Back Home Next

sLUČAJ BROJ 11

Ustala je. Umila lice i oprala zube. Popila je kafu i ponovo umila lice. Sada je bila sasvim budna.

Otvorila je sve fioke i ormane ne bi li pronašla nešto prigodno za obući.

Izvadila je zelene pantalone i crni sako i položila ih na krevet. Zatim je izvadila tri para čarapa i svake prinela pantalonama. Nijedne se nisu slagale.

Vratila je pantalone u orman i iznela suknju.

Skuvala je kafu i zapalila cigaretu. Sedela je i gledala kroz prozor. Razmišljala je.

Dan je bio vetrovit. Ako obuče jaknu biće joj isuviše toplo. Opet, u sakou je hladno ako se duže šeta. Sako sa džemperom je prava kombinacija.

Skinula je spavaćicu i obukla smišljeno. Od gore obučena, od dole gola, šetala je po kući. Kretala se ispred ogledala.

Ogledalo je bilo prljavo pa je krenula da ga briše. Uzela je prašak za pranje sudova i napravila veliku penu. Nekoliko puta je ispirala krpu dok se ponovo nije ugledala u čistom ogledalu.

Sako je bio pretesan kada se nosi sa džemperom. Skinula je sve sa sebe i ponovo obukla spavaćicu. Sada joj je bilo hladno. Sela je kraj radijatora da se ugreje. Zapalila je cigaretu, sedela je i grejala se.

Nebo se u međuvremenu promenilo. Možda će padati kiša. U tom slučaju je nemoguće ići u patikama. Nijedne od svojih cipela nije volela. Obući će čizme. Onda suknja ne dolazi u obzir. Kao ni sako, kao ni čarape za koje se već odlučila.

Sada je ponovo bila na početku. Rešila je da se istušira. Ne, u stvari je lepše okupati se.

Ponovo je sela i zapalila cigaretu čekajući da se kada napuni.

Kupatilo je lepo mirisalo a ona je sedela u kadi, sklopljenih očiju i pušila. Ako nije spavala, sanjala je.

Uvila se u peškir i osušila kosu. Sada se već mnogo bolje osećala. S novom snagom je širom otvorila ormane. Uzela je plave pantalone.

Obukla je plave pantalone i od gore gola, ponovo stala ispred ogledala.

– Ne, ovo stvarno nije za ulicu. Proglašavam ih kućnim pantalonama.

Sasvim gola je stajala na sredini sobe. Prekrstila je ruke i nije se pomerala.

– Neodlučnost nije zdrava.

Dan će bile lep, doduše, vetrovit. Nebo je ponovo bilo čisto.

Obukla je zelene pantalone, majicu, crni sako i patike. Bez čarapa.

Očešljala se, počela je da se šminka. Dok se šminkala uvek je pila kafu i pušila.

Trajalo je to još neko vreme, dok sasvim spremna nije pokupila novčanik i ključeve. Ponela je i kišobran, za svaki slučaj.

Napolju je bilo hladnije nego što je mislila.

U poštanskom sandučetu je našla pismo. Vratila se u kuću da ga pročita. Zapalila je cigaretu.

Obavestili su je da je njen pokušaj odbijen, ali da u svakom slučaju pokušava i dalje. Poželeli su joj sreću u budućim nastojanjima.

Pocepala je pismo i poželela da ga pojede. Bila je gladna pa je rešila da spremi doručak. Sako i patike su joj smetale, skinula ih je.

Posle doručka je sela kraj radijatora i podigla noge na sto.

Trebalo je ponovo namazati karmin, očešljati kosu, upertlati patike. Svi ti dosadni pokreti. A zbog čega?

Stala je kraj prozora i zagledala se u nebo. Plavi vazduh. Daleko od svega.

– Osećam se dobro dok gledam u nebo – pomislila je, zapalila cigaretu i nigde tog dana nije otišla.

London, 1993.

sLUČAJ BROJ 12

Kraljica saopštava svom podaniku M. da će iz ovih stopa odlepršati na obalu mora. Sama.

Kraljica se iz kraljevskih obzira nikome ne pokorava, ni onda kada čak to i želi.

M. može da joj okrene svoja široka muška leđa ili samo glavu sa sve osmehom. Po izboru. Podanici jedne dobre kraljice treba da budu ponosni i da ponekad čine po svom ćefu. Kraljica će se složiti ili neće.

„Obožavana. Kraljice moja – pisao je – hteo bih da te dodirujem vrhovima prstiju ali se bojim da ću skinuti zlatan prah kojim te je posula Majka Priroda.“

Da li sam kriva, pitam se, što sam posle takve i njoj sličnih poruka počela da se osećam kraljevski.

– Obožavana, ti svetliš – šaputao je u telefonsku slušalicu.

– Ima pravo – mislila sam, i uopšte uvek uzimam u obzir tuđe misli.

Kraljica sam. Bogata sam. Moje sobe uvek imaju balkone, čak i onim kućama gde balkoni nikada nisu građeni.

Dok putujem, letim. Ne znam tačno šta me nosi, ćilim ili balon. Nešto vrlo mekano, u svakom slučaju.

Moje haljine su divne. U gornjem delu okićene retkim sušenim pečurkama, u donjem, pletenom travom. Na glavi nosim maramu, heklanu od ogledalaca koja odbijaju urokljive oči od mene. Cipele mi se presijavaju na suncu.

– Kraljice, dovoljno je jednom videti te, da bi ceo život imao smisla – vikao je da ga čuje svo drveće u šumi.

I zaista, kad ja govorim, komarci zastanu iznenađeno, žabe otvore usta a tigrovi se nasmeše. A tek kad zapevam, odžačari smesta prekidaju svoj posao. Skidaju mi kapu.

„Kraljice, volšebnice, da vas je Meri Popins poznavala, crkla bi od jeda“, pisalo je na ceduljici koju pronađoh na tanjiru, skrivenu ispod kajgane.

Ja umem tako da zabavim ljude da im od smeha preti smrt. A umem da budem i ozbiljna, da na čelu napravim boru mudrosti pred čijom pojavom se svako zamisli.

– Mudrice moja, zašto se smanjujem pred tvojim pogledom, tonem pri pomisli na tvoje pomisli – reče mi jednom u prolazu.

Ja sam kraljica. Držim glavu visoko radi ponosa i pravim široke pokrete rukama. Kad pomerim domali prst, zaćute mase. Vetar sa zaustavi na bat mojeg koraka.

– Kraljice, ljubavi moja, Eskimi bi poludeli za tobom – reče mi jednom, gledajući me ozbiljno.

Moja se reč pamti, moja se misao poštuje. Moja politika je pravda i zakon. Izjašnjavam se retko i ćutim često. I reč i ćutanje mi se cene.

Pratim situaciju u svetu. Jednom na stranici belosvetskih novina pronađoh vest da su gladnima iz Afrike, najviše prema svojim mogućnostima, pomogli Eskimi. Jedino su oni zaista razumeli šta je to glad. Čudesna stvar.

]utala sam ceo dan posle ove vesti. Moj podanik je pročitao isto i vrlo lepo osetio da bi mi eskimsko „alal vera na pravdi“ bilo najveće priznanje moje kraljevske misije.

„Čarobnice, voleo bih da budem makar drhtaj u vašem snu.“

Uslišila sam želju svog podanika M. Sanjala sam ga. Prinose mi ga na tanjiru i postavljaju na sto za dvanaest osoba. Obučen je u belo i nekako iskonski čist. Prinose mi i makaze kojim bih trebalo da iseckam njegovu odeću. Uplašena od ovog skrnavljenja, zatvaram oči i naređujem da me posluže samo njegovom dušom, na trpezi za šestoro. Želim da je pojedem sa sosom, kraljevskim zalogajima.

Spokojno čekam rezultat obavljenog posla. Otvaram oči a poslužitelji drhte i gledaju me sa strahom:

– Duša vašeg podanika, kraljice naša, sasvim je trula.

Budim se iz ružnog sna i puštam suze na perjani jastuk. Kada ja plačem, kiše postaju bešumne, vodopadi zaćute i talasi se zaustave.

„Kraljice, ozbiljan sam kao smrt kad kažem da bih voleo da te pratim u tvom pohodu na obalu morsku.“

Ja sam kraljica. Sasvim sam u to ubeđena. Čekaju me kola od ružinog drveta. Stavljam naočari, od istog drveta napravljene, da bolje vidim put ispred sebe. Oblačim mirišljavi kaput, lagan kao jutarnji san.

– Kraljice, ljubavi, samo ste vi i sudbina do te mere nepredvidivi da sa užasom u srcu čekam odgovor o našem zajedničkom putovanju – uzbuđeno govori podanik M. i gleda me s pomućenom nadom.

Bogata sam. Rešavam da uživam u svom blagu dok o svemu razmislim. Rasprostirem vrednosti po celoj palati i odmaram oči na njima. Uživam dok posmatram otvarače, zatvarače, podmetače, prebirače, uništavače svih šampanjskih boca ovog sveta. Zatim se divim svojoj retkoj seriji poštanskih maraka na kojoj su karikature šezdeset državnika sveta. Na kraju uzimam svih osamdeset pisama podanika M. u kojima su mi odane sve kraljevske počasti.

„Vladarko mog srca, i šire, podanicima nije dopuštena nestrpljivost. Kao vaš miljenik dopuštam sebi slobodu da patim od neizvesnosti pred vašom odlukom o našem zajedničkom putovanju. Pratio bih vas verno, kao retka zver.“

Kraljevski ćutim. Kada ja ćutim, dužni su da ćute svi telefoni, pa čak i sateliti. Registracije kola se menjaju i zatvorene su sve poslastičarnice. Metle se ne upotrebljavaju, kao ni gumice za brisanje.

Podanik M. je drzak: „Okrutna kraljice, ne mogu da ćutim pod silnim udarima mog podaničkog srca. Vozovi stoje i nijedan neće krenuti put obale bez vašeg da ili ne.“

Drskost me ljuti. Neka sve stoji jer samo moja ljutina može da putuje. Ja sam kraljica.

„Krenuo sam. Pridruži mi se u gradu P.“ – nalazim poruku ispisanu kredom na mojoj palati.

Moj vladarski život je pomućen. Moja mudrost mi ne pomaže da shvatim kako meni koja ceo svet može da zgužva na dlanu, jedna ovakva besmislica izmiče iz ruku. I to od strane onoga koji me je ubeđivao u moju bezgraničnu kraljevsku moć.

Nikada ja, ljubimica Eskima, suparnica Meri Popins, volšebnica, zlatopraha, umna i čarobna, nikada ja neću trpeti naredbe.

Ne znam šta mi bi da pošaljem dopis podaniku M. da ga neću pratiti u grad P. zato što putujem u drugom pravcu. Taj dopis je retko svedočanstvo moje kraljevske slabosti. Od toga mi otpadoše četiri pečurke sa haljine, a sta-novnike grada u kojem sam boravila, zahvatiše teški stomačni bolovi.

Podigoh glavu još više, skupih svoju kraljevsku imovinu i hiljade vozova koji su čekali na moje da ili ne. Rekoh kratko: – Pravac grada N. Iz ovih stopa.

Kraljica sam, nadaleko poznata, i podanik M. uvek može da sazna kuda prolazi moja blistava veličina. Može da se pokori i sačeka me u bilo kom gradu i ostavi poruku u bilo kom delu sveta. Naći će me već.

Može i da mi okrene svoja široka muška leđa jer podanici pravedne kraljice imaju slobodu izbora. Biću milostiva koliko god mogu i neću plakati da se svetski poredak ne bi remetio.

Kraljica se iz kraljevskih razloga nikada ne pokorava, čak ni onda kada to želi. Putujem sama, na more. Kad ceo svet zaspi, izvadiću ispod svog plašta polupocepanu ceduljicu na kojoj piše:

„O, smem li da te nazovem kraljicom. Ako ti priznam da sam tvoj podanik, bojim se izgubiću te među zvezdama.“

Putujem. Svet se i dalje odnosi s dužnim poštovanjem prema meni. Dovoljno je da vas neko proglasi kraljicom svog srca pa da to postanete i šire. Kada vam se neko pokori, imate pravo da se nastanite među zvezdama, s opasnošću da vas pokoreni sasvim izgubi iz vida. Kraljice su, uostalom, uvek same.

* * *

Bože, Milentije, šta ti bi da me nazoveš kraljicom i postaviš me, ne pred obične, nego planetarne dileme. Šta ti bi da mi priznaš svoju pokornost. Mogli smo lepo zajedno da otputujemo na more.

Rovinj, 1987.