 |
 |
20.
MAŠA
Feministkinje kažu: “Voleti drugu”, da ne kažu voleti
drugu ženu ili upravo to da kažu još značajnije. Kao kad obučeš dugu suknju sa dubokim
šlicem. Maša nije bila feministkinja ali u poslednje vreme životni put ju je
navodio na grupe žena, raznoraznih, s kojima se uglavnom nije slagala, ali koje
su mislile da su feministkinje. Važno je šta čovek misli da jeste, ionako niko
ne zna šta zapravo jeste.
Maša se strmoglavo zaljubila u Željku jednoga leta dok su
zajedno išle na kurs nemačkog jezika. Željka je bila dosta mlađa od nje ali
veća i hrabrija, ne kao mlađa osoba već kako to umeju da budu muškarci u odnosu
na žene koje vole.
Maša je bila povučena i opsednuta devojka puna skrivenih
ambicija za koje nije imala istrajnosti, znala je, ali koje će u grob poneti sa
uverenjem da je upravo ona posedovala talente koji su ovaj svet mogli da
promene, oplemene. Uopšte, Mašina crta ili problem bila je tajnovitost. Ako
nešto ne bi bilo tajno, za nju ne bi imalo smisla, odnosno složenih smislova i
emocija. Sve što je zamislila, Maša je proživela, a sama stvarnost nudila joj
se neprekidno kao neki pregrub, pojednostavljeni monstruozni izazov. Kao građa
u odnosu na umetnost, tako je i njena mašta činila njen život osmišljenim,
svrsishodnim, poučnim... Ko je to još mogao reći za sopstveni život, osim
poneki usamljeni jahač u sopstvenoj glavi.
Početak tajnovitosti ležao je u zabranjenosti. Nekako, još
od malena, da li zbog strogog oca ili zbog pedantne majke sklone estetskom
doživljaju, tek Maša je stekla utisak da se kao živ čovek ne treba mnogo
mrdati. Naprotiv, za živog čoveka poželjna je nepomičnost u vidu nirvane i
savršenstva. S obzirom da su zarazne mobilne sile, u vidu vetra, drugih ljudi i
raznih istorijskih zbivanja težili ka rasulu, anarhiji i kretnji, za svesnog
čoveka, sasvim je bilo dovoljno da izabere neko svoje mesto, da čvrsto stane na
svoje tlo pod nogama i da odoleva vremenu u vremenu. Zapravo, to je bila Mašina
duboka religija, koja je vrlo strogo uzimala u obzir sve ostale svetovnije vere
koje su krile za nežne duše razne ponore.
Dugo dugo umela je da gleda ispred sebe u more, u pučinu;
dugo, i uspravno mogla je da stoji na jednoj nozi, kao čaplja dok je drugu
držala obavijenu oko prve, posve neprirodno. Umela je da ne jede danima, da ne
pije, da ne razgovara, da ne bilo šta, samo da to bude neko beskrajno ne koje
kolotečinu bez ikakvog vidnog razloga osporava. Znala je da tek kad postigneš
savršenstvo, možeš da ga slomiješ, zapravo i moraš jer ne postoji drugi izbor.
Zato su ljudi nevoljni da ruše uvek birali nemoguće životne opcije, one koje ne
postižu svoj cilj. Mali muškarci krote velike žene, male žene hoće da zavole
velike muškarce. Uopšte ta podela sveta na muškarce i žene činila je Mašin
životni plan komplikovanijim nego da postoji na primer samo jedan androgini
pol. No, bože moj, nije se sve moglo kontrolisati stvoreno pre nas, ali ono
posle...
Pročitavši “Orlanda” Virdžinije Vulf i nekoliko knjiga
Karen Bliksen, u kojima se ne zna ko pije a ko plaća kad su polovi u pitanju,
rešila je da nema razloga da stvari ovoga sveta prihvata u stanju u kome ih
zatiče. I s obzirom da ju je ta podela polova, iako fiziološki dokazana, najviše
zabrinjavala kao nepremostiva društvena prepreka za konje koji ne preskaču,
odlučila je da koncentriše svu svoju pamet i veru ka tom problemu. Tako i bi.
Kao prvo, dugo je odbijala da ima menstruaciju, a kad ju je dobila redovno,
rešila je da sa onim delom planete koji od te njene osobine može da napravi
nešto treće, ne dolazi u situaciju koja to omogućava. Njena velika ljubav prema
nekoliko mladića sa kojima je odrasla, pretvorila se u odbojnost punu
praktičnosti, samokritičnosti, u nešto problematizovano što nikome nije bilo
jasno. Tako iznenada, kao prolećna kiša.
Usred savršenog nemanja ništa sa suprotnim polom i velikom
bujnom pričom u glavi sa istorijom celokupnog svog pola kao nečeg odvojenog od
suprotnog pola, srela je Željku, veliku mladu devojku u koju se zaljubila. Šta
to znači zaljubiti se za jednu ženu kao što je tada bila Maša koja je stigla
bila do korena heteroseksualne ljubavi kao pojma ljubavi bez ljubavi, kao priče
bez priče, mašte bez imena... Značila je crvenilo, znojenje, ljubomoru, stidljivost,
dodir... Značilo je identitet i sujetu. Onda bol i ekstazu, bol kao neka
neprekidna zubobolja koja kad mine osetiš ekstazu.
