 |
 |
 |
PAS
Sad već danima jedan pas
zavija. Da je bio gladan već bi uginuo. Da je bolestan izgubio bi snagu.
Zapravo, čujem ga već mesecima. Moja prva misao, čuvši njegov
lelek, pokazala se ispravnom. Pas je izgubio smisao svoje pirirode: pas je
izgubio pripadnost, pas je izgubio onoga kome pripada. Pitam se da li je to
ljubav. Da li je to ljubav ako ga je gazda tukao. Znam da je ljubav bila
obostrana i da je pas bolje prošao od gazde u nekom krajnjem ishodu u kome su
važni fiziološki dokazi života ili smrti, ali... Da li bi gazda, da je nekim
slučajem nadživeo svog psa, toliko tugovao za njim. Verovatno bi, i zato
bi i uzeo novog. Zašto pas ne može da nađe novog gazdu. Zašto su uloge psa
i gazde zapravo jedine uloge ljubavi iz kojih se rađaju deca. Zašto su te
uloge promenljive u slučaju da nisi rođen kao pas. Zašto te uloge
zavise od slučaja i horoskopskih predispozicija. Pitanje nije zašto.
Pre no što je popila otrov, nije
se setila ni da se našminka. Rekla je sebi: ne želim da ga vidim, gadi mi se.
Neka se i on mene gadi kad me vidi mrtvu, ispovraćanu i bez veša. Neka ga
je sramota moje hladne telesnosti, neka se zastidi svoje prljave strasti koju
je držao daleko od svojih glupih osećanja. Bio je glup i lukav: plašio se
tuđih smrti više nego svoje, zato što su mu oduzimale sigurnost i komfor.
Kada je preživela, rekla je:
lukav je i glup, ali izgleda još lepše nego pre moje smrti. Ne gadi mi se više
i nemam više nameru da ga ostavljam. Biću mu ljubavnica, daću mu
novac, samo neka drugo od mene ne traži.
On je rado prihvatio njenu
ponudu, ali nikad više nije bio srećan kao nekad, pre te ponude, dok je
još mislio da ona nikad neće prići bez ljubavi. Ne može se reći
da mu je njena ljubav nedostajala, može se pretpostaviti da mu je nedostajala
njena potencijalna odanost: znao je da će uzeti novog psa posle njene
smrti. Znao je takođe i da će prvi umreti. A sve se to ranije samo
pretpostavljalo i to uglavnom u suprotnom smislu.
MONOLOG NA IVICI
Shvatila sam već jednom. Nije tvoj problem što ću ja
možda da umrem od infarkta što me ti maltretiraš. Ti me toliko voliš, ti si
toliko nesiguran i ništavan pored mene, da bi ti možda voleo da ja umrem i tebi
dokažem tako svoju ljubav. Možda čak juriš moje nasledstvo koje bi posle
dao u dobrtvorne svrhe da bi prevazišao samog sebe i postao neko drugi. I možda
bi zaista i postao neko drugi kad bih ja umrla od infarkta ljubavi na vreme i
tebi ostavila nasledstvo. Možda bi ti postao jedan smiren zaljubljen supružnik
mrtve žene koji svakog dana iz časa u čas odlaže svoju smrt od
sopstvene ruke u ime novih dobrih poslednjih dela od kojih je prvo bilo davanje
mog nasledstva u dobrotvorne svrhe. Možda tako otkriješ nov život. Možda jedino
tako možeš da otkriješ nov život za kojim žudiš. Možda jedino tako moja smrt
može da postane smislena ako je već zalog za nov život i to nov život
čoveka koga volim zbog koga i umirem ja koja sam živela od Ljubavi? Možda
jedino tako naša ljubav dobije božanski smisao, odnosno Bog dobije smisao, odnosno
moja vera dobije otelotvorenje kroz moju hipotetičnu smrt i tako moja smrt
prestane da bude smrt već postane ulazak u nov život čiji je zalog
samo moja smrt. Možda sam ja kroz moju hipotetičnu smrt za svoj nov život
otkrila svoju besmrtnost. S obzirom da tvoja smrt ništa od svega ovoga ne može
da proizvede već samo moja, s obzirom da oboje radimo na mom infarktu, ja
tako što od tebe tražim da uradiš ono što bi ja trebalo da uradim a ti tako što
ne radiš ono što ja od tebe tražim već ono što i sam nećeš da uradiš
potom se kajući i dajući mi nešto što nikad od tebe ne bih tražila
izazivajući da te još više volim zato što si me povredio i zato što se
toliko kaješ za nešto što mene nije toliko povredilo koliko tebe. Jer moja smrt
povređuje više tebe nego mene a tvoj bol više mene nego tebe, jer je naša
ljubav vezana za moju besmrtnost koju ćeš mi ti obezbediti dokazavši moju
smrtnost i kroz tvoj drugi život koji ćeš ti osvojiti putem moje
besmrtnosti.
