 |
 |
 |
Muško-ženska saradnja u sluđivanju istorije
Frojd je ženu nazvao
„neprijateljem civilizacije“ što je u izvesnom smislu tačno, ali je i radikalno
pojednostavljeno gledište. Žena je lojalni protivnik, neophodni, bezopasni,
pripitomljeni kritičar stanja koje je sam muškarac označio suštinskom i
neposredno smrtonosnom bolešću civilizacije. Bez ženine sabotaže, civilizacija
takva kakva jeste ne bi mogla da se nastavi. Ta sabotaža je bezopasna u pogledu
cilja koji tvrdi da napada. Ona, u stvari, raspršuje osećanje koje bi efektno
moglo da eksplodira, tako što potencijalno subverzivnu emocionalnu energiju
prazni na frivolne i nemoćne, domaće i komotne načine. Ona kanališe unutrašnji
pritisak koji bi u suprotnom uzdrmao društveni sistem. Žena nije neprijatelj
civilizacije: ona je njena dvorska luda bez čijeg bi se podsmeha dvor srušio.
Taj podsmeh ima postojani
tok. (Kada žena pretera, muškarac joj to stavlja do znanja; i, kao dvorska
luda, ona se povlači, jer nije njegov pravi neprijatelj već kućna posluga koja
dobrovoljno prihvata vlast kojoj se podsmeva.) Taj podsmeh uporno daje oduška
intuiciji (vidi Okvir O) da je proces ljudskog samoizgrađivanja po svojoj
suštini destruktivan; da je racionalno, kontrolisano planiranje koje je, korak
po korak, stvorilo specifično okruženje u kome se naše specifično telo, korak
po korak, razvijalo (vidi Poglavlje 2) po svojoj suštini iracionalno,
nekontrolisano i haotično; da sposobnost za inicijativu i ovladavanje koja nam
stvara primarno osećanje ponosa i radosti – sposobnost čija upotreba oličava
naš suštinski napor da prevaziđemo svoj najraniji bol; sposobnost koju ima naš
najdistinktivniji organ za osećanje i pružanje zadovoljstva, centralni nervni
sistem višeg reda – koji se suštinski razvija nauštrb druge vrste ponosa, druge
vrste radosti sa čijim gubitkom nikada ne možemo da se pomirimo.
Kao što sam ukazala u
pregledu Poglavlja 4-8 na početku ovog poglavlja, emotivni kontrasti i
komplementarnost između žene i muškarca, koji izrastaju iz njene istovetnosti
rodu i njegove različitosti od roda, u odnosu na najranije prisutnu odraslu
osobu koja ih je odgajala, odgovaraju ženi u oličavanju te intuicije kao što
odgovaraju muškarcu u preduzimanju istorijskih poduhvata na čiju patologiju ta
intuicija ukazuje. Međutim, u suštini i muškarac i žena zavise od te patologije
i oboje žele da postojano i bezopasno daju oduška toj intuiciji. Muškarac je
sposoban za intuitivno osećanje koje s vremena na vreme artikuliše. Žena je
sposobna da stvara istoriju i s vremena na vreme se u tom smislu angažuje. Ali,
ako bi muškarac sebi generalnije dozvolio da se bavi intuicijom, da joj prizna
punopravni status u svom obrascu svesnih interesovanja, on ne bi mogao da i
dalje stvara istoriju kakvu stvara. Ako bi se žena generalnije uključila u tu
vrstu istorije, ona bi morala da se odrekne intuicije.
Okvir O
Ženino
rezignirano, implicitno zavereničko davanje oduška opšteprihvaćenoj intuiciji
da je svet kojim vladaju muškarci ubilački sumanut predstavlja centralnu temu u
folkloru, književnosti i drami.
Setite
se, na primer, poslovice koja grupiše ženu sa vinom i pesmom kao neophodni
kontrapunkt bici, kontrapunkt koji muškarcima omogućava da se nakratko povuku
iz borbe da bi se u nju ponovo vratili sa još jačom željom za ubijanjem. Ili se
setite izreke: „Muškarci moraju da rade a žene moraju da plaču.“ Drugim rečima,
ženske suze zbog ubilačkog elementa u muškom poslu deo su sveta koji večno
funkcioniše na isti način. Ovaj način izgleda večan i samoodržavajući zbog
činjenice da svrha suza nije u tome da muškarca odvrate od onoga što radi već
da mu pomognu da nastavi svoj posao, s obzirom na to da žena plače umesto
muškarca dok muškarac radi nje čini ono zbog čega žena plače.