Ludovala je po kući razmišljajući o zamci u koju je
zapala, kao o nekoj slabosti gotovo savršenog sistema u kome je zanemaren
presudni detalj da sistem proradi. Kao razotkriveni prorok gledala je zapanjeno
u svoj porok u svoju slabost, pitajući se, bože moj, da li će ikad proći.
Nadajući se, bože moj, sve prolazi i ono lepo i ono ružno. A moleći, bože moj,
ne daj da ikad ovo prođe: neka ja prođem, ali neka ona živi umesto mene. Život
je bila spremna da da za njenu riđu kovrdžavu kosu, pegave ruke i noge, sitne
smeđe i kose oči i krivudava nasmejana usta. Kako je samo patetično saznanje da
si spreman da sopstveni život daš nekome drugome kome on ne treba jer već ima
svoj. Koji to ne sme nikad da sazna da ne bi pobegao i zato moraš da mu ga
daješ u sitnim dozama kao drogu, i da umireš kao Kafka, kao bolesnik sopstvene
duše.
Željka je pred njom stajala, vitka i visoka, kao vetrenjača
na vetru i lepa kako samo ljubav može da je stvori. Maša se setila svih svojih
najnežnijih osećanja, pre svega prema svojoj krhkoj majci pored koje nikad
ružnu reč nije čula. Radost življenja njene majke koju je kasnije izgubila pred
svojim teškim filosofskim genima koje je nasledila od primitivnog oca, ponekad
bi joj se javljala kao neka muzika bez početka, kraja, razloga i porekla. Maša
je odlagala dan svoje smrti, samo kad bi se ta muzika pojavila, a muzika je
sada postala Željka.
Svakoga dana su se čule telefonom, zatim viđale i onda
razne stvari radile zajedno, da bi se na kraju dana rastale, vratile svaka
svojoj kući i opet čule telefonom više puta duboko u noć.
U jednom trenutku poželele su da žive zajedno, da iskoče iz
svog detinjstva u neku budućnost koja u gradu na Balkanu ništa ne obećava.
Jedna njena drugarica objasnila joj je šta je to stabilnost ili sreća: raditi
što više svari koje voliš koje ti prijaju. Tako jednostavno uzevši život,
zajednički život makar na Balkanu mogao je da bude izvor još veće sreće od
tajnog ženskog života na Balkanu gde javnost žena nije poželjna, ni nužna, a
kad se ispolji, onda biva samlevena.
Maša je, kao starija, odlučila u ime njih obe da ne žive
zajedno, da ne izađu iz tajnosti, a Željka je u ime te tajnosti nestala. Obe su
imale najbolje namere. Maša je, s pravom, verovala da će javnost razneti vezu
dveju žena koje se vole više nego što je izmereno kao dozvoljeno. A Željka je
verovala, opet s pravom, da veza koja nema javnost zapravo nema ni tajnost, da
zapravo ne postoji.
Maša nije mogla da veruje svojim čulima kad bi videla da
je nema na klupi na Tašmajdanu pored česme, kad bi čula da neko drugi diže
telfonsku slušalicu, njenu, kad bi sve po redu što ide u životu rastajanja...
Željka je negde
živela i dalje svoj tajni zivot, tajni kao i pre, i nesvesna da je mogla da
iskorači i postane neko drugi zauvek, neko sa identitetom. A Maša, ona je s tim
završila, kao svi oni koji jednom kad prođu kroz kapiju ljubavi. Dok je
tumarala gradom sa idejom da će da umre, neko joj je došapnuo, preko ramena,
neki anđeo-klošar: sad kad nema više tajne i naših zavera, ostao je čitav svet
sa tuđim zaverama, možda vredi pokušati.
BEZ IDEJA
Sama, potpuno sama, kao tikva na đubretu prošla je kroz
ovaj provincijski svet. Koliki je kosmos a ja živim na ovoj besmislenoj planeti
koja ništa ne zna o sebi, mislila je kad god bi pogledala u mesec ili sunce.
Noću nije mogla da spava kao ni danju. Kao mala plakala je od nesanice dovodeći
sebe do histeričnog napada, a sada kao odrasla luda žena gledala je u nebo.
Majka ju je napustila još pre njenog rođenja: umrla je na
porođaju, a prisutan otac lekar rekao je kolegama, bacivši svoj mantil preko
tela mrtve žene: neću da vidim stvorenje koje mi je ubilo ženu. Do sudnjeg
njegovog dana taj odnos prema njoj nije se promenio.