17.
DEMONIJA
Dok je sitno seckala luk, plakala
je kao sve druge žene koje sitno seckaju luk ili su se tek porodile i gledaju
svoju bebu. Da li muskarci plaču kad sitno seckaju luk i, s obzirom da luk
proizvodi drugačiju kompoziciju suza od prizora novorođenčeta,
kakva je kompozicija suza muškarca koji secka luk, odnosno muškarca koji gleda
novorođenče koje on nije telom rodio.
Demonija je dobila svoje ime po
jednom seocetu na jugu Peloponeza u kome joj se rodila baba. Bilo je to protiv
uroka kad su joj dali to ime njeni roditelji iz južne Srbije, ne nadajući
se nikakvom unutarnjem razvoju imena u njoj. Naravno, ono nije izostalo: rano
je saznala za značenje te reči, uhvatila se u koštac sa njim,
izgubila bitku i onda prepustila svetu da izlazi na kraj sa smislom za život
njenih roditelja. Ona je jednostavno bila ta koja je nosila ime koje je druge
mučilo: regrutovana da plaši sujeverne, i zaštićena tim istim
sujeverjem da ne bude uplašena.
Demonija, Mona, kako su je
zvali, imala je dvoje dece: muško i žensko. Prvo muško, sitno i bolešljivo,
drugo žensko veliko i raskošno. Demonija, inače, nije želela da ima decu:
nije ih planirala ali ni odbila. Deca su bila od dva različita muškarca,
podjednako njoj strana: s muškarcem s kojim je bila najbliža u životu nikad
nije zatrudnela. Zbog toga se nisu rastali jer se zbog toga nisu ni sreli,
uostalom nikad se nisu ni rastali, kad su ljudi tako bliski kao što su bili
njih dvoje od prvog dana, ni rastanak ni sastanak ništa posebno ne znače
za odnos. Ima veza koje imaju priču, koja se gradi, razvija ili propada, i
ima onih veza koje jednostavno jesu i koje ničemu ne vode i ništa ne daju.
Demonija je volela da se zaigra sa ljudima i stvarima i zato je sebi neprekidno
život komplikovala, da bi stvari razrešavala, menjala, da bi im sudila i one
nju menjale.
Sin Igor bio je vezan za majku,
ličio je na nju, ako deca uopšte na nekoga liče. Bio je sin sa
belegom majke: hirovit i nervozan, sićušan i slabašan. Umeli su na ulici
da izgledaju tako zanosno njih dvoje da bi prolaznici zastajkivali da se dive
toj paučini koja se ispredala između njihovih reči i gestova.
– Kako si velika i lepa, lepa i
bela i debela, govorio joj je Igor.
– Kako si mali, crn, ružan,
odgovarala bi mu Demonija.
I tako bi išli za ruku u park,
onda u školu, onda u bioskop...