Drugi
primer za ovu temu je – sasvim nasumično – priča Romena Garija (Romain Gary) o
divnoj staroj Ledi L., koja ironično pruža podršku svojim muškarcima u njihovim
umno poremećenim svetskim poduhvatima dok u međuvremenu tajno čuva raspadnuto
telo koje je pripadalo najbolesnijem od njih, muškarcu koga je najviše volela, i
koga je zato ubila, kada su bili mladi, u autonomnoj i istorijski bezopasnoj
eksploziji besa protiv istorije.
Još
jedan primer predstavlja roman Alberta Moravije (Alberto Moravia) Dve žene,
čija se junakinja kreće kroz ratom razorenu Italiju s tužnim, podsmešljivim
prezirom usmerenim na preživljavanje. Autor duboko poštuje lične, domaće i
erotske vrednosti zbog kojih ona oseća takav prezir prema muškim razlozima za
borbu. Međutim, to je antifašistički rat – Drugi svetski rat – čiju neophodnost
sam autor ne dovodi u pitanje.
Najzad,
prisetimo se scene iz divnog Altmanovog (Altman) filma Mekejb i gospođa Miler u
kome junakinja, u pasivnom očajanju zbog junakove glupe odluke da pogine u
neravnopravnom dvoboju, umorno i ljupko prasne na njega: „Jedi tu večeru.
Ohladiće se.“
Nije reč samo o tome da
je ova intuicija, ovaj skup sumnji i rezervi, suviše dobro razvijena kod žene
da bi se mogla potisnuti onako kako je muškarci potiskuju. Ni žena nije voljna
da je potisne. Njena nevoljnost delimično počiva na osećanju odgovornosti, na
strahu kakav bi svet bio kada bi perspektiva koju ona oličava bila izgubljena
za sve nas: žena zna, a zna i muškarac – odatle njegova ljutita uznemirenost
zbog mogućnosti da žena uđe u istoriju – da strana života koju ona štiti, održava
i zastupa jeste strana koja svet održava bar delimično mentalno zdravim. I ženi
i muškarcu je potrebno da se ta strana života afirmiše. Međutim, ženina
nevoljnost počiva i na jednoj mračnijoj potrebi, koja joj je zajednička sa
muškarcem, da svet održi uglavnom ludim. Upravo zbog te mračnije potrebe, više
nego zbog one svetlije (svetlija bi se mogla ispuniti na druge načine, i na
nekom nivou svi mi to znamo), muškarac poštuje ženu, čak i kada joj se
podsmeva, u njenoj ulozi dvorske lude zbog potrebe koja se nalazi u pozadini
njegovog straha ispunjenog gnevom kada žena počne da se povlači iz ove uloge: potrebe da, kao vrsta, nastavimo
iscrpljivanje našeg poriva za poricanjem smrti kroz poduhvat poricanja života a
da istovremeno – jer bi u suprotnom to iscrpljivanje postalo nemoguće – nastavimo da iznosimo svoja lažna ubeđenja
da to odricanje nije neophodno i da to samosakaćenje nije uzaludno, da
nastavimo da pothranjujemo svoje lažne želje da bismo mogli da prestanemo da
marširamo u susret smrti.
Žena ne može da uđe u
istoriju, dakle, a da ne uzdrma saradnju između sebe i muškarca, saradnju koja
obezbeđuje očuvanje načina na koji danas „savladavamo“, kako reče Frojd,
nezadovoljstva civilizacije. Šta će se dogoditi kada se rascep u osećajnosti
koji se oba pola sada trude da očuvaju poremeti ili nestane? Ne možemo biti
sigurni šta će se dogoditi. Možemo biti sigurni jedino da će sve dok taj rascep
bude očuvan sumanuta megamašina o kojoj piše Mamford neumoljivo rasti i
umnožavati se, uništavajući i potiskujući defektni ali još uvek snažni ljudski
život kojim se hrani.
Ovaj defektni život može
još biti sposoban da na vreme prevaziđe svoje nedostatke koje je stekao
rođenjem i da od izumiranja spase sebe i tkivo života u kome je ukorenjen.
Nećemo znati da li je takvo prevazilaženje moguće sve dok ne uspemo da pomirimo
taj rascep: da zadržimo te dve strane
naše suštinske ambivalentnosti prema onom što mi jesmo – da ih zadržimo kao
neposredne, nerazblažene, nedeformisane – unutar svakog pojedinačnog ljudskog
bića, gde im je i mesto. To nećemo znati sve dok ne pokušamo da potpuno
svesno, a ne kao kroz san glumeći u smrtonosnim farsama, iživimo osećanje
ljudske nelagodnosti koje, između ostalog, sada stvaraju i naši odnosi među
polovima.
