Anarhizam – za šta se stvarno zalaŽe?

 

 

Istorija ljudskog rasta i razvoja je istovremeno i istorija očajničke borbe svake nove ideje koja nagoveštava dolazak nove zore. U svom istrajnom držanju za tradiciju, Staro se nikad nije ustručavalo da koristi najprljavije i najokrutnije metode da zaustavi dolazak Novog, u kom god obliku ili periodu ono pokušavalo da se afirmiše. Ne treba ni da idemo u daleku prošlost da bismo shvatili/e enormnost otpora i teškoća koje su se nalazile na putu svake napredne ideje. Sprave za mučenje su još uvek oko nas, kao i osuđenička odeća i društveni gnev, svi zajedno u zaveri protiv duha koji dostojanstveno maršira napred.

Anarhizam nije mogao da se nada da će izbeći sudbinu svih ostalih inovativnih ideja. Zaista, kao najrevolucionarniji i najbeskompromisniji inovator, anarhizam mora i treba da se suoči sa kombinacijom neznanja i zlobe sveta koji želi da rekonstruiše.

Da bismo samo površno obratili/e pažnju na sve što je rečeno i učinjeno protiv anarhizma, bilo bi potrebno napisati celu knjigu. Zato ću se ja osvrnuti samo na dve glavne primedbe. Kroz taj osvrt, pokušaću i da osvetlim za šta se anarhizam stvarno zalaže.

Čudan fenomen kod suprotstavljanja anarhizmu jeste taj, što se osvetljava veza između takozvane inteligencije i neznanja. Ipak, to nije toliko čudno ako uzmemo u obzir relativnost svih stvari. Karakteristika neuke mase jeste da ona ne zahteva znanje ili toleranciju. Vođena, kao i uvek, pukim nagonom, njeni razlozi su kao kod deteta. “Zašto?” “Zato.” Ipak, suprotstavljanje neobrazovanog/e anarhizmu zaslužuje isti tretman kao i suprotstavljanje inteligentne osobe.

Koje su, dakle, primedbe? Prvo, anarhizam je nepraktičan, iako lep ideal. Drugo, anarhizam se zalaže za nasilje i uništavanje i zato mora biti odbačen kao loš i opasan. Ni inteligentna osoba ni neuke mase ne sude na osnovu temeljnog poznavanja teme nego ili po glasinama ili po pogrešnoj interpretaciji.

Praktična šema, kaže Oskar Vajld, jeste ili ona koja već postoji ili ona koja bi mogla da se ostvari u postojećim uslovima, ali upravo su postojeći uslovi za prigovor i svaka šema koja bi mogla prihvatiti takve uslove jeste pogrešna i glupa. Prema tome, pravi kriterijum praktičnog nije u tome da li je ona praktična ili glupa; on je pre u tome da li šema ima dovoljno vitalnosti da napusti stagnirajuće vode starog i izgradi i održi novi život. U svetlu ovog koncepta, anarhizam je zaista praktičan. Više nego bilo koja druga ideja, on pomaže da se ukloni pogrešno i glupo; više nego bilo koja druga ideja, on gradi i održava novi život.

Emocije neuke osobe konstantno se drže u napetosti najkrvavijim pričama o anarhizmu. Ništa nije preterano sramotno da bi bilo upotrebljeno protiv ove filozofije i njenih predstavnica/ka. Zbog toga anarhizam nepromišljenima predstavlja isto što i poslovično loša osoba detetu – crno čudovište koje guta sve pred sobom; ukratko, destrukciju i nasilje.

Destrukcija i nasilje! Kako da obična osoba zna da je neznanje najnasilniji element u društvu, da je njegova moć destrukcije upravo ono protiv čega se anarhizam bori? Niti je svesna da anarhizam, čiji su koreni deo prirodnih sila, ne uništava zdravo tkivo nego parazitske izrasline koje se hrane životnom esencijom društva. On samo čisti zemlju od korova tako da ona konačno može da dâ zdrave plodove.

Neko je jednom rekao da je potrebno manje mentalnog napora za osuđivanje nego za mišljenje. Raširena mentalna ravnodušnost, toliko dominantna u društvu, dokazuje da je ovo zaista istina. Umesto da zaroni u dubinu bilo koje ideje, da istraži njenu suštinu i značenje, većina ljudi će ih ili osuđivati ili će se pouzdati u neke površne ili jednostrane definicije nebitnog.

