12.

MAJKA

Kad bih iznenada umrla, moja majka bi me posthumno jurila da me na smrt izgrdi. Moju smrt tretirala bi kao izdaju naše ljubavi, njenog izbora da me rodi umesto da me abortira (bez obzira što još nije završila fakultet) i njenog dugogodišnjeg poistovećivanja sa mojim životom.

Ja sam sada trudna i ne znam šta da radim. Drugarica mi kaže da postoje samo dva izbora, ali ja znam da je jedna moja druga drugarica nešto treće izabrala. Pravila se da nije trudna, onda je jednog dana u četvrtom mesecu izazvala spontani pobačaj i od tada više ne može da ostane u drugom stanju. Znači, njen treći izbor bio je sastavljen od oba, i da rodi i da ne rodi, s tim što je na kraju to nešto treće prevladalo: da joj se taj izbor zauvek oduzme. Njena priča podseća me na sudbinu svih žena, trudnih ili ne. One gotovo nikad nemaju izbora čak i onda kad prividno izgleda da ih imaju bar onoliko koliko i neki muškarac na njihovom mestu. Jer čak i onda kad je izbor u njihovim rukama ili stomaku one ga ne nose tako formulisanog u svojoj glavi. One kao da ne nose u takvim situacijama glavu na ramenima već kao da je sakriju u utrobu, upravo da bi izbegle da razmišljaju muškom glavom u jednoj tipično ženskoj situaciji.

Moj muž tvrdi da je i on trudan sa mnom, da će i on da se naduvava sa mnom, da će ići na porođaj uz mene i da ćemo ravnopravno podizati dete ako odlučimo da ga rodimo. Iako sve to zvuči utešno, štaviše, znam da bi tako i izgledalo jer je on muškarac sa ženskim osobinama, odnosno muškarac u krizi koji je vezan za sve žene svog života, mene ta njegova podrška plaši. Nije mi sasvim jasno zašto. Nije mi ni pravo ni drago što je tako, ali sam ubeđena da tom podrškom on meni opet nešto oduzima, nešto što samo meni pripada, u dobru ili zlu. Kao nekad kad su muževi ignorisali žene u drugom stanju smatrajući to njihovim prirodnim zadatkom i oduzimajući im pravo na prvo stanje kao prirodno, tako mi i ovo moderno mešanje u moje drugo stanje izgleda uljesko. To je moje telo kroz koje će dete da diše, ja ne želim da budem utroba na pozajmicu mom mužu koji želi da postane majka. To je moj porođaj, još uvek najmisteriozniji trenutak u životu jedne žene, koji ne želim da podelim sa nekim ko će voajerisati moj bol, moju ekstazu i ko zna, možda i moju smrt. Goste po sili zakona, ne priznajem.

Moj muž... ali neću o njemu da pričam, jer moj muž, on je uvek u centru pažnje, moje, čak i onda kad sam ja trudna. Čak uz moju svesrdnu pomoć, jer on kad nije u centru pažnje on se deprimira i onda je meni još teže jer tada stavi mene u centar pažnje i okrivi me za svoju sudbinu, jer ja sam njemu sve. On kaže da je to ljubav i u pravu je. Što više prolazi vreme, sve mi se više čini da ja nisam za ljubav, za porodicu... Jer niko meni neće pomoći da dobijem ono što mi priroda nije podarila, a to je osećanje da sam majka kad ostanem u drugom stanju. To osećanje je spremno preuzeo moj muž, a ja bi trebalo da sam mu zahvalna.

Moja majka je bila vrlo nežna i strpljiva majka. Istovremeno je bila vrlo stroga i besprekorni dogmata. Naučila me je pameti: svojoj. Ja još uvek živim u senci ljubavi koju gajim prema svojoj majci: i sad kad je moj muž trudan i sada imam osećanje da njegovo dete, koje je i moje, neće poremetiti odnos najveće ljubavi između mene i moje majke. Moja mama je velika i debela, topla i mirišljava, miriše na parfeme i mleko. Beba koja bi trebalo da se rodi, biće samo deo mene a ja sam samo deo moje majke. Znači beba će biti trećina moje majke.

