost o važnosti moderne evropske i ruske drame. Smatrala je da je obrazovanje proces koji traje čitav život, te da javne škole često iz svog programa isključuju provokativne rasprave koje dovode u pitanje status quo. Kao predstavnica pokreta Savremena škola (Modern School), koji se zalagao za nezavisnost i kreativnost, često je tvrdila da su škole pod pokroviteljstvom države “za dete isto što i zatvor za optuženika, kasarna za vojnike, mesta na kojima se koriste sva sredstva da se slomi volja deteta, te da ga se oblikuje, mesi i gnječi u nešto sasvim strano sebi samom”.

To njeno verovanje u važnost širenja iskustva pojedinca imalo je posebnog značaja za žene. Ema Goldman biće upamćena zbog svog pionirskog rada na oslobađanju žena, utvrđivanju kontrole začeća kao osnovnog elementa u većoj bici za seksualno i ekonomsko oslobađanje žena. Ema Goldman je verovala da je zakon koji ženama onemogućava pristup sredstvima kontrole rađanja simptom opšte društvene i ekonomske nepravde, kao i poseban vid tlačenja žena. Bila je politička mentorka mlade Margaret Sanger, premda se ona na kraju razdvojila od Eme Goldman, usredsredivši se na jedan pragmatični cilj, dobijanje zakonskog prava distribucije informacija o kontroli rađanja. Ema Goldman nastavila je da insistira na svom stavu da je bitka za žensku kontrolu nad svojim telom tek deo šire borbe protiv socijalnih, ekonomskih i političkih razloga koji podstiču i održavaju nejednakost.

To nije jedina prilika u kojoj se Ema Goldman razilazila s ostalim feministkinjama svoga doba. Kritikovala je i ženski pokret sifražetkinja, koje su tvrdile da je glasanje najbolje sredstvo koje može osigurati jednakost žena, ukazujući na to da pravo glasa neće na pravi način odgovoriti na pitanje oslobođenja žena iz radničke klase, niti će osigurati bolji oblik vladavine.

Ema Goldman je rečito govorila o političkim dimenzijama privatnog života i žene iz kruga sifražetkinja i izvan njega okupljale su se na njenim predavanjima. Posebno je bilo zanimljivo njeno predavanje “Ljubav i brak”, u kome je, u odnosu na položaj žene, analizirala i uobličila oslobađajući potencijal slobodne ljubavi nasuprot krutim aspektima bračnog života. Kao anarhistkinja nadala se da će pružiti živi primer svojih ideala. No, privatno je patila, iscrpljujući se sumnjama da je njen vlastiti ljubavni neuspeh razlog zbog koga ne zaslužuje da bude glasnica te poruke. Strastvena pisma napisana za vreme ljubavne priče sa menadžerom Ben Rejtmanom, otkrivaju tamna osećanja ljubomore, koja su nastala istovremeno sa rečitim govorima za govornicom o potrošnom učinku koji posesivnost ima na ljubav. Slično je pisala Benu i o svojoj čežnji za sigurnošću i odmorom, dok je istovremeno postala simbol i nosilac potpune nezavisnosti žene. Njene unutrašnje sumnje i strahovi nagnali su je da napiše Benu da, ako ostane “pokorni rob ljubavi”, podneće “optužbu pred sudom svog vlastitog razuma”.