Anarhizam zahteva od osobe da misli, da istražuje, da analizira svaki predlog, ali da kapacitet mozga prosečne/og čitateljke/čitaoca ne bi bio preopterećen, ja ću takođe započeti definicijom koju ću kasnije elaborirati.

ANARHIZAM: filozofija novog društvenog uređenja zasnovana na slobodi neograničenoj zakonima koje su ljudi napravili; teorija da se svaki oblik vladavine zasniva na nasilju i da je zato ona pogrešna i štetna, kao i nepotrebna.

Novo društveno uređenje se zasniva, naravno, na materijalističkoj osnovi života; i dok se svi/e anarhisti/kinje slažu da je osnovno zlo današnjice ono ekonomsko, oni/e drže i do toga da je rešenje tog zla u razmatranju svake sfere života – individualne, kao i kolektivne; unutrašnjih, kao i spoljašnjih sfera.

Temeljan pregled istorije ljudskog razvoja dovešće dva elementa u oštar međusobni sukob; elemente koje tek počinjemo da razumevamo, ne kao nepoznate jedan drugom, nego blisko povezane i zaista harmonične, samo ako se stave u odgovarajuću sredinu: individualni i društveni instinkt. Individua i društvo su vodili nemilosrdnu i krvavu bitku godinama, svako od njih težeći superiornosti, jer je svako od njih bilo slepo za vrednost i značaj onog drugog. Individualni i društveni instinkti – prvi, najjači faktor za individualno nastojanje, za rast, aspiraciju, samoostvarenje; drugi, jednako važan faktor za zajedničku korist i društvenu dobrobit.

Objašnjenje za olujnu pobunu unutar individue i između nje i njenog okruženja, ne treba daleko tražiti. Primitivna osoba, nesposobna da razume svoje postojanje, a još manje jedinstvo celog života, oseća se potpuno zavisnom od slepih, skrivenih sila uvek spremnih da je ismevaju i rugaju joj se. Iz tog stava izrastaju religiozni koncepti ljudskog bića kao zrna prašine zavisnog od superiornih sila na vrhu, koje se mogu zadovoljiti samo potpunom predajom. Sve rane priče se zasnivaju na toj ideji, koja je kasnije i lajt-motiv biblijskih legendi i koja govori o vezi ljudskog bića sa bogom, državom, društvom. Uvek isti motiv, ljudsko biće je ništa, sile su sve. Znači, Jehova će podnositi ljudsko biće samo pod uslovom potpune predaje. Ljudsko biće može imati svu slavu na zemlji, ali ne sme postati svesno sebe. Država, društvo i moralni zakoni pevaju isti refren: ljudsko biće može imati svu slavu na zemlji, ali ne sme postati svesno sebe.

Anarhizam je jedina filozofija koja ljudskom biću donosi svest o sebi, što podrazumeva da bog, država i društvo ne postoje, da su njihova obećanja ništavna i isprazna, jer ona mogu biti ispunjena samo potčinjavanjem ljudskog bića. Anarhizam je, prema tome, učitelj životnog jedinstva; ne samo u prirodi, nego i u ljudskom biću. Ne postoji konflikt između individualnog i društvenog instinkta, ništa više nego između srca i pluća: jedno, posuda u kojoj se nalazi dragocena životna esencija; drugo, skladište elemenata koji održavaju esenciju čistom i jakom. Individua je srce društva koje održava esenciju društvenog života; društvo su pluća koja distribuiraju element koji održava životnu esenciju – tj. individuu – čvrstom i jakom.

“Jedina vredna stvar na svetu,” kaže Emerson, “jeste aktivna duša; to svaka osoba ima u sebi. Aktivna duša vidi apsolutnu istinu i govori istinu i stvara.” Drugim rečima, individualni instinkt je jedina vredna stvar na svetu. To je istinska duša koja vidi i oživljava istinu, iz koje će doći još veća istina – preporođena duša društva.

