Back Home Next

sLUČAJ BROJ 15

Jutros je osvanuo lep dan.

Duvao je topli vetar i neke fine ptice su letele po nebu. Ustala sam rano. Došla sam metroom do centra grada. Tri sata sam predavala ruski izvesnom Mister Baldvinu. Nije bilo loše. Razmena znanja je još uvek plemenitija od svih drugih razmena.

Završila sam rano, u jedan sat. Prošetala sam duž Oksford ulice. Kao i obično, nervirala me gomila koja se tuda valja.

Vozila sam se metroom i čitala reklame na zidovima. Posle sam šetala do kuće, pušila i mislila kako je svet danas lepši nego obično.

On je bio kod kuće, s pripremljenim špagetima. Ne volim tu vrstu pa nisam jela. Kada je otišao, sedela sam na pragu, pušila i razmišljala kako je trešnja brzo precvetala.

Onda sam rešila da prošetam. Bilo kuda. Išla sam niz ulicu i u japanskoj radnji kupila abažur za lampu. Vratila sam se kući i zatekla poruku da mu se hitno javim.

Pozovem ga, a on kaže da sutra ujutru treba da damo advokatu hiljadu i osamsto funti. Kakvih sada funti? Mi te pare nemamo.

Kupili smo stan. Veliki lepi stan u ružnoj ulici. Sa visokim plafonima i sa mnogo buke. S krivim zidovima i najlepšim kupatilom na svetu. Pozajmili smo novac i kupili stan. To znači da smo pozajmljeni novac položili kao garanciju za novac koji ćemo pozajmljivati od banke, sledećih dvadeset pet godina.

Nismo smeli da se radujemo, jer do poslednjeg trenutka nismo znali da li će sve biti u redu. Pritisak koji stvaraju banka, prodavac i advokat. Danas je poslednji trenutak i sve je u redu osim hiljadu i osamsto funti koje nemamo, a koje su potrebne da bi sve bilo u redu. Tako kaže advokat.

Mislila sam da ću od danas moći da se opustim i razmišljam o nekim drugim stvarima. Boji zidova, na primer.

Ponovo oblačim cipele i idem do centra za pravno savetovanje. Savet je džabe, samo mora da se čeka. Čekam više od sat vremena zajedno sa nekim sivim ljudima. Svako ima svoj najvažniji problem. Ulazi žena sa troje prljave dece. Njoj mora da je teško. Možda joj uopšte nije teško. Ne znam i ne mogu da razmišljam.

Razgovaram sa mladom advokaticom koja ponavlja nešto što sam već čula. Osećam kako mi glava raste i mislim da je dobro što nemam kapu, inače bi se pocepala. Recite vašem advokatu to i to, a ako on kaže to i to, onda vi dođite za neki dan pa ćemo uraditi to i to. Zahvaljujem se i odlazim.

Dan je i dalje lep. Dođem kući i uronim u papire. Pronađem novčanu grešku u gomili zaboravljenih računa. Ne mogu da se pomirim sa ciframa pa mislim: zašto sve mora da bude tako komplikovano. Gde su ti mirni, laki dani koji bi trebalo da budu ravnopravni deo života?

S nekim bih da popričam kako je još jedan dan koji je lepo počeo, loše završio. Koliko će još biti komplikovanih momenata, a koliko prostih?

Jedino koga bih da čujem je moja majka.

Zovem je. Dugo je zauzeto, pa nema nikakvog zvuka, pa nešto šušti. Napokon dobijam vezu i čujem njen glas. Čini mi se da iza tog glasa čujem gomilu zvukova koji najavljuju rano proleće. Mogu da je vidim kako stoji u predsoblju, kraj telefona. Vidim i sebe, negde tamo, kako se spremam za spavanje.

U Londonu sam. Do sutra ujutro treba naći neki novac. Naći će se novac, ali ga treba vratiti. To znači, potrošiti još mnogo dana.

Govorim majci da sam jedino sa njom u ovom momentu mogla da razgovaram, a morala sam sa nekim da pričam. Pitam je zašto sam mislila da će ceo život biti mnogo lakši i zašto sam na sve ovo nepripremljena.

– Biće lakše i lepše – kaže ona. – Evo, meni je sada dan lepši zato što si se javila.

Nastavljam da kukam o nepravdi, o tome kako neki ljudi ne mogu nikada lako da prođu, nego ih sve stiže, plaćaju sve cehove, ne smeju da se opuste, plaćaju za sve grehe, i tome slično.

Majka čeka da završim monolog i kaže mi da je očekivala da ću se javiti. Pitam se zašto, jer smo pre dva dana pričale, a otkad sam daleko, javljam se jedanput nedeljno.

– Danas mi je rođendan, jubilarni, šesdeseti – kaže, a ja osećam kako me istovremeno preplavljuju stid i neverovatna tuga.

London, 1995.

sLUČAJ BROJ 16

Dugo već želim da napustim kutiju u kojoj živim. Želeo bih da odlutam vrlo daleko gde više nema kutija, pa ni ljudi koji u njima žive. Dosadilo mi je da iz moje kutije-kuće ulazim u kutiju-prodavnicu i kupujem kutiju-cigareta. Dosadilo mi je čak da sednem u kutiju-automobil i odem u drugi grad gde ću ponovo videti kutije i ljude koji u njima žive.

