 |
 |
 |
8.
LINA
Lina nije znala ni da peva ni da
svira kao što su je učili u školi. Sa trinaest godina morala je da napusti
muzičku školu da njen život ne bi postao farsa jednog pravog života;
umetnička karijera, bez talenta, bez obzira na žarke želje majke, ne vodi
nikakvom iskupljenju već pravo u mediokritet. Lina se oduvek najviše
plašila mediokriteta, zbog toga je i počela sa muzikom. Pevajući i
svirajući gotovo po ceo dan imala je utisak da leti iznad mirisa kuvanja
svoje babe, ispeglanih ivica čaršafa svoje majke, visokih potpetica svoje
sestre. Kao neka ptica ili luda žena, pretvorila bi se u gubicu i njome
određivala ceo svoj razvoj i tok svesti. Pevala je od jutra do mraka, u
svim prilikama: ponekad skale, ponekad rok, uglavnom klasiku. S Linom je vrlo
naporno bilo živeti. Njena starija sestra, s niskim pritiskom i visokim
potpeticama, pretila je svakog jutra uz Lininu skalu pre kafe, da će se
odseliti i da će tražiti izdržavanje ako Lina ne kanališe svoj talenat na
scenu, i to odmah. Otac nije provodio mnogo vremena u kući, ali kad bi,
izričito bi zabranjivao upotrebu muzike. On je bio taksista, radio je
naporno, morao je da se odmori, svi su živeli od njegove zarade, a Linin
talenat stigao mu je kao božiji malj. Tvrdio je da niko u njegovoj porodici
tako nešto ne poseduje, a gotovo je bio spreman da se zakune i u svoju ženu,
jer se inače on ne bi njom oženio. Međutim, majka je sumnjivo
ćutala. Jeste, niko u njenoj familiji nije ni pevao ni svirao, ali ono što
otac nije znao, to je da ona jeste. Kao vrlo mlada bila je najlepši glas u
horu. Zvali su je Zvono. I ko zna kako bi se to završilo da se njen mladi
profesor muzike, Italijan, nije zaljubio u nju i da tako nije morala da bira:
da uzme sve svoje strasti na jednom mestu i ostavi dom krenuvši u neizvesnost,
ili da se odrekne svega neizvesnog i prolaznog u životu, kako je njen
patrijarhalni otac insistirao. S obzirom da je tako pod pritiskom sama donela
ovu drugu racionalnu odluku, u njoj je muzika ostala kao tajna i bol: dok je
bila mlada bio je to oštar i očajnički bol, a sada sladunjav i
nostalgičan: jedino osećanje da je još uvek živa.
Lina je zapevala pod pritiskom
svoje majke: tajnim. Zasvirala je da bi postala još samostalnija u svojim
letenjima iznad dosadnog porodičnog života: da ih ne čuje. Majka ju
je bodrila i kudila. Majka je imala apsolutni sluh i odmah je znala da Lina
nema ni desetinu njenog talenta ali nije odustajala od muzike u kući.
Uostalom, majka uvek gleda na svoje čedo pristrasno: mislila je da je Lina
najtalentovanija od sve dece iako nema uopšte talenta. U njenoj glavi i tako
nešto bilo je logično posle velikog “ne” svetu umetnosti. Lina je bila
otelotvorenje njenih ispuštenih nada, Upozorenje na njene propuštene šanse i
potvrda da je tako moralo biti. Lina je bila njeno iskupljenje. A Lini je bilo
lakše da bude njeno iskupljenje, isteran đavo iz njene prošlosti nego
miljenica.
Da li neko ko ne peva dobro, ko
ne svira dobro, a ko u tome uživa najviše na svetu, da li neko takav ima prava
da peva i svira i uživa, i gde? Izgleda nigde.
Linin otac prodao je klavir kada
je Lina imala trinaest godina. Sa neba pala je na zemlju, polomivši obe noge.
Rekao joj je, zarašće ti, moći ćeš da trčiš. A krila? rekao
je, porašće ti opet, moći ćeš da pevaš na svadbama, svojoj
deci... ali dok si u mojoj kući... moraš nešto da radiš kao i svi drugi.
