Back Home Next

sLUČAJ BROJ 20

Najgore je što mi niko ne veruje. Prestao sam da pričam o tome, ali mislim da vredi zapisati. Možda pročita neko kome se ovo isto desilo.

Noću sanjam svoje ime i druge kako me zovu, onako kako to treba. Ujutru se ničega ne sećam. Zaboravio sam kako se istinski zovem.

Cela zbrka je odavno počela. Majka mi je dala ime koje su pogrešno zapisali. Otac je rešio da me zove slično, ali na njegov način. Kada je majka umrla, odnela je zvuk imena sa sobom.

Otac je vremenom počeo da mi daje nadimke, koji su mi nekako više pristajali. Tako su me zvala i deca u školi, a učiteljica, po prezimenu.

Sva imena su bila pogrešno zapisana. Na krštenici je pisalo jedno, na prijavi stana je u istom imenu nedostajalo jedno slovo. U pozivu za vojsku, dva slova su zamenila svoja mesta, a na ugovoru za stan su sasvim izostavljena tri prva slova.

Kada sam se predstavljao ljudima, nikada me nisu čuli na pravi način. Nekada sam govorio svoje nadimke, jer je tako bilo sigurnije da će me pojedini zapamtiti. Tada sam još uvek mogao da se setim onog svog prvog i pravog imena koje je moja majka izabrala za mene.

Problem je nastao kada je trebalo da izvadim pasoš. U milicijskoj stanici su poredili dokumenta, čudom se čudili, i nisu poverovali da je moje ime sasvim drugačije. Pozvali su oca da svedoči. On je došao, i ljut što je morao da troši deo svog dana, potvrdio je da je moje ime jedno od onih na papiru koji je prvi pročitao. Za dve nedelje sam dobio pasoš sa tuđim imenom i pomirio se s tim.

Otišao sam preko i putovao kroz razne zemlje. U zavisnosti od jezika, ljudi su me različito zvali. To sam još manje mario. Ipak su svi oni stranci. Za razliku od onih kod kuće, mislili su da je moje ime egzotično. Bilo koji skup slova koji su uspeli da zapamte.

Kasnije su se stvari promenile. Rešio sam da zabunu oko imena preokrenem u svoju korist. Kod kuće je počeo rat i nisam želeo da se vraćam. Ja se tamo nisam snalazio ni u najmirnijim vremenima.

Živim u kući u kojoj zidovi svaki dan pomalo nestaju. Živim sa mačkom koja je bela i gluva i koja zbog toga i nema ime. Kupio sam joj ljubičastog miša na navijanje, i ona trči za njim kao za zvukom. Na mojim vratima nema zvonca i na poštanskom sandučetu ništa ne piše. Poštari u njega ubacuju sva neidentifikovana pisma.

Živim od socijalne pomoći koja plaća krov nad glavom i konzerve kojima se hranim. Za cigarete mi ne stigne, a ja bez njih ne mogu. Nemam ni za bioskop, a to je pored spavanja jedina stvar u kojoj uživam. Zbog toga radim na crno, da niko ne zna. Ne plaćam porez državi, a čini mi se da i država ne mari zbog toga. Toliko malo zarađujem da se oko mene ne isplati zamajavati.

Radim na građevini. Nekada nosim cigle, a u bolje dane farbam zidove. To mi sasvim odgovara. Svoje misli prilagodim pokretima, i one se njišu gore-dole.

Probao sam razne poslove. Prodavao sam hamburgere i prao hodnike neke bolnice. Jedno vreme sam šetao pse, što mi se vrlo sviđalo, ali je kratko trajalo, kao sve lepe stvari. Posle sam delio reklame na izlazima iz metroa, gurao ih ljudima u ruke, i iz nekog razloga se toga stideo. Jedno vreme sam raznosio pice po komšiluku, a pred praznike prodavao keramičke figure za poklon prijateljima kojih moramo da se setimo. Skoro ništa nisam prodao.

Činio sam sve da me ljudi ne primete. Nisam im se smejao ali ih nisam ni psovao. Nisam želeo da me zapamte ni u jednom od poslova koje sam radio. To su, uostalom, bili samo poslovi. To nije imalo nikakve veze sa mnom.

Moja socijalna pomoć stiže na jedno ime. Ljudi na građevini me drugačije zovu. Imam dva bankovna računa na različita imena. Ime na pasošu se razlikuje za bar po jedno slovo od svih tih imena. Isto je i sa svim časopisima i katalozima koje naručujem. Vremenom mi je to postalo navika, koju možda nikada ne bih razvio da je neko čuo moju majku kako treba, kada je prvi put izgovorila moje ime.