10
Na ivici
Nostalgija za poznatim
predstavlja osećanje koje je do sada bilo primarno pokretano kao protivljenje
društvenim promenama.[1]
Izgledalo je da entuzijazam prema društvenim promenama (pa čak i mirenje sa
njima) zahteva potiskivanje tog osećanja. Njegovo artikulisanje i iživljavanje
je, dok se istovremeno odvija dobrovoljno kretanje ka nepoznatom, bolan i
naporan zadatak koji se u celini izbegava. Zaista, smatralo se da to i nije
nikakav zadatak, da nije posao koji zahteva snagu već preterano sentimentalan i
samopovlađujući oblik ponovnog zapadanja u greh. U kontekstu istorijske
aktivnosti, ljudi su se po pravilu odnosili prema otvorenom izražavanju
nostalgije za poznatim kao prema ozbiljnom prekršaju: u najgorem slučaju kao
prema aktivnoj, štetnoj sabotaži a u najboljem kao prema opasnom skretanju od
napora u stvaranju sveta. Mi sada tek počinjemo da uviđamo[2]
koliko je nostalgija neophodan činilac tog napora.
Za istoriju koja se kreće
ovako brzo, kao naša istorija u skorašnjim vekovima, značajno je da se masa pojedinaca
odriče korena koji dotiču magične slojeve ličnosti: na primer, korena u mistici
takvih arhetipova poput ručnog pluga, jedrenjaka i vretena; svetla, mirisa i
zvuka ambara i crkava iz detinjstva; mračne, fantazijom obojene privrženosti
ispunjene ljubavlju i mržnjom između aristokrata i njihovih slugu. Istoriju je
zloćudnom delimično činilo to što su se ljudi stvarajući je uglavnom odricali
svoje nostalgije, ili su je predavali zaboravu, nostalgije za magijom koja je
bila deo tih korena koje su odbacili. Ljudi su potisnuli tu stranu svojih
osećanja, ili su je ogradili zidom, i na taj način stvorili nove odnose koji
uopšte nisu uzeli u obzir njihovu najdublju vezanost za stare odnose. To je
neizbežno ograničilo ljudsko razumevanje okolnosti koje su ih primorale da se
otrgnu iz starih odnosa što je kao rezultat dovelo do pojave novih oblika
životnog osiromašenja i stvorilo nove osnove za ugnjetavanje.
Suočena sa svojim
zastrašujućim greškama, inicijativa za stvaranje sveta primorana je da se
okrene razmišljanju o sebi. Kada se to dogodi jedna stvar postaje jasna – da ta
posebna nostalgija koja prožima atmosferu stvaranja sveta mora da se iživi a ne
da se potisne. Iživljavati je ne znači – po definiciji ne može ni da znači, ali
to je lakše reći nego osetiti – ponovno potonuće u poznato. Nedostupnost te
mogućnosti možda je ono što ljudima najteže pada da bi je konačno emotivno
prihvatili: sve dok se nostalgija u celosti ne iživi, neće u potpunosti biti
moguće osetiti ni zašto ostajanje kod kuće ne dolazi u obzir. Suštinski činilac
te specifične nostalgije – njen distinktivni činilac – predstavlja znanje da u
poznatom ima nešto smrtonosno pogrešno. Iživeti tu nostalgiju znači proniknuti
u ta osećanja „prigovora“ koja idu sa tim suštinskim, neumoljivim znanjem; to
znači poznavati i ta osećanja, i dovesti ih u vezu sa onim od čega su bila odsečena, tako da postanu deo procesa koji
oblikuje naše nove odnose.
Sada je već sasvim jasno
da preovlađujuća simbioza između žena i muškaraca ima u sebi nešto smrtonosno
pogrešno. Prevazilaženje na rodu zasnovane podele konkretne odgovornosti za
ljudski život čije je jezgro – preovlađujuće žensko staranje o potomstvu –
nekada bilo, ali više nije, biotehnološka neophodnost; ova simbioza sada
doprinosi da se ta podela održi, a nju sa svoje strane održava ta zastarela
konkretna podela. U međuvremenu, ta podela podržava sve opasniji položaj u kome
se društvo nalazi; ona dovodi do toga da, kao vrsta, istrajavamo u
samoubilačkom stavu prema realnostima na kojima počiva naš kolektivni opstanak.
