 |
 |
 |
prvi deo
Sirena
i
Minotaur
1
Termini
i ciljevi
Mitske slike poluljudskih
bića poput sirene i minotaura izražavaju staru, fundamentalnu, zajedničku
spoznaju do koje se veoma sporo stiže: da je unutrašnja priroda naše vrste
nedosledna; da se naš kontinuitet sa drugim životinjskim vrstama na Zemlji, kao
i naše razlike u odnosu na njih, nalaze podjednako u osećanju nelagodnosti koje
imamo jer živimo na Zemlji i u mogućem pronalaženju načina da se na njoj
osećamo kao kod kuće.1[1]
Dok se ova tajna spoznaja
nalik na san postepeno pretvara u aktivni probuđeni jezik, pojavljuje se korpus
ljudskih projekata od suštinskog značaja. Jedan od njih je (i ja ću kroz čitavu
knjigu ukazivati na njegovo mesto među ostalima) projekat popuštanja i restrukturisanja krutih oblika simbioze, utvrđene
psihološke komplementarnosti, koji su do sada dominirali u odnosima između žena
i muškaraca.
Nemam nameru da taj
projekat namećem čitaocu. Suštinski činilac mentalne aktivnosti koja takav
projekat vodi napred svakako se ogleda u ličnom doživljavanju tog osećanja
urgentnosti, tog moranja i njegovog saopštavanje drugima. Drugi suštinski
činilac te aktivnosti sastoji se u ispitivanju prirode zajedničkog otpora tom
osećanju moranja: u analizi konzervativnosti – u sebi kao i u drugima – koja
blokira ostvarenje tog projekta. To je zadatak koji sebi postavlja ovo
istraživanje. Ono nema nameru da podstiče već da ruši. Njegov cilj nije da
osudi muško-žensku konzervativnost*[2] već da
je podrije otkrivajući neke njene emotivne izvore.
Najsnažniji izvori polne
konzervativnosti skriveni su u tihim, tamnim slojevima našeg mentalnog života:
upravo ta skrivenost održava njihovu moć. Neophodan uslov za slobodni razvoj
ličnosti predstavlja otvoreno artikulisanje i potpuno svesno sagledavanje tih
izvora; drugim rečima, udaljavanje od prinudno i unapred određenih uskih načina
osećanja i delovanja između žena i muškaraca.
To nije dovoljan uslov – jasno je da društvene
promene zavise od mnogo istovremenih procesa – ali je neophodan uslov. Bez njega ne možemo znati kako da, poštujući
život, razmrsimo postojeće i izatkamo nove obrasce u složenoj mreži intimnih
međuljudskih odnosa koji se preklapaju i na kojoj se zasniva ogromni
uznemirujući društveni zastoj stvoren oko roda[3].
Ta se mreža stvarala dugo
vremena. Ona je duboka i gusta – malo je pohabana, ali je i dalje zapanjujuće
jaka i gipka. U svom sadašnjem obliku ona predstavlja otelotvorenje naše
kolektivne neuroze koju želimo da zadržimo ali i da je prevaziđemo. Međutim,
upravo nas ta mreža održava u životu. Njeno kontinuirano postojanje u nekom
obliku – postojanje neke mreže koja
trajno premošćuje generacijske veze između primarnih grupa – pitanje je od koga
zavisi sama naša ljudskost.
Termini
Po mom shvatanju termin
„odnosi među polovima“ označava podelu odgovornosti, mogućnosti i privilegija
koje preovlađuju između ljudskih bića muškog i ženskog pola kao i obrasce
psihološke međuzavisnosti koje ta podela podrazumeva. Specifična priroda takvih
odnosa razlikuje se, često dramatično, u različitim društvenim uslovima.
Njihova opšta priroda, međutim, potiče iz suštinske činjenice koja je do sada
bila opšte prihvaćena: iz činjenice o primarnoj odgovornosti žene za staranje o
odojčadi i maloj deci.
Termin „ljudska
nelagodnost“ označava normalnu psihopatologiju naše vrste koja prožima našu
kulturnu evoluciju a možda čak i skorije faze naše fizičke evolucije; to je
hronično stanje neprilagođenosti ljudskog društva sebi i prirodi koje u ovom
trenutku kritično ugrožava sam život.