Interesantno je koliko niko ne mari. Niko se nije potrudio da pažljivo čuje ili pročita skup slova koja su sve ove godine činila moja imena.

Mislim da je to povezano sa drugim stvarima. Nisam postao nevidljiv, nisam ispario, nego sam svaki put bio neko drugi. Naravno, nikoga ne krivim. Ništa nisam preduzeo da to promenim. Dopuštao sam da mi ljudi daju ono lice koje im odgovara. Dobra strana svega je da sam postao neverovatno lagan, i baš nikome nisam smetao.

Moglo je to da traje večnost, ili nije moglo. Jednog dana je moralo nešto da se desi. A dan je počeo kao i svi drugi. Bela mačka je jurila ljubičastog miša po prljavom tepihu. Obrijao sam se, popio kafu i obukao jaknu koja mi je iz godine u godinu sve draža. Napolju je sipela kiša i trava se sijala od vlage. Ušao sam u voz i, kao i, obično, osetio talas sigurnosti. Volim tople vozove u kojima se ćuti i iz kojih do mile volje mogu da posmatram ljude, kao u bioskopu.

Tri stanice nisam primetio ženu koja je sedela preko puta mene, uvijena u zeleni šal. Čitala je knjigu. Primetio sam je tek kada joj je iz knjige ispala gomila papira i rasula se po podu. Na njima su bili crteži, uglavnom krugovi i piramide. Na dnu svakog je nešto pisalo.

Dok sam joj pomagao da sakupi papire, pogledali smo se. Imala je pegave oči i boru oko usta. Mogla je da mi bude majka, ili sestra, ili prijatelj. Dotakla mi je ruku i zahvalila se.

Učinilo mi se da mi se odavno niko nije zahvalio na taj način. Sve bi verovatno, ostalo na tome i ja je se sledećeg dana ne bih sećao, da me iz nekog razloga nije pitala kako se zovem. Taman sam zaustio da kažem ono svoje pravo ime. Voz se u tom trenutku zaustavio, žena se podigla i nestala prema vratima.

Možda je trebalo da potrčim za njom. Ostao sam da sedim. Tada sam shvatio da ne mogu da se setim svog imena.

Izašao sam na sledećoj stanici i pešačio, prevrćući po glavi slova. Pokušavao sam da se setim prave kombinacije, i na momente mi se činilo da sam uspeo, a nisam. Glava me je bolela i mislio sam da će se raspasti.

Spavao sam duže nego obično i prva misao koja je došla s buđenjem bilo je moje izgubljeno ime. Jutro je donelo još jače saznanje o zaboravu. Bio sam odmoran i mozak mi je radio ali i dalje nisam mogao da se setim. Počeo sam da pravim planove kako da nađem onu ženu od juče. Možda bi mi pomogla, jer je možda slučajno odnela ime sa sobom.

Mnogi će pomisliti da ja nikada nisam ni imao ime. Tačno je da mi to nije bilo mnogo važno, ali ja sam znao ko sam. Znao sam da kad poželim mogu opet da postanem taj i da će tada još neko izgovoriti moje ime na pravi način. Sada se bojim da mislim o svojim budućim danima.

Još uvek pokušavam da se setim. Idem ulicom i prevrćem slova. Usput tragam za ženom sa zelenim šalom. Ponekad čak ispričam nekome šta mi se desilo. Naravno, niko mi ne veruje. Ja to razumem. Ni ja ne bih poverovao u ovu priču do pre neku godinu.

London, 1995.

sLUČAJ BROJ 21

Dugo sam putovao vozom. Zaspao bih pa se budio kada se voz zaustavi u nekoj stanici. Slušao sam metalne glasove koji su najavljivali peron i platformu, pa sam opet tonuo u san kad voz zaklopara.

Menjali su se ljudi i jezici. Prelazili smo granice između zemalja, pokazivali svoje pasoše i prtljag. Samo sam jednog dečaka pitao kako se zove. Nije me razumeo.

Ne znam koliko sati je prošlo kada sam konačno stigao u grad na moru. Odmah sam otišao da gledam vodu. Vazduh je bio vlažan i lepljiv od soli. Čuli su se galebovi. To mi je bilo potrebno. I kada zatvorim oči, znao sam da sam pored velike vode.