U svakom pojedincu, takođe, nešto smrtonosno počiva u toj simbiozi; ona sakati,
zakržljava i izopačava. Na oba nivoa, socijalnom i individualnom, njena
funkcija je smrtonosna. Ali – setimo se onog „prigovora“ nostalgije koje smo se
odrekli – ta simbioza ima i vitalnu funkciju. Jasno videti u čemu se ogleda ta
smrtonosnost – a ona u velikoj meri zavisi od naše nesposobnosti da je jasno
sagledamo – znači takođe identifikovati tu vitalnost. Pogledajmo srž te
psihološke simbioze onako kako ona funkcioniše na magičnom nivou osećanja,
nivou koji je potrebno integrisati u napor za stvaranje sveta.
Srž muško-ženskih odnosa
Pravila lične simbioze
između žena i muškaraca pružaju nam već gotov nemi jezik, prećutno formalizovan
i stilizovan niz očekivanja, opažanja i veština oko kojih se organizuju neki
neispitani ali suštinski aspekti emotivnog života.[3]
Upravo se zbog toga
veliki broj ljudi koji tu simbiozu smatraju ugnjetačkom oseća uplašenim i
ucveljenim na pomisao da bi mogli živeti bez nje. Taj strah i bol mogu nečemu
da nas nauče: bila bi greška osloniti se na, po sopstvenom ubeđenju, pravičan
gnev koji bi nas oslobodio posla na menjanju tih pravila; bila bi greška
pokušati da ta pravila ukinemo a da istovremeno ne uložimo veliki napor da
prihvatimo onu svrhu koju su, na pre-racionalnom nivou čulnosti, ta pravila
imala. Ta svrha se može sumirati na dva načina.
Prvo, naša pravila koja
se tiču rodova daju svakom polu sopstvene, utvrđene i vremenom uglačane obrasce
mogućnosti koji se mogu ponovo proživeti
i prepraviti, u interakciji sa drugim polom, fundamentalna osećanja koja su se prvi put oblikovala u prvobitnom
odnosu beba-roditelj.[4]
To znači – s obzirom na to da je visoko razvijeni osećaj za partnerov doživljaj
suštinska karakteristika ljudske interakcije – da ta osećanja takođe svakom
pružaju posredni pristup komplementarnim obrascima mogućnosti drugog pola.
Drugo, ta nam pravila
omogućavaju takve načine saradnje koji prevazilaze granice roda (granice koje
su otvrdnule i zadebljale, produbljene i razrađene da bi poslužile tom cilju)
da bi se održale izvesne osnovne
unutrašnje ambivalentnosti: utvrđeni, vremenom uglačani načini saradnje u
cilju odbacivanja, unutar svake ličnosti, neophodnosti rešavanja nerešenih
stavova u pogledu suštinskih uslova same ljudskosti.
Sva pitanja koja smo
obradili u prethodnim poglavljima, kao i druga koja su usput bez sumnje čitaocu
pala na pamet, mogla bi se ponovo razmotriti iz te dve perspektive. Međutim,
svako ko želi može to uraditi bez mene. Nekoliko primera će biti dovoljno da
pokaže kako se svaki od ovih načina sumiranja naših pravila u pogledu rodova
odnosi na naš napor da prevaziđemo zastoj kome ta pravila pomažu da se održi.
Pre nego što se pozabavim
tim primerima, trebalo bi ponovo da objasnim zbog čega se prema tom zastoju
odnosim kao prema zastoju upravo onda kada on konačno počinje da biva radikalno
podriven, zbog čega se prema tim pravilima odnosim kao prema pravilima baš onda
kada su izuzeci od njih (koji su sve vreme bili brojni i živi) počeli tako žestoko
da se umnožavaju. Evo mog razloga. Pravila o kojima diskutujemo pretpostavljaju
– počivaju na potrebama koje je stvorilo – detinjstvo u kome dominiraju žene.
Međutim, ta pravila sada dovode u pitanje – aktivne manjine su ga čak otvoreno
ukinule – i ljudi koje je odgajila majka. Kao odgovor na događaje kojima ću se
uskoro pozabaviti, onaj deo svake ličnosti koji je uvek govorio „ne“ tim
pravilima (vidi Okvir P) u mnogima od nas sada to još glasnije ponavlja. Ali,
ostaje jedan deo svake ličnosti koji im kaže „da“; deo na koji ona još uvek
vrše uticaj; deo koji ih primorava da revidiraju – iznutra a ne samo spolja –
posao koji vodi uzbrdo: i to je osnova za to „da“ koje sada mora u potpunosti
da se oseti. To potpuno osećanje možda će u nekom površnom smislu učiniti težim
taj posao koji vodi uzbrdo. Ali, to je način da budemo sigurni da će taj posao
postati važan: da će nas dovesti na mesto koje je autentično drugačije od mesta
na kome se sada nalazimo.