U ovoj knjizi pokušaću da
pokažem da naši odnosi među polovima obezbeđuju način za rešavanje nekih
aspekata te osnovne ljudske nelagodnosti, način koji održava i produbljuje tu
unutrašnju bolest dok samo na površini ublažava bol koji ona stvara. Ti odnosi
predstavljaju deo jedne šire bolesti. Proces njihovog menjanja i proces
prevazilaženja te bolesti neodvojivi su jedan od drugog.
U ovoj knjizi neću pokušavati da pokažem: a) da
preovlađujući način psihološke međuzavisnosti polova zaista treba da se promeni
ili b) da, u stvari, postoji neka suštinska patologija koja oblikuje stav
ljudske vrste prema sebi i prirodi, patologija zahvaljujući kojoj su šanse da
uskoro potpuno nestanemo zaista veoma dobre, ako prethodno ne uspemo da je
prevaziđemo. Ova knjiga polazi od
pretpostavke da je čitalac već u potpunosti ubeđen u istinitost dve prethodne
tačke. One su u mojoj argumentaciji uzete kao aksiome i odnose se samo na ljude koji su spremni da ih tako
shvate. Čitalac koji na to nije spreman imaće problema da prati moju
argumentaciju, s obzirom na to da ovde ne mogu da se pozabavim rešavanjem tih
problema.
Slike sirene i minotaura
utiču ne samo na ljudsku nelagodnost uopšte (to im je zajedničko sa svim bićima
iste vrste – sa harpijama i kentaurima, vukodlacima i sfingama, krilatim nimfama,
faunima sa kozjim ušima itd. – koja su opsedala maštu ljudskog roda) već i na
odnose među polovima pojedinačno. Opasna sirena, zavodljiva i nedokučiva žena,
oličenje tamnog i čarobnog podvodnog sveta, iz koga potičemo ali u kome ne
možemo da živimo, namamljuje putnike u propast. Strašni minotaur, divovski i
večno infantilni izdanak neprirodne požude jedne majke, koji nezasito proždire
živo ljudsko meso, muški je predstavnik moći i pohlepe lišene razuma.
Naslov ove knjige, u celini
gledano, treba da podrazumeva: a) našu dugotrajnu opštu svest o nelagodnom i
dvosmislenom položaju ljudske vrste u životinjskom carstvu i b) jednu više
specifičnu svest: da sve dok ne ojačamo dovoljno da možemo da se odreknemo
ubitačnih oblika saradnje između polova koji sada preovlađuju, i muškarac i
žena će ostati poluljudi, čudovišta.
Ciljevi
Muško-ženski odnosi
razvijali su se pod pritiscima – telesnim, tehnološkim, emotivnim – koji su deo
prošlosti ljudske vrste. Ti odnosi predstavljaju ogranke jedne suštinske
činjenice – dominantno ženske odgovornosti za ranu negu i podizanje postnatalno
nezrelog, inteligentnog mladunca čiji je razvoj spor – koja je naizgled
ugrađena u našu istoriju od kada su se prvi put pojavili ljudski oblici života.
Iako je mnogo životnog zadovoljstva bilo utkano u te odnose, oni očigledno ni
za jedan pol nisu bili u celosti lagodni i blagotvorni. U stvari, oni su uvek
bili glavni izvor ljudskog bola, straha i mržnje: osećanje duboke zategnutosti
između žena i muškaraca prožima život ljudske vrste od davnina tako da nam
proučavanje mitova i rituala iz tih vremena omogućava da upoznamo ta ljudska
osećanja.[4]
Međutim, mi nikada, do sada, nismo imali razloga da o njima razmišljamo kao o
sastavnom delu velike neposredne opasnosti za budućnost života na zemlji niti
smo ikada, do sada, bili u položaju – telesnom, tehnološkom ili emotivnom – da
pomislimo da se u njih umešamo.
