ŽENSKO PRAVO GLASA

 

 

Hvalimo se da je ovo doba napretka nauke i progresa. Zar nije onda čudno što još uvek obožavamo fetiše? Današnji fetiši imaju drugi oblik i suštinu, ali moć koju imaju nad ljudskim umom je isto toliko pogubna kao i moć koju su imali i stari fetiši.

Univerzalno pravo glasa je naš moderni fetiš. Oni koji još nisu ostvarili to pravo, vode krvave revolucije da bi ga dobili, a oni koji uživaju u njemu, na oltar ovog svemoćnog božanstva prinose krupne žrtve. Teško onom jeretiku koji se usudi da posumnja u to božanstvo!

Žena je ta koja obožava fetiše više od muškarca i mada se njeni idoli mogu menjati, ona je uvek na kolenima, uvek sa podignutim rukama koje preklinju i uvek slepa na činjenicu da njen bog stoji na staklenim nogama. Može se slobodno reći da je, od pamtiveka, žena bila najveći pristalica svih božanstava. Naravno, morala je i da plati cenu koju samo bogovi mogu da zahtevaju – morala je da plati svojom slobodom, krvlju svoga srca i svojim životom.

Poznata Ničeova izreka, “Kada ideš ženi, ponesi korbač sa sobom”, smatra se veoma brutalnom, ali on je tom rečenicom dobro definisao stav koji žena ima prema svojim bogovima.

Religija, a naročito hrišćanska religija, osudila je ženu na život inferiornog bića, na roba. Ona je ometala njenu prirodu i zarobila njenu dušu, a ipak, hrišćanska vera nema većeg pobornika i većeg privrženika od žene. Šta više, može se slobodno reći da bi religija davno prestala da bude faktor u životu ljudi da je žene ne podržavaju. Najprilježnije crkvene radnice, najneumornije misionarke širom sveta su žene i one uvek prinose žrtve na oltar onih bogova koji su lancima sputali njen duh i zarobili njeno telo.

Rat, to nezasito čudovište, krade ženi sve što joj je drago i dragoceno. Rat uzima njenu braću, ljubavnike i sinove, a za uzvrat joj daje život pun usamljenosti i očajanja. Pa ipak žena je najveći pristalica i obožavalac rata. Ona je ta koja svojoj deci usađuje želju za osvajanjem i moći; ona je ta koja deci puni uši pričama o sjaju rata i uspavljuje svoju bebu pesmama sa zvucima truba i pucnjave. Žena je ta koja kruniše pobednika kada se on vraća sa bojnog polja. Da, žena je ta koja plaća najveću cenu ratu, tom nezasitom čudovištu.

A tu je i dom. Kakav je to strašan fetiš – savremeni zatvor sa zlatnim rešetkama! Kako on crpi svu životnu energiju žene. Njegov blistavi deo čini svaku ženu slepom za cenu koju će morati kao supruga, majka i domaćica da plati. Pa ipak, žene se uporno drže doma, sile koja ih drži u okovima.

Moglo bi se reći da upravo zato što je svesna strašne cene koju mora da plati Crkvi, Državi i Domu, žena želi pravo glasa da bi se pomoću njega oslobodila. To je možda istina, ali samo za manjinu; većina sifražetkinja potpuno odbacuje takvo svetogrđe. Naprotiv, one insistiraju da će pravo glasa učiniti da žene postanu bolje hrišćanke i domaćice, lojalne građanke države. Pravo glasa je samo sredstvo za učvršćivanje svemoći onih Bogova kojima žene odvajkada služe.

I zbog toga nije ni čudo što će ona biti isto toliko privržena, isto toliko revnosna, što će se isto toliko prostirati pred svojim novim idolom, pred ženskim pravom na glas. Ona, sa osmehom na licu, od pamtiveka trpi proganjanje, zatvaranje, mučenje i sve vrste osuda. Kao u starim vremenima, čak i najprosvećenije žene očekuju čudo od božanstva dvadesetog veka – od prava na glas. Život, sreća, radost, sloboda, nezavisnost – sve to i još više od toga proizaći će iz prava na glas. U svojoj slepoj odanosti žena ne vidi ono što su pametni ljudi shvatili još pre pedeset godina: da je pravo na glas zlo; da je ono samo doprinelo da se ljudi pretvore u robove; da ih je upravo to zaslepilo i onemogućilo da vide kako su, na lukav način, naterani da se potčine.

