GORBAČOV I JA: DVA VELIKA NARODA

Slavici, Milanu Paniću i Dušku

Možda bi valjalo na svakom grafitu kao i besedi staviti datum. Zašto samo ratovi da ih nose?

16. 9. 1991.

Hana Arent pripoveda epizodu druženja Jevrejina i Nemca u Hitlerovoj Nemačkoj: jedini pravilan obostrani pristup jeste „iako smo ono što jesmo, gle, ipak se družimo“. Simbolično prećutkivanje vređa um i dostojanstvo ljudi u mračnim vremenima.

Kad govorimo o sebi, gotovo uvek govorimo o ljubavi, odnosno o njenom nedostatku.

Kupovina novog kreveta, cepidlačenje oko stukture noćnog ormančića, činovi koji gube na težini spram toplog pogleda neznanca, vedrog buđenja deteta.

Nešto se desilo, gotovo u sekundi, konstatovalo je pojedinačno na desetine hiljada ljudi na ovom tlu: kupujemo oružje a ne meso, a svaka se radnja zove butik. Bežimo i kao vazne prepune tuđeg znanja, u gostima nadmoćno ćutimo jer sve što znamo daleko je značajnije od onoga što nas domaćini pitaju i što nikom ne treba.

Fiziologija stupa na snagu kao zakon zato što ih zapravo i kroji, iz minuta u minut. Ako tramvaj pregazi školsko dete izvan pešačkog prelaza jedanput, moći će i drugi put. A za njim će i kamioni poći. Na postajemo nehumani, već humanost pomeramo izvan granica pojedinca. I dok trčimo izbezumljeno kroz grad kao ratnici nabavljajući bilo šta, sve više u nama tinja sad već sasvim jasna potreba za srećom u vidu mirnog kutka. Evo kako ona izgleda u paralelnim verzijama: umesto mačke na peći stoji televizor, umesto snega koji veje lagano i bešumno prolaze kamioni i tenkovi, umesto nedeljnog ručka za koji se mamurno spremamo od sinoćnog provoda odlučujemo da ostavimo hranu, piće, cigare i da se bavimo gimnastikom i duhovnim aktivnostima. Smisao i tok, prošlost i budućnost koje kao dobre vile ublažuju kletve i bol sadašnjosti.

Teško je biti sam, teško je biti mlad ali još teže je biti u društvu i star. U društvu od hiljadu ljudi koji spleteni kao neki oktopus gamižu bez jedinstvenog pogleda, bez znanja pravca, samo gonjeni iskonskom silom da ne miruju.

Danas ću upaliti lampu jer nema neba, kao da smo u Milanu. Zatvoriću i prozore jer peščani vetar unosi miris Kaira. Isključiću veselost i kulturu svakodnevnog života, konverzacije jer to ozbiljne ljude razdražuje. Danas neću izaći: da me metak stvarnosti s leđa ne ubije.

„Veliki je ruski narod, i ponosan. Sve se ovo desilo zato što je Gorbačov morao da ide da prosi po svetu da bi oni imali šta da jedu. Taj narod nije mogao tako nešto da podnese: to je ipak narod koji je ginuo zbog drugih“, kaže moja majka. Suze mi teku dok gledam kako silazi iz aviona, u sivom isflekanom i tesnom džemperu, sa blagim umornim licem i dugim rukama koje pruža svojim prijateljima? Nema ničeg političkog u njegovom izlivu topline. Veličina usamljenosti bez nesreće. Plakala sam pri prvim pokušajim da se on povrati na vlast. (Plakala sam zato što on neodoljivo liči na mog oca i zato što ja plačem i kad se drugim ljudima potresne stvari događaju. Znači, kao da se mom ocu desilo nešto što će se neposredno odraziti i na moju budućnost. Možda sam plakala iz straha? Možda žene nisu osetljive veštice već uplašena telad?) Jedino nisam plakala onda kad su svi tvrdili da za njega nema više nade, da je čudo prošlo. U čudo više ne verujem.