Anarhizam je veliki oslobodilac ljudskog bića od fantoma koji su ga držali zarobljenog; on je sudija i pomiritelj dveju sila za individualnu i društvenu harmoniju. Da bi dostigao to jedinstvo, anarhizam je objavio rat opasnim uticajima koji su do sada sprečavali harmonično mešanje individualnih i društvenih instinkata, individue i društva.

Religija, gospodarica ljudskog uma; Vlasništvo, gospodar ljudskih potreba; Vlada, gospodarica ljudskog ponašanja, predstavljaju uporište ljudskog ropstva i svih strahota koje ono zahteva. Religija! Kako ona dominira ljudskim umom, kako ona ponižava i degradira ljudsku dušu. Bog je sve, čovek je ništa, kaže religija. A iz tog "ništa", bog je stvorio kraljevstvo, tako despotsko, tako tiransko, tako okrutno, tako užasno strogo da ništa osim mraka, suza i krvi nije vladalo svetom od njegovog početka. Anarhizam diže ljudsko biće na pobunu protiv ovog crnog čudovišta. Uništi svoje mentalne okove, kaže anarhizam ljudskom biću, jer dok ne misliš i ne prosuđuješ sam/a za sebe, nećeš se osloboditi dominacije tame, najveće prepreke svakom napretku.

Vlasništvo, gospodar ljudskih potreba, onaj koji poriče ljudima pravo da zadovolje svoje potrebe. U prošlosti je vlasništvo zahtevalo božansko pravo, dolazilo ljudskom biću sa istim refrenom kao i religija, “Žrtvuj! Odreci se! Priloži!” Duh anarhizma je podigao ljudsko biće iz klečećeg položaja. Ono sada stoji uspravno, licem okrenutim svetlosti. Naučilo je da vidi neutoljivu, proždrljivu, harajuću prirodu vlasništva i sprema se da ubije čudovište.

“Vlasništvo je pljačka”, rekao je veliki francuski anarhista Prudon. Da, ali bez rizika i opasnosti za pljačkaša. Monopolizirajući akumulirane napore ljudskog bića, vlasništvo mu je opljačkalo njegovo pravo po rođenju i učinilo ga siromahom i izgnanikom. Vlasništvo nema čak ni istrošen izgovor da ljudsko biće ne proizvodi dovoljno da zadovolji sve potrebe. Svaki/a student/kinja ekonomije zna da produktivnost rada tokom proteklih nekoliko dekada daleko nadmašuje normalne zahteve. Ali šta su normalni zahtevi za nenormalne institucije? Jedini zahtev koji vlasništvo prepoznaje jeste njegov vlastiti proždrljivi apetit za većim bogatstvom, jer bogatstvo znači moć; moć da potčini, da uništi, da iskoristi, moć da porobi, da zlostavlja, da degradira. Amerika se posebno razmeće svojom velikom moći, svojim ogromnim nacionalnim bogatstvom. Jadna Amerika, od kakve je koristi svo njeno bogatstvo ako su individue koje čine naciju bedno siromašne? Ako žive u bedi, prljavštini, kriminalu, bez nade i radosti; beskućnička, bezemljaška vojska sačinjena od ljudskih žrtava.

Opšte je poznato da ukoliko dobit nekog posla ne prelazi troškove, bankrot je neizbežan. Ali oni koji se bave proizvodnjom bogatstva još nisu naučili ovu lekciju. Svake godine troškovi proizvodnje u ljudskim životima rastu (50 000 ubijenih, 100 000 ranjenih u Americi, samo prošle godine) i zarada za mase koje pomažu u stvaranju bogatstva, sve se više smanjuje. Ipak, Amerika je i dalje slepa za neizbežan bankrot našeg proizvodnog biznisa. Ali nije ovo jedini zločin u poslednje vreme. Još je fatalniji zločin pretvaranja proizvođača u običan deo mašine, sa manje volje i odluke od njegovog gospodara od čelika i gvožđa. Ljudskom biću su ukradeni ne samo proizvodi njegovog rada, nego i moć slobodne inicijative, originalnosti i interes ili strast za stvari koje pravi.