Njena rečitost o temama iz privatnog života i njegovim vezama sa političkim i društvenim snagama delimično su ključ njene popularnosti. Osetivši pretnju njene anarhističke politike, njene moći uveravanja u raspravama o temama koje su često bile smatrane tabuom, policija i lokalne vlasti često su zabranjivali njena predavanja. Nužno je usledila rasprava o slobodi govora. Njeno neumorno naglašavanje kritičke važnosti prava na slobodu govora u demokratskom društvu na posletku je utrlo put primeni prava navedenih u Prvom amandmanu (misli se na američki ustav). Rušeći ogromne prepreke na putu ka slobodi govora, Ema Goldman je platila za svoje principe. Većinu svog života kao odrasla provela je pod nadzorom, bezbroj je puta uhapšena i zatvarana, a posednjih 18 meseci u Americi provela je u zatvoru pod optužbama. Njena najduža zatvorska kazna bila je direktna posledica organizovanih napora protiv nedobrovoljnog regrutovanja mladića u vojsku. Nekoliko nedelja pošto je Amerika ušla u Prvi svetski rat, Ema Goldman i njen stari prijatelj Aleksander Berkman pomogli su u organizovanju Lige protiv regrutacije, za obrazovanje i ohrabrivanje prigovarača savesti. Ranije se Ema Goldman protivila američkoj ekspanziji u špansko-američkom ratu, te je osuđivala britanski imperijalizam u boerskom ratu, no patriotska groznica koja je pratila Prvi svetski rat stvarala je ozbiljnu netolerantnost prema neistomišljenicima, smatrajući takvo protivljenje ratu “jasnom i opasnom pretnjom” naciji. Osuđeni su na dve godine zatvora, uz mogućnost deportacije nakon puštanja. Uplašena radničkim pokretom nakon Prvog svetskog rata i sve češćim bombaškim napadima, Vilsonova administracija se organizovala protiv najosetljivijih i najnaprednijih organizacija. Tek što je puštena iz zatvora 27. septembra 1919, Emu je ponovo uhapsio mladi Dž. Edgar Huver, direktor obaveštajne službe Ministarstva pravosuđa. Pišući izveštaj i gradeći parnicu protiv Eme Goldman, Huver je u senci rovario kako bi uverio sudstvo da joj oduzmu pravo državljanstva i da je deportuju. Dvadeset prvog decembra 1919. Ema Goldman, Berkman i još 247 radikala rođenih izvan Amerike poslati su u Sovjetski Savez.

Uz izuzetak kratke predavačke turneje 1934. godine, preostalu 21 godinu života Ema Goldman provela je izvan Amerike. Tokom tog razdoblja živela je u Rusiji, Švedskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Španiji i Kanadi, ne uspevajući da pronađe politički “dom” izvan Sjedinjenih Država. Nigde se nije osećala sputanijom nego u rodnoj Rusiji. Bila je šokirana bezobzirnom autoritarnošću boljševičkog režima, surovom opresijom nad anarhistima i nepoštovanjem ličnih sloboda. Budući da je bila među prvima koji su glasno s levice kritikovali Sovjetski Savez, udaljila se od mnogih svojih sledbenika u Evropi i Americi. Godine 1920. sastala se sa Lenjinom, koga je ispitivala o nedostatku slobode govora i štampe u Sovjetskoj Rusiji. Izgubivši sve iluzije o smeru kojim se revolucija kretala, Goldmanova i Berkman najzad napuštaju Rusiju.

 

Izgnana, lutajući od zemlje do zemlje, Ema se osećala sputanom i često depresivnom. Tokom 20-ih i 30-ih godina, boreći se za ekonomsko preživljavanje, upuštala se i u raznovrsne književne projekte. Najzahtevniji proizvod tog razdoblja samoispitivanja je njena dirljiva autobiografija na 1000 stranica, “Živeći svoj život” (1931).

Ema Goldman imala je 67 godina kada je u julu 1936. izbio Španski građanski rat. Kada su španski saborci zatražili da vodi njihovu englesku propagandnu kampanju, posećivala je kolektivizirane gradove i farme u Aragonu i Levantu i bila je oduševljena onim što joj se činilo da je početak prve istinske anarhističke revolucije. Poljuljana, ali ne i poražena Frankovim trijumfom, početkom 1939. godine Ema se seli u Kanadu, gde je poslednje godine svog života posvetila osiguravanju političkog azila za žene i decu izbeglice iz Španije, objavljujući članke o zakonskim ograničenjima slobode govora u Kanadi, te vodeći kampanje u ime stranaca radikala kojima preti deportacija u fašističke zemlje.

 

Nakon njene smrti 14. maja 1940, američki doseljenički biro dozvolio je da se njeno telo prenese u Sjedinjene Države. Sahranjena je na groblju Valdhejm u Čikagu, nedaleko od anarhista s Hajmarketa koji su je toliko inspirisali.

 

 

 

 

HRONOLOGIJA DOGAĐAJA U ŽIVOTU EME GOLDMAN

 

1869. Ema Goldman rođena je u Kovnu, Litva

1885. Ema emigrira u Sjedinjene Države i smešta se u Ročesteru, Nju Jork

1886. Bombe na Hajmarketu: na vrhuncu borbi za osmočasovni radni dan na policiju je bačena bomba na masovnom protestu na trgu Hajmarket u Čikagu, u znak protesta protiv policijskog pucanja na štrajkače u fabrici MekKormik Riper Vorks dan ranije. Premda počinilac nikada nije otkriven, osam anarhističkih vođa optuženo je za ubistvo i proglašeno krivima.

1887. Ema Goldman udaje se za Džejkoba Kersnera i dobija američko državljanstvo. Nesrećna je u braku i sve je više privlači anarhizam. Iste godine se rastaje od Kersnera.