Želeo bih da odšetam vrlo daleko, gde neće biti ničega osim tišine i trave.

I uradio bih to da nije ovog mačka. Dobio sam ga odavno na poklon i priznajem da se nisam obradovao. Bio je mnogo mali i mnogo crn. Pišao je po tepihu.

* * *

Želeo sam da živim pored mora. Da slušam talase i odmaram oči na vodi. Da sednem u čamac, odvezem se na pučinu i ostanem tamo dok god mi se ne smuči.

Uradio bih to odavno, ali ne mogu zbog ovog mačka koji je porastao u strašnog lenjivca. On bi sigurno skočio u vodu i utopio se.

* * *

Pokenad poželim da polomim kutiju-televizor. Da ga zasvagda ugasim. Da mi više ne saopštava stvari koje satima slušam da bih na kraju shvatio da to nema nikakve veze sa mnom. Neću da se upliće u moj život i zauzima mesto koje mu ne pripada.

Mrzim ga a uključujem ga. Sve u nadi da ću jednog dana čuti nešto novo i drugačije.

Prođe mnogo dana i ja prestanem da se nadam. Nema kraja besmislenim pričama. Zašto bi iko pravio neki program za mene.

Kad to shvatim, uzimam svoju vojničku čizmu i uperim je u pravcu ekrana. Zažmurim na jedno oko, kako bih preciznije gađao. Tada se ona dosada od mačke penje na televizor i počinje da ga liže. Ljubomorno čuva kutiju. Ko zna kakve poruke iz nje prima.

Spustim čizmu i nastavim da buljim.

* * *

Ponekad poželim da je više nikada ne vidim. S njenom kosom bez oblika i nosem koji se sjaji. Sedi za stolom, preko puta mene, i puši cigaru za cigarom. Noge drži na drugoj stolici i rukom prolazi kroz kosu, od čega se ona masti i gubi oblik.

Kada joj kažem da bih otišao negde daleko, ona počinje da plače. Tvrdi da je ne volim, a zašto je ne bih voleo. Ima lepe oči i ume da se smeje od srca. Nekada se zajedno smejemo.

Ja bih da odem zato što njene priče nisu one koje bih u ovom momentu želeo da čujem. Naši koraci nikako da uhvate ritam. Kad hodamo, sudaramo se, zastajkujemo ili trčimo jedno za drugim.

Kada joj to kažem, ona i dalje tvrdi da je ne volim. Onda počinje da plače, a mačak se tog trenutka smešta u njeno krilo i kreće da prede. Ona ga ljubi, mazi i nekad mu da konzervu sardina.

Stvarno bih da je jedno vreme ne vidim, ali mislim da bi bilo surovo oduzeti im te zajedničke trenutke. Nije da mačka šutiram, ali ga i ne mazim. Red je da i on ponekad oseti nešto drugačije.

Kad to shvatim, odustanem od svih svojih misli.

* * *

Poželim da se više nikada ne vratim u svoju kutiju-kancelariju. Da ne gledam gomilu papira na stolu, koje bih najrađe pocepao.

Zažmurim, skoncentrišem se i zamolim vrata da se više nikad ne otvore. U moju kancelariju ulaze ljudi i pitaju me razne stvari. Ponekad su zadovoljni mojim odgovorima. Ja nemam ništa da ih pitam.

Jednog dana ću da izađem iz kutije-kancelarije, zatvorim vrata i nikada se više neću vratiti. Onda se setim da, ako se to desi, više neće biti ni kutije-kola, ni kutije-stana, ni svih drugih kutija. Ja neću biti ni na pučini, ni u polju, nego na ulici. Padaće kiša i biće mi hladno. I meni i mačku.

Odustajem od ovih planova.

* * *

Ako ne mogu da odem daleko, mogao bih da odem visoko. Da živim na poslednjem spratu najviše zgrade. Bar bih imao drugačiji vidik.

Kada bih stvari gledao s visine, možda bih pronašao onaj odgovor koji me odavno zanima. Ako ništa drugo, nijedna kutija mi ne bi zaklanjala sunce. Možda bih se osetio kao da sam na pučini ili polju.

Onda se opet setim mačka. Ne mogu da budem toliko surov i uskratim mu drvo u bašti s kojeg gleda svet s visine. On ne bi mogao da se popne na najvišu zgradu, niti sa nje da siđe. Njegov mačji život bi postao pasji.

Teška srca odustajem i od ovih misli.

* * *

Godinama želim razne stvari. Ništa se ne menja, i sve moje kutije me prate, okružuju i guše. Kako čovek može bilo šta da izmeni kada ima, na primer, mačka. Drugi ljudi imaju druge stvari. Svako ima razlog da ništa ne preduzme.

Nisam ništa preduzeo čak i kad mačka više nije bilo. Jednog dana se nije vratio. Prošlo je neko vreme i ja sam izlepio poternicu za njim, svuda po kraju. Niko se nije javio, a čak sam i nagradu ponudio.

Mogao sam da odem bilo gde. Daleko ili visoko, na polje ili na more. Mogao sam da postanem bilo ko drugi. Ostao sam ovaj isti ja koji sedi okružen životom koji mu ne prija.

Mačak će se možda vratiti. Jednog dana će ući u našu zajedničku kutijicu i ne bi bilo lepo da me ovde ne zatekne.

Mene je lako pronaći. Sedim na istom mestu i čekam.

London, 1994.