Čuvala ju je baba, jedna baba koja ni sebe nije umela da
čuva kao žensko čeljade i koja je samo čuvala zaborav uz pomoć vina. Od njenog
ranog detinjstva zajedno su pile; ujutru bi jedna otišla na posao a druga u
školu a uveče bi jedna legla u krevet a druga izlazila napolje da gleda u nebo
hodajući po primitivnoj kaldrmi ovog glavnog grada jedne velike provincije. Ti
noćni ispljuvci, sastanci i zvuci bili su topliji od dnevnih. Intimniji i
iskreniji, pričali su priču o surovom bivstvovanju na suncu bića iskrslih iz
rupa, ljudi insekata u svetu viših civilizacijskih rasa. Taj svet, naročito
leti postao je njena intima, njena majka i smisao života. Kad bi pomislila na
sreću, setila bi se vrućeg betona posle zalaska sunca na kome sedi sa uličnim
pričama i puši neku jeftinu cigaretu, uvlačeći i ne uvlačeći dim dok joj
talasasta kosa miriše na šampon za bebe koji koristi još uvek.
Sve svoje žrtve srela je noću na ulici. Bili su isprva
mladi muškarci a potom svakojaki. Ona ih je učila zaboravu i neumerenosti a oni
nju veštačkim pomagalima da se izađe iz svakodnevice koja inače ne postoji.
Uvek su bivali fatalan par koji se razbijao kroz nasilje i fizičku propast obe
strane: proces razaranja rađa se uvek posle procesa stvaranja, naročito ako jak
ženski princip izostane. Jer ona nije bila vlasnica svog ženskog principa,
izgubila ga je pošto se rodila posle smrti svoje majke. Sebe je nazvala Bez
ideja i tada je počela da stvara.
Opasne, opasne kreacije izlazile su iz njenih ljudi.
Bolest se širila svuda gde je ona stvarala, vrlo često i smrt ali i neka
ogromna nežnost. Zaista je bilo lako zavoleti smrt pored nje.
Bez ideja je imala
nepunih četrdeset godina kada je umrla, na istom pločniku na kome je nikla i
sve naučila. Bila je poslednja iz tog soja žena bez ženskog principa, bez
ženskog imena, bez ideja. Posle nje nastupio je rat.
Kraj i mrak. Evo jedine priče koju je napisala:
Muzika trešti, jedna od onih koje se ne menjaju bez obzira
na modu. Uvek preglasna, uvek fizički prisutna po ušima, kičmi, bubnim opnama.
Ona ulazi u mračan
podrum bez ventilacije, bez svetlosti, bez izlaza. Pomišlja, ako slučajno
izbije požar u ovom trenutku sagorećemo kao veštice. Vest će biti objavljena u
crnoj hronici Večernjih novosti, izgorela diskoteka lezbejki sa svim lezbejkama
u gradu. Ako uopšte tako nešto i postoji, “To su samo nevine devojke koje nisu
imale sreću da sretnu Pravog Muškarca” A one? Kako bi one umirale? Zajedno ili
ponaosob? Da li bi neka pobegla ostavivši za sobom druge? da li bi se otimale
za vazduh, gušile, pokušavale da probiju pesnicama zid podruma ili bi legle
jedna preko druge na pod valjajući se kao tela koja se ne plaše leševa? Kao
poklopac na ćupu sa ulovljenim pacovom, neki građanin iz Knina bi spustio
roletne sa ulice s rečima: ja se pet godina borim na ratištu a one ne rađaju
decu, već puše, piju, drogiraju se i brukaju ovaj narod.
Sanja, Sanja, bez ideja, šta ćeš ti tu, tako trudna sa
mučninom u nosu. Začela si od pakosti nema ni dva sata: bez uživanja sa velikim
bolom. Silovao te je čovek za koga si nekad htela da se udaš a kome si upravo
rekla da ne želiš da imate decu zato što imaš devojku.
Tela se skupljaju i šire, na toploti i na promaji. Opušci
se gase stopalima u štiklama, gojzericama ili patikama. Devojke su crne, plave,
kratko podšišane ili sa kosom kao Ofelija. Ima ih užasno tankih i dugačkih kao
nigde na ulici u ovom dvomilionskom gradu bez pravog grada. I ima ih debelih,
četvrtastih mišićavih; iz provincije, marginalije i iz bogatih naduvanih
porodica.
U kožu su često obučene ili svučene a često koriste i
svilu. Ne razlikuju se mnogo od drugih devojaka negde u svetu, ali se razlikuju
od samih sebe kakve šetaju gradom danju po fakultetima, po parkovima, po
ćoškovima.
Ovo je kraj sveta kad devojke siđu pod zemlju i prestanu
da rađaju muškarcima decu. Kraj svake civilizacije, najbolje kao i najgore,
drevne ili neodređene, etnički definisane ili u nastajanju. Ovo je vrtlog i
ćorsokak u isto vreme i one to znaju. One nose u svojim telima smrtnu presudu
koju hrabro izriču. Spremne su da umru odmah samo ako muzika prestane. Spremne
su da se uguše ako izbije požar. Nijedna ne bi izašla, čak ni trudna Sanja, bez
ideja.