Ja sam trudna i mogla bih da postanem majka. Možda i otac. Mogla bih i da prekinem trudnoću i da ovaj put ne postanem majka. Možda više nikad neću ostati u drugom stanju od posledica abortusa i više nikad neću imati dileme u vezi sa majčinstvom. Možda će me muž zbog toga ostaviti, a možda će me ostaviti ako postanem majka i zanemarim ga. Možda me uopšte nikad neće ostaviti već ću ja njega ostaviti zato što rodim dete i poludim od odgovornosti i obaveza ili zato što ne rodim dete i osetim se frustrirano.

Sve me boli, glava, muka mi je, na sunce gledam kao na mogućnost novog života, kao na mogućnost skore smrti. Svaki zvuk doživljavam kao predznak neke nepoznate sudbine koja mi izmiče iz ruku kao ovaj trbuh koji raste, kao događaji koji me prevazilaze. Toliko materinstvo, a toliko malo sreće.

13.

SIRENA I MAJKA

Da, sećam se. Nekada davno ja sam bila sirena. Čak i sada, ako jako pritisnem pesnice na zatvorene oči, sećam se kad sam bila sirena. Podižem se iz mora visoko u vazduh, u jatu od hiljadu miliona sirena. Tanke smo kao dah, složne kao vojska. Mi zauzimamo nevidljivi prostor svake žene koja želi da nas vidi, koja nas pozove. Imamo različita lica, za nijansu različite boje od naših plavo-zelenih repova i pevamo različite pesme na različitim jezicima.

Bila sam jedna od njih: veoma lepa, stroga i izuzetna sirena. Bila sam najmlađa u jatu i nekada smo živele u kosmičkom prostoru ostrva Mljet, Odisejevom ostrvu. Bile smo jedno od najopasnijih jata: nikad moje jato ne bi dozvolilo vojnom brodu punom divljih muškaraca da se probije kroz nas. Našoj pesmi nijedna ljudska duša nije mogla da odoli, jer duboko duboko u svakom čoveku, spava srce umetnika, a srcu se ne može naređivati... Kada je reč istinita, ona topi prepreke razuma, zdravlja ili varvarstva... I tako i bi. Naša snaga bila je slabost muškaraca prema ljubavi, lepoti, čovečnosti... Pa ipak nismo bile Nečastive. Nismo znale šta smo ali smo znale kome služimo, Nevidljivoj Boginji...

Sedim na ivici kreveta. Moj bol je još uvek podnošljiv, naročito kad hodam oko kreveta, držeći stomak obema rukama trudeći se da pomazim bebu. Da li je devojčica? Dečko? Ili veverica? Od trenutka od kad sam ostala u drugom stanju, pa sve do pre nekoliko sati nisam bila svesna da će nešto živo proizaći iz mog stomaka, proizvod mog marljivog tela. Nikad zapravo i nisam razmišljala kako moja trudnoća može da se završi ali me ovaj najverovatniji ishod šokirao.

Odbila sam da me “spreme” za porođaj, šta god da je to. Zato mi nisu ni dali pravi krevet za porođaj koji su dobijale samo poslušne žene koje su htele da se “spreme”. Obrijali bi ih, stavili im igle u ruke, pilule pod jezik, zakačili na vrlo složene mašine koje bi kucale i zujale na monitoru preplavljenom talasima, pravim linijama i drugim apstraktnim oblicima. Tako mi je promakao jedan vrlo naučni porođaj. Mocart se čuo iz svih zvučnika, i samo bi poneka žena, ali zaista retko koja, s vremena na vreme u ovom ogromnom vasionskom brodu sa pregradama ispustila čovečiji uzdah od bola. Ostali zvukovi koje su emitovale zvučali su sintetizovano, novorođenčad bi ciknula takođe jer je i njima bilo potrebno više vremena i ljubavi da se rode.

