O prodaji Žena

 

 

Naši reformatori su iznenada došli do velikog otkrića – otkrili su da postoji trgovina belim robljem. Novine su pune ovih “nečuvenih događaja”, a zakonodavci već planiraju niz novih zakona kojima treba da isprave ovaj užas.

Mora se primetiti da krstaški rat protiv nepristojnosti, kockanja, barova itd, uvek započinje kada treba preusmeriti pažnju javnog mnjenja sa neke velike društvene nepravde. Kakav je obično rezultat takvog rata? Kockanje se povećava, barovi odlično posluju kada rade na nelegalan način, prostitucija cveta, a sistem podvodača i makroa se samo usavršava.

Kako to da se, tako iznenada, otkrije institucija koja je već poznata skoro svakom detetu? Kako to da zlo koje je poznato svim sociolozima, tek sada postaje važna tema?

Najblaže rečeno, besmislica je smatrati da je nedavna istraga o trgovini belim robljem (i to, uzgred budi rečeno, vrlo površna istraga), otkrila nešto novo. Prostitucija je bila i jeste široko rasprostranjen posao, pa ipak čovečanstvo nastavlja svoj svakodnevni život potpuno ravnodušno prema patnjama i nesreći žena koje su žrtve prostitucije. Jednako kao što je čovečanstvo ostalo ravnodušno prema postojećem industrijskom sistemu ili ekonomskoj prostituciji.

Samo onda kada se ljudska nesreća pretvori u blještavu igračku, interesovanje ljudi se probudi, ali ne za dugo. Oni su vrlo prevrtljiva deca i svaki dan moraju da imaju novu igračku. Poklič koji “pravednici” upućuju protiv trgovine belim robljem je jedna takva igračka. On služi da se ljudi malo zabave i pomoći će da se otvori još nekoliko dobro plaćenih političkih radnih mesta – za parazite koji šetaju okolo kao inspektori, islednici, detektivi i tome slično.

Šta je stvarni uzrok trgovine ženama? I to ne samo belim ženama, već i ženama žute i crne rase. Eksploatacija naravno, nemilosrdni Moloh kapitalizma koji se goji nedovoljno plaćenim radom, i tako goni hiljade žena i mladih devojaka u prostituciju. Ove devojke misle kao i gospođa Voren: “Zašto trošiti život radeći osamnaest sati dnevno u perionici, za svega nekoliko šilinga nedeljno?”

Naravno, naši reformatori to ne spominju. Znaju oni vrlo dobro uzroke, ali im se ne isplati da bilo šta kažu o tome. Mnogo je profitabilnije izigravati fariseja i praviti se da si razljućeni moralista, nego istražiti samu bit uzroka.

Pa ipak postoji jedan, pomena vredan, izuzetak među mladim piscima: Regonald Rajt Kaufman je svojim delom Kuća robova učinio prvi iskreni pokušaj da se to društveno zlo leči – i to ne sa tačke gledišta sentimetalnog filistinca. Iskusni novinar, gospodin Kaufman dokazuje da naš industrijski sistem većini žena ne daje nikakvu drugu mogućnost sem da postanu prostitutke. Žene prikazane u Kući robova pripadaju radničkoj klasi, ali čak i da je prikazao život žena iz drugih sfera, suočio bi se sa istom situacijom.

Nigde se žena ne ceni prema vrednostima svog rada već prema svojim polnim vrednostima. Zato je skoro neizbežno da ona svoje pravo da postoji i svoj položaj mora da plati seksualnim uslugama, bez obzira na to kojim se poslom bavi. To je samo pitanje stepena: da li da se proda jednom čoveku, u braku ili van njega, ili da se proda mnogim muškarcima. Bez obzira na to da li naši reformatori to hoće da priznaju ili ne, ekonomska i socijalna inferiornost žene je odgovorna za prostituciju.

Sada su naši dobri ljudi šokirani otkrićem da samo u Nju Jorku jedna od deset žena radi u fabrici, da je prosečna plata koju žena prima za 48 do 68 sati rada šest dolara nedeljno, i da se većina radnica tokom godine suočava sa mnogim mesecima besposlice, što sve čini da je, zapravo, njihova prosečna zarada samo 280 dolara godišnje. Imajući u vidu ovu ekonomsku strahotu, zar je za čuđenje što prostitucija i trgovina belim robljem postaju tako dominantan činilac društva.