Pravo bogatstvo je u  korisnim i lepim stvarima, u stvarima koje pomažu da se kreiraju jaka, lepa tela i okruženja inspirišuća za život. Ali ako je ljudsko biće osuđeno da namotava pamuk na kalem ili da kopa ugalj ili da gradi puteve tokom trideset godina svog života, ne može da se govori o bogatstvu. Ono što on/a daje svetu samo su sive i grozne stvari koje reflektuju glupo i grozno postojanje – preslab/a da živi, previše kukavica da umre. Čudno je reći, ali ima ljudi koji veličaju ovu umrtvljujuću metodu centralizovane proizvodnje kao najveličanstvenije dostignuće našeg doba. Uopšte im ne uspeva da shvate da je, ako nastavimo da služimo mašinama, naše ropstvo potpunije nego što je bilo ropstvo kralju. Ne žele da znaju da centralizacija nije samo posmrtno zvono slobodi, nego i zdravlju i lepoti, umetnosti i nauci, svemu onome što je nemoguće u mehaničkoj atmosferi.

Anarhizam ne može a da se ne odrekne ovakve metode proizvodnje; njegov cilj je najslobodniji mogući izraz svih skrivenih mogućnosti individue. Oskar Vajld definiše savršenu ličnost kao “onu koja se razvija u savršenim uslovima, koja nije ranjena, osakaćena ili u opasnosti.” Savršena ličnost, prema tome, moguća je samo u društvenom uređenju u kome je ljudsko biće slobodno da odabere način rada, uslove rada i slobodu da radi. To je ona/j kome je pravljenje stola, građenje kuće ili obrađivanje zemlje ono što je slikanje umetnici/ku i otkriće naučniku/ci – rezultat inspiracije, intenzivne čežnje i dubokog interesovanja za posao kao kreativne sile. Pošto je to ideal anarhizma, njegovi ekonomski ugovori moraju da se sastoje od volonterskih proizvodnih i distributivnih saveza koji će se razvijati u slobodarski komunizam, kao najbolji način proizvodnje sa najmanjim gubitkom ljudske energije. Anarhizam, ipak, prepoznaje i pravo individue, ili većeg broja individua, da uvek promene način rada u skladu sa svojim ukusima i željama.

Pošto je ovakvo ispoljavanje ljudske energije moguće samo u potpunoj individualnoj i društvenoj slobodi, anarhizam usmerava svoje snage protiv treće i najveće protivnice svake društvene jednakosti – Države, organizovane vlasti ili statutarnog zakona – gospodarice ljudskog ponašanja.

Kao što je religija uprljala ljudski um i kao što je vlasništvo, ili monopol nad stvarima, potčinilo i ugušilo ljudske potrebe, tako je država zarobila ljudski duh diktirajući pravila u svakoj sferi ponašanja. “Svaka vlada je, u suštini,” kaže Emerson, “tiranija”. Nije važno da li je to vlada po božanskom pravu ili vladavina većine. U svakoj instanci njen cilj je apsolutna potčinjenost individue.

Pozivajući se na američku vladu, najveći američki anarhista Dejvid Toro je rekao: “Šta je vlada nego tradicija, mada skorašnja, koja nastoji da se neoštećena prenese potomstvu, ali tako da svaka instanca izgubi svoj integritet; ona nema vitalnost ni moć ni jedne žive osobe. Zakon nikada nije stvorio osobu koja je pravednija; a poštovanjem ovakvog zakona, čak i oni/e dobronamerni/e svakodnevno postaju službenici/ice nepravde.”

I zaista, ključna osobina vlade je nepravda. S arogancijom i samodovoljnošću kralja koji ne može da pogreši, vlada nagrađuje, sudi, osuđuje i kažnjava najbeznačajnije uvrede, održavajući se pomoću najveće od svih uvreda – uništenjem individualne slobode. Tako je Ouida u pravu kada tvrdi da “se država samo trudi da ulije u društvo one vrednosti po kojima će se njene zapovesti slušati, a riznice puniti. Njeno najveće postignuće jeste svođenje ljudske vrste na satni mehanizam. U takvoj atmosferi sve one finije i delikatnije slobode, koje zahtevaju poseban tretman i prostorno širenje, neizbežno presuše i izumru. Država zahteva mašine za plaćanje poreza koje imaju neograničen rok trajanja, riznice u kojima nikada nema deficita, i društvo – monotono, poslušno, bezbojno, bezdušno, koje se ponizno kreće  kao stado ovaca pokraj auto-puta između dva zida.”

