NA VRHU BRDA

Za Karen Bliksen

Prvi trenuci po buđenju, ili nešto tome slično: san treperi u meni i u auri oko mene kao nešto najbitnije u tom trenutku, nešto što ni u kom slučaju ne smemo da zaboravimo, da čovečanstvu ne zapreti zaborav. Čestice lepršaju u belim magličastim snopovima. Lebdim postojano kao večnost, bez znanja, bez neznanja. Krv koju sam namirisala u snu, strah od koga još uvek osećam adrenalin u krvi čine da svakodnevnost moje sobe postane svakodnevnost svih soba svih vremena.

Kažem: „Da ti ispričam svoj san“, i odmah zatim počinjem da ga pričam osobi s kojom upravo zbog toga i živim. I dok ulazim u smisao gubeći detalje i osećanja, tone negde ispod mene, ali kroz mene, i dalje u meni, to osećanje besmrtnosti, ranjive ogoljenosti bića i što da ne, sreće. Uhodan, bezbednosni pojas ritma dana hvata me u svoje zupčanike i vozi: u kuhinju po kafu, u razgovor koji rastavlja dvoje ljudi koji moraju da dele i ono nedeljivo, na vazduh koji sad već kao slikarstvo koje nikad nisam razumela, u komadu, bojom sabija stvarnost. Bez emocija, bez suvišnih emocija; sad već u nekoj spirali kao melodiji igram svoj dan, u životu, srećan dan, ako ne iskliznem sa maršrute.

Oduvek sam samo jedno želela: da ne spavam sama u krevetu. Kad sam bila mala, sećam se, iako se vrlo malo sećam iz detinjstva, ustajala sam usred noći iz svog kreveta i nameštala se kod nogu mojih roditelja. No, to sva deca rade, kažu, sva nežna deca. Kasnije sam se navikla da malo spavam, mnogo čitam i da se trudim da dobro mislim i lepo izgledam: modelom zapadne efikasnosti surogirala sam iskonsku potrebu da ne ustajem iz kreveta-naručja. Ali, bila sam nesvesna, budućnosti-ideje-nade stajale su preda mnom kao neki bioskop u kome sam svako veče gledala drugi film.

Onda je u jednom trenutku počeo takozvani polni život: koliko samo muka da postane prirodno to što je prirodno. Usledio je brak: koliko samo žrtve da se uobliči nešto društveno prepoznatljivo i upotrebljivo; deca, koliko samo stresova da bismo konačno porasli i preuzeli odgovornosti do kraja. Ništa nije lako, sve može biti i lepo. Sve prođe, ne samo ono lepo već i ono strašno, dovoljno je da prenoći, kažu, da se po drugi put uradi jedna ista stvar.

I tu prestaje svaka priča, samo košmar delje duboko u podsvest pa presađuje iz jednog sloja u drugi ono malo stvari koje nazivamo unutarnjim bogatstvom. Vidite, toliko stvari sam prošla, imam materijala za istoriju, za kriminalističku priču i ljubavni roman a samo sam jedno sve vreme želela: da ne spavam sama – može danju, može samoća danju. Nije teško raditi, poneti sve odgovornosti neodgovornih. Ali je nehumano, zverski, dočekati zoru kroz ćebe neba kao biće s druge planete, možda robot: sama spavajući. Moja baba noću nije spavala, ona nije ni spavala. Danju je bila gospođa a noću je ušuškavala decu, vodila ljubav ili štrikala. Štrikala je nebesko ćebe da zaogrne svoju intimu. Posle njene smrti žene su sve manje umele taj zanat da rade. Možda nisu ni htele, svaka manje u odnosu na svoju majku. Ja danas imam modernu majku i gastritis: babin zanat mi je suviše dalek da bi mogao da mi bude lek. Niko ga se ne seća do kraja. Taj vez ostao je, umesto u našim dušama, samo kao ukras na stolu.

Samoća kažu jeste cena stvaranja, i njena čar, za muškarca kao i ženu. Pa ipak, ima situacija u kojima to pomanjkanje prenatalne topline toliko ječi da ona postaje neizbrisiva čak i za tren, i samim tim neplodna. Preuzima kormilo ispoljavanja i diktira puteve koji su njoj prohodni: redukovani i izopačeni ali neobični i autentični.

Zrelost je pitanje kompromisa: znala sam da se moram pomiriti sa saznanjem da je moja svest šizofrena. Stadoh neumoljivo: više neću da sumnjam u svoju nesreću. Znam da strah od samoće, da dvanaestočasovni san, da ljubav za poeziju, da vera u nematerijalno, drugo ne označavaju. Neću se više boriti za sebe, boriću se pritiv onih slika sebe koje moju bolest u obzir ne uzimaju. Neću se više boriti protiv svog straha od najgoreg, postaću ozbiljni bolesnik, bez obzira na privid.

I krenuti putevima leka, putevima noža, nesretnih sudbina. Prvo samoća, onda ceo svet, pa opet samoća. Važno je bar jednom krenuti. Gledam: ima ljubavi i različitih puteva: ograđenih šibljem koje nije u modi: odlediće se taj nemir, poteći će moja duša, umreću opuštena, sa zmijom oko prsta umesto burme, nekad i ja.

Kleopatra nikome ne služi kao uzor, već samo za divljenje i sažaljenje. Zato što je žena, a sve veliko i bitno u životu jedne žene postaje karikaturalno ili izopšteno. Ne služi kao primer, nije ponovljivo, preporučljivo niti bezbedno. Završava u ćorsokaku bez obzira na duhovni ili materijalni porod. Samo neki, to jest svi homoseksualci i poneke žene, tražiće u njoj uzor ali ne kroz ideal već kroz isključenje, analogiju i neizbežnost sudbine stranputice.

Zamišljam Kleopatrina jutra na predivnom Nilu. Zamišljam tu količinu usamljenosti i moći pojačanu rođenjem sina. Vidim lepotu zore, dovedenu do krajnosti, vidim joj suze u očima i surovost u planovima: osećam skvrčenost njene duše koja se otvara jedino ka reci ili pesku dok joj ovi uzvraćaju: njenim jezikom, njenim slikama. Vi koji ste iskušavali samoću znate da to nije sve, znate da može i više, iako je sasvim dovoljno da duša ne umre. Zamišljam je kako se oblači, njenu neizgledanu lepotu devojčice, žene bez godina, ubice bez kazne. Niko nije uspeo da joj skrene pažnju na nezgrapnost njenih nožnih zglobova a da ipak dokaže svoju privrženost. Onoliko ogledala, mačaka, bogova i svetinja, a tako malo božijeg daha po negovanoj koži, uljem premazanoj, da se užari na svaki blagonaklon konstruktivan dah. Oko nje je konačnost, a ona tek započinje, i tako iz dana u dan. Ona je vrhunac, sumnja u sebe ali opet nedovoljno. Nikome ne veruje jer joj je zakržljao organ verovanja a veru gradi na neveri. Vera se svemu podaje i predaje samo da bi posedovala.

Kleopatrina jutra liče na kenijske zore Karen Bliksen, žene sa spakovanim koferima na vrhu brda usred plantaže kafe: utopije. Afrička jutra poludomaćih zveri spadaju u isti žanr.

Uskoro ću stupiti u kontakt sa Karen. Tako je kratak i krhk ovaj trenutak kad mi niko ne treba, dok ogoljena sedim bez poštapalica. Zvrjim u prostoru, puca oko mene materijal koji čini prirodu. Ukrala sam joj njenu smrt, ona je ostala živa ali siromašna: lepa ali prazna. Nešto me upozorava da ne smem da popustim u svom daru koji nema ni ime. Velika je moja snaga, ništa ne tvrdim, samo držim konce. Čekam. Na pražnjenje, na banalnu radnju, možda odricanje? Nemam korena ali on negde postoji. Samoća prestaje kad dođeš do zemaljske kore. Grozna samoća u nama, koju pomanjkanje svesti o korenima bolesno hrani. Sad kad bih oči zaklopila, kad niko na moja vrata ne bi zvonio, znam da bih umrla.

Probudila sam se danas iz jednog tuđeg tela čiju sam auru nosila godinama. Sve znam o tom telu osim da li će ono i dalje živeti pošto sam iz njega izašla. Pamtiću belinu, mekotu i nemirišljavost tog aseptičnog, oribanog, bespolnog bića. Ono je kao kišni mantil, kao kabanica, punjena žena. Zajedno s drugim ženama izgubila sam instinkt. Slobodno igram slobodu koja se u slobodnog čoveka podrazumeva: on igra igre života.

I dok čekam let o kome zapravo ništa ne znam, kome ne težim, koji ne sanjam, igram se niskom zaboravljenih snova: na njoj se mogu naći: slike ženskog deteta, nekoliko lula privlačnih muškaraca, jedan patuljak, zrno graška, zrno peska sa Keopsove piramide, karika robovskih lanaca iz sedamnaestog veka i jedno slovo K. Iskusih tuđu smrt nedavno, tuđu ljubav: nisu bolele više od mojih, nisu prijale više nego na meni. Znači, već sam mrtva, povlačim lanac na kazanu iz koga već pomalo kaplje voda nekog budućeg života, i za sobom spuštam poklopac.

Kao u igri muzičkih stolica naglo glupava, vesela pesmica se prekinula a ja ostala bez svog mesta. Svi su hitro zauzeli okvir za svoje pozadine, kauboji u pustinji na asfaltu, sitne ženske duše u bespolnim, skupo prodatim telima. Ostala sam da stojim i zakasnelo shvatam pravila igre. Verovatno ću se zamoriti prva od stajanja jer sam odmah ispala, ali se zato moj vidik nijednom neće zatamniti tuđim, izobličenim od blizine senkama, niti će moj unutarnji glas biti zaglušen opštom pesmom. Vidim je, tu ženu nešto stariju od mene kojoj sam smrt ukrala: leži na odru, izobličena od poslednjeg udisaja. Nije ispala iz igre već je požurila da je pobedi, previdevši starenje, i bol koje neprirodan hod kroz kulise života nosi. Otuda ta grimasa, taj grč za tek odbačenim životom i kajanje zbog svega što život ne beše...

Zvezde moje: poznajem vas odavno, bolje nego vi mene. Neću ulaziti u raspravu s Bogom, kad je on moj uspešan otac. Neću ulaziti u raspravu ni sa kim osim sa sobom. Mene čeka moje delo, zvezde, mene čeka moj mesec, tanan kao nokat iz mesa isečen, hrapav... Niz ulicu poneki far bljesne pravo u moju podsvest, negde iza mene puca mračna sila, u meni nastupa promena: zaista postojimo samo smrt i ja, i tuđa smrt je moja, jer ja nisam ja. Meseče, večeras pljuni na mene svoju maglu: sama sam. I Kafka je otišao i postao deo svakog. Prust me mami nerazumljivim rečima, strankinja ljubavlju tera od sebe. Poneki muškarac goni neku divlju gusku jer je izgubio put, a mesec uvek iznad svačije glave... večeras samo na mene pljuju. Šapuće tiho, krklja, bolestan je ali, ko je video da Mesec umre?