Da se ne bi prethodne brojke smatrale preteranim, dobro bi bilo da pogledamo šta neki stručnjaci za prostituciju kažu: “Jasan uzrok siromaštva žena može se uočiti na nekoliko tabela, iz kojih se vidi kojim poslom su se one ranije bavile, kao i iznos nadnice koje su primale, pre njihovog pada”. Ostaje onima koji se bave političkom ekonomijom, da utvrde koliko se poslodavac može poslužiti poslovnim interesima kao izgovorom da bi smanjio nadnice i da li ušteda malog procenta na nadnicama nije u nesrazmeri sa velikim porezima koji se uzimaju od javnosti, da bi se pokrili troškovi nastali kao posledica ovog poroka, koji je u mnogim slučajevima direktna posledica nedovoljne novčane kompenzacije za pošten rad.

Bilo bi dobro kad bi naši vrli reformatori malo bolje pogledali knjigu Dr. Sangera. Tamo bi videli da je, od 2000 slučajeva koje je on proučavao, bilo malo žena koje potiču iz srednje klase, koje su imale pristojne uslove života ili prijatne porodice. U većini slučajeva to su bile zaposlene devojke i žene, neke su se odale prostituciji iz bede, druge zbog okrutnog, bednog života u svojim porodicama, treće zbog svojih osujećenih i hendikepiranih priroda (o tome ću govoriti kasnije). Prijalo bi onima, koji bi da održe moral i njegovu čistotu, da saznaju da je, od 2000 slučajeva, 490 žena bilo udato i da su živele sa svojim muževima. Očigledno je da svetost braka nije bila dovoljno jaka garancija da bi sačuvala njihovu “bezbednost i čistitotu”.

Dr. Alfred Blaško je u svojoj knjizi Prostitucija u devetnaestom veku jasniji: on ekonomske uslove smatra odlučujućim činiocima za prostituciju: “Mada je prostitucija postojala u svim epohama, u devetnaestom veku se prostitucija pretvorila u ogromnu društvenu instituciju. Razvoj industrije sa ogromnim masama ljudi na konkurentnom tržištu radne snage; rast i nastajanje velikih gradova; nesigurnost i neizvesnost zaposlenja, dali su prostituciji podsticaj koji se, do tada, u istoriji čovečanstva, nije mogao ni sanjati.”

Mada ne apsolutno siguran u to, i Havelok Elis je morao da prizna da je ekonomski momenat direktno i indirektno osnovni uzrok prostitucije. On nalazi da se veliki postotak prostitutki regrutuje iz klase sluškinja, o kojima se manje brine ali koje imaju veću sigurnost zaposlenja. Dr. Elis ne poriče da svakodnevna rutina, naporan posao i monotonija života služavki, a naročito činjenica da one nemaju mogućnosti da uživaju u društvu i sreći svoje porodice, nisu mali faktori koji ih primoravaju da traže rekreaciju i zaborav u veselosti i svetlucavosti prostitucije. Drugim rečima, služavka prema kojoj se ponašaju kao prema fizičkom radniku, koja nikad nema pravo na samu sebe, zamorena kapricima svoje gospodarice, može naći oduška – kao i fabrička radnica ili prodavačica – samo u prostituciji.

Najzabavniji deo ovog problema, koji se upravo nalazi pred javnošću, je indignacija naših “dobrih i poštovanih ljudi”, i to naročito određene hrišćanske gospode, koja se uvek mogu naći u prvim redovima krstaškog rata. Da li su oni potpune neznalice kada je istorija religije u pitanju – i to naročito istorija hrišćanske religije, ili se oni nadaju da od sadašnje generacije mogu da sakriju ulogu koju je Crkva imala u razvoju prostitucije u prošlosti? Koji god njihov razlog bio, oni bi trebalo da budu poslednji koji će danas osuđivati nesrećne žrtve, jer je već svakom inteligentnom studentu poznato da prostitucija ima korene u religiji i da je ona održavana i gajena vekovima, i to ne kao sramota već kao vrlina koju su sami bogovi podržavali.