Zahtev žena za jednakim pravom glasa je zasnovan na pretpostavci da žene moraju imati jednaka prava u svim oblastima društva. Da je zahtev za pravom glasa ispravan, niko tome ne bi mogao da se suprostavi. Teško ljudskom umu koji u svom neznanju može da prepozna ispravnu stvar u nečemu što mu se nameće. Ili, zar to ne predstavlja najbrutalnije nametanje kada jedna grupa ljudi donosi zakone koje druga grupa, strahom naterana, mora da poštuje? Pa ipak, žene dižu veliku buku zahtevajući tu “zlatnu mogućnost” koja je čovečanstvu donela mnogo nevolja i oduzela čoveku njegov integritet i sposobnost oslanjanja na sopstvene mogućnosti; nametanje koje je potpuno korumpiralo narod i učinilo da postane potpuna žrtva u rukama beskrupoloznih političara.

Jadan, glupi, slobodan američki građanin! On je slobodan da umre od gladi, slobodan da kao klošar skita po autoputevima ove velike zemlje, on ima pravo na glas i zahvaljući tom pravu on je sebi iskovao okove. Nagrada koju dobija je zakon o radnim odnosima, zakon koji zabranjuje pravo na bojkot, na štrajk, u stvari zakon koji zabranjuje sve osim nečijeg prava da opljačka plodove njegovog rada. Pa ipak, žene nisu izvukle nikakve pouke iz katastrofalnih posledica ovog fetiša dvadesetog veka. A stalno nas ubeđuju da će žene biti te koje će učiniti politiku čistom.

Nepotrebno je naglašavati da moje protivljenje zahtevu da žena dobije pravo glasa nije bazirano na rasprostranjenom mišljenju da žena nije tome dorasla. I ja ne vidim fizičke, psihološke ili mentalne razloge zbog kojih žena ne bi trebala da ima ista prava na glas kao i muškarci. Ali takav stav me ne može učiniti slepom na apsurdno mišljenje da će žene uspeti tamo gde muškarci nisu uspeli. Ako ona ne može da učini stanje gorim, ona ga svakako ne može učiniti ni boljim. Pretpostaviti da će ona uspeti da očisti nešto što ne podleže čišćenju znači pripisivati joj natprirodne mogućnosti. Pošto je ženina najveća nesreća u tome da se na nju gleda ili kao na anđela ili kao na đavola, njen stvarni spas leži u tome da se ona postavi na zemlju: da bude smatrana ljudskim bićem koje podleže svim ljudskim manama i greškama. Da li mi treba da verujemo da će se dve greške međusobno poništiti i dati ispravno rešenje? Da li mi treba da pretpostavimo da će otrov koji inherentno postoji u politici postati manje otrovan ako žene uđu u političku arenu? Teško da bi i najvatrenija pobornica prava na glas tvrdila takvu glupost.

Činjenica je da su čak i najnapredniji među onima koji proučavaju opšte pravo glasa shvatili da su svi postojeći sistemi političke moći apsurdni i sasvim nepodesni da reše goruće životne probleme. Ovaj stav iznosi i Dr. Helen L. Sumner, osoba koja je i sama vatreni pobornik ženskog prava na glas. U knjizi Jednaka prava na glas, ona kaže: “U Koloradu vidimo da jednako pravo na glas služi samo da bi na najočigledniji način pokazalo suštinsku trulež i ponižavajući karakter postojećeg sistema”. Naravno, Dr. Sumner ima u vidu određeni sistem glasanja, ali to se isto tako može primeniti i na celu mašineriju predstavničkog sistema. Sa takvom osnovom, teško je razumeti kakvu bi korist ženski rod ili čovečanstvo imali od toga da žene postanu politički faktor.

Ali, kažu ljudi koji zagovaraju opšte pravo glasa, pogledajte zemlje i države gde žena ima pravo glasa. Pogledajte šta su sve one postigle u Australiji, na Novom Zelandu, u Finskoj, Skandinavskim zemljama i u našim državama Ajdaho, Kolorado, Vajoming i Juta. Udaljenost očarava ili da citiram poljsku izreku – “bolje je tamo gde mi nismo”. Moglo bi se zaključiti da te zemlje i države nisu kao druge države i zemlje, da u njima ima više slobode i ekonomske jednakosti, da te zemlje više cene ljudski život i da tamo ima više razumevanja za velike društvene bitke zajedno sa svim ključnim pitanjima ljudske rase.