Sada je, sasvim iznenada,
takvo mešanje ne samo ostvarivo već hitno potrebno. Dilema koju smo uvek
doživljavali kao statičnu i neizbežnu („Ne možeš da živiš sa njima ali ne možeš
ni da živiš bez njih“ koju su duhovito ponavljali odrasli mnogo pre nego što
sam mogla da shvatim šta time hoće da kažu) izgubila je svoju auru
neizbežnosti. Eksplozivno ubrzanje tehnoloških promena doprinosi da naše drevne
polne simbioze – u onim delovima svetske populacije čiji su život te promene
revolucionarano promenile i u principu za sve nas – postaju sve očitije
zastarele. Porast naše kolektivne senzibilnosti koji prati ovaj proces doveo je
do toga da te zajednice postanu krajnje nepodnošljive. Početno, staro, hronično
osećanje zategnutosti iznenada je postalo akutan problem.
Stara simbioza se raspada
– otvoreno, tamo gde je njena tehnološka zastarelost najočitija i, suptilnije,
u mislima ljudi gde god shvate da ona u principu može da postane zastarela. Ta
simbioza se, ipak, raspada uprkos snažnom otporu. Mi smo se saživeli sa njom
pod poslovičnom prinudom; a ipak, suočeni sa praktičnom mogućnošću da živimo
bez nje, skloni smo da izgubimo hrabrost. Dugotrajna obmana je otkrivena – ono
što smo oduvek smatrali neizbežnim zlom na koje se možemo žaliti ali koje
moramo trpeti, sada mora ili da se okonča ili da se brani – i mi na tu
činjenicu reagujemo sa užasom. Taj užas bi se brže prevazišao kad bi bio
potpunije shvaćen. Moj zadatak u ovoj studiji sastoji se u davanju doprinosa
tom razumevanju.
Dakle, da ponovim: moj cilj nije da pomognem da se detaljno
opiše šta nije dobro u odnosima između polova. Drugi teoretičari su se tim
zadatkom zaista dobro bavili neko vreme. Pretpostavljam da je čitalac upoznat
sa suštinom njihovih stavova. Tome nemam ništa da dodam. Moj cilj je da pomognem u razjašnjavanju razloga iz kojih ljudi i dalje
pristaju na takve odnose.
Mislim da najbitnije razloge,
u celini gledano, ne prepoznaju ni savremeni protivnici ni savremene pristalice
promena u našem polnom statusu kvo. Protivnike razumljivo privlači ideja da su
ti razlozi isuviše duboko usađeni u ljudsku prirodu da bi uopšte mogli da budu
promenjeni dok pristalice smatraju da je sve što je potrebno za njihovo
menjanje dovoljno snažna i odlučna akcija. Ljudi konzervativnih načela u vezi
sa polovima, u skladu s tim, skloni su da misle da je ljudski pristanak na
takve odnose urođen, da je nekako „prirodan.“ Njihova tendencija (pošto je
objašnjenje da je „Bog tako rekao“ postalo intelektualno zastarelo) svodi se na
precenjivanje činjenice da su koreni ljudske vrste u biologiji: oni taj proces
smatraju istinski manje reverzibilnim nego što on u stvari jeste. Šampioni
promene, na drugoj strani, skloni su da protumače da je taj pristanak ljudima
nametnut i/ili je „naučen“. Oni imaju sklonost da u psihopatologiji ljudske
vrste potcene složenost korena tog pristanka: oni ga smatraju više spoljašnjim,
direktnim, mehanički reverzibilnim nego što on u stvari jeste.
Ono što nas u ovom
trenutku iz osnova primorava da damo taj pristanak, predstavlja, po mom
uverenju, nešto mnogo promenljivije nego što bi branioci postojećih odnosa među
polovima, amateri ili profesionalci, želeli da mislimo: u osnovi tog pristanka
nisu ni anatomija ni hormoni. Nije reč o nekom misterioznom genetski
determinisanom ostatku mehanizma koji usmerava ekološki prilagodljive odnose
između muških i ženskih gorila, šimpanzi i pavijana kao ni o nekom čarobnom i
svetom odnosu prema potrebama odojčadi i male dece: u stvari, taj pristanak
narušava neke od tih najvitalnijih potreba.