Ipak, čak bi i stado ovaca pružilo otpor šikaniranju od strane države ako ne prihvata korumpirane, tiranske i opresivne metode kojima se ona služi za postizanje svojih ciljeva. Zbog toga Bakunjin odbacuje državu kao sinonim kapitulacije slobode individue ili manjina – destrukcije društvene veze, smanjivanja ili čak potpunog poricanja života kao takvog, zarad vlastitog povećanja. Država je oltar političke slobode i, kao religiozni oltar, postoji u svrhu ljudskog žrtvovanja.

U stvari, teško da postoji moderan/a mislilac/teljka koja/i se ne slaže da je vlada, organizovana vlast ili država neophodna samo da  održi ili zaštiti vlasništvo i monopol. Efikasnost je dokazala samo u toj funkciji.

Čak i Džordž Bernard Šo, koji se nada čudu od države pod fabijanizmom, ipak priznaje da je “ona trenutno ogromna mašina za pljačku i porobljavanje siromašnih grubom silom”. S obzirom na to, teško je videti zašto pametan uvodničar želi da podrži državu pošto siromaštvo prestane da postoji.

Na žalost, još uvek postoji veliki broj ljudi koji su istrajni u fatalnom verovanju da vlada počiva na prirodnim zakonima, da održava društveni red i harmoniju, da smanjuje kriminal i da sprečava lenju osobu da odere svoje društvo. Trebalo bi zbog toga ispitati ove argumente.

Prirodni zakon je onaj faktor u ljudskom biću, koji se sam afirmiše slobodno i spontano, bez ikakve spoljašnje sile, u harmoniji sa zahtevima prirode. Na primer, zahtev za hranom, seksualnim zadovoljstvom, za svetlom, vazduhom i vežbanjem jeste prirodni zakon. Ali za njegovo izražavanje nije potrebna mašinerija vlade, nije potrebna batina, puška, lisice ili zatvor. Poslušnost ovakvim zakonima, ako se to može nazvati poslušnošću, zahteva samo spontanost i slobodnu mogućnost. Da se vlade ne održavaju kroz takve harmonične faktore dokazano je užasnim poretkom nasilja, sile i prinude koji sve vlade koriste da bi opstale. Zato je Blekstoun u pravu kada kaže: “Ljudski zakoni su pogrešni jer su u suprotnosti sa zakonima prirode.”

Ako ne govorimo o redu koji je nastao u Varšavi posle pokolja nad hiljadama ljudi, teško je vladama pripisati bilo kakvu sposobnost za red ili društvenu harmoniju. Red izveden iz potčinjenosti i održavan terorom nije sigurna garancija; ipak, to je jedini “red” koji su vlade ikada održale. Istinska društvena harmonija prirodno raste iz solidarnosti interesa. U društvu u kom oni/e koji/e stalno rade nikad ništa nemaju, dok oni/e koji/e nikad ne rade uživaju u svemu, solidarnost interesa ne postoji; otuda je društvena harmonija samo mit. Jedini način na koji se organizovana vlast suočava sa ovom ozbiljnom situacijom jeste ukazivanjem još većih privilegija onima koji već imaju monopol nad zemljom i daljim porobljavanjem masa lišenih nasledstva. Tako je čitav arsenal vlade – zakoni, policija, vojnici, sudovi, zakonodavna tela, zatvori – naporno angažovan u “harmonizaciji” antagonističkih elemenata u društvu.

Najapsurdniji izgovor vlasti i zakona jeste da oni služe da bi se smanjio kriminal. Izuzimajući činjenicu da je sama država najveći kriminalac, jer krši svaki pisani i prirodni zakon, krade u obliku poreza, ubija u obliku rata i smrtne kazne, došlo je do potpunog zastoja u borbi protiv kriminala. Potpuno je zakazala u uništavanju ili bar umanjivanju strašnog zla koje je sama stvorila.