Taj čovek sa tog broda, koji to beše vek? Nema veze. Bio je to veliki vek velikih pobeda muškaraca na brodovima. Ali ovaj muškarac sa dugačkom kovrdžavom bradom i zelenim promenljivim očima i dugim izvajanim nogama... On je postao otac mog deteta... Učinio je od mene običnu smrtnu ženu. Učinio je da napustim svoje jato, da izgubim svoje čini, moju žensku moć. Zavolela sam ga od prvog trenutka kad sam ga videla jer sam videla kroz njega, želeo je da me ulovi, ali ljubav nije slepa, ona je jednostavno nezaustavljiva. Oni koji uspevaju da je obuzdaju postaju zombi, oni koji i ne pokušavaju uglavnom uspevaju da prežive. Najbolji način međutim, da se izađe na kraj s njom je jahati je kao divljeg konja. A deca ljubavi jašu na divljim konjima bez straha jer su njihovi roditelji dušu založili: njihov dug životu je plaćen.

Ima jedna “majka”(ovde nas sve zovu “majke” bez ličnih imena, kao što zovu vojnike strogim, bezličnim glasom. Ako ikad dobijem dete sigurna sam da me neće zvati “majkom”) koja će možda umreti. Urlici joj jenjavaju. Iščupala je pramenove kose sa glave i sada je polućelava. Lekari je izbegavaju, ona je sestra glavnog lekara koji trenutno nije tu. On je na večeri a nju se niko ne usuđuje da pipne. Ali znate, inače, ako niste doktorova sestra, porođaj zapravo nije ništa naročito. Upravo rađam svoju bebu, sedeći na stolici, nema praznih postelja sa Mocartovom muzikom i osećam nešto jači bol nego kad sam imala prvu menstruaciju. Strah boli, ne beba, jadnica, koja pati više od mene, naročito sa “nespremnom” majkom kao ja koja ne želi da legne. Mlada sestra mi pritrčava. Ali nisi spremna, viče, a beba se rađa. Ja kažem da je sve u redu i...

Taj čovek, taj prelep osetljiv čovek koji nije govorio moj jezik, koji je voleo moju pesmu ali koji se nije okrenuo da je čuje već je skočio u more, zažmurio i ulovio me svojim apsolutnim sluhom, taj čovek je nekad bio minotaur, kaže. Jedna stara veštica ga je začarala davno još pre početka istorije kad su samo veštice i čarobnjaci živeli na svetu, i od onda, sve dok nije čuo moju pesmu, živeo je zarobljen u svojoj polu-čovečnosti. Zašto ja? On kaže da je to ljubav. Ja nisam verovala u ljubav, još uvek ne verujem. Ja sam samo žrtva ljubavi, pa ipak, sve je u redu...

Moja beba izlazi. Gore je nego u pećnici. Glava joj izlazi kao iz pećnice. Imam trudove ali ne osećam bol. Celo telo mi se trese od napora. Ja sam negde iznad mog tela. Dešava se, čudo života se dešava meni koja ne verujem u čuda, Boga, pa ni život. Meni, koja samo verujem u lepotu i iluzije. Pogledavam u sat, u veliki beli sat na velikom belom zidu. Zašto je sve postalo tako ogromno. Da se nisam smanjila? Šest sati popodne.

Tek je Šest sati a čujem kako neko kaže: Trebaće joj još dva sata. Ali oni nisu videli glavu moje bebe, jer im nisam dopustila, nisam im dozvolila da mi sve oduzmu, kao što su učinili onoj ženi koju su “spremili”. Uspavali su je a dete je odneseno njenom bratu lekaru posle večere. Videće je sutra ako ne zamene bebe.

Otvorila sam usta ali zvuk nije izlazio. Odjekivao je unutar moje glave. Pevao je : Uuuuupoooomooooć...