“Izgleda da se začetak prostitucije može naći prvenstveno u religioznim običajima, a religija, koja je veliki konzervator društvenih tradicija, je sačuvala u promenjenom obliku jednu primitivnu slobodu koja se već gubila iz opšteg društvenog života. Herodot je opisao tipičan primer toga: još u petom veku pre Hrista žene su, barem jednom u životu, morale doći u hram Milita, vavilonske Venere, da bi tamo služile boginji tako što su se morale podati prvom strancu koji bi naišao i bacio nekoliko novčića u njihovo krilo. Vrlo slični običaju su postojali i u drugim delovima zapadne Azije, Severne Afrike, na Kipru i na drugim ostrvima istočnog Mediterana, kao i u Grčkoj gde je hram Afrodite na tvrđavi u Korintu imao hiljadu robinja, koje su služile boginji”.

“Većina autoriteta podržava teoriju da se religiozna prostitucija razvijala, kao opšte pravilo, iz verovanja da prokreativna ljudska aktivnost poseduje misteriozni i sveti uticaj na podsticanje plodnosti prirode. Međutim, kada je pod uticajem sveštenika, prostitucija postepeno postala organizovana institucija, religiozna prostitucija je razvila i praktični deo, pa je tako dala svoj doprinos povećanju javnih prihoda.”

“Uzdizanje hrišćanstva do političke moći donelo je vrlo malo promena u politici crkve prema prostituciji. Vodeći oci crkve su tolerisali prostituciju. U trinaestom veku je već bilo javnih kuća pod opštinskim protektoratom. Oni su, na neki način, bili deo javnih službi, a njihovi upravnici su smatrani skoro državnim službenicima”.

 Ovome se mora dodati citat iz knjige dr. Sangera:

“Papa Klement II izdao je bulu da će se prostitucija tolerisati ako određeni deo svoje zarade daje crkvi”.

“Papa Sikstus VI je bio praktičniji; samo od jedne javne kuće, koju je lično izgradio, imao je prihod od 20,000 dukata”.

U moderna vremena crkva je po tom pitanju malo obazrivija. Ona donacije od prostitutki ne zahteva otvoreno. Smatra da je unosnije da se bavi nekretninama, kao na primer, Triniti Crkva, koja za ogromne sume novca izdaje smrtonosne jazbine od kuća onima koje žive od prostitucije.

Koliko god ja to želela, prostor mi ne dozvoljava da govorim o prostituciji u Egiptu, Grčkoj, Rimu i u Srednjem veku. Situacija je u to vreme bila naročito zanimljiva, jer su prostitutke bile organizovane u gilde, kojim je predsedavala kraljica javne kuće. Ove gilde su, kao sredstvo da poboljšaju svoj položaj i održe nivo cena, praktikovale štrajk. U svakom slučaju, to je praktičniji metod nego onaj koji koristi moderno društvo, u kome za nadnicu ljudi rade kao robovi.

Bilo bi jednostrano i veoma površno tvrditi da je ekonomski faktor jedini uzrok prostitucije. Postoje i drugi, ne manje važni faktori. To naši reformatori znaju, ali se još manje usudjuju da o tome govore, nego što govore o instituciji koja iz muškaraca i žena crpi sam život. Ja govorim o pitanju seksa, a samo spominjanje te reči, kod većine ljudi prouzrokuje moralne spazme.

Priznata je činjenica da se žena vaspitava da bude roba za seksualnu upotrebu, a nju istovremeno drže u potpunom neznanju kada se radi o važnosti i značaju seksa. Potiskuje se sve što se na tu temu odnosi, a osobe koje u taj strašan mrak pokušaju da unesu malo svetlosti, progone se i bacaju u zatvor. Zaista, sve dogod devojka ne zna kako da brine o sebi, dok ne sazna koja je funkcija najvažnijeg dela njenog života, ne treba da se iznenadimo ako postane lak plen prostituciji ili nekom drugom obliku odnosa koji je degradira i pretvara u objekat koji služi samo za seksualno uživanje.

Ovo neznanje obogaljuje devojku za ceo život i ometa razvoj njene prirode. Već dugo se smatra prirodnim da dečak može da upražnjava prohteve svoje prirode, to jest, da dečak može, čim se njegov seksualni nagon probudi da ga zadovolji, ali naši moralisti se istovremeno skandalizuju na samu pomisao da devojka treba da zadovolji svoju prirodu. Moralisti prostitucija ne smeta toliko zbog činjenice da žena prodaje svoje telo, već zbog činjenice da ga ona prodaje van braka. Da ovo nije samo prazan iskaz dokazuje činjenica da se brak radi novca zakonski smatra savršeno legitimnim i od javnog mnjenja odobrenim, dok se bilo kakva druga veza osuđuje i društvo je se odriče. Pa ipak, ako se prostitutka tačno definiše, ona ne znači ništa drugo nego “bilo koja osoba koja stupa u seksualne odnose radi dobiti”.