U isto vreme naš
pristanak je daleko teže povući nego što bi većina feministkinja želela da
poveruje: zakoni, običaji, ekonomski pritisak, obrazovna praksa i ostalo što
stoji na putu promene – od suštinske je važnosti da budu identifikovani da bi
se protiv svakog vodila borba na njegovom frontu – samo su simptomi, a ne
uzroci, poremećaja koji moramo da izlečimo. Preovlađujuća simbioza između
muškaraca i žena više je nego proizvod socijalne prinude. Ona je deo
sveobuhvatnog neurotičnog položaja pomoću koga ljudska bića, muškarci i žene,
pokušavaju da se izbore sa ogromnim psihološkim problemima koji leže u biti
položaja u kome se nalazi ljudska vrsta. U aktuelnom stanju tehnološkog razvoja
specifični socijalni mehanizmi koji podržavaju status kvo polova i dalje se
smatraju neophodnim, pre svega zato što nam pomažu da održimo taj položaj koji
je osuđen na propast.
Da bi se razumeli
najosnovniji razlozi našeg pristanka, moramo preispitati korene jednog
specifično ljudskog zadovoljstva – zadovoljstva ispoljavanja inicijative i
ovladavanja – kroz koje (kao što naglašava Frojd) svaki pojedinac ljudske vrste
pokušava, dok istovremeno gaji duboku zebnju o vrednosti svog napora, da se
uteši zbog specifično ljudskog gubitka – gubitka jedinstvenosti odojčeta sa
svetom – kao i da se potvrdi naspram karakteristično ljudskog otkrića – da
najvažnija obeležja postojanja izmiču kontroli. Moramo takođe shvatiti važnost
činjenice da se svesna ljudska zabrinutost pruža začuđujuće daleko u prošlost i
budućnost, da je to pružanje omogućeno (kako naglašava Solomon Eš u svojoj Socijalnoj psihologiji) ne samo
specifičnom obdarenošću ljudske vrste za pamćenje i predviđanje, već isto tako
njenim specifičnim sposobnostima da integriše znanje i gradi socijalne
strukture zasnovane na međusobnom prožimanju subjektiviteta. Te kognitivne
sposobnosti omogućavaju postojanje našeg jedinstvenog osećanja ranjivosti i
usamljenosti, našu jedinstvenu svest o smrtnosti i jedinstvene emocionalne
tehnike koje smo izmislili da bi ta osećanja i ta svest bili podnošljivi.[5]
Razmišljanje o tim
pitanjima pretpostavlja potrebu da se napravi pregled izvesnih karakterističnih
obeležja postnatalnog perioda i ranog detinjstva. Ono podrazumeva da se dobro
osmotri zlokobno značenje tih obeležja za razvoj „normalne“ ljudske ličnosti.
Ono takođe predstavlja početak sagledavanja svih implikacija naše egzistencije
koja je do sada uzimana zdravo za gotovo: sagledavanja činjenice da je
pokroviteljstvo pod kojim se odvijaju postnatalni period i rano detinjstvo
ljudske jedinke pretežno žensko.
Besmisleno je, po mom shvatanju, da se preovlađujući muško-ženski
odnosi opisuju kao „prirodni.“ Oni su, svakako, deo prirode ali ako bi oni
uticali na iskorenjivanje naše vrste i ta činjenica bi bila deo prirode. Naš
poriv da te odnose promenimo podjednako je prirodan kao i sami ti odnosi i u
većoj je saglasnosti sa našim opstankom na zemlji. Da bismo te odnose promenili neophodno je,
međutim, shvatiti ne samo socijalne mehanizme koji ih podržavaju već isto
tako centralno psihološko
„prilagođavanje“ čiji su oni izraz. Za nas je od suštinske važnosti da
razumemo to „prilagođavanje“ zato što njegovo postojanje počiva na našem
neuspehu da ga razumemo: to „prilagođavanje“ je naša ogromna zajednička zabluda
stvorena da ublaži neposrednu nelagodnost, koja se na kraju krajeva – a tom se
kraju sada približavamo – pretvara u samoubistvo.