Kriminal nije ništa drugo nego pogrešno usmerena energija. Sve dok svaka institucija današnjice, ekonomska, politička, društvena i moralna, kuje zaveru da ljudsku energiju usmeri prema pogrešnim kanalima; sve dok je većina ljudi van sebe jer rade stvari koje mrze da rade, i žive život koga se gnušaju, kriminal će biti neizbežan i svi zakoni mogu samo da povećaju, a nikako da uklone kriminal. Šta društvo, onakvo kakvo danas postoji, zna o procesu očajanja, siromaštva, užasa, zastrašujuće borbe, koji ljudska duša mora da prođe na putu do kriminala i poniženosti. Kako bi ona/j ko poznaje ovaj užasan proces mogao/la da ne vidi istinu u ovim rečima Pitera Kropotkina:

“Oni/e koji/e će odmeriti odnos između prednosti  koje se pripisuju zakonu i kazni i njihovom degradirajućem efektu na čovečanstvo; oni/e koji/e će proceniti bujicu izopačenosti kojom doušnici zasipaju ljudsko društvo a koje čak i sudije favorizuju, a vlade dobro plaćaju pod izgovorom da pomažu razotkrivanju kriminala; oni/ koji/e će ući unutar zatvorskih zidova i tamo videti šta ljudska bića postaju kada su lišena slobode, kada su prepuštena brizi čuvara, psovkama, okrutnim rečima, hiljadama probadajućih poniženja, složiće se s nama da je ceo zatvorski i kazneni aparat užas koji mora biti okončan.”

Zastrašujući uticaj zakona na lenju osobu je previše apsurdan da bi zasluživao razmatranje. Kad bi društvo bilo oslobođeno rasipanja i troška održavanja lenje klase i isto tako skupog ličnog obezbeđenja koje ova lenja klasa zahteva, društveni sto bi bio obilan za svakoga, uključujući čak i povremeno lenje osobe. Osim toga, dobro je uzeti u obzir da lenjost proizilazi ili iz posebnih privilegija ili fizičkih i mentalnih poremećaja. Naš sadašnji ludi sistem proizvodnje podržava oboje i zapanjujući je fenomen da ljudi sada uopšte hoće da rade. Anarhizam želi da oslobodi rad njegovih umrtvljujućih, zaglupljujućih aspekata, njegovog mraka i prinude. Želi da rad učini oruđem zadovoljstva, snage, boje, prave harmonije, tako da i najsiromašnija osoba može u radu da nađe rekreaciju i nadu.

Da bi se postiglo ovakvo uređenje života, vlada, sa svojim nepravednim, proizvoljnim, represivnim merama, mora biti uklonjena. U najboljem slučaju, ona nameće jedan model života, bez obzira na individualne i društvene različitosti i potrebe. Uništavanjem vlade i uredbi propisanih zakonom, anarhizam predlaže spasavanje samopoštovanja i nezavisnosti individue od svih ograničenja i invazija od strane vlasti. Samo u slobodi ljudsko biće može da izraste potpuno. Samo u slobodi će naučiti da misli i da se kreće i da dâ najbolje od sebe. Samo će u slobodi shvatiti stvarnu snagu društvenih veza koje povezuju ljude i koje su stvarna osnova normalnog društvenog života.

Ali šta je sa ljudskom prirodom? Da li ona može da se promeni? I ako ne može, da li će ona istrajati pod anarhizmom?

Jadna ljudska prirodo, kakvi strašni zločini su počinjeni u tvoje ime! Svaka budala, od kralja do policajca, od tupog pastora do diletantna u nauci bez vizije, daje sebi za pravo da autoritativno govori o ljudskoj prirodi. Što je veći mentalni šarlatan, nedvosmislenije je njegovo insistiranje na poročnosti i slabostima ljudske prirode. Ipak, kako bilo ko može danas da govori o tome, dok su sve te duše u zatvoru, sva ta srca uprljana, ranjena i osakaćena?

Džon Barouz je tvrdio da su eksperimentalna istraživanja na životinjama u zarobljeništvu potpuno beskorisna. Njihov karakter, njihove navike, njihove želje su potpuno promenjene kada su odvojene od svog staništa u polju ili šumi. Kad je ljudska duša zarobljena u tesnom prostoru, svakodnevno nagonjena na potčinjenost, kako možemo govoriti o njenim potencijalima?

Sloboda, napredak, mogućnost i, iznad svega, mir i odmor, sami mogu da nas nauče o stvarno dominantnim faktorima ljudske prirode i svim njenim divnim mogućnostima.