Ljudi su govorili jezik koji ne razumem. Bio sam sam i prijalo mi je da se ne trudim oko sporazumevanja. Pio sam kafu i jeo kiflu u malom kafeu kraj mora, dok je još čitav grad spavao. Kelnerica se smejala. Imala je zlatan zub i ponekad mi je dolivala kafu besplatno. Osmehom sam joj pokazivao zahvalnost.

Preko dana sam plivao i ležao na šljunkovitoj plaži. Uvek na istom mestu. Prodavci sladoleda su mi prvih dana nudili svoju robu, a kasnije su me zaobilazili.

Uveče bih obukao čistu košulju i prošetao kroz nasmejani, od sunca potamneli narod. Niko me nije primećivao i to mi je prijalo.

Posle nedelju dana sam prvi put sa nekim razgovarao. Mladi par koji je okupirao parče plaže nedaleko od mene, zamolio me da im pričuvam stvari dok su zajedno u vodi. Klimnuo sam glavom.

Već sam zaboravio na njihove stvari kada se vratiše i počeše da se zahvaljuju. Bilo mi je neprijatno, jer ništa istinski nisam učinio. Tada sam ih prvi put pogledao. Obični ljudi, s tamnim kosama i šarenim majicama, nasmejani.

Sledećeg dana su jeli veliku lubenicu i pozvali me da im se pridružim. Nađosmo jezik za sporazumevanje. Uglavnom smo komentarisali slatkoću lubenice.

Dan kasnije smo samo klimnuli glavama u znak pozdrava. Trećeg dana smo sedeli u malom restoranu pored mora, pili belo vino i gledali kako sunce nestaje u vodi. Kupili smo još nekoliko flaša vina pred zatvaranje restorana i uputili se na plažu, na naša uobičajena mesta.

Žena me je pitala za ime i kad joj rekoh, zazvuča mi neobično. Koliko dugo nisam izgovorio svoje ime? Prijalo mi je njihovo društvo i njihov smeh. Pomislio sam da su oni poslani ljudi kojima treba da kažem ono što već dugo nosim u svojoj samoći.

Muškarac me je pitao odakle dolazim.

– Iz Engleske.

Pitao me je gde sam rođen.

– U Beogradu.

Da li imam stan.

– Nemam. Imam kola.

Kakva su kola?

– Crvena, rekoh.

– Da, volim životinje.

– Da, imam ženu.

Kakva je žena?

– Dobra, rekoh.

Koliko ću dugo ovde ostati?

– Ne znam.

Jutro je pristizalo dok su oni pričali o svojoj kući kraj Liona. O svojim poslovima u Lionu. O svoje dve ćerke i mački, o kolima koja su pokvarena. O svom jedinom preostalom danu na morskoj obali.

Teturajući se, dok je svanjivalo, nestadoše u pravcu svog hotela. Ostao sam sam.

Sedeo sam pijan na plaži i bilo mi je žao što im nisam rekao da je bilo brdo i jabuka. Bio sam mali i peo sam se na jabuku ispred kuće. Komšijske trešnje su rađale. Verovatno još uvek rađaju.

Kad padne mrak, plašio sam se. Otac mi je govorio da ne treba da se plašim mraka jer sam u njemu sigurniji. Neprijatelji spavaju.

Ležali smo na pokošenoj travi i gledali zvezde. Učio sam da prepoznam položaj Velikog i Malog Medveda.

Pričali smo i smejali se. Osećali smo se jaki zato što smo imali jedan drugog.

Hteo sam da im kažem da je očeva sahrana bila ružan san. Da sam među gomilom likova tražio njegove oči. Želeo sam da se opet prepoznamo među ljudima, pa da nam bude lakše.

Hteo sam da im ispričam da sam poslednjih godina očevog života bio daleko. Da mi je nedostajao, ali da nisam osećao da sam sam. Hteo sam da im kažem da mi je strašno teško što nismo duže bili zajedno. Imao sam još mnogo stvari da ga pitam.

Zašto su ti ljudi otišli kada sam napokon poželeo da ispričam celu priču. Da mi od razgovora bude lakše.

More mi je uvek pomagalo. Ne u tom trenutku. Želeo sam da nekom živom, sa dušom, kažem da su moje godine konačno počele svoje odbrojavanje. Dok nam neko blizak ne nestane, ne verujemo da i nas to čeka.

Naravno, ja ću se smejati, raditi uobičajene stvari, i svima ću izgledati kao što sam oduvek i izgledao.

Onda ću jednog dana otputovati u daleki morski grad. Sasvim sam, vozom. Nekim nepoznatim ljudima, toplim i običnim, reći ću da jedan veliki deo mene ne postoji i da više ništa ne može da bude isto kao pre.

London, 1992.