Žene u Australiji i na Novom Zelandu imaju pravo glasa i time učestvuju u donošenju zakona. Jesu li uslovi rada radničke klase bolji nego u Engleskoj, gde se sifražetkinje tako herojski bore? Da li su tamo uslovi za materinstvo bolji, da li su deca tamo srećnija i slobodnija nego u Engleskoj? Da li se žena tamo više ne smatra seksualnom robom? Da li se ona emancipovala od puritanskog duplog standarda morala nejednakog za žene i muškarce? Sigurno je da niko osim priglupih žena političara ne bi dao pozitivan odgovor na ova pitanja. Ako je tako, onda je besmisleno ukazati na Australiju i Novi Zeland kao na Meku koja odslikava uspehe jednakih prava na glas.

 Onima koji su upoznati sa stvarnim političkim stanjem u Australiji, poznata je činjenica da su tamo upravo političari sputali radničku klasu usvojivši najoštrije zakone, odredivši da štrajk bez odobrenja arbritažnog komiteta postane krivično delo koje je jednako izdaji.

Ja ni jednog trenutka ne želim da impliciram da je pravo žena na glas krivo za ovakvo stanje stvari. Ja samo želim da istaknem da ne postoji razlog da se ukazuje na Australiju kao mesto gde su žene postigle čudo, jer ni tamo njihov uticaj nije uspeo da oslobodi radništvo od ropstva političkih šefova.

Finska je dala ženama pravo glasa; čak i pravo da sede u Parlamentu. Da li je to pomoglo da se razvije veći heroizam i intezivniji entuzijazam nego onaj što ga imaju žene u Rusiji? Finska, kao i Rusija, trpi pod strašnim korbačem krvavog Cara. Gde su Finske Perovskaje, Spiridonove, Fingerove, Breškovskavaje? Gde su bezbrojne mlade Finkinje koje veselo odlaze u Sibir zbog svojih uverenja? Finskoj su veoma potrebni herojski oslobodioci. Zašto ih pravo glasa nije proizvelo? Jedini osvetnik finskog naroda nije bila žena nego muškarac, a on je koristio efikasnije oružje od glasačkog listića.

Što se tiče onih naših država u kojima žene imaju pravo glasa i na koje se stalno ukazuje kao na primere čuda, pitam se šta je to tamo postignuto zahvaljujući pravu na glas – a što žene u drugim Državama već nemaju; ili što one nisu mogle da ostvare kroz energične napore i bez prava na glas?

Istina je da su, u državama u kojima žene imaju pravo glasa, ženama garantovana jednaka prava na imovinu; ali od kakve koristi je to pravo masi žena koje ne poseduju imovinu, hiljadama radnica koji rade za nadnicu, koje žive od danas do sutra? Da jednaka prava glasa nisu i ne mogu uticati na njihovu situaciju, priznala je čak i Dr.Sumner koja je svakako u poziciji da to zna. Pošto je nju, kao vatrenu sifražetkinju, Liga za ednako pravo glasa države Nju Jork poslala u Kolorado da prikupi materijal koji bi govorio u prilog jednakom pravu na glas, ona je poslednja osoba koja bi o tome rekla nešto nepovoljno. Pa ipak, ona nas informiše: “da je jednako pravo na glas vrlo malo uticalo na ekonomski položaj žena. Žene za isti rad ne dobijaju jednaku nadnicu i mada u Koloradu imaju jednaka prava na obrazovanje još od 1876, žene učiteljice su plaćene manje nego u Kaliforniji”. Istovremeno, gospođica Sumner ne objašnjava činjenicu da je pored jednakog prava na obrazovanje, koje žene imaju već četrdeset pet godina i prava glasa od 1894, popis izvršen pre nekoliko meseci samo u Denveru, otkrio činjenicu da postoji petnaest hiljada hendikepirane dece školskog uzrasta. I sve to uglavnom pored žena koje rade u Odeljenju za obrazovanje, a imajući u vidu da su žene u Koloradu usvojile “najoštrije zakone koji štite decu i životinje”. Žene Kolorada “su pokazale veliko zanimanje za državne institucije koje brinu o hendikepiranoj, delikventnoj i napuštenoj deci”.