Marijeta je bila velika, bela i
debela. Od prvog dana nikome nije padalo na pamet da nju smešta u neko gensko
nasleđe: naučila je da hoda, govori i vlada svetom tako samouvereno
da je jasno bilo da su njeni roditelji bili čitav svet i sva mudrost u
njemu. Izazivala je divljenje i ponekad strah. Njena majka je s njom oprezno
rukovala, kao s ukrasom od porcelana, kao sa bombom, kao sa otrovom. I
obožavala ju je. Ako obožavanja ne označava ljubav kako neki flozofi
tvrde, onda je nije obožavala, ali ako obožavanje uzvisuje stanje ljubavi pre
svega u nama, onda je upravo to bilo osnovno osećanje na kome je Demonija
veslala svoj duh davanja.
Svaki dan je Demonija vodila
život koji prezire i koji ju je činio sputanom i nesrećnom u onoj
meri u kojoj nije mogla ni da se pobuni ni da ga prihvati. Išla je u nabavku
svakog dana, kuvala, brinula o deci, nešto manje o mužu koji je sam vraćao
tanjir u sudoperu, seckao paradajz i prao kadu u slobodnom vremenu. Brinuti o
deci nije ništa teže nego gomila lakih poslova, čak je tačno što
reče jedan njen dobar prijatelj koji ceo dan trči za svojim
mušterijama i udovoljava im: pa zar to nije najlepši posao na svetu
udovoljavati svojoj deci, da, to i jeste najlepši posao na svetu. Ali postoji
tu jedan kutak, jedan nekontrolisani mračan i mobilan kutak koji proizvodi
strepnju, kosmičku strepnju da posao ne obavljaš kako treba i da će
ti sam bog suditi zbog toga jednoga dana, možda još sutra. Taj strah koji
često kao jeza prolazi kroz grudi i stomak, koji u snu najčešće
zatiče roditelja, koji ko zna šta još drugo radi i drži u rukavu a da mi
to i ne znamo, kao što ne poznajemo šta je zapravo svemir, red, smrt... taj
strah je za Demoniju oduvek bio osnovno merilo kojim putem da pođe: ne
putem rizika s mogućim dobitkom, ne putem običnog racionalnog straha,
već putem tog nekontrolisanog očajničkog naboja koji tvoj život
za tren stavi na kocku. Jer samo kad kreneš tim putem možeš biti siguran da
ćeš preživeti ako to želiš: zato što ćeš ga spoznati i osvojiti u
okviru svoje priče i nećeš postati žrtva ili glavna uloga priče
koja te prevazilazi, kao što je svaka priča o strahu.
Nikad nije razmišljala koje dete
više voli, valjda zato što ih je imala samo dvoje. Da ih je imala desetoro, da
su joj se u jednom trenutku učinili svi zajedno kao jedan suprotstavljeni
tabor njenom identitetu pojedinca koji ih je proizveo, verovatno bi morala da
izabere jedno, da mu da privremenu titulu miljenika i teško breme da čuva
majku od sopstvenog identiteta majke. Ovako, njih dvoje pokrivali su čitav
svet, dece i odraslih, bez jednog od njih svet bi bio jednobojan i jednopolan.
Sa njih desetoro svet ne bi bio desetopolan ili desetobojan, ili možda i bi?
Demonijina ljubav je tinjala, nije buktala: suviše je bila potištena i brižna
majka da bi uživala u plodovima svoga rada. Uživali su spoljni posmatrači
u slikama harmonije materinstva, koristeći arhetipe i lepeći ih na
nove potrošačke slike. Demonija je sa svoje dvoje dece pokrivala taj
dijapazon, zato je valjda i bila potištena, što nigde ništa nije virilo, što
nijedan element nije stigao da pobegne i da ponudi metamorfozu slike
materinstva u, na primer, sliku konačnog suda.