I tada sam ih videla. Svuda su bile oko mene, šljašteći, ljuškajući se i vibrirajući u toplom, gustom vazduhu porodilišta. Pevušile su i zviždale i prilazile bliže i bliže mom telu sa svih strana, koncentrišući se na moju bebu.

Moja beba je rođena. Tamna je i naravno devojčica. Neko osećanje olakšanja me preplavljuje. Sve sam pokušala. Pokušala sam da rodim dečaka ali ona je devojčica, baš kao i ja. Uvek sam se pitala, kako mogu žene da rađaju muškarce i da se posle toga osete prirodno. Nije ni čudo što postaju ponosne, da bi sakrile sramotu. Sramotu od polnosti. Ali onda, kod mene je to bilo drugačije, jer nekada davno ja sam bila sirena...

TELO

14.

TELO

Pre svega telo. Sećati ga se. Kao prijatelja, saučesnika, svedoka. Kao jedinog monogamnog ljubavnika. Telo je sve vreme bilo sa nama i onda kad mi nismo bili s njim.

Rođena je jednog zimskog meseca kada je neobično mnogo padao sneg. U rano jutro. Majka se plašila porođaja više nego majčinstva, za razliku od nje koja ne zna čega se više plaši: na kraju je to uvek pitanje života i smrti, nekog života i nekakve smrti. Ko zna zašto su obespravljene žene odgovorne za tako bitna pitanja za muškarce, htele to one ili ne?

Ne seća se svog rođenja, niti svog detinjstva, ali nešto pamti i dan danas kao nit koja sve godine zaborava povezuje u jedan život: sopstveni. Jedan miris, isprva miris tela svoje majke, zatim dugo svoj i odnedavno miris tela svoje ćerke: ona ga više nema, bar ne sve vreme.

Majka je izlazila vrlo često uveče prethodno se doteravši kao neka dama. Majka je uvek bila dama u duši i po vaspitanju ali u kući nikad nije bila doterana. Tako da kad bi se doterala kao dama, sa puderom nakitom štiklama i sjajnim materijalima, onda bi ona znala da će ostati sama. Nije volela što je majka dama, volela je da je u šlafroku i da ostaje sa njom uveče da gledaju televiziju iz kreveta. Nije volela ni što je profesorka koja provodi dan sa drugom decom. Volela je da je kuvarica koja samo njoj peče palačinke i muti šlag.

Nije još ni noć pala a u krevetu je sa svojim prvim muškarcem: ljube se. On ne zna šta bi sve trebalo da rade, ni ona. On je nervozan zato što im je to prvi put, a ona je nervozna jer ima utisak da on s tim neće izaći na kraj. Iste su visine i težine. Kaže mu: nije mi to prvi put. Gleda je s nepoverenjem ali ona, iako laže, zna da ne laže. Njemu to nešto znači, to ga plaši, izaziva, pridaje mu značaj. Njoj su u svesti drugi mogući strahovi ali do njih uopšte ne dolaze: stalno se vrte oko nekih rang lista kao da stvarnost postoji kao telo. Negde zapinju oko ulaženja i izlaženja. Nije bilo krvi. Posle toga se više nisu viđali jer je on jednom zakasnio na sastanak i ponašao se drsko. Osetila je da to ima veze s onim što se desilo s njihovim telima, da za sve već postoje imena i mesta, koje ona ne poznaje, za koje nije još društveno spremna. Telo je nije izneverilo, ono je samo išlo ispred nje.

Kad mama izađe, ona obuče kombinezone i nosi ih kao svečane haljine uz cipele na tanku štiklu. Ne šminka se, kao njena ćerka danas, već samo udiše talkasti miris sa majčinog veša. Taj miris danas je prošao fazu sveže talkastosti preko njenog tela i do ćerke, koja je izuzetno velika, za razliku od njene majke koja je bila izuzetno mala, stigao je kao miris prepečenog hleba.