Kakva strašna optužba protiv ženske brige i pažnje ako jedan grad ima petnaest hiljada hendikepirane dece. Gde je tu slava ženskog prava na glas ako je potpuni neuspeh postignut na najvažnijem socijalnom pitanju: na deci? A gde je onaj superiorni osećaj za pravdu koji je trebalo da žene uvedu u politiku? Gde je taj osećaj bio 1903. kada su vlasnici rudnika pokrenuli gerilski rat protiv Zapadnog Rudarskog Sindikata; kada je general Bel uspostavio vladavinu terora; kada su ljudi izvlačeni iz kreveta noću, odvođeni preko granice, bacani u štale sa bikovima, kada je on izjavio “do đavola sa ustavom, motka je ustav”? Gde su tada bile žene političarke i zašto nisu tada iskoristile svoje pravo glasa? U stvari, one su ga iskoristile. One su pomogle da izbore izgubi najliberalniji kandidat, guverner Vejt. On je morao da se skloni sa puta guverneru Pibodiju, čoveku koji je bio samo oruđe u rukama vlasnika rudnika, koji je bio neprijatelj radnika, car Kolorada. …“Sigurno ni muško pravo glasa nije moglo da učini ništa gore”… To je tačno. Pa gde je onda korist koju bi društvo i same žene imali od ženskog prava glasa? Često pominjana tvrdnja da će žene biti te koje će očistiti politiku, je samo mit. To mogu potvrditi ljudi koji poznaju političku situaciju u Ajdahu, Koloradu, Vajomingu i Juti.

Žena, koja je suštinski čistunac po svojoj prirodi, puna je predrasuda i nepopustljiva u svom naporu da druge učini onoliko dobrima, koliko ona misli da treba da budu. Tako je ona u Ajdahu oduzela pravo glasa svojim sestrama koje rade na ulici i proglasila sve žene “razvratnog karaktera” nepodobne da glasaju. Pod terminom “razvratan” one naravno ne podrazumevaju prostituciju koja se odigrava u braku. Ne treba ni reći da su nelegalna prostitucija i kockanje zabranjeni zakonom. Po tom pitanju, za zakon se mora smatrati da je ženskog roda: on uvek zabranjuje. Shodno tome, svi zakoni su odlični. Oni ne idu dalje od toga, ali same zakonske tendencije otvaraju sva vrata paklu. Prostitucija i kockanje nisu nikad tako cvetali kao od trenutka kada su postali protivzakoniti.

U Koloradu je čistunstvo žene došlo do izražaja u još drastičnijem obliku. “Od kako žene imaju pravo glasa, muškarci notorno nečistog života kao i oni za koje se utvrdi da posećuju barove, prognani su iz politke”. Da li bi brat Komstok uradio više? Da li bi svi puritanski oci mogli da urade više od toga? Pitam se koliko žena shvata ozbiljnost ovog nazovi poduhvata? Pitam se da li one shvataju da je to baš ono što je, umesto da uzdigne ženu, nju učinilo političkim špijunom, stvorom koji je zaslužio da bude prezren, osobom koja čeprka po tuđim privatnim životima, i to ne toliko za dobrobit pravedne stvari, već zato što, kako je rekla jedna žena iz Kolorada, “one vole da se uvuku u kuće u koje nisu nikada ušle i da saznaju sve što mogu u političkom i svakom drugom smislu”*. Da, i da se uvuku u ljudsku dušu i njene najskrivenije kutove i pukotine. Ništa ne zadovoljava žudnju većine žena kao što to čini skandal. I kada će ona ikada imati toliko prilike za to ako ne kao političarka?