Lina je krenula u običnu
školu, napustivši muzičku; postala je najbolji đak i otkrila da je
veliki talenat za matematiku. Onda je vrlo brzo počela da trči i
osvojila je prvo mesto na republičkom takmičenju na sto metara.
Danas je udata i ima jedno dete
koje ima još manje sluha od nje. Ima klavir i njen muž takođe ne voli da
je sluša dok ona svira. Kaže da je to zato što ne svira dobro Šopena a on voli
Šopena. Njena ćerka ne voli da Lina svira zato što i ona ne ume tako dobro
da svira a neće ni da nauči. Više nego ikad Lina i danas voli da
svira i peva, danas kada to radi gore nego ikad. Još samo kad tajno peva ili
svira, oseća se posebno, fizički srećna i pomirena. Zašto za
posebnost čovek mora da ima talenta, da bi to drugi uočili. Zar nije
dovoljno osećanje? Lina nije tražila odgovore za pitanja sa već
poznatim odgovorima.
MILICA
Prvo je išla u zabavište: toga se nije sećala. Nije se
sećala da nije volela da ide u zabavište, sećala se kako je
idući u zabavište na pešačkom prelazu činila veliki napor da
preskoči asfalt i svojim belim cipelicama nagazi samo na bele štrafte.
Bezuspešan napor ka tom kosmičkom skladu i bez i malo razumevanja sa
majčine strane koja je uvek žurila. Kažu joj da je svakog jutra plakala
zato što neće da se odvoji od mame ali ona se toga ne seća. Seća
se međutim, kako ju je bolela glava zbog zategnutog konjskog repa, visoko,
kako ga je mama vezivala, i kako bi za nju bio praznik kad bi se pogodile za
pletenice. Ne seća se da je žalila za mamom koja odlazi, ali se seća
kako bi ulazila u orman, pipala svilu čipke štikle, oblačila krzna
vune zlato i čekala da se mama vrati. Beskraj u mračnom ormanu
čija bi vrata zatvorila šarale su sijaset zvezdica i raznobojnih rupica
koje je dobijala pritiskajući pesnice na zatvorene oči i onda ih
otvarajući. Kažu da uveče nije htela da spava sama u sobi, da je
ulazila kod roditelja u krevet da je plakala da je padala sa kreveta razboljevala
se... Ne seća se. Seća se kako je uveče volela da zaspiva sa
upaljenim kristalnim lusterom sa mnogo sijalica, da bulji u njega sve dok je
jaka svetlost ne bi ošamutila i prenela u neku belinu u kojoj je njeno telo
lebdelo iznad kreveta, iz koje je jasno čula pokrete pred spavanje svoje
majke ali iz koje nije mogla prstom da mrdne. Milici je to delovalo kao smrt,
ali izgleda da su odrasli to zvali snom.
Pričaju joj o babama,
dedama, tetkama, rođacima dečurliji. Ona se tih ljudi ne seća.
Seća se jedne kokoške s kojom se igrala na terasi, koju je baba posle
nekoliko dana skuvala i koju su svi hvalili kao pečenje. Seća se
nekih belih čarapa zbog kojih nije smela da se spušta niz brdo, seća
se stida pred drugom decom koja su galamila i čupala je za kike, pa je
onda promašila stolicu i pala na pod. Takve stvari su joj se neprestano i
kasnije u životu dešavale. Zapravo Milica se nije sećala svog detinjstva:
priče koje je o njemu slušala suviše su ličile na ljude koji su ih
pričali i nisu joj se dopadale. Njena mama već sad bi Milici
pričala o Milici kad je bila mala koristeći reč Ona a ne Ti.
Milica je vrlo rano
naučila, toga se seća, da ništa ni od koga ne sme da traži upravo da
bi nešto dobila, makar nešto drugo od onoga što joj treba, ali opet... Nešto s
čim može u životu da se poigra. Toliko je bilo slobode oko nje, sobe
sobičci hodnici da je za svaku stvar dvaput morala da pita: za svaki korak
koji joj je bio odbijen. Savetovali su joj savršeno mirovanje, zdravlje bez
kijanja i izglancanu lepotu. Lutka je bila sinonim za lepo u svetu u kome se
kretala. Lutka je bila sinonim za nešto živo u njenoj glavi, što je na kraju
krajeva isto.