U krevetu je sama, ima nekih dvadesetak godina i otkrila je telesni užitak. Telo joj je veliko i belo. Neke knjige su razbacane oko nje, telefon zvoni. Telo doživljava punu intelektualnu zrelost. Telo je strast, čitanje je spas.

On je jedan snažan muškarac iz provincije. Ima lepo telo, egzotične crte lica, muzički je nadaren, hoda kao mačka, oženjen je i žena mu čeka dete. Nalaze se na steni u zoru. Polugoli su. Vrlo uzbuđeni. On je preljubnik, ona je zaljubljena: tu nema njihovih tela. Tu je samo crvenkasta zora nad pučinom i velikim talasima koji od stene prave mermernu grobnicu. Dosta.

Slasti je bilo i biće, u toploj kadi, na pomen osvete, u zamagljenoj, zadimljenoj kafani dok joj nepoznati muškarac dodiruje ispod stola rukom kolena i smišlja dalje: nikad dovoljno daleko. Ali mraz otrezni. Sad se miris talka meša sa mirisom duvana i isparenjima od alkohola: odrasli su ali nisu stari. Da uživaju u svim porocima ovoga sveta dok im to tela dopuštaju: kasnije će opet biti čedni kao onda kad još nisu bili spremni.

Još jedan čovek je bio u njenom telu gost misleći da je domaćin. Samo sećanje na njega omogućava joj da ga prihvati kao stvarnost. Bilo je dosta krvi, iz svih pukotina, njegovih i njenih, ali je na kraju sve završilo u običnoj raspravi: ko je od njih dvoje bio prvi, ko bolji? Iako je dugo trajalo, iako su svi videli od samog početka njihovu zapletenu sudbinu, iako je I Džing prorekao prvi heksagram stvaranja: to je bilo sve. Ne može se uvek biti telo, ali ne može se ni nikad ne biti telo već samo sudbina.

Da, ona je bila žena njenog života i života njenog oca. Otac i ona imaju malo toga zajedničkog ali to malo što imaju vrlo je važno. Ta žena je dovela u srodstvo oca i nju. Da majke nije bilo, oni bi bili neprijatelji bez mogućnosti pomirenja kao što zapravo i jesu, ali s njenim talkastim telom između njih. On ne bi imao ćerku umesto sina koga je želeo, a ona ne bi imala oca umesto muža za koga se borila s njim. Ne bi bili frustrirani ni vezani biologijom, genetikom kao i igrom sudbine koja ih je učinila toliko sličnim. Postoje i srećniji slučajevi razdvajanja oca i kćerke preko zajedničke majke. Njihov je najbanalniji kliše: preko majčinih leđa.

Njen seksualni život imao je svoj početak i hrli ka kraju. Njen muškarac nosi pogled oca a miris majke. Kćerka joj ima miris majke iskvaren kroz njeno telo: kćerka je dokaz da nije nevina, da joj svaki put nije prvi put, da je telo imalo svoj život mimo volje, u skladu sa zakonima pririode i pola koji nije birala ali koji je znala da obuzda. Jednog jutra je ustala, svetlost je bila upravo ona zbog koje je izabrala taj prostor i padala je preko pokrivača. Osetila je toliku telesnost tela ispod pokrivača da je sva drhtala od sreće i radosti življenja. Odmah je htela da uradi još nešto i poremeti ravnotežu, ali je stala. Vratila se korak unazad. Muškarac nije više bio u krevetu, otišao je sa svim svojim mirisima i delovima tela. Nije ostavljao za sobom ni knjige ni decu. Ushićenje je bilo vezano isključivo za njeno telo. Otkrila je svoje telo na svetlosti koja ju je navela da živi pod njom. Bilo je veliko pulsirajuće i belo svetleće. Bilo je najsvetliji deo njene svesti. Ne treba ga zaboraviti, pomisli kao da je nešto jako značajno saznala.