“Notorno nečisti životi i muškarci koji posećuju barove”. U svakom slučaju, oni koji računaju na glasove žena ne mogu biti optuženi da imaju mnogo osećaja za meru. Čak i kada bi te žene, koje se mešaju u tuđe živote, mogle da odlučuju čiji su životi dovoljno čisti za jednu tako čistu sredinu kao što je politika, da li iz toga sledi da i vlasnici barova spadaju u istu kategoriju? Ili to možda samo američka hipokrizija i netrpeljivost, koja se toliko manifestovala kroz prohibiciju koja sankcioniše širenje alkoholizma među muškarcima i ženama bogate klase, a sa druge strane budno motri nad jedinim mestom koji je preostalo siromašnom čoveku. Ako ni zbog kojeg drugog razloga, ženin uzak i čistunstvom prožet stav prema životu čini je većom opasnošću za slobodu tamo gde ona ima političku moć. Muškarac je davno prevazišao predrasude koje žene još uvek imaju. Na polju ekonomske konkurencije muškarac je bio primoran da bude efikasan, da donosi odluke, da pokazuje sposobnost i kompetenciju. Zbog toga on nije imao ni vremena niti naklonosti da meri svačiju moralnost puritanskim merilima. On ni u svojim političkim aktivnostima nije išao okolo sa povezom na očima. On zna da je kvantitet, a ne kvalitet, ona materija koja se troši u političkom mlinu i, osim ako nije sentimentalni reformator ili stari fosil, on zna da politika nikada ne može biti ništa drugo nego močvara.

Žene koje su u potpunosti upućene u političke tokove, poznaju prirodu zveri, ali u svojoj samozadovoljnosti i egoizmu one same sebe prisiljavaju da veruju da treba da maze zver i da će ona tako postati pitoma kao jagnje, slatka i čista. Kao da žene nisu prodavale svoje glasove, kao da žene političarke ne mogu biti kupljene! Ako njeno telo može biti kupljeno za materijalnu nadoknadu, zašto to ne bi moglo biti i sa njenim glasom? To što je učinjeno u Koloradu i u drugim državama nisu poricali ni oni koji su bili naklonjeni ženskom pravu glasa. Kao što sam malopre istakla, ta sužena vizura koju žene imaju u odnosu na ljudske poslove nije samo argument protiv nje kao politički superiorne u odnosu na muškarca. Postoje i drugi argumenti. Njen doživotni ekonomski parazitizam je potpuno zamaglio njenu koncepciju značaja jednakosti. Ona galami tražeći jednaka prava sa muškarcima, a eto, mi saznajemo da “malo žena hoće da agituje u nezgodnim delovima grada”. Kako malo ta jednakost za njih znači u poređenju s Ruskinjama koja se suočavaju sa samim paklom boreći se za svoje ideale?

 Žena zahteva da ima ista prava kao i muškarac, a uvređena je što ga njeno prisustvo ne obara s nogu: on puši, ne skida šešir i ne skače sa stolice kao lakej. To mogu biti trivijalne stvari ali ipak, one predstavljaju ključ za poimanje prirode američkih sifražetkinja. Budite sigurni, njihove engleske sestre su prerasle ova glupa stanovišta. One su pokazale da su dorasle svemu što se od njihovog karaktera i snage izdržljivosti traži. Svaka čast heroizmu i otpornosti engleskih sifražetkinja. Zahvaljujući njihovim energičnim, agresivnim metodama one su inspirisale neke naše beživotne beskičmene dame. Ali, posle svega, i sifražetkinjama nedostaje sposobnost razlučivanja stvarne jednakosti. Kako drugačije da se računa na ogroman, gigantski napor da se pokrenu hrabri borci za bedan mali zakonski predlog koji treba da koristi šačica imućnih dama bez ikakve vajde za ogromnu masu žena koje rade? Istina, kao političarke one moraju biti oportunisti, moraju preduzimati polumere ako već ne mogu dobiti sve. Ali kao inteligentne i liberalne žene trebalo bi da shvate da, ako je glasački listić oružje, onima koje su razbaštinjene treba više nego ekonomski superiornoj klasi i da ove potonje već uživaju previše moći zahvaljujući svojoj ekonomskoj superiornosti.