            Pogubljenje četiri anarhista s Hajmarketa.

1889. Ema Goldman se seli u Nju Jork.

1890. Njena prva predavačka turneja, govori u Ročesteru, Bafalu i Klivlendu.

1892. Houmsted, PA, štrajk čeličane doveo je do krvavog sukoba između štrajkača i Pinkerton detektiva; saborac Eme Goldman, Aleksander Berkman, pokušao je atentat na Henria Klark Frika, nadzornika kompanije Kernegi Stil, zbog čega je osuđen na 22 godine zatvora; Goldmanova je osumnjičena da je pomogla u planiranju atentata.

1893. Ema Goldman je osuđena zbog govora na demonstracijama nezaposlenih na Junion Skveru u Nju Jorku. Okrivljena je zbog pomaganja i učestvovanja u nezakonitom okupljanju i osuđena na godinu dana zatvora u Blekvel Ajlandu, gde je radila kao bolničarka za ostale zatvorenike.

1894.Štrajk u železničkoj kompaniji Pulman protiv otpuštanja i smanjenja plata proširio se na mnoge zapadne železnice, nakon što su Pulmanovi štrajkači poslali zahtev za podrškom predsedniku američkog železničkog sindikata Judžinu Debsu; štrajk je prekinut sudskom intervencijom federalnih trupa protiv sindikata po naređenju predsednika Grouer Klivlenda.

1895. – 1896. Ema Goldman se zvanično školuje za za bolničarku u Beču.

1898. Špansko – američki rat: Filipine, Porto Riko i Guam Španija prepušta pobedničkim SAD.

1901. Anarhista izvršava atentat na predsednika Vilijama MekKinlija. Ema Goldman je nepravedno osumnjičena, uhapšena, zadržana na ispitivanju i puštena. Nakon toga menja ime i odlazi u ilegalu kako bi izbegla zlostavljanje od strane javnosti.

1903. Ema Goldman pomaže pri osnivanju Lige za slobodu govora u Nj Jorku, kao odgovor na prvi sudski progon pod federalnim anti-anarhističkim zakonom, koji je anarhistima zabranjivao ulazak u zemlju.

1905. Osnivanje Industrijskih radnika sveta (Industrial Workers of the World – IWW).

1906. Časopis Majka Zemlja osniva Ema Goldman i njeni saborci; izlazio je do 1917. godine.

1906. Ema Goldman započinje godišnju turneju predavanja kako bi skupila novac za časopis, govoreći o širokom rasponu tema, uključujući modernu evropsku dramu, jednakost i nezavisnost žena, seksualnost i slobodnu ljubav, vaspitanje i obrazovanje dece i religiozni fundamentalizam.

            Aleksander Berkman pušten je iz zatvora.

1908. Emi Goldman odbijaju korišćenje auditorijuma u Čikagu za predavanja; upoznaje Ben Rejtmana, koji joj nudi svoj “Hobo Hal”. Ben postaje njen ljubavnik i menadžer predavačkih turneja.

IWW-a bitka za slobodu govora u Misuriju, Mont. (Bitke za slobodu govora često su se dešavale u tom razdoblju, kada su lokalne vlasti zabranjivale javna okupljanja ljudima poput Eme Goldman i organizacijama poput IWW-a, koje su pokušavale da na javnim tribinama izlože svoje poglede).

1909.Bitka za slobodu govora IWW-a u Spokejnu, Vašington.

1910. Objavljen “Anarhizam i drugi eseji” Eme Goldman

1911. U požaru u kompaniji Trajengl Šrtvejst u Nju Jorku poginulo 146 ljudi, uglavnom mladih žena, jer su izlazi bili zaključani kako bi se sprečio ulazak sindikalnim vođama u fabriku, te radnici/e nisu mogli da izađu, zbog čega su mnogi bili prisiljeni na smrt.

1912. Bitka za slobodu govora u San Dijegu; Ben Rejtmena protivnici zlostavljaju i teraju iz grada.

             Štrajk tekstilaca u Lorensu, Mass., koji vodi IWW.

1913. IWW organizuje štrajk u Patersonu, N.J., mlinovi Kolorado; štrajk rudara protiv niskih nadnica, opasnih uslova rada i dominacije kompanija nad svim aspektima njihovih života. Izložba Armori Šou u Nju Jorku prvi put donosi modernu evropsku umetnost američkoj publici; nastaje javni skandal.