“Prostitutke su žene koje prodaju svoje telo radi praktikovanja seksualnog akta i od toga prave profesiju”.

Ustvari, Sanger ide korak dalje, on tvrdi da je čin prostitucije “sam po sebi jednak onom što muškarac ili žena urade kada sklope brak iz materijalnih razloga”.

Naravno da je brak cilj svake devojke, ali hiljade devojaka ne može da se uda, a naši glupi društveni običaji ih osuđuju ili na celibat ili na prostituciju. Ljudska priroda se ispoljava bez obzira na sve zakone, i ne postoji nikakav razumljiv razlog zbog koga bi se priroda morala prilagoditi na tako pervertirani koncept morala.

Društvo smatra da seksualno iskustvo muškarca spada u nešto što je sastavni deo opšteg razvoja njegove ličnosti, dok se na slična iskustva žena gleda kao na strašnu nesreću, na gubitak časti i svega što je dobro i uzvišeno u ljudskom biću. Veliku ulogu u stvaranju i održavanju prostitucije odigralo je upravo postojanje ovakvog, dvostrukog morala. On podrazumeva držanje mladih u potpunom neznanju o prirodi seksualnih odnosa, pa ta navodna “nevinost” udružena sa prenapregnutim i suzbijenim seksualnim impulsom, dovodi do stanja koje su naši puritanci tako želeli da izbegnu ili spreče.

Smatram da upražnjavanje seksa ne mora da vodi ka prostituciji; ali da su odgovorni oni koji opako, bezdušno, i kriminalno gone devojke koje se usuđuju da skrenu sa utabane staze.

 Devojke, koje su još deca, rade za mašinama u natrpanim, pregrejanim prostorijama, deset do dvanaest sati dnevno, a posledica toga je da su one u stalnom stanju seksualne prenadraženosti. Mnoge od ovih devojaka nemaju svoj dom ili bilo kakve udobnosti van radnog mesta, pa su ulica ili neko mesto jeftine zabave jedino gde mogu da zaborave svoju dnevnu rutinu. Ovo ih naravno dovodi u bliske kontakte sa suprotnim polom. Teško je reći koji od ova dva faktora dovodi seksualnu prenadraženost devojke do vrhunca, ali je sasvim prirodno da do tog klimaksa mora doći. To je prvi korak ka prostituciji i devojka nije odgovorna za takvo stanje stvari. Savim obrnuto, društvo je to koje snosi svu odgovornost, greška je u nedostatku razumevanja i shvatanja životnih procesa; naročito je kriminalna odgovornost naših moralista, koji zauvek osude devojku, zato što je skrenula sa “staze vrlina”, to jest, zato što se njeno prvo seksualno iskustvo ostvarilo bez blagoslova crkve.

Devojka se oseća kao potpuna otpadnica kojoj su vrata doma i društva zatvorena pred nosom. Celo njeno vaspitanje i tradicija utiču na nju tako, da se ona sama oseća kao posrnulo biće i da zbog toga nema čvrsto uporište, niti bilo kakvu podršku koja bi joj pomogla da se uzdigne, umesto da je odvuče još niže. Društvo stvara žrtve kojih kasnije uzaludno pokušava da se reši. Najbeznačajniji, najpokvareniji i najbedniji muškarac još uvek sebe smatra isuviše dobrim da bi za suprugu uzeo ženu za čiju je naklonost bio spreman da plati, mada bi je ženidbom spasao života koji je ispunjen strahotama. Ona ni svojoj sestri ne može da se obrati za pomoć. Ova druga, u svojoj gluposti, smatra sebe isuviše čistom, ne shvatajući da je njen položaj u mnogo čemu gori od položaja njene sestre koja je na ulici.

Havelok Elis kaže da je “supruga koja se udala zbog novca, pravi štrajkbreher u poređenju sa prostitutkom”. Ona je manje plaćena, više radi i apsolutno je vezana za svog gospodara. Prostitutka nikada ne ustupa svoje pravo nad svojom ličnošću, ona zadržava svoju slobodu i lična prava, i nije uvek primorana da se poda muškim zagrljajima”.