Brilijantna predvodnica engleskih sifražetkinja, gospođa Emelin Pankhurst  je i sama priznala, na jednom od svojih putovanja po Americi na kojima je držala predavanja, da ne postoji jednakost između politički superiornih i inferiornih. Ako je tako, kako će engleske radnice koje su već inferiorne u odnosu na dame koje su beneficirane Šekltonovim predlogom zakona* biti kadre da rade zajedno sa onima koje su im politički superiorne, ako taj predlog bude prihvaćen? Malo je  verovatno da će klasa kojoj pripada Eni Keni i koja je tako puna oduševljenja, odanosti i mučeništva, dovesti sebe u situaciju da mora da nosi na svojim leđima i svoje ženske političke gazde, kao što nosi svoje ekonomske gazde. One bi to ipak morale da čine ako bi jednaka prava glasa za žene i muškarce bila ustanovljena u Engleskoj. Bez obzira šta radnici činili, oni su uvek prisiljeni da plate ceh. Tako da oni koji veruju da pravo na glas donosi moć, pokazuju veoma malo osećaja za pravdu, jer pokazuju najmanju brigu za one kojima će, kao što oni to tvrde, to pravo navodno najviše koristiti.

Američki sifražetski pokret je do nedavno bio stvar društvene igre, apsolutno odvojen od ekonomskih potreba naroda. Tako Suzana B. Antoni, bez sumnje jedna izuzetna žena, nije bila samo ravnodušna nego i neprijateljski raspoložena prema radništvu; nije oklevala da manifestuje svoj antagonizam kada je 1869. savetovala žene da preuzmu poslove štamparskih radnika koji su u Nju Jorku štrajkovali*. Nije mi poznato da li je do smrti taj svoj odnos promenila.

Naravno postoje neke sifražetkinje koje su se pridružile radnicama – Ženska sindikalna liga (The Women’s Trade Union League) na primer; ali one čine manjinu i njihove aktivnosti su u biti ekonomske prirode. Ostatak gleda na težak rad kao na volju Proviđenja. Šta bi se desilo sa bogatima da nema siromašnih? Šta bi bilo sa ovim lenjim, parazitskim damama koje za jednu nedelju straće više nego što njihove žrtve zarade za godinu dana, šta bi bilo da nema osamdeset miliona radnika nadničara? Jednakost, da li je iko ikada čuo za takvu stvar?

Malo je zemalja u kojima su arogancija i snobizam toliko razvijeni kao u Americi. To je naročito tako sa američkim ženama koje pripadaju srednjoj klasi. One ne samo što smatraju da su jednake sa muškarcima nego i sebe smatraju superiornim, naročito se smatraju superiornim po svojim vrlinama: dobroti i moralnosti. Pravo je čudo da američka sifražetkinja zahteva svoje glasačko pravo, tu najčudesniju moć. U svojoj egzaltiranoj uobrazilji ona ne vidi koliko je zapravo podjarmljena, ne toliko od strane muškaraca koliko zbog svojih glupih pogleda i tradicije. Pravo glasa ne može poboljšati ovu tužnu činjenicu; ono može samo da je istakne, da je naglasi, kao što uistinu i čini.

Poznata američka aktivistkinja u borbi za ženska prava tvrdi da bi žena trebalo da ima pravo na jednaku platu kao i muškarci, pa čak i zakonsko pravo na platu svog supruga. U slučaju da je muž ne izdržava, treba ga osuditi da nosi prugasto osuđeničko odelo, a ono što u zatvoru zaradi, dobijala bi njegova, po pravima jednaka supruga. Zar ne tvrdi druga poznata predvodnica pokreta za ženska prava da će njihov glas ukinuti socijane nevolje protiv kojih su se zajedničkim naporima uzaludno borili najsjajniji umovi celog sveta? Zaista treba žaliti što nam se navodni stvoritelj univerzuma već prikazao sa svojom divnom šemom stvari, inače bi žene kad dobiju pravo glasa bile u situaciji da ga sasvim prevaziđu.

Veoma je opasno prihvatiti se posla dekonstrukcije fetiša. Doba kada su takve jeresi kažnjavane spaljivanjem je prošlo, mada još uvek nije prevaziđen ograničeni duh onih koji izriču osude drugima samo zato što imaju hrabrosti da se suprostave opšte prihvaćenim pojmovima. Zbog toga ću i ja verovatno biti svrstana u one koji su protiv žena, ali me to ne može pokolebati da razmotrim suštinu problema. Ponavljam ono što sam na početku rekla: ja ne verujem da žena može da učini politiku gorom; ali ne verujem ni da je može učiniti boljom. I onda, ako već ne može da poboljša greške muškaraca, zašto da ih ponavlja? 