Gledala je svoju decu kako se
igraju prividno zajedno, fizički leđima okrenuti ka njoj a oslonjeni
o nju svim svojim zadnjim mislima, i nataknuti jedno o drugo kao neka složena
figura, kao neka arhitektura koja može da bude upravo takva kakva jeste ali i
ne mora, nikome neće nedostajati. Ona ih je dovela u vezu: bez nje ne bi
se ni poznavali, mada verovatno ne bi ni postojali.
Svađali su se, kao brat i sestra,
kao dečko i devojčica, kao drug i drugarica. Onda je on zgrabio šaku
peska i njoj bacio u oči. Demonija je osetila jezu u stomaku, ali nije
mrdnula. Devojčica se okrenula sporo ka majci, konstatovala u magnovanju
nedostatak pravila igre i prisustvo sudije. Onda je ustala i obema rukama
zgrabila malo veći kamen. Dečko se već igrao nečim drugim,
kao s vetrom, mislio je da je peskom oterao neprijatelja. Demonija je gledala
prizor: razumevala je njegovu lakoću i brzinu, njenu sporost i
osvetoljubivost, pratila je njegovu površnost i društvenu nadmoćnost, kao
i njenu emotivnost i svest o realnosti. Pomislila je bez svesti da je to
zapravo misao, delovalo je kao akcija, ta akcija koja se od majke
očekivala u trenutku u kome je devojčica s leđa prilazila s kamenom
u ruci ka bratu: njega više volim, ali njoj hoću svet da ostavim.
I onda je zažmurila.
MONAHINJA
“Besnim. U sebi i u svakom svom
drhtaju prema spoljnom svetu. Na svaku potražnju od mene odgovaram napadom: sve
sam dala od sebe, nehotice. Sve ste pokrali od mene. Pretrčali ste me,
ruljo najobičnija. Silovali ste me, tukli, povredili, osakatili a sada
opštite sa onim golim stvorenjem koje je ostalo od mog bića. Bila sam
devojka, žena, majka i ostale gluposti: ćerka, supruga, mislilac. Sad sam
kostur sa nervima na vetru, drhtim ali ne od straha već od besa i nijedan
privid normalnog života, bilo da je stvaran ili samo privid ne može da me ne
dovede do nervnog sloma. Sve ste mi uništili, ruljo koja je učestvovala u
mom običnom životu. Za vas je to bila rutina, za mene je to bio rat.
Bila sam zaista dete kad je sve
to počelo: verovatno to traje već hiljadama godina, ali ja do svoje
šeste godine nisam učestvovala u toj nepisanoj istoriji. Gde nam je to
kolektivno pamćenje, u knjigama, u zavodničkim pričama. Mi žene
se rađamo uvek sa istom greškom, sa znanjem da smo žene, i
nespremnošću na život koji se izuzetno u nekim situacijama samo u
detaljima može izmeniti. Ali to ne verujemo, kako s tom verom odnosno neverom
da preživimo, čak i onda kad fizički preživemo nepoverenje naših
roditelja prema našem polu?”
Besna je, ah kako je besna: tu pred ženskim manastirom pita se šta
tu traži, zar je to jedino mesto koje je mogla da smisli, sad kad ih je
pobedila i časno život izgubila. Zar to nije mesto živih a poraženih,
drugačijih žena ili religioznih žena. Zar život sa ženama nije pitanje
veselja a ne besa i smrti? Jedino što zna dok zavija stepeništem je da je ono
vodi ka nečemu nepoznatom, ka poslednjoj mističnoj tački neznanja.
Da li će i ta tačka otići u paramparčad predrasuda,
sujeverja i nasilja protiv žena, materija od koje su napravljene sve oaze za
žene?
Kuća sa velikim drvenim
teškim vratima: kako je ružna, zamišlja pogled monahinje s one strane vrata dok
me motri kroz špijunku. Htela bi jednim izrazom usana da joj dobaci svoju
zavodljivost, možda zaista minulu, ali shvata da bi to bilo patetično:
postoji mogućnost da joj ne otvori vrata, da pomisli da je besprizorna.