Neke od ovih devojaka nikad nisu sišle do večeras 10.
oktobra 1995. i u ponoć kad se izgubi nit sa ostalim danima i zazuji prostor od
vreve, biće trajno obeležene, bez obzira šta posle odlučile da rade sa svojim
telima. Žigosane memljivošću pokreta, opatice ovoga raja ponašaju se dosta
slično likovima sa neke freske. Stalno su u pokretu, i misli im brazdaju čelo.
Misli od želje ne pameti. Ne razgovaraju mnogo jer komuniciraju mirisima i
telima.
Sanja nije htela
da se ubije posle silovanja: činilo joj se da je inače nešto slično
doživljavala i onda kad je sve to zaista tražila, kad nije još bila sa ženama.
Pomislila je da ga udari jače pepeljarom po glavi ali se onda setila njegove
majke koju ne poznaje i rešila je da tu ženu poštedi bola. Svoju ne bi tako
čuvala ali tu nepoznatu ženu morala je da zaštiti od strahote njenog biološkog
sina koji ide svetom i unosi haos.
Sanji je prišla četvrtasta devojka sa lancem oko vrata
koja je imitirala lik iz Moćnih rendžera. Čučnula je ispod nje i obema rukama
se uhvatila za njena kolena. Svojevremeno, kad je bila veoma mala, videla je
istu scenu između jedne vrlo mlade devojke i svog oca – njenog profesora.
Isprva je nisu videli i ostali su dugo u tom položaju, a onda su se raspleli s
mnogo nespretnosti, videvši je. Kasnije je tu pozu povezala sa razvodom svojih
roditelja, ne tu devojku, i svojom kobi da ostane sama sa samom majkom koja se
nikad ni od čega što je pretrpela u životu nije oporavila ili ojačala. Mrzim
moju majku, mislila je dok se sad njoj devojka naslanjala na kolena. Mrzim je,
mrzim i neka crkne... Devojka ju je milovala po butinama i njen dah ju je
opijao. Neka izbije požar, neka crkne moja majka, neka sam i trudna, neka umre
ovaj grad, ova zemlja, ovaj rat, ova civilizacija, ova planeta...
KRAJ
Švajcarski vozovi i švajcarski satovi
Ovo je jedna posve istinita priča. Pokušaću da vam je
ispričam ne štedeći svoje pamćenje i obuzdavajući svoju glavu, naročito maštu.
Ovu priču želim da vam ispričam na kraju zato što je ova priča najpoučnija od
svih drugih koje sam pokušala da napišem kao poučne, koristeći prvo ili treće
lice nije bitno, jer ja sam sve vi i vi ste ja, zato što je ova knjiga napisana
sa tezom, za vas čitateljke koje se nećete stideti banalnosti naslova i teme.
Ove priče su nastale iz poriva da kažem nešto što drugde na jednom mestu nisam
pročitala ili što sam možda napabirčila čitajući, a trebalo mi je tako bolno, i
što može da pomogne svim onim ženama koje su u sličnim pričama sa sličnim
glavama, da izbegnu ono što se u trenutku čini neizbežnim a što je zapravo
gomila banalnosti, tako bljutavih, lepljivih i žestokih da upravo iz sujeverja
postaju neizbežne i kobne. Kao slike suza uz smrt (stari ljudi znaju da smrt
može biti i prirodna), bola uz sreću, materinstva uz brigu, ljubavi uz
ljubomoru, sunca posle kiše. Sve ove priče pisala sam brzo i loše, bez stilskih
i literarnih zamisli, bez materijalnog i društvenog okvira onako kako pravi
pisci ne bi sebi dozvolili. One su najbremenitiji i najtegobniji deo mog
prtljaga koga hoću što pre da se rešim i da ga nikada ne zaboravim: književnost
mi je poslužila da spojim potrebu za pamćenjem i zaboravom, tako prirodnu u
svakom osećanju iskustva, i da kao šuga moje misli na vas pređu koje ćete dalje
igru da vodite kako znate i umete. I da ne bih plakala nad sopstvenim zanosom,
ispričaću Vam ovu istinitu priču, za kraj, čija je tema dve žene koje su se
volele.
Uvek sam se pitala, kao neki pravi muškarac, iako to
nisam, šta ima čudno u tome što se dve žene vole: žene su se oduvek volele, još
kao devojčice u zabavištu dok igraju u jednom ćošku, pa onda u školi dok se
drže za ruke, pa onda na telefonu dok pričaju o svojim dečacima, pa onda o
bebama: tek sa unucima počinju hvalisavost da pretpostavljaju intimi. Dečaci se
za to vreme takmiče, takmiče i takmiče, uglavnom gubeći, s idejom da pobeđuju.
Naravno, i devojčice – žene – babe se takmiče, i one gube misleći da pobeđuju
ali u svakoj njihovoj priči koliko god da su tragične, kad je borba u pitanju,
one više liče na imitaciju farsu sliku nadmetanja nego na pravu igru života i
smrti: za ženski rod pitanje života i smrti leži u samom životu i u samoj smrti
čije su one realne i simbolične starateljke, htele to one ili ne, uglavnom ne
hoteći.