Anarhizam se, prema tome, zaista zalaže za oslobođenje ljudskog uma od dominacije religije, za oslobođenje ljudskog tela od dominacije vlasništva, za oslobođenje od okova i ograničenja vlade. Anarhizam se zalaže za društveno uređenje zasnovano na slobodnom udruživanju individua u svrhu proizvodnje stvarnog društvenog dobra, uređenje koje će garantovati svakom ljudskom biću slobodan pristup zemlji i puno uživanje životnih potrepština, u skladu sa ličnim željama, ukusima i naklonostima.

Ovo nije luda fantazija ili ludilo uma. To je zaključak do koga su došli/e inteligentni/e muškarci i žene širom sveta, zaključak koji je rezultat neposrednog i studioznog posmatranja tendencija modernog društva: individualne slobode i ekonomske jednakosti, nerazdvojnih sila potrebnih za rađanje dobrog i istinitog u ljudskom biću.

A sada o metodama. Anarhizam nije, kao što bi neki/e mogli/e pretpostaviti, teorija budućnosti koja bi se ostvarila kroz božansku inspiraciju. To je živa sila u procesima našeg života koja konstantno stvara nove uslove. Metode anarhizma, prema tome, ne uključuju strogi program koji treba da se ostvari pod svim okolnostima. Metode moraju da izrastu iz ekonomskih potreba svakog mesta i klime i iz zahteva intelekta i temperamenta svake individue. Tih, miran karakter kakav je bio Tolstojev želeće druge metode za društvenu rekonstrukciju nego žestoka, preplavljujuća ličnost Mihaila Bakunjina ili Pitera Kropotkina. Isto tako, mora biti očigledno da će ekonomske i političke potrebe Rusije diktirati drastičnije mere nego one u Engleskoj i Americi. Anarhizam se ne zalaže za militaristički dril i uniformnost; on se, međutim, zalaže za duh pobune, u bilo kom obliku, protiv svega što sprečava ljudski rast. Svi/e anarhisti/kinje se slažu u ovome, kao što se slažu u svom protivljenju političkoj mašineriji kao sredstvu donošenja velike društvene promene.

“Glasanje”, kaže Toro, “je vrsta igranja, kao kockanje ili begemon, igranje sa ispravnim i pogrešnim; njegova obaveza nikada ne prevazilazi njegovu celishodnost. Čak i glasanje za pravu stvar znači ne činiti ništa za nju. Mudra osoba neće ostaviti ispravu stvar milosti šanse niti želi da ona preovlada putem moći većine.” Neposredno ispitivanje političke mašinerije i njenih dostignuća potvrdiće logiku Toroa.

Šta pokazuje istorija parlamentarizma? Ništa osim neuspeha i poraza, ni jednu jedinu reformu koja bi umanjila ekonomski i društveni stres kod ljudi. Doneti su zakoni za poboljšanje i zaštitu rada. Ipak, prošle godine je dokazano da je Ilinois, sa najstrožim zakonima za zaštitu rudnika, imao najgore nesreće u rudnicima. U državama u kojima preovlađuju zakoni o radu dece, eksploatacija dece je na vrhuncu, iako ovde radnici/e imaju sve političke mogućnosti, kapitalizam je dostigao najbestidniji zenit.

Čak i da radnice/i imaju svoje predstavnice/ke, oko čega naši dobri  socijalistički političari prave buku, kakve su šanse da oni/e budu iskreni/e i da zaslužuju poverenje? Treba imati na umu način na koji politika funkcioniše, da bi se shvatilo da je njena staza popločana dobrim namerama puna zamki: korišćenje veza, spletkarenje, laskanje, laganje, varanje; to je, u stvari, prevara u svakom obliku pomoću koga politički pretendent može postići uspeh. Tome treba dodati i  potpunu demoralizaciju karaktera i ubeđenja, dok ne ostane ništa što bi nekoga navelo da se bilo čemu nada od tako oronule osobe. Ljudi su stalno i iznova bili dovoljno glupi da veruju i podržavaju do poslednjeg novčića slavoljubive političare, da bi na kraju bili izdani i prevareni.