Škole se sećala, malo i bez
veze: jednog zelenog zraka jednog subotnjeg popodneva: čvrste
geografičarkine palice, strogog žutog lica učiteljice koja je vrlo
brzo umrla, ogromnih plavih očiju dečaka koji je sedeo iza nje i
poginuo u svojoj dvadeset petoj godini u saobraćajnoj nesreći. Uvek
jedan iz razreda pogine ili umre, govorila je njena baba a Milica je bila
sigurna da će to biti ona i osećala se vrlo važna. Zapravo nije
verovala u smrt još od ranog detinjstva ali je verovala u odabranost: svoju.
Kad prestane to osećanje odabranosti nastupa starost. Milica još nije
ostarila, možda zato što njena odabranost nije ležala u sreći nego u
iskušenjima.
Fakultet joj je proleteo kao u
bolnom snu. Svi su znali šta hoće od nauke i života a ona je skakutala sa
grane na granu s podjednakim taktičkim uspehom i strateškim neuspehom.
Iškolovana do daske, odebljana do granice pristojnosti, depresivna do potpune
neatraktivnosti, stigla je do braka. Do čoveka koji je upravo takvu ženu
čekao da postane neko. Ukinuo joj je nauku i kulturu zajedno sa hranom i
seksom. Ostala je na kuvanju, peglanju i unosnom zaposlenju. Čak ni decu nije
dozvoljavao zbog njenog slabog karaktera. Pa ipak je rodila, krišom i na silu.
To čovek može samo jedanput da izvede, makar taj čovek bio
nesrećna žena kao Milica. U trenutku očaja prevazišla je strah od
rađanja pred strahom od dugotrajnog braka. Poželela je časnu smrt i
nov život i to je i dobila.
Materinstvo je kao testo,
rasteže se unapred i unazad po ustaljenim porodičnim šablonima sa
višestrukim učešćem bilo koga. Formiraju se relacije, rodbinske i
prijateljske koje inače drugačije ne bi bile moguće, niti ostaju
zapisane u istoriji.
Kao u nekom blaženom šoku šetala
je parkovima i stanovima koji su bili ispunjeni igračkama i pričala
priče o muževima. Da bi se zabavila počela je da ih izmišlja. Onda je
pomislila da je luda pa je prestala da se zabavlja. Onda su drugi pomislili da
je luda pa su prestali s njom da razgovaraju.
Deca rastu, odlaze prvo u škole
a onda u tuđe kuće. Muževi umru ili odlaze sa drugim muškarcima na
utakmice, u kafane. Samo poneki nađe mlađu ženu i započne novu
porodicu. Milica je jednom kroz prozor Srpske kafane videla svog muža kako sedi
za stolom sa svojim prijateljem: krenula je mahinalno da uđe ali joj se
onda vratio u svesti pogled pun ljubavi i poverenja s kojim je njen muž
posmatrao svog prijatelja i pažnja s kojom ga je slušao. Rekla je sebi: kad bi
me samo jednom ovako pogledao, moj život bi bio drugačiji. I zato nije
ušla, ni tada niti više ikada posle gde bi on odlazio sam. Zatvorila je svoju
bračnu atmosferu u poruku u boci i zafrljačila je u duboko more. Njen
brak nikad nije stigao do pomoći. Raspao se na nekoj steni. Njen bivši muž
je vrlo brzo prestao i da joj se javlja, ne menjajući kafanu i dete.
Milica nije verovala u svet
obaveza: svakog jutra obavezno je spremala sebi kafu i svima oko sebe. Išla je
na pijacu, posao, park, školu... zabavište. Redosled je brkala, ali je znala da
svakog jutra mora da ustane i ode nekud. Iako više nije imala gde, a i vreme je
bilo loše, kosti su je bolele, vene joj oticale, nju je brinula ta njena
unutarnja satnica. Nikad nije volela zahvalnost, ali je tražila poštovanje svog
reda. Svog unutarnjeg kosmosa, svoje poruke svetu, jedinog motiva njenog
postojanja. Da veruje u boga, pomislila bi da je nužan motiv i da
slučajnost ne postoji ali ovako, na pola, ostala je na satnici.