Otvara joj vrata, kaže joj ko je
i zašto je tu. Ponaša se kao da je očekuje a ona zna da je ne
očekuje. Očigledno se takve kao ona očekuju na takvim mestima:
još jedan kliše zbog koga hoće da skoči kroz prozor. Opet je kao svi
drugi, odnosno kao sve druge, a njen život je bio tako poseban, tako posebno
bolan.
“Mislim na istoriju, na one
deliće neispričane priče koji se pojavljuju na freskama i u
umetničkim delima. Žene uvek nešto pridržavaju na velikim freskama, od
beba do oružja ili svojih skuta. Zatim Karijatide, zatim ovde same u manastiru,
bilo kom, bilo gde, ionako ih ima svuda”.
Uvode je u veliku dvoranu, s
mnogo belina i mračnih ćoškova. Troši se strahovito dok ćuti i
drhti od besa s kojim je ušla. To je onaj isti bes koji je žegao na suncu, na
otvorenom, pored mora, usred visokog brda. Sada je u zatvorenoj prostoriji sa
nepoznatim, ružnim ženama, sa brkovima, koje je gledaju s nepoverenjem.
“Tražiće od mene da im
perem podove, pomislih. A ja ću to prihvatiti, u mom stanju svaki
fizički posao je blagodet, samo da zaustavim svoju usijanu glavu od bola i
besa. Možda ću prepoznti da me zloduh zaposeo i da od njega kopnim, možda
će mi dati neku travku od koje ću zaspati i sanjati kao neko ko spava
u svom krevetu na svojim leđima. Moje telo ne postoji, gestikuliram.
Probajte da me tučete, probajte da me bodete, da me iskušavate. Ja nemam
telo, ja ne jedem, ja ne spavam, ja više ne rađam. Ja sam izgubila telo
koje mi je majka na tren poklonila. Izgubila sam ono što nikad nisam imala jer
nisam umela da ga imenujem jer nisam poznavala jezik koji ne postoji za ženska
tela jer nisam htela da lažem muškim rečima. Ja jesam besna, možda ujedam,
ali ja sam poštena, imate posla Majko, sa ludom ženom.”
Majka ima dugačke i tanke
brkove iznad gornje usne: prilazi joj i oblači je u neku dugu haljinu,
pokriva njene mršave obline, zakopava njene reči. Prati je u kapelu pod
ključem, prepunu ikona, kandila, sveća i ostalog pribora za
manifestaciju vere. Liči na trezor pirata to mračno mesto. “Ako sam
ikad želela da verujem u Boga, on ovde ne bi stanovao. Ni on ni njegova svita.
I zaista, kaže mi, ovo je carstvo jedne žene, Bogorodice sa maskom. I na nebu
postoji nebo koje ženama ne pripada. ”
Monahinja vadi jedan predmet iz
fioke: masku i stavlja joj na lice. Kao na karnevalu oseća magiju slobode
da bude neko drugi. Ogleda se u zlatnom blještavom i pocrnelom ramu ikone
Device Marije: “Ja sam jedna crna dugačka izgladnela mačka. Ono što
je novo za poslednjih pola sata u mom izgledu, zvuči: lepa sam. ”
Monahinja baje na starom
prastarom jeziku, odmahuje ritmično glavom i krsti se s tri prsta s
vremena na vreme. Gleda u nju, samo u nju dok sa sve većim zanosom peva.