Ana je rođena na selu: porodica joj je tamo i ostala. Kad
je došla u glavni grad da studira nije znala ni htela zauvek u njemu da ostane.
Nije htela ni da se vrati odakle je pobegla iako je volela boje i prirodu svog
rodnog mesta kao i mekan način na koji su ljudi izgovarali slovo “r”, kao da je
samoglasnik. Da tu nije rođena, da joj tu porodica nije vekovima boravila,
jedna primitivna i dobrostojeća porodica u kojoj niko nije smeo pogrešnom nogom
da kroči sa kreveta, verovatno nikad ne bi postala nešto drugo, biološki i
društveno od onoga što je od prirode naučila da se zove prirodnim. I šta je to
zapravo što čini srž ove istinite priče? Preobražaj? Anino saznanje o
mogućnosti preobražaja? Ili nešto treće, u svakom slučaju vitalno, koje nas uči
da nema te tragedije od koje se mora pobeći, kao od sebe, da realnost žrtve ne
postoji sama za sebe, i da zato ne sme da postoji osoba koja živi sama kao
žrtva.
Dolazeći u grad da studira, morala je da autostopira, jer
nije imala ni dozvolu od oca da ode (trebalo je da počnu poljski radovi), ni
dinara u džepu (i da je imala dozvolu, ovo stanje se ne bi promenilo). Stopirala
je prvi auto, koji je odmah stao, ušla je bez reči, primljena ćutke. Imala je
dugu ravnu plavu kosu, zabezeknut pogled i nosila je farmerke. Naravno, kao u
lošim filmovima, vozač ju je silovao, pretukao i izbacio na autoput. Krv joj je
curila iz nosa, jedno oko bilo joj je zatvoreno i odeća joj je bila sramno
iscepana: za istragu bi to bili delimični dokazi da je pružala otpor, iako
gotovo svi muškarci kažu da žene to vole, i seks i seks sa otporom i konačno da
silovanje možda i ne postoji Ali to tada Ana nije razmišljala, razmišljala je
da mora da stigne na prijemni ispit na likovnoj akademiji i da bi je svaka
vrsta istrage, pravedna ili ne, omela u tome. Morala bi da se seti svega, da mu
prida značaj, da plače. Verovatno je u tom trenutku progutavši kokošku kao neka
zmija i svarivši je, postala otrovna. U stanju fizičkog rasula i maksimalne
fizičke pribranosti opet je stopirala nekoliko kilometara bliže glavnom gradu.
Automobil koji je stao imao je vozača koji je ništa nije ni pitao niti je
silovao. Prošla je sledećeg dana na prijemnom ispitu i kada je sela da se
isplače na popodnevnom suncu na zidiću barokne akademije, uz flašu piva, suze
su tekle oštro i slabo, a slike uz njih bile su radosti i nade za budući život.
Silovanja se gotovo nije sećala: bilo je toliko blisko i silovito kao neka
sudbina upisana u prirodu njenog pola, staleža i uspelog pokušaja da iskorači
iz njih. Da izađe iz opšte i nužne stvarnosti i da sama pravi svoje slike
stvarnosti u kojima će živeti.
Udala se na četvrtoj godini studija, za jednog kolegu.
Zajedno su slikali po ulicama, putovali, iznajmljivali stanove, gladovali i
lumpovali ako treba. Voleli su se onako kako su oboje sanjali da se vole dvoje
umetnika. Računali su i na nasilan kraj te veze, bez sečenja uveta po mogućstvu,
bez upotrebe noža, ali nisu baš bili sigurni da mogu da izvedu pravilnu sliku
sebe do kraja te veze bez žestine koju ona nameće. Nisu bili preterano
ambiciozni, u tome je bio spas njihovih tela. Ali su bili dekadentni, naročito
on: mlitavo, prozaično i hedonistički dekadentni. Jer dekadencija s kraja
dvadesetog veka ne znači ništa specijalno osim truljenja u skladu sa opštim
truljenjem, znači konformizam a ne bunt, vuče u malograđansku sreću a ne u
veštačke rajeve. Ana je imala višak energije i zdravog razuma, možda zbog
seoskog porekla. Mnogo se dosađivala povodom te stvaralačke dekadencije. Svog
saputnika čim bi pogledala uhvatila bi je panika od dosade koja im je sledila
narednog čitavog života. Nije htela ni umela da ga ostavi, isuviše je sve bilo savršeno,
kao mrtva priroda. Otišla je na nekoliko dana, potom meseci, godina. Kad se
vratila, on je bio oženjen, sa nekoliko dece. Nikad ga nije pitala da li mu je
bilo teško, kroz šta je prošao i da li voli svoj život i svoju ženu. Od patnje
bilo joj je dovoljno njeno osećanje krivice prema njemu a on je umeo da odvoji
patnju od drugih osećanja. Videli su se mnogo godina kasnije na jednom pogrebu:
osedeli i prolepšani prepoznali su se ali se nisu pozdravili. Takva je forma
minulih velikih ljubavi.