Pedantnim rukopisom ispisivala
je zidove svog šestosobnog stana svim mislima koje su joj padala na pamet i
koje su joj se činile “lepe”. Pisala je raznobojnim olovkama, pedantno
naoštrenim. Nikad nije čitala ono što bi pisala niti je neko ulazio u njen
stan. Poštar je dolazio do vrata i nije čekao novac. Milica se više
tačno nije sećala koliko ima godina, ustalom to u njenim godinama i
nije bilo bitno ali je u svako doba dana znala koliko je sati iako nije znala
koja je godina po kalendaru. I znala je da krečenje nailazi aprila
sledeće godine. Bez obzira na rat. Dotle ima još dva prazna zida...
SA DNA
Balerina
Debela žena nije kao svaki drugi
čovek, naročito žena. Ona je nešto posebno, ona je kao umetničko
delo. Ona je predmet žudnje mnogih stidljivih muškaraca i predmet ismejavanja
mladih ljudi, naročito lepih devojaka. Ona plaši i mami. U njoj gurmani
vide slobodu i spas ili propast i ranu smrt. Na njoj se lepota prelama u
detaljima, kao u crno belim senkama. Pošto nema sklada, detalji dolaze do
izražaja, naši kriteriji padaju pod sumnju, u vezi sa istorijskim razvojem
estetike. Debelu ženu, dok je još u neodredivim godinama gledaš kao fenomen,
kao mogućnost opredeljenja, kao igračku prirode.
Sedela je na dnu svog
nezajažljivog apetita koji je prezirala, koji joj je deformisao celo telo,
prešao na lice a sada je topi u najsitnije detalje. Nos joj je nestajao sa
lica, uši su visile kao nausnice sa glave, oči od kapaka pocrnele. Nekad
plave. Jela je i jela zadovoljna što u ovoj ratnoj bedi makar sebi može da
priušti najbolju hranu, u najboljoj kafani u gradu. Osećala je teror od
rata, neizmerno sažaljenje za gladnu decu, ali nije mogla da odoli hrani. Da
stane sa jedenjem i da iskupi svoju debelu nezajažljivu dušu i telo.
Istovremeno sa njenom saosećajnošću u njoj je rasla i škrtost.
Osećala je kako joj se pare lepe za ruke i da samo u napadima strasti može
neki komad da otcepi i da ga da bilo kome. Uglavnom onome kome ne treba novac,
ko ga ne zaslužuje. Ljude oko sebe nije plaćala, oni koji su za nju radili
dobijali su njenu naklonost, njenu hranu i njen prezir. A oni koji za nju nisu
hteli da rade dobijali su njen novac, slike, nakit. S ovim ratom postajala je
sve deblja. Imala je veze sa jednom stranom u ratu javno, dok je s drugom
govorila u šapatu. Zapravo, jedući nije mogla da se opredeli. Dok bi
držala dijetu znala bi šta je pravedno i ispravno, ali čim bi hrana
stupila u njena mala debela usta da opipa sva čula ukusa, taj rat bi
postao kao neka bajka o Nemani, kao mit, u kome zlo i dobro menjaju funkcije i
značenja. Tada je najbliže bila religiji i istini i mistici za koje je
imala pipke i filozofsko razumevanje. Njena kvazi intelektualnost bila je
upravo formirana u tim najnižim trenucima strasti kad bi njena amoralnost bez
granica dobila prazan prostor i vrtela se u praznom hodu. Tolika amoralnost ni
amoralnim ljudima nije potrebna. Još uz onaj njen lažljiv, prevrtljiv pogled i
koketnu spremnost da izda u ime društvenog uspeha: teško je za nju bilo
reći da je dobra žena iako debela...
Želela je sebi da popravi ugled,
da se izvuče sa dna na kome je sedela donjim delom tela umrtvljenim od
debljine. Da bi popravila svoj ugled izgubljen u beskrajnim lažima kojima dotle
nije umela da stane na kraj jer nije bila ni svesna da se laž zove i lažno
obećanje u koje veruješ, da drugi ljudi postoje, koji takođe, isto
kao ti imaju tvoje mane i vrline, rešila je da postane neko tako što će
raditi Nešto. Razmislila je, šta to ona ume da radi: ume da jede, da se dobro
provodi. Šta sve dobar provod nije podrazumevao, bilo je to pravo bogatstvo. Na
ivici sposobnosti da se bavi kriminalom, već je zapravo bila jednom nogom
u njemu, ali nije bila svesna tog oblika svog ugleda.