Glas joj je opor, gotovo tup ali snažan, užasno jak. Ona odlazi do neke vode,
skida masku sa znojavog lica i prska se tuđom vodom u tuđoj mantiji,
pod tuđim nebom i pravilima igre. “Ona je jača od mene, ta žena koja
vekovima baje i iako razmišlja ne pokušava da menja pravila igre. Jača je
jer sam ja došla njoj a ne ona meni, jer je tako u našem slučaju moralo
biti. Trenutno je jača zato što sam joj tek došla, potrebno mi je izvesno
vreme da ovaj hram poslušnosti zaista u nebo dignem. Dotle ćemo na ovoj
zemlji odigrati valcer ženske svesti: jedan korak napred, dva unazad. U ritmu
kornjače, u ritmu tradicije i poslušnosti, u ritmu unutarnje vatre mog
besa. ”
NINA
“S obzirom da zlu ne mogu da pobegnem, postaću njegova
sveštenica, gora od zla, postaću pokorna i učiću od vas, mojih
bogova, svu nauku ovog i onog sveta. Zaboraviću da patim, zaboraviću
da imam telo, da dajem život ili ga oduzimam tako što ga ne vraćam ocu
koji mi ga je dao. Zaboraviću da postojim jer to ionako nikad nisam
naučila, i nema te knjige, te biblije, te škole koja tvrdi da žena
postoji. Čula sam svojevremeno da je iznikla iz muškog rebra ali ni to
nisam poverovala, jer bi to onda značilo da sam bar iz soja rebara ako ne
ljudi, a ja to nisam. S obzirom da me je nekad sve bolelo, da sam svoje ruke,
noge, usne i borice oko pogleda gledala kao izraz nekog tela nekog bića
koje pati i može da svisne od bola, i da ipak nisam, rešila sam da se priklonim
tom zlu od koga nikad ne možeš da umreš već samo grozno da patiš. Rešila
sam da postanem njegova senka, nada, njegovo Drugo i onda da to sve prevrnem i
postanem ja. Nisam još dotle došla, jer nisam još nigde ni pošla, ono zlo od
koga sam patila, ta grozna uvreda ljudskog bića zvana tuga nemoći,
nesreća bez želja, stegli su me kao najtopliji doživljaj mog krhkog i
praznog života. Moja najdublja emocija jeste emocija povrede i bola, i moja
pamet samo odande može da se rodi. Moje misli pričaju o moći
nemoći o radosti patnje o zbivanju praznine, o nemanju kao imanju, o
oduzimanju kao davanju, i to sada zaista jesam Ja. Nikome ovako pametna ne
smetam, a sve imam i neću tako brzo umreti. Ako samu sebe u savršenstvu
preživim, biću večna.
Ali, nekad je sve to bilo drugačije,
jer se nisam rodila iz rebra već od majke, i moj otac nije imao sina
već je mene voleo kao sve te sinove koje je izgubio. Ispričaću
moju priču ako je se setim, ono što sam zaboravila neće nikom
nedostajati jer moja poruka je jedostavna: ja sam zla žena, čuvajte me se
ako zlo ne želite i moje priče ne čitajte ako i same imate
slične.
Ja nisam bila Ja, ja sam bila
prevremeno rođena beba od majke strankinje, biće koja samo što se
nije ugušilo jer je krenula u život umesto glavom nogama. Kad sam cela izašla
iz majke, čekala su me razočarana lica, nikog boja mojih očiju
nije interesovala, jer su već saznali moj pol. Kasnije se to izmenilo,
vrlo brzo, iako je moj otac razbio njušku dobrovoljcu koji se žrtvovao da mu
kaže kako ga je žena strankinja izdala, ona za koju se on toliko zalagao da joj
da svoje srpsko prezime. Moja majka je imala osećanje da takva mlada,
sirota i mršava kakava je bila ništa bolje nije mogla ni da proizvede do jednu
naopačku bledunjavu devojčicu koja će verovatno u životu
proći još gore o nje. Jer nju je rat naterao na ovo još primitivnije tle
od njenog i ona uvek može da se vrati, makar u mislima, makar u smrt svojim
precima: ali njena beba, zalog za njeno preživljavanje pod stranim nebom
biće uvek s one strane svakog razumevanja i jedne i druge strane, i muške
i ženske. Majka strankinja je bila Medeja, žena koja zna šta valja da uradi,
ali njena kćerka će goreti na nekoj večnoj lomači, da li
majčinoj iz ljubavi, ili očevoj iz mržnje ili majčinoj iz mržnje
a očevoj iz ljubavi, tek će goreti i to večno, na lomači.”