I ta žena, koja misli da je bolja od prostitutke ne može da shvati ono što tvrdi apologeta Leki da “mada je ona možda vrhunski primer poroka, ona je takođe i najefikasniji čuvar vrline. Da nema nje, sretne porodice bi bile zagađene, a neprirodna i štetna praksa bi preovladala”.

Moralisti su uvek spremni da žrtvuju polovinu ljudske rase zarad neke jadne institucije koju ne mogu da prevaziđu. U stvari, prostitucija isto toliko štiti čistotu doma, kao što kruti zakoni štite društvo od prostitucije. Punih pedeset procenata oženjenih muškaraca posećuje javne kuće i na taj fini način, udate žene, pa čak i deca, bivaju zaraženi veneričnim bolestima. A ipak, društvo ni jednom rečju ne osuđuje muškarca, a ni jedan zakon se ne smatra isuviše strogim ako se primeni protiv bespomoćne žrtve. Nju ne samo što eksploatišu oni koji koriste njene usluge, već je ona izložena nemislosti svakog policajca i bednog detektiva na ulici, svakog zvaničnika u policijskoj stanici i predstavnika vlasti u zatvoru.

U knjizi koju je nedavno napisala žena koja je dvanaest godina držala “javnu kuću”, mogu se naći sledeći podaci: “Vlasti su me primoravale da svaki mesec plaćam 14.70 do 29.70 dolara, a devojke su policiji plaćale 5.70 do 7.70 dolara”. Uzimajući u obzir da je žena koja je napisala tu knjigu svoj posao vodila u malom gradu i da sume koje ona navodi ne uključuju dodatni mito, lako je uočiti veliku zaradu koju policija ostvaruje od krvavo zarađenog novca, koji uzima od svojih žrtava, a za taj novac ih čak ni ne štiti. Teško onima koji odbiju da plate taj porez, oni bivaju sakupljeni kao stoka, ako ni zbog čega drugog, a ono da se na dobre građane ostavi povoljan utisak ili, ako je to moćnicima potrebno, da se dođe do dodatnih para. Samo izopačen um, koji veruje da posrnula žena nije sposobna da oseti ljudske emocije, ne može ni da razume bol, osećaj očaja, suze i povređen ponos koji osećamo svaki put kada nas hapse.

Zar nije neobično što se žena, koja je bila vlasnica javne kuće, tako oseća? Zar nije još neobičnije da dobar hrišćanski svet toliko cedi i dere takve žene, a da im za uzvrat ne da ništa drugo sem nemilost i proganjanje. Tako dakle izgleda milosrđe hrišćanskog sveta!

Mnogo se priča o belom roblju koji se uvozi u Ameriku. Kako bi Amerika ikada sačuvala svoje poštenje da joj Evropa u tome ne pomaže? Ja ne poričem da se to ponekad dešava, kao što neću poreći ni da u Nemačkoj i drugim zemljama postoje agenti koji radničko “roblje” na prevaru dovode u Ameriku, ali apsolutno poričem da se prostitutke u nekom značajnijem obimu regrutuju u Evropi i dovode u Ameriku. Možda je tačno da strankinje čine najveći broj prostitutki u Nju Jorku, ali to je zato što najveći broj stanovnika tog grada čine stranci. Čim odemo u neki drugi američki grad, u Čikago ili na Srednji zapad, videćemo da je broj prostitutki koje su strankinje veoma mali.

Takođe je preterano verovanje da se većina devojaka bavila ovim zanatom pre nego što je došla u Ameriku. Većina odlično govori engleski, potpuno su amerikanizovane kako po izgledu tako i po ponašanju – a sve je to moguće samo ako su živele u ovoj zemlji više godina. Smatram da su ih uslovi života u Americi, američki običaj da se javno prikazuju skupe stvari i skupa odeća koja, naravno, zahteva novac – novac koji se ne može zaraditi u radnjama ili fabrikama – naterali na prostituciju .

Drugim rečima, nema razloga da se veruje da bi se bilo koja grupa muškaraca izlagala riziku i trošku da uvozi stranu “robu”, kada američki uslovi života preplavljuju tržište hiljadama devojaka. Sa druge strane, ima dovoljno dokaza da se američke devojke izvoze radi prostitucije, a to je faktor koji se ne može zanemariti.