I na kraju, spasonosna misao: da
postane balerina. Prva alternativna balerina u Beogradu. U njenim godinama i sa
njenim stasom, takva odluka ne bi mogla da promakne javnosti, da nešto ne
pomeri zauvek u toj javnosti, da javnost nešto zabeleži u istoriji ovog
zapuštenog grada na Balkanu na ivici građanskog rata, da taj njen omiljeni
grad na svetu uđe u istoriju ne samo po ratu već i po posledicama
rata.
Danas je 15. 5. 94: njena odluka je donesena i čeka da bude
sprovedena. Svi mi koji o istoriji na našim kućnim pragovima nešto
slutimo, i to znamo: da i onda kad istorija krupnim koracima napreduje, da i tada
na sitnim rupicama kao zvezdicama svoj umetnički hod pokazuje.
11.
BEBA
Svaka žena jednom mesečno
čeka bebu. Ja i češće zato što ja mislim da se bebe prave u
glavi, da su one pre svega duhovno iskustvo jedne žene sa materijalnim prividima,
i da se i brakovi ne sklapaju na nebu već takođe u glavi. Definitivno
mislim da moja glava nije nebeska kao što nije posve ni telesna. Ali zato, bez
obzira na istoriju individualizma koja prožima modernu misao devetnaestog i
dvadesetog veka, smatram da je moja samosvojna, individualna i samosvesna glava
apsolutno deo nekog fiziološkog i biološkog opšteg procesa, od klime do zvezda,
od kiše do mesečeve mene. Da nikad nisam sama, da nikad nisam nezavisna,
da nikad nisam slobodna: to su sve utešne kategorije da budem na nivou svojih
ideja, iluzija i oblika sreće. Upoznati svoju zavisnost ne znači
oslabiti svoju ličnost već sagledati svoje nepostojanje. Ja to
neću, ja imam jezik pojedinca s kraja dvadesetog veka, ja ću dekadentno,
uz pomoć čaše penušavog vina, u neznanju raditi na produbljivanju
svog neznanja. Ja samo tako hoću da dobijem dete: u snu, u neznanju, sama
sa sobom i eventualno nekim ko prati moj pad.
Moje dete mene prati od kad znam
za svoju mogućnost da prirodu učinim prirodnom. Ništa u toj stvari
nije prirodno, verujte mi: nije prirodno naduvavati se i izduvavati, nije
prirodno proizvoditi tekućine i napone koji pokreću tone, nije
prirodno biti rod najrođeniji nekome koga tek treba upoznati, niti dati
život nekome nad kim ćeš ceo život da strepiš više nego nad sobom a ko
će te jednog dana sahraniti. Deca ljubav roditelja ne uzvraćaju
već prosleđuju svojoj deci. Mi majke ljubav ne dajemo, u jednom trenu
izgubile smo sve humane kategorije: dostojanstvo, prirodnost, pa i ljubav. Mi
majke smo u biti iste kao i one ne majke, bilo da ne rađaju bilo da decu
svoju otuđuju. Deli nas samo svakodnevnica sa decom ili bez njih. Mi majke
smo zaista utoliko čvrsto temelji svakog društva jer nemamo vremena ni
koncentracije da ga rušimo već samo da ga u suprotnim smerovima rastežemo
i tako činimo elastičnim i propustljivim na nove oblike života. Mi
majke ne pravimo razliku između pametne i glupe dece, lepe i ružne, kao ne
majke, jer nama i jedna i druga deca isto čine i znače: deo
elastične smese koja se rasteže da bi svima bilo dovoljno prostora:
pametni rade za glupe, glupi za pametne i tako dalje, s vremena na vreme
menjajući mesta, pravila igre i kriterije. Mi majke svoju decu ne
razmenjujemo sa tuđom iz prostog razloga što su ona već dovoljno
razmenljiva te bi tako pobrkale ono malo niti što drže tu mrežu uobličenu.