Moja majka je filoruskinja; profesor muzike bio joj je Rus i hteo je da od njenog milozvučnog glasa napravi autoritet na pozornici. Sprečio ih je moj deda trgovac, Srbin i praktičan čovek, i okupacija. Zatim je bila skojevka, pa u inatu i staljinista. Jedva je uspela da shvati da asketa s brkovima ubija milione, i da ti milioni takođe imaju brkove i umeju da budu askete. Klela se u njega i ispravnost stvari dugo posle pada Staljina u svetu: ko zna šta je time htela da kaže i kome. Oko njenih političkih uverenja, po nalogu mog oca, vladala je uvek neka zabrana, kao da je bolest u pitanju. Njena vera u Gorbačova mislim da nije bezuslovno krenula ali se njegovim kratkotrajnim padom ozakonila. I ko kaže da velika svetska zbivanja ne utiču na apolitične duše?

Danas 22. avgusta 1991. znam zašto ne smem da trpim u ljubavi u kojoj nema dostojanstva. Zato što sam ja veliki ponosan narod, kao ruski, zato što ne mogu da dozvolim da Gorbačov ide po svetu i prosi za mene, i zato što je moja civilna odgovornost da ne dozvolim da Gorbačov završi u zatvoru zbog mene. Zato moram da ustanem u ime svog osećanja pravde morala i istine, da suprotstavim strasti i slabosti jedan svetao domen koji živi pre mene, trenutno i u meni, i koji će, verovatno, i posle moje smrti, koja je neizvesna jer je prošla i buduća, nastaviti da živi.

Dan 20. avgust je već bio značajan, nagoveštajni za moj život: to je bio dan kad sam izgubila porodicu. Ponavljao se oduvek pompezno belo opasan: 20. avgusta 1991. Gorbačov je svrgnut sa vlasti i stavljen u kućni pritvor. Ko kaže da se mi apolitične duše ne poistovećujemo sa velikim svetskim zbivanjima? Može nam dati – šta? – neko cveće uskoro.

Kenedijeva smrt, moj plan da ubijem Lindona Džonsona. Krv po telu udovice Žakline, koja preskače sedišta držeći glavu ljubavnika Merilin Monro (moje duhovne sestre), u svom žgoljavom krilu iz koga se ispililo neko dvoje dece. O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi? Malo ptiče-golubić crno od smoga leži već danima u prašini koju su mu gugutke roditelji proglasili gnezdom. Nije to metafora grada, nije to metafora ljubavi. Ta zbivanja pod mojim prozorom su proizvod pokušaja da u svetu bude više ljubavi, bez obzira na okolnosti. Jer u svetu ima previše lepote, ali premalo ljubavi.

Nisam u Rusiji da slavim, nisam slavna da likujem, treperim sama za sebe sa svojim klošarskim slikama, materijalizovanim ili nematerijalizovanim pod mojim prozorom i trudim se da ne zaostanem za svetskim zbivanjima. Pokušaj vredan ludnice. Verovatno, pored Napoleona, u azilima, u poslednjih nekoliko godina nastupa sve više Gorbačova.

Zašto moja domovina u kojoj se spretno barata nožem nema bar jednog Gorbačova, pa makar on bio i s Napoleonima? A ponos, a dostojanstvo, zar to ne može da ima jedan mali narod koji vodi jedan mali prljavi rat?

Sve više kruže glasine da je Gorbačov bio u dosluhu sa pučistima. Verujte mi, ja nisam.

Svi su čisti dok se ne uprljaju: Kako?

Ko može da proceni unutar sebe. Ko nosi kamen, providan dijamant, rezak kao moral što brusi moje postojanje. Sija li i iz mene?

To neka procene oni koji me vole ili ne vole.

Ja se perem svakodnevno, redovno i više puta, u detalje. A ta prljavština, imam ponekad utisak, umesto da ode u kanalizaciju, utrljava se svakim mojim ribajućim pokretom, još dublje u kožu, i srasta, kao neka rak rana sa mojom dušom.

Boli me boli, moj narode, smrad na šalterima i po trolejbusima, znojava ruka i cigareta na premazanim usnama na sastancima, prijateljsko tapkanje po ramenu ka pozadini i džepu. Za svaki osmeh, za svaki potez ili priču što liče na istinu ili pravdu, plaćamo. Ja, bez obzira na kamen koji u sebi nosim, svakim danom osećam da gubim postepeno i neosetno moć sjaja. Njegova oštrica se ka meni okreće i otvara moje meso. Krvarim. Zagledam ljude: i oni se s godinama sve više farbaju i oblače – ništa se ne vidi samo ostaje to neko osećanje sigurno u sebe. I dok gledam simbole čednosti i ljubavi, pitam se, kako to i do njih pre ili kasnije dođe? Priča je svaki put drugačija, duža ili kraća, surovija ili blaža, pa ipak ista, donekle priča o starosti, donekle o smrti, donekle o ličnosti.

I ti koji izmisliš zakon da bi njime pretio onome koji ga ne poznaje, zagledaj se u svoje kosti. Možda i nisu, kao što si mislio, od mermera.

Godina 1991, simetrična, kraj veka. Koliko značajnih stvari vezuješ za prošli kraj veka: rodio se Nikola Tesla, rodila se tvoja baba, i neka značajna tebi nebulozna priča o progresu civilizacije, masovnoj kulturi, svetskim ratovima. Da, atomska bomba i kontracepcija, to su tvoje koordinate civilizacijskog napretka. A krajem prošlog veka, dok smo igrali valcere, kupali se u drvenim kadama, oblačile kao paradni konjići, nismo u pogledima nosile ni svoju smrt u tuđim rukama ni tuđu smrt u svojim. Misliš na onu pojmovnu smrt: onu svest o smrti pre smrti koja prati fizički nestanak ili nastanak tela. Sediš sva u sopstvenom enterijeru koji je nevidljiv drugima, a za tebe nepomerljiv i neiskaziv. Imaš skoro četrdeset godina i tek od skora si naučila da kažeš „dobar dan“, a da ne pocrveniš. Znaš da tvoj stil nije berazložan jer sumnjom u ispravnost oglašavanja svom bližnjem ti dovodiš u sumnju samo oglašavanje i na kraju postojanje svog bližnjeg. A on to zna, oseti, naročito babe. Sećaš se onih gradskih baba koje su te danima popreko gledale kad si ostavila muža ili onih provincijskih zato što si na svoju ruku mesila bablje kolače. Tvoje jutrošnje „dobar dan“ bilo je trijumf cinizma: tečno, veselo, nabijeno rečima, diskursima i ono je bilo grozan napor nagona za samoodržanjem u ovoj kriznoj situaciji gde je čovek čoveku vuk, da toj babi ne iskažeš svu svoju slabost i ljubav, već onu biološku nadmoćnost koju od tebe traži da te zauzvrat ne bi pojela. Ne dozvoljava ti već trideset pet godina, od kad znaš za sebe i nju, da je voliš, ne prihvata tvoju ljubav jer nisi nikad bila dobro obučena. A u međuvremenu istorijski razvoji netrpeljivosti dveju nacija, klasa i generacija dali su joj niz dodatnih argumenata da te otera od sebe. Niste ista krv, boja.

Korisnost je za tebe jezik, oholost gramatika, alergija je tvoja duša: nepomirena, nepomirljiva sa životom; medicinske terapije neophodne su da tvoju fiziologiju drže pod kontrolom. Živiš pod crkvenim zvonom čije si stranice godinam ribala da bi postalo stakleno, da mu odagneš tajnu mučitelja tvoje duše kojoj je potrebna samo vera, koju umeš da reprodukuješ i lepota koju ne umeš. I evo priče koju o sebi često pričaš: kakva parada, kakva parada! I evo nauka koji zapitana nudiš. Beži od čovekovog nasilja. Androginost i asketizam kao dva početka, dva cilja, dva sredstva, jedine dve konkretne ideje koje kao koturaljke na obe noge voziš, daleko te odvode, mimo ljudi i stvari koji te hvataju u letu za rub tvog bespolnog skuta. Entuzijazam, misticizam, pristrasnost, bigotizam, tvoji su saveznici koje zoveš saputnicima. Nosiš radnička široka odela, kinesku frizuru, ne farbaš delove tela ni lica, rado prisvajaš tuđe savete i predmete koji nose miris tvog sna. Ali osuđena si, iako to odbijaš da znaš, i svaki dan odlazi od tebe ka tvojoj sudbini: oko nosa mreškaju se prćave borice tvoje prkosne majke, iz tvojih duplji koje se trudiš ćutanjem i samodisciplinom da usahneš, sve više u snu izbija topla tekućina tvoje babe zemlje, u tvojoj čvrstoj, plodotvornoj pameti uz koju se sve mi žene kao za gelender držimo dok se penjemo na tornjeve Novih Vidika, sad već prepozntljivo skiči ton nežne, ton lude, ton odbačene, nerođene sestre. Poznaješ i sama svoju bolest iako je do smrti odlažeš: jednog dana ćeš ipak postati žena jer inače: zašto bi dok trčiš držala ukrućenu ruku pored tela?

Beograd 8. juni 1992.

Svake noći, sad već kao moj otac, ili moj deda, sanjam rat. Noćas sam nespretno formirala vladu spasa a prethodne noći spasavala decu iz bombardovanog zabavišta u Jevremovoj ulici. Osećanje krivice zbog rata koji, svet kaže, Srbi iniciraju, odnosno Srbija. Osećanje krivice prema svetu, jer sam ja svet ovde na Balkanu (a Balkan u svetu). Osećanje krivice zbog povlačenja iz javnog života (u kome zapravo nikad nisam ni učestvovala) u ime književnosti i dugoročniih stvari (kao da tako nešto postoji). Osećanje krivice uopšte, pomereno sa privatnog edipa na kolektivni. Osećanje dužnosti da zabeležim svojim okom, izbezumljenim od osećanja krivice, sve što se ovih dana dešava nama koji smo više puta ostali ne čineći ništa. Najčešće zato što materijalno nismo umeli da se pomerimo sa svog mesta, plašili smo se da će ono, posle našeg odlaska nestati. Neskromna pomisao na Anu Frank, na situacije koje stvaraju pisce, na pisce koji proizvode književnost, na moje pisanje koje me je prvo spasilo a onda i upropastilo. Vodi se rat mojih roditelja, rat koji oni još uvek ne umeju da pobede. Osećanja dužnosti da i njih izvedem iz rata, nisu primetili da to nije onaj isti rat, da su im roditelji pomrli, deca porasla; da izvedem svoju decu iz kulture utrobe, bese i krvi. Oni će znati: nema bolje budućnosti, valja čuvati sadašnjost. Neuroza se povlači pred realnim opasnostima, psihoza se umnožava. Na momente osećam neurozu kako menja polje dejstvovanja, a psihozu kako dobija svoj kosmički smisao. Još jednom, tuđa pravila ne važe za tebe, makar nauka počivala na njima. Osećanje zrelosti, odraslosti, odgovornosti, pomešano sa osećanjem promašenosti i smrti, suicidalne ili akcidentalne. Osećanje raznih jezika koji su u meni živeli, imali svoj umetnički izraz, kako ćute: gubim oazu iz koje sam kao ventrilokvista diktirala svoje ideale. Ne postoji inspiracija, saznajem. Oduvek mi je je bila sumnjiva, čim je vekovno ženama bila poverena na čuvanje. Osećanje novog feminizma i stepena slobode u skladu sa stepenom samoće. Osećanje konačnosti, željene ili nametnute. Poznavati svoj kraj dozvoljava ti da proživiš bilo šta. Osećanje istorije „koja krupnim koracima napreduje“, istorija koja se našim telima služi ali kao laserski zrak: nisam odgovorna za nju već njome ugrožena. Istorija nema ni kočnice ni telo. Osećanje da nebitne stvari postaju bitne, i da se to ne može izbeći, da bitne stvari postaju bitne samo u nebitnim trenucima. Osećanje materijalnosti kao dominantni element, iako, bogu hvala, ne sveprisutan. Skučenost nematerijalnih oaza. Višak tehnologije kao agresija. Ko zna da odredi granicu između odbrane i napada? Zašto ne odlazimo, zašto ne delamo, već se lepimo kao katran na bolesnoj koži domovine: ratnici će doneti perje. Svi smo ugroženi prljavim ratom koji se podmuklo vodi već pedeset i više godina i u kome smo plaćenici, manje ili više disidentni. Opet, teško da smo drugačije mogli da činimo, mi koji smo verovali u poštenje svojih očeva i u ljubav prema svojoj majci. Da li pravda zaista pobeđuje? Sve veliko nas je mimoišlo, čak i veliki poraz. Sve veliko moglo nam je pomoći, naročito taj veliki poraz. Pa opet, promeniti sve, veru u neveru, ideale u cinizam, iluziju u realizam, nevlast u vlast, znači izgubiti sebe. Znači i smrt. Koliko nas može zapravo da se promeni, želi da se promeni. S pola života nisi za sticanje i borbu već za reprodukciju i prisilno ponavljanje istih grešaka. Još uvek se zapravo borim sa svim tim osećanjima a sve manje osećam. Sve se više vidi i razume a sve manje gleda i oseća. Osećanje besa i nemoći, inertnosti i lenjosti. Odlazim, odlazim, u mestu. A zapravo popujem i pišem. Svako postaje autor, autor nekog besmislenog života. Naši životi su podjednako besmisleni, kad su konstruktivni, kad su destruktivni, jer se ništa ne pomera. Zatvorili su nas dobročinitelji u obor: divlje Srbe i slabe Srbe. Podjednako opasne. I Hamlet je znao da mora biti surov da bi dobar bio. Mi slabi smo to izbegavali. Voleli smo surovost surovosti radi, dobrotu dobrote radi: estetika nasilja, estetika gubljenja. Da li moramo fizički da nestanemo zbog slabosti? Nema se kuda pobeći, nema obećane zemlje za narod koji je umislio da je nebeski. Nema vere, zarazne, da ubedi one druge u legitimnost različitih puteva, u ispravnost drugačijeg. Marginalnost? Spas? Probaćemo i to: ali, kao što rehoh, za naše duše vladara, sumanutog poistovećivanja sa velikim svetskim zbivanjima, marginalnost je ćorsokak. Međusobno se optužujemo, nerazdvojivo se mrzimo, znamo da je kraj ali ne popuštamo ne prokidamo, ni oni jači koji su autori propasti, ni mi slabi, njihovi odani saučesnici. Iz osećanja stida i krivice. Jer oni najbeskrupulozniji, gospodari ili sluge, već su otišli i pričaju o nama razne priče, zatvaraju nas u evropski zoološki vrt. A mi smo mrzovoljne zveri jer već godinama rastemo bez kiseonika, bez instinkta slobode, pa ćemo zato dugo i da umiremo: čekajući da poslednji postanu prvi, da ono najgore u svima nama postane najjače i najveće. Možda neko i zna šta se tada radi, ali sad je kasno. Greška je učinjena, nastupilo je odbrambeno uživanje, a vozovi ka Zapadu, koji sada redovno sami sebe voze, jednog dana će stati, jer u njima više ni duše neće biti.