Svako dete voli svoju majku, ali
Nina svoju nije. Kao beba nije volela njen miris i nervozu, prestala je da
sisa, po cenu da umre. Želela je da umre, želela je da je majka ispusti i da
ode odakle je i došla gde su ljudi žuti beli pegavi i imaju apsolutni sluh.
Nina to sada pamti. Seća se trenutka kad ju je otac pronašao ispod kreveta
ispovraćane majke koja je popila premnogo lekova za umirenje. Prvo je nju
podigao iako nije plakala već samo drhtala od hladnoće a onda pozvao
hitnu pomoć za strankinju. Možda i nije trebalo, ionako će majka isto
to uraditi deset godina kasnije, a tada već i njena rodbina iz daleke
zemlje više nije htela njeno telo da prepozna.
Od tada ju je čuvao grubi i
trapav otac koji je svakim danom postajao sve nežniji. Osećala je da ga
voli onako kako njegov jezik to ne dopušta, kako njegova kultura ne zamišlja
odnos oca i kćerke. On je radio i živeo sa drugim muškracima. Ako je bio
sa drugim ženama za to niko nije saznao, Nina je bila jedini ženski jezik i
dodir njegovog teškog muškog života. Bio je usamljen i prijatelje nije imao,
drugu decu nije želeo, ne sećajući se više da ih je ikad i želeo,
naročito sinove.
Nina nije htela svoj život da
provede voleći oca u samoći i tišini. U velikom bučnom gradu, u
malom mračnom stanu, u kome su živeli, prostor je bio ograničen, tako
i ceo njen život. Iznutra nije živela već samo tiho tinjala, imajući
u vidu kraj svoje majke kao jedino razumno rešenje. I onda iznenada razrešenje:
otac umire bez razloga, bez poslednjih reči, bez testamenta. Sve je njeno
u tom ogromnom olakšanju od ljubavi. Sama je, jadna, nevoljena i nečuvana:
konačno će moći da provede celu noć sa muškarcem koji joj
se dopada, da seks stavi ispred ljubavi i ostalih bremenitih stvari.
Ušli su u spavaću sobu
njenih nekad roditelja, zatim samo oca, sad njenu. On joj se zaista dopadao i
to samo fizički. Sva bi uzdrhtala od dodira njegovih kolena o svoja, i
zajapurila bi se od strasti kad bi on zadrhtao od uzbuđenja. Bio je zaista
telo najviše što se telo može biti: muško telo. Na velikom bračnom krevetu
na kome je začeta doživela je sve što priliči: nikad kasnije nigde
drugde neće doživeti tako jedno potpuno iskustvo. Lebdele su joj slike oca
i majke, zatim samo oca sve dok joj se nije zamutilo pred očima. Nije
imala kome to da ispriča. Muško telo u njenom posedu nije želelo
priču, nije nudilo priču. Mislila je da tako mora, da tako svi.
Kasnije je saznala da može sve to drugačije, bolje, lepše, ali da je za
nju sada kasno. Ona je bila deo priče od koje su drugi na vreme pobegli
koja se zvala bolest, perverznija od zla.
To muško telo ubrzo je prešlo na
iglu i onda se polako sasušilo: nije više bilo ni muško ni telo. Nije ga se
sećala osim kao slike u bračnoj sobi svojih roditelja. Muško telo pokošeno
drogom pripadalo je gradu koji je mleo mlade ljude bez novca, ili bez dovoljno
novca. Čula je takođe posle njegove smrti da je prodavao svoje telo
za drogu, ženama kao i muškarcima, da ne možemo uvek biti telo a naročito
ne njegove gazde. Još nešto, kroz celo njeno živo telo proletala joj je jedna
oštra kao magija misao: muško telo ima rok trajanja, kao konzerva, za koje
vreme ga valja upotrebiti kao lek. U suprotnom može da postane otrov. A otrov
se u njoj gomilao sad već kao lek, protiv smrti svoje majke i njenih
metoda strankinje čuvarkinje meseca, smrti i apsolutnog sluha.