Kiford G. Roe, bivši pomoćnik vrhovnog tužioca oblasti Kuk, država Ilinois, javno optužuje da se devojke iz Nove Engleske prebacuju brodovima u Panamu da bi ih isključivo koristili muškarci koji rade za ujka Sama. Gospodin Roe dodaje: “Izgleda da postoji tajni put između Bostona i Vašingtona kojim se devojke prebacuju”. Zar nije značajna činjenica da taj put vodi do sedišta savezne vlade? To da je gosp. Roe rekao više nego što je bilo poželjno da se čuje u nekim krugovima, dokazuje činjenica da je on smenjen sa svog položaja. Nije praktično da muškarci, koji se nalaze na javnim funkcijama, suviše pričaju.

Objašnjenje, koje se u vezi sa uslovima života u Panami obično čuje, je da javne kuće ne postoje u zoni Kanala. Ovo je uobičajen izgovor dvoličnog sveta koji se ne usuđuje da kaže istinu. Pošto u zoni kanala i okvirima gradske zone nema javnih kuća – onda prostitucija ne postoji.

Pored gosp. Roe-a, postoji i gospodin Džejms Bronson Rejnolds, koji je detaljno proučavao trgovinu belim robljem u Aziji. Kao lojalni američki građanin i prijatelj Teodora Ruzvelta, budućeg Napoleona Amerike, on je sigurno poslednji koji bi diskreditovao vrline svoje zemlje. Pa ipak, on nas obaveštava da se Augijeve štale američkog poroka nalaze u Hong Kongu, Šangaju i Jokohami. Tamo su američke prostitutke tako upadljive da su reči “američka devojka” i prostitutka sinonimi. Gosp. Rejnolds podseća svoje sunarodnike da su Amerikanci u Kini pod zaštitom naših konzularnih predstavnika, a da Kinezi u Americi ne uživaju nikavu zaštitu. Sa tim će se složiti svako ko je upoznat sa brutalnim i varvarskim proganjanjem Kineza i Japanaca na pacifičkoj obali.

Imajući u vidu ove činjenice, apsurdno je ukazivati na Evropu kao na močvaru iz koje dolaze sve društvene bolesti Amerike. Isto tako, apsurdno je proklamovati mit da su Jevreji ti koji daju najveći broj dobrovoljnih žrtava. Sigurna sam da me niko neće osuditi da imam nacionalističke tendencije. Drago mi je da mogu da kažem da sam ih prevazišla, kao što sam prevazišla i razne druge predrasude. Ako se ne slažem sa iskazom da se jevrejske prostitutke uvoze, to nije zbog simpatija koje bih mogla imati za judaizam, već zbog činjenica koje su karakteristične za život tih ljudi. Niko ozbiljan ne može tvrditi da jevrejske devojke emigriraju u strane zemlje ako nemaju neku vezu ili rođake koji ih tamo prihvataju. Jevrejska devojka nije avanturistkinja. Ona, do skora, ne bi napuštala svoju kuću čak ni da bi otišla do susednog sela ili grada, osim ako ne bi išla u posetu rođacima. Da li je onda verovatno da bi jevrejske devojke napuštale svoje domove i porodice i putovale hiljadama milja u stranu zemlju samo zato što bi neka čudna sila i obećanja uticali na njih. Idite da dočekate velike parobrode koji dovode emigrante i sami ćete se uveriti da ove devojke dolaze sa svojim roditeljima, braćom, tetkama ili drugim rođacima. Naravno, izuzeci se uvek mogu naći, ali izjaviti da se veliki broj jevrejskih devojaka uvozi za prostituciju, ili u bilo kom drugom cilju, to je jednostavno nepoznavanje jevrejske psihologije.

Onaj ko se nalazi u staklenoj kući neka ne baca kamenje oko sebe, ta staklena kuća je prilično krhka i može se lako razbiti, a ako se sadržina te kuće bolje pogleda, ne vidi se ništa lepo.

Reći da je do porasta prostitucije došlo zbog navodnog uvoza prostitutki, razvoja makro sistema ili iz sličnih razloga je veoma površno sagledavanje problema. Već sam komentarisala navodni uvoz. Što se makro sistema tiče, koliko god da je strašan, ne smemo ignorisati činjenicu da je on u suštini jedna faza moderne prostitucije – faza koja je pojačana zabranama i korupcijom – i da je posledica sporadičnih krstaških ratova protiv društvenog zla.