1914. Objavljuje se knjiga Eme Goldman “Društvena važnost moderne drame”.

        Masakr u Ladlou; nacionalna garda Kolorada i osiguranje rudnika napadaju naselje rudara štrajkača i njihovih porodica; među mrtvima su 2 žene i 11 dece. Za uzvrat, rudari pripremaju oružanu pobunu, koju nakon 10 dana slamaju federalne trupe.

             U Evropi počinje Prvi svetski rat.

1915. - 1916. Ema Goldman često drži predavanja o kontroli začeća i nekoliko puta je uhapšena. Jednom prilikom je provela 15 dana u zatvoru zbog distribucije informacija o kontroli rađanja.

1916. SAD objavljuju rat Nemačkoj i tako ulaze u Prvi svetski rat. Federalna vlada proglašava opštu mobilizaciju.

           Ema osniva Ligu protiv regrutacije zajedno s Berkmanom, M. Elenor Ficdžerald i Leonardom Abotom koji se suprostavljaju mobilizaciji.

             Goldmanova i Berkman optuženi i osuđeni na 2 godine zatvora zbog urote protiv mobilizacije.

             Donešen zakon o špijunaži.

1918. Donešen zakon o protivdržavnoj delatnosti.

1918. - 1919. Ema služi kaznu u Državom zatvoru u Džeferson Sitiju, Mo; Berkman je u Federalnom zatvoru u Atlanti.

1919. Ema i Berkman su deportovani iz Sjedinjenih Država sa 247 drugih radikala stranaca. (Njenog muža je vlada 1908. godine lišila državljanstva kako bi ga i Ema izgubila. Zakon o strancima iz 1918. godine predviđa da stranac u svakom trenutku nakon ulaska u Sjedinjene Države može biti deportovan ako se ustanovi da je anarhista.)

1919. - 1920. “Crveni ožiljak”; u SAD netolerancija i sumnjičavost prema strancima raste u posleratnim godinama, dok boljševici učvršćuju svoju pobedu u Rusiji stvarajući strah od Svetske revolucije; vrhunac nastupa 1920. u Palmerovim racijama, kada su hiljade radikala rođenih van Amerike ispitivani; mnogi od njih su deportovani.

1920. Potvrđen 19. amandman Ustava (koji ženama daje pravo glasa).

        Sako i Vanzeti, dvojica italijanskih anarhista, uhapšeni zbog ubistva članova osiguranja plata u Masačusetsu; optuženi su smatrani žrtvama, za to vreme tipičnog neprijateljstva prema radikalima i strancima; taj je utisak bio potvrđen tokom suđenja.

1920. - 1921. Ema i Berkman u egzilu u Sovjetskoj Rusiji, gde se suprostavljaju boljševičkom ograničenju slobode govora i izražavanja, naročito suzbijanju anarhista.

1921. Decembar; Ema i Berkman napuštaju Rusiju.

1922. - 1924. Izbeglištvo u Berlinu, posle kratkog boravka u Stokholmu, Švedska.

1923. Ema objavljuje “Moj gubitak iluzija o Rusiji”

1924. - 1926. Ema živi u Londonu, pišući i održavajući predavanja o uslovima u Sovjetskoj Rusiji i o modernoj drami.

1926. - 1928. Ema živi u Kanadi. U Torontu piše i drži predavanja o Rusiji, modernoj drami i društvenim pitanjima.

1927. Pogubljenje anarhista Saka i Vanzetija uzrokuje međunarodno negodovanje.

1928. - 1936. Ema nalazi inspiraciju za svoje pisanje i zaklon nakon predavačkih turneja u kući u Sen Tropeu u Francuskoj, koju je za nju kupila filantropkinja Pegi Gugenhajm.

1931. Ema objavljuje svoju biografiju “Živeti svoj život”

1932. Ema drži predavanja po Skandinaviji i Nemačkoj o zlu fašizma i usponu nacizma.

1933. Ema Goldman je proterana iz Holandije.

1934.Dobila je ulaznu vizu za Sjedinjene Države za turneju od devedeset dana.

1936. Bolestan od raka, Berkman je izvršio samoubistvo.

1936. - 1938. Ema posećuje Španiju i pridružuje se lojalistima u Španskom građanskom ratu; kasnije otvara kancelariju u Londonu kako bi prikupila podršku za španske anarhiste koji se bore na strani lojalista.

1939. Ema se nakon poraza španskih lojalista seli u Kanadu kako bi prikupila novac za žene i decu izbeglice iz građanskog rata.

1940. Umire u Torontu, a sahranjena je u Čikagu, nedaleko od mučenika sa Hajmarketa, koji su je prvi nadahnuli 1887. godine.