Istorija može biti sastavljena od laži; ipak, ona sadrži nekoliko istina i one su nam jedini vodič za budućnost. Istorija političkih aktivnosti muškaraca dokazuje da im nije dato ništa što nisu mogli da postignu na direktniji, manje skup i dugotrajniji način. Činjenica je da je svaki napredak koji je postignut, stečen konstantnom borbom, neprestanom borbom za samopotvrđivanjem, a ne pomoću prava glasa. I nema razloga za bilo kakvu pretpostavku da su žene, ili da će žene, u svom usponu ka emancipaciji, biti potpomognute pravom na glas.

U najmračnijoj od svih zemalja, Rusiji, u kojoj vlada apsolutni despotizam, žena je postala jednaka muškarcu ali ne uz pomoć prava na glas nego zahvaljujući njenom nastojanju da bude i da dela. Ona ne samo što je osvojila sve oblasti nauke i zanimanja, ona je stekla poštovanje muškaraca, njihov rešpekt i drugarstvo; čak i više od toga: osvojila je divljenje i poštovanje celog sveta. I to takođe, ne pomoću prava na glas nego zahvaljujući svom divnom heroizmu, duhovnoj snazi, sposobnosti, snazi volje i izdržljivosti u bici za slobodu. Gde su žene iz bilo koje zemlje ili države koje se mogu podičiti takvom pobedom? Ako razmislimo o onom što su žene u Americi postigle, zaključićemo da im je na njihovom putu, za emancipaciju pomoglo nešto dublje i snažnije od prava glasa.

Tačno pre šezdeset i dve godine šačica žena je na konvenciji žena održanoj u Seneka Fols, postavila zahtev da se žene izjednače sa muškarcima u obrazovanju i pristupu raznim profesijama i zanatima. Kakva sjajna dostignuća, kakvi izvanredni trijumfi! Ko bi, sem najvećih ignoranata, mogao reći da je žena običan rob? Ko bi se usudio da sugeriše da ovo ili ono zanimanje ne bi trebalo da joj bude pristupačno? Ona je preko šezdeset godina oblikovala novu atmosferu i gradila sebi novi život. Postala je svetska sila u svakoj oblasti ljudske misli i delatnosti. I sve je to postigla bez prava na glas, bez prava da piše zakone, bez “privilegije” da postane sudija, apsandžija ili dželat.

Da, mene mogu smatrati neprijateljem žene; ali ako joj pomognem da sagleda istinu, neću žaliti.

Nevolja žene nije u tome što ona nije u stanju da radi muški posao, nego u tome što ona traći svoju životnu snagu u nastojanju da prevaziđe muškarca i  to radi opterećena tradicijom koja ju je učinila nesposobnom da drži korak s njim. O, ja znam da su neke žene uspele, ali po koju cenu, po kakvu užasnu cenu! Nije bitna vrsta posla koju žena radi, važniji je kvalitet posla kojim se ona bavi. Žena ne može pravu na glas ili glasanju dati novi kvalitet, niti od toga prava može da dobije bilo šta što bi poboljšalo njene kvalitete. Njen razvoj, njena sloboda, njena nezavisnost moraju da budu njeno lično delo koje će proizići iz nje same. Pre svega, time što će se ona potvrditi kao ličnost, a ne kao seksualni objekat. Zatim, što će odbiti da bilo ko polaže pravo na njeno telo; što će odbiti da rađa protiv svoje volje; odbiti da služi Bogu, državi, društvu, mužu, porodici itd; tako će postići da joj život bude jednostavniji, dublji i bogatiji. Znači, pokušaće da spozna smisao i suštinu života u svim njegovim složenostima, oslobodivši se straha od javnog mnjenja i javnih osuda. Samo takav stav, a ne samo pravo na glas, oslobodiće ženu, učiniće da stekne moć, do sada svetu nepoznatu, moć za stvarnu ljubav, moć koja zastupa mir i harmoniju; moć božanskog plamena koji daje život; žena će postati tvorac slobodnih ljudi i žena.

 

Prevod iz knjige:

Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, Third Edition, Compiled and Edited by Alix Kates Shulman, Humanity Books, Amherst, New York, 1966.

 

Članak orginalno izašao u knjizi: Anarhism and Other Essays, Mother Earth Publications, 1910.

 

Preveli:

Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg