3.

PRELJUBA NA KEJU

Nataša

Nataša je živela dugo u srećno dosadnom braku u kome je ona bila glavna riba za svog muža Baneta. Sudentski brak bez predrasuda ljubavi, braka i dece, ispostavio se vrlo brzo kao balkanski brak sa decom, svekrvom, taštom, deverom, i njegovo dvoje dece. Tu su bili i kumovi sa svojim prvim i narednim ženama kao i decom iz raznih brakova kumova. Retko koja kuma, jer kume prve otpadnu u razvodu kao zloslutnice. (Ko zna zašto uvek na ženama završi krivica za velike nesreće – možda takvu odgovornost ne bi trebalo izbegavati već njome upravljati?) Zato su komšinice, komšijska deca iz razvedenih brakova, majstori-prijatelji i prijatelji-majstori držali tegove kumama koje su nestale. Sve to na Novom Beogradu, na najlepšem delu Novog Beograda, odmah uz Dunavski kej, uz Dunav, visoko ispod plavog neba, na četrnaestom supovskom spratu, u stanu od sto kvadrata sa žutim parketom i niskim plafonima.

Natašin otac bio je supovac. Kasnije, kad je porasla, saznala je da su je mnogi Zemunci, odmah s one strane keja, posećivali zbog njenog oca. Naročito jedan pesnik, koji je obično po majkama birao prjatejice, ali ga je ovaj put ka kćerki usmerio otac. Ni kad je od pesnika saznala da je njen otac policajac, pa još tajni, ni kad joj je ovaj vrlo poetski ispričao nekoliko istorijskih zapleta u kojima je u prvom licu učestvovao Tata, Nataša nije našla ništa zanimljivo u svemu tome. Volela je istoriju, ali ne takvu, volela je poeziju, ali opet ne takvu. Nije osećala krivicu zbog navodnih zlodela svoga oca. Njen moral je bio moral njenog oca, ona za drugi nije znala niti posumnjala da može da postoji. I njoj, kao već njenoj majci, taj Tatin život bio je užasno dosadan. Najzanimljiviji deo je upravo bila ta tajnovitost koju je pesnik uneo u njegovo zanimanje. Kad se pesnik zaljubio u Natašu, pesnik Bane-Zemunac, Nataša to nije odmah primetila. Ali bilo joj je dovoljno što ovaj ceni tatu, njihov grozan stan na spratu i što je rešio da napusti zbog nje poeziju. Poeziju je pisao da bi svima pokazao koliko je lepa njegova duša, da bi prikrio koliko je opasna njegova glava i iskvarena njegova stvarnost. Ali je Nataša koja je sve to odmah shvatila, upravo zbog te slojevitosti visoko procenila njegovu ličnost. Kao i ljubav i potrebu da se zbog nje menja.

Kada su se venčali, ona je bila melanholična, a on unezveren. Vrlo brzo je ona ostala u drugom stanju, a on nastavio sa svojim zemunskim životom, iako gajeći i ovaj novobeogradski. U njemu su se ravnopravno borila dva stila. U oba je uživao i nije mu padalo na pamet da se jednog odrekne. Bane je postajao bogat i zadovoljan, bivši pesnik budući otac.

Nataša je sedela i čekala dete, prvo sa svojom majkom, onda sa njegovom. Prvo nije ni pila ni pušila, onda je počela mnogo da puši i ponekad sama da pije. Posle prvog deteta dobila je i drugo. Ležala je u krevetu gotovo tri godine da održi dve trudnoće, izgubivši nerve i dobivši sina koga nije želela. Ali zavolela je decu i trudila se da pobegne od baba i da ih sama odgoji. Sebi je prebacivala mnogo stvari: da je lenja, pakosna, neistrajna, ružna. A na muža nije mnogo obraćala pažnju. Imala je pune ruke posla oko dece i svog propadanja.

Jednoga dana, Bane se kao i obično vratio kući kasno. Ali te noći ona je bila budna i raspoložena. Čitala je i pila viski. Cvrčci su cvrčali, Dunav pod sankcijama plavo šumeo. Bilo je lepo proleće 1994, 29. 4. 94. I Bane je bio raspoložen: visok, sa sedim zaliscima, dečačkim osmehom, blago pijan. Poljubio ju je s leđa u kosu. Neobično. Okrenula mu se sa osmehom. Krajnje neobično. Mahnuo joj je rukom i otišao u spavaću sobu gde se ubrzo i ugasilo svetlo. Zastrašujuće!

Nikad, ali nikad Bane ranije ne bi legao bez priče, bez izvinjenja, bez nje. To je forma koja je za njega bila simbol braka do koga je on od samog početka jedini držao.

Nikad ali nikad Nataša nije njega čekala, niti pila čekajući, niti ga sačekala ćutke kad je već morala da mu prebaci za sve što joj je napravio u životu. To je novobeogradski sadržaj koji je ona ulivala u njegovu starinsku zemunsku formu. Spontano 29. 4. 94, njihov brak je prerastao u neki drugi brak.

Rekla je sebi: imam 55 kila, bar 35 od svojih četrdeset godina. Muž mi je zgodan i bogat i voli me. Imam dvoje dece od kojih jedno volim a drugo podnosim, a ja još uvek perem svoju kosu “Biljanom”, praškom za ručno pranje! Bez obzira da li mi je muž veran ili ne, ja sutra moram da nađem ljubavnika.

Sišla je na ulicu, sutradan, uz kej razmišljajući da li da krene ka Zemunu ili Beogradu. Iz sentimentalnosti prema mužu za koga nije znala da li ima ljubavnicu ili ne, krenula je ka Zemunu. I nije pogrešila, odmah ispred Karađorđevog trga srela ga je, svog nesuđenog ljubavnika. Kršan Crnogorac u crvenom sportskom automobilu prolazio je prepotentno kroz crveno svetlo. Naravno, kršan Ličanin u milicionerskoj uniformi pojavio se iza jednog zemunskog stuba odakle je lovio prestupnike. Odgledali su se, isprva nepoverljivo a potom muški saučesnički. Taman su počeli da vade papire i da se opasuju kad je Nataša sa svojim malim belim autom udarila u branik crvenog Crnogorčevog. Njihovom čuđenju nije bilo kraja. Oklevali su jedan sekund, razmišljajući da li da je ubiju ili samo dobro prebiju a onda se kod kršnog Crnogorca probudila prolećna ljubav. Pogledao ju je dugo i agresivno kako drhti u svom autiću i tako joj i izjavio ljubav. Ličanin zbog uniforme nije mogao na taj način da učestvuje u zemunskoj prolećnoj ljubavnoj priči, ali osetivši se nepozvanim, otpozdravi par spreman na sve i ode kao da udes nije saobraćajni već ljubavni.

Crnogorac i Nataša su pili pivo u hotelu Jugoslavija. Vrvelo je od Unproforaca i redovnih prostitutki. Za jednim stolom su čak sedeli i Rambo Amadeus, šoumen i pjevač i njegova devojka Karin sa kapom za kupanje na glavi i miljeom za sto preko lica. Izigravali su Crnogorca i Lepoticu. Odmah sto ispred njih sedeli su pravi Crnogorac i Lepotica i vodili ljubav. Uglavnom pregovarajući.

Vrlo brzo, našli su se u sobi: sa niskim plafonima i ispranom ćebadi. Nataša se svega gadila osim same sebe. Sa prozora je mogla da vidi prozore svog stana u kome su živela njena deca, roditelji, muž i svi oni gosti bez kojih nije mogla da zamisli svoj dan ili život uopšte. Kako je lepo doživeti avanturu sa pogledom na dom. Možda bi još lepše bilo da i Bane nju može da posmatra dok to radi. Onda bi to bila nekakva njihova bračna stvar. Možda ne bi trebalo ni ostale isključiti. Ali pošto je ljubavnik sa akcentom iz Crne Gore takođe imao ženu, cela stvar bi postala suviše masovna. Jer bi i nju i njihovu decu trebalo uključiti. Te sve utvare realnosti ne mogu da stanu u ovako malu sobu. Ko zna, možda jednoga dana, kad budu imali kuću. Za sada, da probaju da se svuku.

Taj prvi deo prošao je relativno lako. Oboje su imali tela stasita za svoje godine i oboma je to prvi put da izlažu tela na ovaj način ali su se pravili vični. Ta predigra kao body building potraja za nijansu predugo.

Odmah pošto je magija prekinuta, on joj stavi ruku na kuk, štaviše, za nijansu iznad kuka, između kuka i plećke. Sve je pošlo u šreh, čak i njena plećka kao da se iskrivila, pritisla joj bubreg i zaustavila dah. Sve zbog jednog zakasnelog dodira.

Stresla se i ljupko mu rekla: Ne mogu. On se nije stresao, nije ni ruku povukao već samo dodao istim tonom, ne u terci: Ne mogu ni ja. Tako i bi, plećka je presudila. Razišli su se, popivši još po jedno pivo i pričajući o nekom sledećem putu kad budu mogli. Rambo i Karin su otišli, Crnogorac i Lepotica nestali. Ostalo je od njih dvoje ljudi koji su se čuknuli na Karađorđevom trgu u Zemunu. Razmenili su dokumente i adrese, zbog osiguranja, i otišli kući jednog obavljenog, drugog neobavljeng posla. On je mislio da je bio s njom preblag i da žene ne bi trebalo da voze ali joj je zato bio zahvalan što mu zbog nje Ličanin milicioner nije oduzeo dozvolu. Ona je mislila da izvesnih dana zaista ne bi trebalo da vozi i da je verovatno pored svih muka postala frigidna ne samo sa svojim mužem već i sa svim Crnogorcima na ovom svetu. Pomislila je po ko zna koji put i na samoubistvo, ovaj put za nijansu ozbiljnije.

Posle tri dana, javio se Crnogorac sa računom za osiguranje i predlogom da popiju još jedno pivo u hotelu Jugoslavija. Pitala je, zašto? On je odgovorio da mora da ode u svoje osiguranje zbog naplate računa i da mogu samo da popričaju kao prijatelji. Ona je rekla na obe stvari: Neću, ja hoću da imam ljubavnika. I odmah je spustila slušalicu. Telefon dugo nije više zvonio jer je posle deset minuta, da ga ne bi više iščekivala, isključila priključak iz zida. Niti je platila stetu Crnogorcu, niti je prevarila muža. Osećala se kao žena kojoj ništa, ama baš ništa ne može da se desi. Osetila se kao žena koja ne postoji. Kao žena koja kad uzme u ruke novine sa oglasima, ne može da nađe nijedan posao koji ume da radi. I pomislila je još jedanput na samoubistvo, opet za nijansu ozbiljnije.

BRAČNE PRIČE

4.

NA LEDU

Selena i Damjan

Hodali su po stanu kao po srči. Da svedu povrede na minimum. Njihovi pregovori još nisu bili započeli a već su osuđeni na neuspeh. Sve reči, lepe i ružne, jedno drugom su kroz ovo vreme bili izrekli. Bilo je tu i radikalnih poteza. Prvo je ona njega prevarila, onda je on nju dvaput ostavio sa decom i bez novca, onda je ona njega ostavila u inostranstvu sa decom i bez novca. Četiri-pet lomova bili su četiri-pet brakova u jednom relativno kratkom roku. Pomirenja nisu ličila na prava pomirenja: išla su bez zakletvi, bez obećanja, bez neke posebne putanje. Bila su to brodolomnička prilagođavanja dvoje ljudi koji ne mogu da se bace u duboku vodu i rizikuju. Šta god govorili, a govorili su svašta. Ona je bila artikulisanija, obrazovanija i ekstrovertnija. On je zato bio precizniji i intuitivniji. Oboje su bili relativno iskreni ali je on bio diplomata a ona hipik.

Ostali su bili u svom velikom stanu vazdan sami: s decom u školi, puni para, komfora i slobodnog vremena. U vazduhu je visio razdor, onaj istorijski fenomen kad najbliži ljudi postaju jedan drugom životni neprijatelji. Ali nisu potezali svoje teško naoružanje. Dan je bio hladan i sunčan, neobičan za to godišnje doba. Selena je bila lepa a Damjan je imao tu istu njenu lepotu samo manje veselo formulisanu. Deca nisu ličila na njih i bila su zahvalna prirodi što ih je spasila mračnog putovanja kroz roditeljske gene.

Imali su jedan bade-mantil koji su oboje koristili kao neki znak privrženosti, kao da jedu iz istog tanjira. Nikad se nisu svađali oko materijalnih stvari. Zapravo nisu se oni ni svađali, oni su se jednostavno razilazili u nadi da ostvare život u skladu sa svojim težnjama. Jer bili su tako različiti; posle prve faze prividne sličnosti eksplodirala je takva međusobna različitost da su i sami posumnjali u realnost svoje sličnosti. Selena je preuzela uloge koje uopšte ne priliče jednoj feministkinji, a Damjan je jednostavno postao jedna tradicionalna žena. Toliko su brzo istrošili ulogu polova da su se našli u androginom vakuumu još pre no što su imali vremena tako nešto da odbiju ili požele. A onda je nastao grabež, pljačka, kao usred neke revolucije. I nasilje su koristili ako bi im se ratni plen učinio vitalnim. Ona je htela decu, on nije hteo da se tuca, ona je bila ljubomorna a on se pretvarao da je vara... I onda led. Taj stan, pre svega, taj stan ih je nekako vakcinisao protiv života: nov prostor za stare bitke. Poznato je da kad promeniš kontekst izgubiš stare probleme ali je malo poznato da kad promeniš stan izgubiš stare zahteve, možda i traume. Izgubili su oboje motive svoje ličnosti i kao zombi su šetali u oazi svog stana sa raznim senkama, u kome su mogli ličnosti da ne budu. Možda je to bila cena ljubavi, možda je to bila cena stana, možda je to ostalo tamo gde su nekad živeli oni koji su se dopunjavali. O Seleni i Damjanu se više ne može govoriti u zapletu, niti koristiti dijalozi: oni su slika, oni su pojam, oni su upozorenje protiv sebe ili reklama za sve one koji, bez obzira na prolivenu krv, bolji smisao od toplog ljubavnog besmisla nisu u stanju da proizvedu.

Seks u njihovom braku bio je vezan za njihov odnos prema klanju životinja, i bio je od samog početka filozofsko pitanje, vrlo strasno, čak i onda kad ga nisu upražnjavali. Bio je to seks bremenit nijansama i pitanjima i podrazumevanjima i smislovima iako je vizuelno-gimnastičko-pornografski bio na ivici ne-seksa. Njihov seks je bio zapravo najjasnija metafora njihovog braka bez braka. Njihov seks je bio erotika misli sa ili bez seksa, ili misao o erotici sa ili bez radnje. U početku su jeli, pili, pušili, tucali se u raznim pozama, gledajući porno filmove, gledajući druge žene i muškarce, komentarišući lascivno neznance... Jeli su dosta mesa. On nije voleo piletinu, ona je volela piletinu najviše. On je voleo biftek ona je bila ravnodušna prema bifteku, ali su zato oboje voleli tartar-biftek. Naročito kad bi ga ona spremala, a on kupio crno vino. Na kraju obeda pustili bi porno-film, gledali ga, tucali se i zaspivali, polugoli, polupijani, polusiti. Ustajali su mrzovoljni i stranci jedno drugome, što inače nisu bili. Naprotiv, među njima je vladala velika bliskost za jedan bračni par s decom.

Kada je bila mala, videla je kako njena baba juri za kokoškom. Mislila je da se baba igra, njena omiljena baba sa njenom omiljenom kokoškom. Kad je baba zaklala kokošku, oprala ruke, skuvala supu i ispohovala batake, Selena je zauvek osetila gađenje prema selu. Sve je pojela ali kad bi kasnije neko pominjao selo i njegove idile, njoj bi uzavrela glava od vulgarnosti. Osećala bi mučninu a neka nemoć i besmisao bi je skrhali na kraju. Svi su znali za tu njenu slabost, i selo, blato, kokoške, cveće, drveće, nisu pominjali kao temu već samo u drugom kontekstu. Njeno gađenje proširilo se na prirodu uopšte i najviše je volela zvuk tramvaja uz prozor spavaće sobe.

Damjan je nešto slično proživeo. Njegova tetka je držala golubove na terasi u gradu, tovila ih je i s vremena na vreme klala, praveći za rodbinu specijalitet kuće. Nisu bili ni siromašni, a golubovi su bili beogradski odrtaveli simboli nekog romantičnog života. Njegova tetka bila je čudna žena, udovica bez dece koja se nikad nije preudala bez obzira na mnoge prosce, već je imala niz tajnih veza sa različitim muškarcima. Kao da nije birala već je puštala da nju izaberu verujući da joj samo izabrani prilaze.

Vrlo brzo njihova ishrana postala je filozofsko pitanje: nekad su se slagali ali uglavnom nisu. On je jeo često i malo, ona je jela dvaput dnevno obilato. On je voleo bez soli ona začinjeno... U to vreme su se često rekreativno tucali, osmislivši ceo svoj život odlukom da ne jedu meso. Zatim ni ribu, njihov seksualni život postao je zalog za održavanje svih tih obećanja. Nisu te dve stvari direktno doveli u vezu ali su se one tako odigrale. Vrlo brzo prestali su da se tucaju, a erotske misili pretvorile su se u opšta saznanja. Lascivni govor ostao im je kao ruža na reveru: kitnjast i suvišan dokaz nekih drugih vremena.

Virus razvoda je kao i svi drugi virusi, neizlečiv modernom medicinom već ublaživ tradicionalnom. Prelazi sa para na par, u lakšem ili težem obliku, i par koji ga uhvati nekad dobija trajne posledice: oštećenje nekog dela odnosa ako ne celokupnog. Virus razvoda ne nosi razvod sem u malom broju slučajeva ali ono što nanese spada u traume najuspešnijih brakova. U ona iskustva koja dovedu u pitanje sam čin.

Selena nikad nije pomišljala da će jednoga dana ozbiljno razmišljati o razvodu kao izlasku iz prividno bezizlazne i iscrpljujuće situacije: da se nešto promeni, bilo kako, samo da se prokine stanje napetosti. Shvatila je da sa tom nevinošću čovek po prvi put i ubija i da nevinost nije vezana za grehe već za doživljaj greha. Damjan je sve vreme planirao razvod: bio je to njegov način da ostane u braku, da se ne oseti zarobljen. Pomerao je datum iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Neki 8. 8. vukao se sad već petu godinu, sad već javno, kao neka olinjala mačka, neverna ali nemoćna da nađe bolji dom. Selena je prezirala njegov kukavički stil kao i svoj idealistički zanos. Osećala je da ih je oboje vreme pregazilo i da se ne provode dovoljno dobro u braku, da gube prilike za razne stvari; decu, duhovna iskustva.

Selena i Damjan su pali u krevet, svako u svoj, otuđili su se od posla, od istorije bede i rata koja ih je proganjala i držala na okupu i počeli su svako za sebe da razmišljaju o svom pojedinačnom razvodu. Ona je sanjala jedne noći da je on davi a on nije sanjao ništa. Čekali su kraj rata.