Čovek je uvek i inače sam i uglavnom mu to teško pada. Ali
osoba koja se razvede i ostane sama kao što nikada nije bila pošto je bila neko
vreme s nekim prinudno, usamljenija je od osoba koje voze svoju usamljenost na
dva točka držeći ravnotežu. I te razlike među nama, nebitne su, neizmerne,
nepopravljive i uvek iste. Priče su nam uvek iste u različitim kontekstima, u
različitim uzrastima. Što kaže jedan filmski junak: važno je samo otkriti da li
si pušač ili nisi, i onda to i biti.
Ana je lunjala po raznim slojevima raznih društava,
hvatajući se za ruke, ramena, kolena, noge, usne i reči raznih gradskih
mudraca. Njen grad je bio veliki i internacionalan, bilo je slojeva za provod
koliko i za bezdan: zapravo bila je sve vreme očajna kad ne bi bila euforična:
probala je drogu i zamalo pamet izgubila, probala je seks sa više ljudi raznih
rasa i ništa nije osećala osim lepršave zaljubljenosti bez tela, probala je da
radi svakojake poslove čak i one društveno priznate ali nije mogla da stane u
tom obrtu: da sve postane ulog za ništa a potom nešto drugo. Pomislila je kako
će da proba da poljubi drugu ženu. Probala je da poljubi u usta skandalizovanu
prijateljicu i bilo im je obema grozno. Kao i sve drugo, i seksualnost, homo
ili hetero, gradi se polako. Linijom manjeg otpora građenje te alternativne
seksualnosti postalo je jedino trajno u tom njenom periodu života: sa vrlo malo
emocija prošla je jedan pol na putu kao drugom i postala mutant: postala je
lepša, osobenija i srećnija, ali svakako ne i mirnija ili pametnija.
Druga strana ove istinite priče nosi žensko ime na slovo
S. Kako je ta dva lika teško dovesti u vezu, koliko je samo reči uzalud
izrečeno, koliko sitno iseckanog povrća pojedeno ( jer žene koje žive sa ženama
danas su uglavnom vegetarijanke) i koliko suza proliveno da bi nestao jedan
svet priznat i nastao neki drugi još uvek nepriznat. Jer to je kao visoka
politika zasnovana na sitnim nekotrolisanim potrebama anonimnih ljudi. Bračne
institucije su kao Ujedinjene nacije, moćne pravno i nemoćne realno, zasnovane
na tokovima drugačijim od zbivanja koja bi trebalo da kanališu.
S dolazi iz drugog sveta koji je izbrisala sa lica zemlje
s teškom mukom: S ne pamti svoje detinjstvo, nema lične predmete po stanu, ne
vezuje se za kućne ljubimce već za ceo svet. S ne voli nikoga, ni za čim ne
žali i nema godina ni bora na licu. Kaže za sebe da je oduvek volela žene i
samo žene, da nema iskustva bilo koje vrste sa suprotnim polom. I da je sve
ostalo laž i konstrukcija kad je ona u pitanju. Pametna je, a istorijska, mogla
bi da živi u šesnaestom veku koji iznutra reprodukuje. S je svetica i emotivna
rupa bez dna: sve uvlači i prežvakava na svoj način. S je opasna za sve osobe u
krizi identiteta jer ga sama nema. S je Slučaj: tako bezimeno zovu Tajnu
nasilja na SOS telefonskoj liniji.
Majka je žmurila,
od samog početka kad je S imala neko lepo ime sa nadimkom koji su koristili i
otac i brat. Otac je bio mnogo stariji od majke i S je imala brata polubrata iz
očevog prvog braka, dosta starijeg od sebe. Sve je bilo i prirodno i neobično u
toj bogatoj razuđenoj porodici u kojoj se glas nije podizao. S je bila tiha,
nežna devojčica koju su svi od malena dodirivali. I onda ju je jednom taj dodir
zaboleo, još pre stida, još pre ponosa. Jednostavno je telo reagovalo, a potom
su usledile nežnosti i poljupci tako da je opet ništa nije bolelo. Opet je bila
zagrljena, zaštićena, voljena, a Tajna. Rekli su joj da je to tajna. Prvo brat,
pa otac, na kraju i majka. Svi su je dodirivali svuda i više nije ni bolelo.