Može se reći da osoba od integriteta nikada ne bi podlegla korupciji u političkom mlinu. Možda i ne bi; ali takva osoba bi bila potpuno onemogućena da izvrši bilo kakav uticaj u korist rada, kao što se zaista i pokazalo u brojnim slučajevima. Država je ekonomska gospodarica nad svojim slugama. Dobri ljudi, ako takvi postoje, ostali bi ili odani svojim političkim verovanjima i izgubili ekonomsku podršku, ili bi se držali svog ekonomskog gospodara i bili potpuno nesposobni da urade i najmanje dobro. Politička arena ne ostavlja alternativu, osoba mora biti ili glupa ili bitanga.

Političko sujeverje još uvek drži prevlast nad srcima i umovima masa, ali istinski/e zaljubljenici/e u slobodu neće da imaju više ništa s tim. Umesto toga, oni/e veruju Stirneru koji kaže da ljudsko biće ima onoliko slobode koliko želi da uzme. Anarhizam se zato zalaže za direktnu akciju, za otvoren prkos i otpor svim zakonima i ograničenjima, ekonomskim, društvenim i moralnim. Ali prkos i otpor su ilegalni. U njima leži spas ljudskog bića. Sve što je ilegalno zahteva integritet, samopouzdanje i hrabrost. Ukratko, zahteva slobodne, nezavisne duhove “ljudi koji su ljudi i imaju kičmu koja se ne da saviti”.

Univerzalno pravo glasa, samo po sebi, svoj opstanak duguje direktnoj akciji. Da očevi američke revolucije nisu imali duh pobune i prkosa, njihovo potomstvo bi još uvek nosilo kraljev kaput. Da nije bilo direktne akcije Džona Brauna i njegovih drugova, Amerika bi još uvek trgovala crncima. Istina, trgovina belcima još uvek traje, ali i to će morati da bude ukinuto direktnom akcijom. Sindikalizam, ekonomska arena modernih gladijatora, duguje svoje postojanje direktnoj akciji. Tek su nedavno zakon i vlada pokušali da unište sindikalni pokret i osudili pobornike/ce ljudskog prava na organizovanje na zatvor zbog zavere. Da su se boril/e za svoju stvar preklinjanjem, sudskim zastupanjem i kompromisima, sindikalizam bi danas bio neznatan. U Francuskoj, Španiji, Italiji, Rusiji, čak i u Engleskoj (svedočimo o rastućoj pobuni engleskih radničkih sindikata), direktna, revolucionarna, ekonomska akcija je postala tako jaka sila u borbi za industrijsku slobodu, da čini da svet shvati izvanrednu važnost moći rada. Opšti štrajk, najviši izraz svesti radnika/ca, bio je ismejan u Americi tek nedavno. Danas svaki veliki štrajk, da bi pobedio, mora shvatiti značaj opšteg solidarnog protesta.

Direktna akcija, koja je svoju efektnost dokazala u ekonomskim redovima, jednako je delotvorna i u okruženju individue. Stotine sila povređuju njeno biće i jedino će je istrajan otpor konačno osloboditi. Direktna akcija protiv autoriteta u prodavnici, direktna akcija protiv autoriteta zakona, direktna akcija protiv nadirućeg, nametljivog autoriteta moralnog koda jeste logična, dosledna metoda anarhizma.

Zar to neće voditi revoluciji? Zaista, hoće. Ni jedna stvarna društvena promena nije uspostavljena bez revolucije. Ljudi ili nisu upoznati sa svojom istorijom ili još nisu naučili da revolucija nije ništa drugo nego misao preneta u akciju.

Anarhizam, veliki podstrekač misli, danas prožima svaku oblast ljudskog delovanja. Nauka, umetnost, književnost, drama, napor za ekonomskim poboljšanjem, u stvari svako individualno i društveno protivljenje postojećoj neuređenosti stvari, osvetljeno je duhovnim svetlom anarhizma. To je filozofija suvereniteta individue. To je teorija društvene harmonije. To je velika, silna, živeća istina koja rekonstruiše svet i koja će uvesti Svanuće.

 

Izvornik:

http://www.pitzer.edu/~dward/Anarchist_Archives/archivehome.htm

 

Prevela:

Bosa Janjušević