Imala je potom Nina jednog muža
alkoholičara s kojim nije začela. Onda ga je ostavila pošto ju je
pretukao po ko zna koji put ali taj put ne sećajući se. Nisu imali
više na čemu da se pomire. Onda se udomila s jednim visokim ružnim
mladićem s kojim je zatrudnela ali sve do poslednjeg dana legalnog
pobačaja ništa nije uradila. A onda je skočila na svoj stomak i
pobacila: dete je bilo mrtvo i žensko, da je ostalo živo prošlo bi možda bolje
a možda i ne. Za razliku od njene majke preduzela je akciju na vreme koju niko
nije razumeo. Ružan mladić ju je optužio da je luda i ostavio preko
noći. Nije patila sve dok nije čula da on negde umire daleko od svoje
kuće i da je oduvek imao dijagnozu. Zaista mu nije bilo potrebno to žensko
dete.
“I evo sada sam sama, ne mogu ništa nikome da oprostim. Pre svega
ne mogu njihovu maštu da im zaboravim. Ne uvredu već maštu. Kad sam je
konačno razumela, banalnost nasilja, prizemnost i nemoć mog prestupa,
ženke koja ne poznaje svoje mesto u prirodi, shvatila sam zašto mi nijedan moj
muškarac nije objasnio stvar do kraja, zato sto se podrazumevalo. Naš odnos
uvek je lebdeo iznad tog klizavog tla, ali kad bih prestupila, i mene su
čekale reči, prestupi, nazivi određeni za žene koje se poseduju
ili ne poseduju. Ljubav nas na tren učini izuzetnim, i nekad taj tren
zaista traje čitav život, ali taj iznenadni pad, makar na pola trena u
opšti brlog uvrede prljavštine i banalnosti zla pokazuje tu veliku razliku
između gospodara i sluge: kad mi izmakne, moj Bog, odleti u nebo, kad mu
iskliznem iz ruku ja za njega postajem prljava Baba Roga. Ja jesam zla, mogu,
mogla sam i uradiću sve to što se od mene očekuje, sad kad znam šta
je to, sad kad znam da se od mene ono drugo ne očekuje, štaviše da mi nije
dopušteno. Moji ideali otišli su onima kojima su dozvoljeni, moja idealna dela
takođe, ja čuvarka zla, izbaciću banalnost iz mog rečnika,
neka zlo nas odbačenih žena ne nosi banalnost muškog sveta.
Sama sam: niko me ne traži. Moje
matoro telo više ne mogu ni da prodam. Moj dan i moje vreme ne trebaju deci
koju nemam, tuđu nisam odgajila. Suvisla sam, tako i treba kažu, moj bol
je suvisao. Moja osušena seda kosa odražava moje nerve dok ljuštim krompire i
prljam ruke od zemlje. Ja nemam gde da odem pošto sam doživela sve to što
jesam, ja nemam kome da ispričam priču koja to nije, koja ne
pokreće svet, koja drugome ne nosi dobit. Moj bol što mi nisu dali da
budem dobra, što su me prevarili da mogu da imam život odraslog čoveka,
moja imitacija života završiće kao ovaj krompir koji ljuštim: obaren
raspadnut i pojeden. Ne volim te više, nijedna strasti, nijedna ljubavi, kad
prolijem kipuću vodu po nogama one čak ni ne pocrvene, a moje lice
nema nijednu boru. Imam samo sede krute vlasi i nerve koji pucaju na zvuk pauka
koji plete mrežu.”
P. S. Nina ne jede meso i ne
ubija muve i komarce koliko god da oni nju ujedaju.
|
|
|
|