Tajna je bila i među njima, S nije znala da li znaju jedni za druge, vladalo je
saučesništvo i ljubomora. S ih je sve volela na jedanak način i nikoga nije
htela ni smela da povredi da ne bi izgubila Sve. Jer oni su njoj bili Sve:
jaki, kompaktni i s sniženim glasovima. Onda je krenula u školu gde joj nije
bilo dozvoljeno da se druži s drugom decom. I to je bilo prirodno i tiho i
toplo i dugo. Onda je S počela da kašlje i da se guši noću. Uzimali bi je u
krevet i davali sirupe od kojih bi spavala danima. Onda je S prestala da odlazi
u školu od bolesti i učila je u kući sa ukućanima. Onda je S dobila
menstruaciju, pozvala oca kad je videla usred noći krv u krevetu, misleći da će
konačno i da umre, a onda joj je majka rekla: Sada moraš da paziš. Onda je S
pitala majku zašto sada, onda je majka rekla da se tako prave bebe, onda je S
rekla, zašto sada, onda je majka rekla da tako ne smeju da se prave bebe, onda
je S pitala zašto tek Sada, onda je otac potvrdio da majka govori istinu i da
tako ne smeju da se prave bebe, i onda je brat koji je već bio oženjen i živeo
daleko od S objasnio S kako obični ljudi žive i prave bebe. Onda je S pogledala
iza sebe, videla svoju mlađu sestru i pomislila: Ja sam Slučaj, ali ona to neće
biti, jer ja to neću dozvoliti. Uzela je devojčicu za ruku i otišla u dom za
siročad. Roditelji nisu krenuli za njima: devojčice su bacale novčiće sa sobom
dok su išle u dom a narod, prizeman kakav jeste, sve je to pokupio. Više nisu
umele da se vrate kući. Jednoga dana S je nasledila veliku svotu novca i
nekretnina. Njeni bivši roditelji poginuli su nekako čudno a njen polubrat se
svega odrekao u njenu korist, “kao priliku da stvori sebi nov život”, što je S,
na opštu nevericu i učinila. Posle njene vrste smrti postoji život, postoji,
postoji zaista postoji, postoji čak i radost, i još mnogo nekih drugih
stvari...
S je Anu u dve večeri prožela i rasturila. Odmah su požele
da žive zajedno i da se ne slažu. Rešile su čak decu da rode ili usvoje,
zajednički stan su iznajmile... Tada... posle nekog vremena...
I šta nju briga za Van Goga: ni Van Goga nije bilo briga
ni za koga osim za sebe i svoje slike, donekle. Imao je svoj život, svoju
opsesiju, kao i ona. A ja idem na mesta gde je Van Gog bio, njušim tragove
njegovih poteza, senke njegovih slika, jer ja nemam svoj doživljaj, moj
doživljaj je jedan licencan doživljaj. A ona gleda svaki dan u Van Goga ako
hoće i ne vidi ništa naročito ako neće.
Ana je srela svog bivšeg muža s tim mislima u centru grada
u poznatom kafeu sa voćnim kupovima. Nisu pomenuli sahranu na kojoj se nisu
pozdravili. Ona je sada već više ličila na muškarca nego na njegovu ljubav iz
mladosti, ali je bila neobično lepa i mlada, preciznih pokreta i sjajnih očiju.
Bele dlačice šljaštile su po njenoj pocrneloj koži, primetio je stidljivo, i
imala je sede sjajne zaliske na gotovo ćelavoj od ošišanosti glavi. Bio je
septembar: sve je blještalo od jasnoće nakrivog sunca, a ona mu je delovala kao
dijamant. Nije se uopšte sećao svoje stare studentske veze. Dok mu je palila
cigaretu mislio je uzbuđeno: Nju baš briga i za Džojsa a čita ga u originalu.”
Biti sa muškarcem
pošto si provela niz godina sa ženama gotovo je smešno: vrlo je lagano i
komično: komična je bivša ozbiljnost đaka u osnovnoj školi i sva pravila igre
stoje negde kao azbuka kod odraslih ljudi. Da li smo lepši i pametniji kad
odrastemo i promenimo identitet, pitala se Ana dok je bila sa muškarcem kao
muškarac, ili se samo bolje provodimo, samo ulazimo dublje u hladnije more sa
nepoznatim dnom, ako uopšte postoji. Samo na tren je shvatila da i danas kao
pre mnogo godina može da zatrudni, ali nije poverovala svom strahu zbog svih
tih godina koje su tvrdile suprotno. Još kad je nadovezala nežnu misao
gledajući svog bivšeg muža i sadašnjeg ljubavnika kako rogobatno brekće: neću
valjda sa ovom budalom da zatrudnim, strah joj je gotovo sišao u polje nade:
žena koja je postala muškarac samo sa dvorskom ludom i valja da zatrudni, sa
onim ko će joj dozvoliti da bude i otac i majka.
I sada svaka priča prethodno napisana može da se nadoveže
na ovu: priča o detetu, o dva deteta, o nasilju u braku, neuzvraćenoj ljubavi
(da li tako nešto uopšte može da postoji ili je ljubav uvek obostrana?), o
trouglu, o detinjstvu, o odnosu sa majkom, o smrti. Na sve ove koje sam
zabeležila, koje su mi ispričane, koje idu u krug, dodaću vam još jednu, koja
je kao vic, kao basna.
Muškarci i žene nose u sebi simbole životinja, cveća,
kamenja i gradova. Kad se neki okupe na odabranom mestu, njihovi zajednički
simboli zvuče kao neka rečenica sazdana od sklopa zajedničkih imenitelja ili srodnih
značenja.