Krivac je, u to nema sumnje, bedan primerak ljudske rase, ali zašto njega treba prezirati više od policajca koji od prostitutke uzima i poslednju paru, a onda je odvodi u zatvor. Zašto je makro veći kriminalac, ili veća opasnost za društvo, nego što su, na primer, vlasnici robne kuće ili fabrike, koji se bogate na znoju svojih žrtava, da bi ih na kraju isterali na ulicu? Ja ne tražim milost za makroa, ali ne vidim zbog čega njega treba goniti bez milosti, kad pravi krivci za sve društvene nepravde uživaju društveni imunitet i poštovanje. A treba imati na umu i da makroi nisu ti koji od žene prave prostitutku. Naša laž i dvoličnost stvaraju uslove za postojanje prostitutki i makroa.

Do 1894. vrlo malo se u Americi znalo o onima koji podvode. Onda je došla epidemija vrlina. Poroke treba iskoreniti, a zemlju očistiti po svaku cenu. Društveni kancer je tada proteran sa vidnog polja, ali je potisnut u dubinu tela. Vlasnici javnih kuća, kao i njihove nesretne žrtve, su tada predati na milost i nemilost policiji. Neizbežne posledice prekomernog mita i zatvora su sledile.

Dok su devojke na neki način bile zaštićene u javnim kućama, jer su predstavljale neku materijalnu vrednost, kada su se iznenada našle na ulici, potpuno su bile prepuštene na milost korumpiranoj i pohlepnoj policiji. Imajući očajničku potrebu za zaštitom i želju za ljubavlju, ove devojke su prirodno postale lak plen makroa koji su i sami posledica duha našeg trgovačkog doba. Tako je makro sistem direktna posledica policijskog proganjanja, pohlepe i pokušaja potiskivanja prostitucije. Bila bi čista glupost da se ova moderna faza društvenog zla ograniči uzrocima o kojima sam upravo govorila.

Ogorčenje i degradacija tih nesretnih žrtava neznanja i gluposti su direktna posledica zabrana i varvarskog sprovođenja zakona. Ovo je dostiglo najviši stepen u predloženom zakonu koji bi human odnos prema prostitutkama proglasio kao krivično delo, za koje se svako ko pruži utočište prostitutki kažnjava sa pet godina zatvora i 10,000 dolara. Takav stav jednostavno otkriva strašan nedostatak razumevanja pravih uzroka prostitucije kao društvenog zla i manifestaciju puritanskog duha iz doba Skerletnog slova.

Nema ni jednog modernog pisca koji se bavi tom temom, a koji ne ukazuje na apsolutnu uzaludnost pravnih metoda u rešavanju ovog problema. Tako dr. Blaško, nalazi da vladine zabrane i moralni krstaški ratovi ne postižu ništa osim da proteraju zlo u tajne kanale i time uvećavaju opasnost za društvo. Havelok Elis, koji je sa ljudske strane najdetaljnije proučio prostituciju, mnoštvom podataka dokazuje da, što su strožiji metodi proganjanja, to je gore stanje stvari. Među obiljem podataka saznajemo da, iako je ”u Francuskoj 1560. Karlo IX svojim ediktom ukinuo javne kuće, broj prostitutki se povećao, a mnoge nove javne kuće su se pojavile u neočekivanim oblicima i predstavljale su veću društvenu opasnost. Uprkos takvom zakonodavstvu, ili baš kao posledica njega, ne postoji zemlja u kojoj je prostitucija odigrala vidniju ulogu”.

Jedino obrazovano javno mnjenje, oslobođeno pravnog i moralnog proganjanja prostitutki, može pomoći da se sadašnje stanje poboljša. Svesno zatvaranje očiju i ignorisanje zla kao drušvenog faktora modernog života, može samo da pogorša stanje stvari. Mi moramo prevazići naše glupe stavove da smo “bolji od drugih” i da naučimo da prostitutku vidimo kao proizvod društvenih odnosa. Takvo shvatanje će otkloniti stav moralne hipokrizije, obezbediće moralno razumevanje i humani tretman. A što se tiče potpunog ukidanja prostitucije, to će se postići samo potpunom promenom svih prihvaćenih društvenih vrednosti – naročito moralnih – zajedno sa ukidanjem industrijskog roblja.

 

 

Prevod iz knjige:

Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, Third Edition, Compiled and Edited by Alix Kates Shulman, Humanity Books, Amherst, New York, 1966.

 

Članak orginalno izašao u knjizi: Anarhism and Other Essays, Mother Earth Publications, 1910.

 

Preveli:

Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg