Back                            Home                                     Next

 

sLUČAJ BROJ 7

 

 

Odavno sam napisala početak priče. Nekoliko puta sam pokušavala da je završim. To retko radim. Kad se nešto ne može, kad je na silu, odustajem. Od ove priče nikada nisam odustala. Svaki put kada bih je pronašla među papirima, pomislila sam da je vredi završiti.

I to se desilo.

 

*  *  *

 

– Šta ima, druže? – pita Mr. Hamer.

– Ide, ide, nekako – kaže Mr. Parti.

Sede jedan naspram drugog, za kuhinjskim stolom, u nedelju popodne. Mr. Hamer pije čaj od nane, a Mr. Parti jaku kafu sa tri kašičice šećera.

– Sjebala me hemija, druže. Ne mogu da sedim k’o čovek – kaže Mr. Hamer, i vrpolji se na stolici.

– Koka je blago. Prirodno, brate. Znaju ovi s parama šta je dobra stvar.

Mr. Parti je namršten. Pali cigaretu.

– Druže, umesto doručka, popijem kafu s likerom. Probao sam mnogo vrsta, ali najbolje je sa Kaluom. Slatko je, lako se cirka, probudi te.

– Ne pijem kafu – kaže Mr. Hamer – odma’ mi proradi kiselina. To mi je od belog. Sjeb’o sam jetru.

Mr. Parti sipa mleko u kafu.

– Za užinu popijem već ozbiljniju stvar, Belog Rusa – kaže. – Dve mere votke, jedna mera Kalue i krem. Klizi niz grlo, a digne te. Taman koliko treba.

– Pušio sam, burazeru, takvu travu pre neki dan. Razbio sam se. Još me drži – kaže Hamer.

– Ma, gde može da te drži – kaže Parti.

– Kakva trava, laka, nisi ono totalno stond, nego te fino stondira, taman koliko treba. Pričaš, zezaš se, digne te skoro k’o kokta. A kad te spusti, nema da ti se spava, da si u bedaku, nego ništa, sasvim si normalan.

Neko vreme ćute, ispijaju kafu i čaj, gledaju u zid.

– Nemam pauzu za ručak – kaže Mr. Parti.

– Pa šta jedeš, čoveče?

– Napravim „bladi meri“, ali sa više začina, i umačem čips u to. Znaš koja dobra kombinacija!

– Meni bi se želudac raspao posle toga – kaže Hamer – a sve mi je to od spida. Imaš dobro zezanje, al’ te mnogo sjebe. Jednom uzmeš i proradi kiselina. Dobro, neko može više puta, ali meni ne prija. A opet, kad ima, ne mogu da odbijem. Čoveče, da imam para, samo kokta, ništa drugo.

– I, bre, samo kokta...

– Dobro, i neka fina travica. Ništa prskano, samo prirodno. Čisto da te smiri, umesto cigara. A i zdravije je od cigara, to se bar zna...

Mr. Parti sluša namršteno.

– Meni, kad je frka na poslu, ništa ne prija kao sajder. Odvratno je, al’ funkcionišeš. Može neki skivi posle šljake, ne boli te glava sutra...

– Ma sve je to hemija, druže – kaže Mr. Hamer ...........

 

*  *  *

 

Priču je završilo vreme. Ostalo je samo da se dopiše nekoliko redova.

Mr. Hamer, iz pravog života, nije više na ovome svetu. Posledica kratke i fatalne bolesti.

Mr. Parti se leči od ciroze jetre.

 

Započeto 1992,

završeno 1997, u Londonu.

 

 

 

sLUČAJ BROJ 8

 

 

Stajao sam naslonjen na zid i gledao je čitavih pola minuta. Moj pogled je nije zbunio. Neko ko ne oseća poglede, ne ume ništa da oseti.

Imala je neobično tanke, žilave ruke, sa šakama čvrsto stegnutim u pesnice.

– Ako ima nokte, zabijeni su joj u meso – pomislih, i okrenuh glavu jer sam već dovoljno video.

Ona je protestant. Tako je najjednostavnije opisati je. Protestuje protiv svega. Najviše mrzi šetače pasa, kao i same pse. Nikada nisam shvatio zašto.

Mi se u stvari i ne poznajemo, samo se naslućujemo. Odnosno, ja nju naslućujem jer je drugačija, a ona mene zato što sam isti kao svi drugi. Svi oni drugi protiv kojih protestuje.

U tih pola minuta, koliko sam je posmatrao naslonjen na zid, odlučio sam da nešto učinim.

 

*  *  *

 

Jedne subote, stao sam ispred nje, i plakao sam. Toliko sam gorko plakao da sam se na kraju istinski rastužio. Hteo sam da pričamo o suzama, a na kraju sam ostao sam jer sam zaista bio tužan.

Svaka tuga je sama, kao i njena tuga.

Jednog utorka sam je u prolazu dodirnuo rukom. Svu snagu sam usmerio u taj dodir. Zarila je još jače nokte u meso i nastavila da hoda kao da se ništa nije desilo.

Jednog četvrtka sam joj dunuo u uvo, a mislim da sam joj dahom poslao neku reč. To da je u dahu bilo reči, čitam iz njenog odgovora (jer zašto bi mi inače odgovarala). Rekla je: „Idi u pičku materinu, some okoreli“.

Ta njena mirna, kratka i velika rečenica mi je odzvonila u uvetu.

Jedne srede, gledao sam kako tu istu rečenicu ispisuje duž zida svoje zgrade. Mora da joj se jako dopala.

Jedne nedelje (kako ja mrzim nedelju), stajala je u zasedi iza drveta. Otela je nekom dečaku bicikl oborivši ga na zemlju. Posle se vozila čitavog dana, a ja nisam mogao da je stignem jer vrlo sporo trčim.

Ponedeljkom, iz svojih protestantskih navika, za inat celom svetu, ide u crkvu. Nosi crvenu torbu jer veruje da sa tom torbom može samo u crkvu da ide.

Platio sam Milici Trnić, čistačici voska, osamdeset hiljada da mi učini uslugu. Dok je palila sveće za mrtve, čučala je i spuštala torbu kraj sebe. Trnićka joj je ubacila moju poruku:

 

„Nemam telefon. Pokloniću vam svoj bicikl. Volim nazadne stvari. Kraj. Ne, još nije kraj. Cenim vaš mentalitet i vaše ruke.

Bio sam otvoren.“

 

Posle toga, ona više nikada nije otišla u crkvu. Čitav događaj je propratila protestom protiv crkvenog osoblja.

Prošlo je mnogo dana čijih se imena ne sećam. Razmišljao sam šta da preduzmem kako bih joj objasnio da ništa ne činim namerno. Potrebno je da shvati da su reči one poruke samo odraz mojih posmatranja. Ništa drugo ne bih umeo da napišem.

 

*  *  *

 

Škripala je sa dva parčeta stiropora čitav dan ispred svoje zgrade. To je bio protest protiv kućnog saveta. Ona nije član svoje mesne zajednice.

Pošto sam je posmatrao celog tog dana, morao sam da čujem šta ljudi pričaju o njoj. Kažu da je prošle godine štrajkovala glađu. Ne verujem.

Mislim da više nikada neću propustiti nijedan njen protest. Koža mi se ježi od njenih postupaka. Meni je to sasvim dovoljno.

 

*  *  *

 

Jednog maja sam je čuo kako govori. Deklamovala je „Odu propalih zelenaša“ iz godine 1932. Znala je celu napamet. Završni stihovi glase: „Ostao sam sasvim sam, nemam kome da prodam njegov stan.“

Sve to mi se vrlo dopalo. Rešio sam da ponovo pokušam.

Jednog ponedeljka sam se prerušio u suseda iz treće zgrade. Nije mi najbolje uspelo, ali ona to nije primetila. Pola sata sam joj gurao poruku među stegnute prste. Nije se prepala.

 

„Imam prazan stan, šetosoban, i drvo puno trešanja u cvetu, visoke potencijale i dragu pomisao. 

Opet ja. Bio sam otvoren, mada me niste prepoznali.“

 

Vrebao sam u suton septembra 1982. Iza istog onog drveta gde je obarala decu i otimala im bicikle.

Uzeo sam je na plavom Fiatu 125. Dobro je vodila ljubav, kao Melita Vasić iz mog razreda. Jedino mi je malo smetalo što je nakon poslednjeg poljupca stajala obavijena haljinom na jednoj škodi žute boje i pevala.

Potpuno sam je prihvatio. Kakav bih ja to čovek bio kada bih njenu pesmu pogrešno shvatio. To je bio protest protiv završenog ljubavnog čina.

Prvi put sam tada pomislio da nikada neću moći da je istinski stignem. Bila je isuviše tužna, čak i za moje okorele pojmove.

 

*  *  *

 

Otišao sam da ponovo razmislim. Hteo sam da razmišljam drugačije jer mi je njeno prisustvo donosilo uvek iste misli. Želju da nešto preduzmem.

Njeno odsustvo je opet bilo prisustvo. Protestovala je protiv odsustva. Bio sam u groznici šest dana i šest noći sam u Lepenskom Viru sanjao njene žile na rukama. Smučilo mi se.

 

*  *  *

 

Vratio sam se kao krivac i naslonio se na zid. Pogledom sam je molio da mi peva. Pevala je trbuhom, iz ponosa. Meni je samo bilo važno da je postala osetljiva na moje poglede.

Shvatio sam da je njen san protest protiv buđenja. Posmatrao sam je usnulu i opet sastavio poruku posmatranja:

 

„Voleo bih da si budna, jer ti si jedina koja budna ume da sanja. Na tavanu imam gomilu žutih jabuka.

Bio sam otvoren.“

 

Dugo smo vodili ljubav na gomili žutih jabuka. Kasnije sam ih sanjao i prsti su mi uvek pomalo mirisali na njih. Mislim da sam tada oboleo od nezaborava, tačnije, onog trenutka kada sam šćućuren u uglu, sa prstima u ušima, pokušavao da je ne čujem. Ipak sam je čuo kako pevuši u protest protiv završenog ljubavnog čina.

 

*  *  *

 

Tražila je nešto po podu na kome naizgled ničeg nije bilo. Tako je štrajkovala protiv netraganja i bestraganja. Pronašla je moje poruke ispisane pogledom. Pokvario sam joj protest. Mislim da ona to tada nije shvatila.

Prerušio sam se u pekinezera i dopustio gospodaru da me šeta. Prepoznala me je i protestovala protiv prepoznavanja. U tom trenutku nije mrzela šetače pasa, pa čak ni same pse.

Jedne godine mi zahvališe iz kućnog saveta zbog izostanka njenog protesta. Uzalud sam ih ubeđivao da ja za to nisam zaslužan i na kraju im okrenuh leđa, u znak protesta.

Jednog četvrtka sam nosio njenu crvenu torbu u koju sam stavio jedino ideju nezaborava.

Jednog avgusta sam je trideset dana nosio u torbi i mislio kako je laka kao pero.

Jednog petka sam joj prišao sa leđa dok je stajala zagledana u šare na fotelji. Dodirnuo sam joj bedra. Bila su meka kao vuna.

Jedne nedelje (kako ja mrzim nedelju) oteo sam joj tek oteti bicikl.

Jednog oktobra 1986. posumnjao sam. Tavan mi je bio pun jabuka ali to nisam želeo da joj kažem, zato što mislim da u šaci još uvek steže jednu žutu jabuku iz prošlih dana.

– Zašto nikada nisi otvorila dlan preda mnom? – rekoh joj pogleda uprtog u njene žilave ruke.

 

*  *  *

 

Nisam znao da ljudi uvek žele da nešto tajno zadrže za sebe. Sada znam.

Dok sam spavao, ostavila je svoju jedinu poruku. Dajem je u celini:

 

„Protestujem protiv sebe zato što ličim na tebe. Protestujem protiv tebe zato što ličiš na sve druge. Dakle, protestujem protiv svih u koje se ubrajamo ti i ja. U znak protesta se pretvaram u tvoju senku.

Bila sam određena.“

– Ima lep rukopis, pomislih.

 

*  *  *

 

Nikada je više nisam video. Ne verujem da i ja imam senku. Tamna mrlja koja me prati ne može biti moja sudbina. To je za neke druge.

 

*  *  *

 

U zimske dane patim od bolesti nezaborava. Da bih prekratio bolove koji mi se uvlače u kosti, pevam mile mi melodije. Prođu dani i ja poverujem da gledam, ili stvarno gledam drvo puno trešanja u cvatu. Kada se umorim, pođem u šumu jer tamo nikada nisam bio. Možda ću jednom i stići, samo da nije onih gnjilih jabuka o koje se saplićem pri svakom koraku.

 

Beograd, 1986.