Ana se vratila svom bivšem mužu ovaj put kao muškarac,
blistavih očiju i zaliska, kako je on nju i prihvatio. Rodila je dete bez
osećanja mučnine u toku trudnoće, bez osećanja napuštenosti posle porođaja (kao
što piše u knjigama da svakoj porodilji hormonalno sleduje) i bez bitnih
promena u svakodnevici samo zato što doji (jer mnoge babe tvrde da majke koje
doje ne smeju ni da razmišljaju da se dete ne bi odbilo pre vremena). Možda
zato što je bila muškarac, a bila je muškarac utoliko što je svojevremeno bila
sa ženom kao muškarac te je onda postala majka pošto je bila sa muškarcem kao
žena. Zaista neobično, govorili su upućeni u njenu priču, dok je njena beba
zadovoljno sisala ne pitajući se šta joj je roditeljka. Da nije prošla sve to što
jeste, nikad se ne bi usudila da prođe kroz sve što se od nje kao žene očekuje.
Da nije preskočila iznad i preko dozvoljene granice, ne bi svoju granicu nikad
saznala. Neke žene nekad i ostanu izvan društvenog poseda, kao S, radujući se
svakodnevno što nisu zarobljene, što ne gledaju u mesec iza ograde kao bolesni
pesnik velikog lirskog dara Leopardi. Opet neke druge će to doživeti kao
promašaj, božiju kaznu, propast i u skladu s tim doživljajem, nastradaće.
S. je krenula sama po svetu na put pošto ju je drugarica
zavela, ostavila i vratila se mužu s kojim je dojila dete i prala pelene, i
pošto je još prethodno ostavila svoju porodičnu jazbinu, svoje nasledstvo
svojoj sestri koja nije postala Slučaj, svoju zemlju i smršala deset kila. Ali
je zato prestala da se guši i da muca.
Stajala je sada na železničkoj stanici u Luganu jedne
nedelje. Čekala je voz za Cirih gde je imala nadu da počne svoju zapadnu priču:
jezero, ženske grupe, bicikli, sitno seckano povrće, švajcarski satovi,
banke...
S njom na peronu te sunčane i tužne nedelje (ušla je u
Švajcarku preko Italije, bez vize, sedeći nepomično u lokalnom vozu maskirana u
Italijanku držeći italijanski dnevni list otvoren na stranici na kojoj se Papa
izvinjava ženama zbog neravnopravnosti među polovima – 26. 6. 95) stajale su
dve američke tinejdžerke sa ruksacima, jedan stariji Švajcarac sa džepnim satom
na lancu. Veliki sat ispred perona označavao je u minut vreme dolaska i polaska
voza za Cirih. S je stajala bez prtljaga (jer je i to bio deo prerušavanja) i niko
nije slutio da se oseća kao belo roblje bez vlasnika. Izgledala je svetski,
između Italijanke i Švajcarkinje bez prtljaga, one koja se svuda oseća kao kod
kuće jer i jeste kod kuće: njen broj cipela je univerzalan a i marka odražava
solidnu srednju klasu za koju nije politički korektno da kupuje ispod cene koju
može da plati.
Gleda u sat na kome veliki minuti prolaze. Dugački, tanki
i zlatni kao taj sunčani dan. Amerikanke se smejulje, izgledaju pospano i
gladno, kao da ni ne znaju u kojoj su zemlji: sve je to za njih Evropa,
izvadiće kartu u vozu i nešto prodiskutovati uz najjeftiniji sendvič i piće
koji mogu da se kupe u vozu, pretvarajući sve u dolare i govoreći glasno kako
je život skup u Evropi. One imaju toliko privilegija ovog trenutka u svetu da
ne moraju da troše, svi znaju šta one mogu. Čovek sa džepnim satom neprekidno
vadi svoju mašinu za vreme i s nevericom odmahuje glavom. On je debeo i crven u
licu a naočari mu stoje na pola nosa. Okreće se ka S i priča joj nešto dubokim
glasom koji zvuči nemački iako je verovatno italijanski. Šef stanice utrčava na
peron i prilazi gospodinu sa satom klanjajući se i idući unatraške, šireći
ruke, i on crven u licu. Prilazi Amerikankama i priča im na komičnom engleskom
da se smerno izvinjava zbog zakašnjenja voza, da u ovoj njihovoj maloj i
urednoj zemlji ima ko da im nadoknadi ovaj gubitak vremena i novca. S se okreće
od njega i beži u obližnji restoran: shvatila je da švajcarski vozovi i satovi
nikad ne kasne i da mogu da je otkriju da je slepi putnik bez vize u državi u
kojoj dobra dela čine da zakon otkriva prekršaj a ne obratno. Ali još važnije
za S: da nije bilo tog zakašnjenja, nikad ne bi saznala da neki ljudi dolaze
pod sunce pravde i zakona tek onda kad ga prekrše. Naročito ljudi zvani Žene.
Sada je 20. 10 sati, 16. oktobra 95, i ova priča na kraju
ostalih koje se mogu slobodno premeštati, diskutovati, dopisivati i odbaciti, s
moje strane je, završena. Sve te priče pričale su razne anonimne žene a
zapisala sam ih ja, Jasmina Tešanović koja sam zahvaljujući tome postala pisac
ove knjige.
|
|
|