Uostalom mladost je ka i starost, anonimna i kao takva srećna. Držimo se
čvrsto proizvoda svoje glave kao neke istorije koja će nam jednog
dana dati bar jednu jasnu misao: iako sam živela uzalud, provela sam se...
Moja beba ima mala usta i velike
oči: to je jedna vrlo fina beba uglavnom leđima okrenuta ka meni koja
vazdan spava. Ona se još nije rodila iako čeka na to već duže vreme.
Verovatno će se roditi ako uspem da prevaziđem strah od straha od
smrti i sreće koja će me potom uhvatiti.
Kad ne bih imala bebu, ostala
bih nezadovoljna i smirena: svakog dana bih tražila nove duhovne i fizičke
izazove i bila bih upućena na druge ljude od kojih bih sebično
zazirala iz straha da ne budem iskorišćena.
Ako rodim bebu koja leđima
okrenuta spava, misliću da je ceo svet mio i nezaštićen kao ta beba i
da prema ljudima valja biti otvoren i ljubavan. To ću i biti. Ljudi
će me prihvatiti i prezirati jer ću biti bljutava i dosadna ali
neophodna kao topla supica. Izgledaću kao topla domaća supica sa
šargarepom.
Pred ogledalom pipam svoje
uveličane grudi. Verovatno sam opet trudna. Ne znam ko je otac mog deteta,
ali znam da ću ga ovoga puta roditi: ranije, dok bih razmišljala o ocu,
zaboravila bih na dete i na život koje mi ono donosi. Očevi dece su
iluzija, oni u sebi nose opasne elemente lažnih nada, one koji nas čine
nemoćnim pred stvarnošću koja nosi brige, bol i samo putem njih
radost i snagu. Sve znamo da nas očevi ne štite od muka već od
života. Očevi dece danas sve više žele da postanu majke jer je to mesto
sve češće upražnjeno a mesto oca nepopularno. Učestvuju u
porođajima drže bebe tesno uz svoje grudi. Otac je biološki tren koji
majka vrlo često preuzima kroz ulogu oca, a biološki otac da bi postao
nešto više od majke taj tren konstruiše, izmešta na osnovu osećanja
pripadnosti detetu koje smatra zaista svojim telom.
Na momenat sam poželala da
nestanem, da me nema: izgubila sam, izgubiću, gubim... Šta? neka lujka
reče: svoju poeziju. Tako je: rodiću dete bez oca da izgubim svoju
poeziju. Ako je to jedini način da je se lišim, onda rizikujem. Moram
jedino da pazim da me neka zanosna budala, u trenutku prazne lucidnosti ne
napumpa svojom poezijom. Pa ipak, od tuđe poezije, jedino je gora sopstvena.
Pitanje je da li dete može nešto radikalno da izmeni u poeziji. Da li je dete
kao poezija, zamena za poeziju, da li sam zatrudnela napumpana tuđom
poezijom bežeći od sopstvene ili je razvodnjavajući i
otuđujući u obliku deteta koje će je potom i preobličiti i
daleko od mene odneti?
Muškarac koji bi po biološkom
zakonu jedini mogao da bude otac mog deteta mirno spava pored mene, leđima
okrenut i ne sluti da će uskoro postati majka jer sam ja tako
odlučila. Nasilje koje ću sprovesti nad sopstvenim telom, nad nevoljnošću
nerođenog deteta da se rodi, nad njegovim biološkim nesavršenstvom da samo
prati tokove svoje reprodukcije spada u moj jedini slobodni potez nad drugim
ljudima. Ima ga svaka mačka ali kod nje nije oružje svesti. Nisam ja
nemoralna kao što zvučim, nisam ni moralna kao što opet zvučim. Ja
sam neko kome nije dobro u životu gotovo ceo dan i zato taj život neprekidno
rušim, onda kad ne plačem. Moj cimer u krevetu će postati majka, moje
nerođeno dete će proći verovatno sve muke ovog sveta i prestati
da spava i sanja leđima okrenuto ka meni, a ja ću od bljutave supice
sa šargarepom jednostavno postati diktatorka sa kuhinjskim nožem u ruci koja
ima znanje svetom da vlada. Jer ko rodi i podigne jedno mladunče najpre
može državu valjano da vodi. Gotovo svaka majka koja nije mačka.
|
|
|
|