Tekst koji sledi nije,
dakle, rezime argumentacije ove knjige. (U stvari, on neće u celosti biti
razumljiv onom čitaocu koji, sasvim razumno, čita prvo poslednja poglavlja; da
bi ga u potpunosti shvatio, čitalac će morati da ide napred i nazad). Tekst
koji sledi je, tačnije, ilustrativni vodič ka takvom rezimeu. On pokazuje,
dajući primere, kako se sve što je prethodno rečeno može ponovo razmotriti:
kako se preovlađujući odnosi među polovima mogu ponovo preispitati, u duhu
poštovanja složenosti našeg sopstvenog emotivnog položaja, kao deo procesa
povlačenja našeg pristanka na te odnose.
Komplementarni obrasci ponovnog pristupa ranom
iskustvu
Razmotrimo ponovo samo
jedan primer iz Poglavlja 4: naš dvostruki standard u erotskom ponašanju pruža
muškarcu priliku da direktno ispolji ranu
želju da poseduje ženu (ili preciznije, biće za koje se kasnije ispostavi
da je bilo žena) i da uživa u isključivom pristupu njenom erotskom potencijalu,
dok istovremeno – obrćući prvobitnu situaciju – on ostaje slobodan da se po
želji okrene drugim ženama da bi dobio ono što žena, sada, može dobiti jedino
od njega: primitivni kontakt od koga je on zavisio i koji je samo žena mogla da
mu pruži. U međuvremenu, posedovana žena može da uživa u toj prilici samo
posredno, zamišljajući kako se on oseća, kako je njemu da poseduje nju a da i
dalje bude slobodan; u isto vreme ona kroz njega može da uživa u pristupu
drugoj ženi, u telu poput njenog koje je i ona sama volela u početku.
Okvir P
Stare
odnose među polovima uglavnom dovode u pitanje žene. Međutim, u tom procesu
mnoge od nas tvrde – kao što sam ja ovde tvrdila u više navrata – da pritisci
koje ti odnosi vrše na muškarce i njih bar isto toliko sakate, izvitoperuju i
ponižavaju koliko i nas. Ako je to tako, potrebno je objasniti zbog čega su ti
odnosi mnogo manje podnošljivi nama nego muškarcima.
Postoji
izvestan broj razloga koji tu činjenicu objašnjava. Jedan akutni razlog koji se
tek sada pojavljuje jeste eksplozivni ženski problem o kome se diskutuje nešto
niže. Hronični razlog je posebna ženska seksualna veza o kojoj smo raspravljali
u odeljku „Ishod“ u Poglavlju 4 (stranice 73-77). Još jedna hronična razlika je
poseban pritisak koji se vrši na muškarce da se osećaju povlašćenim i
neokrnjenog ugleda o čemu smo diskutovali u Okviru N (stranice 220-222). Ali,
glavni i najveći razlog zbog koga žene dovode u pitanje muško-ženski status kvo
upornije nego muškarci jeste jedna hronična razlika koju sam dotakla u Okviru J
(stranice 176-177), i koja zaslužuje potpuniji opis od onog koji je tamo
dobila.
Žena,
koja nas je uvela u ljudsku sudbinu i koja nam je u početku izgledala odgovorna
za svaku manu te sudbine, postaje zauvek za sve nas nosilac pre-racionalnog
bremena konačne krivice i odgovornosti. To breme kome nema ravnog – tako je
teško i tako nepravedno da ga žena mora držati izvan središta svesti ako želi
da ostane mentalno zdrava: ovo bukvalno neizrecivo i nezamislivo breme –
održava radikalno osećanje snažnog „Ne!“ u svakoj devojci i ženi čije jezgro
lične afirmacije nije njime u potpunosti slomljeno. To osećanje je obično
sahranjeno, ali živo sahranjeno. Ono postoji kao neartikulisani izvor – i
verujem, najdublji izvor – tog odbijanja da se prihvati postojeće stanje stvari
koje ključa neposredno ispod naizgled mirne površine naše zajedničke svesti.
Kada se
Frojd, poput drugih muškaraca, ogorčeno zapita „Šta žene hoće?“ on reaguje na
dubinu i snagu te sile – nezadržive a ipak nikada jasno pokrenute – tog
najogorčenijeg od svih ljudskih protesta: žene hoće da prestanu da budu žrtvena
jagnjad (svoja sopstvena kao i žrtvena jagnjad svojih muževa i dece) zbog
ljudske ozlojeđenosti ljudskom sudbinom. Njihova želja je tako bolna i tako
sveprožimajuća, i do skora je bila tako beznadežna, da žene nisu bile u stanju
ni da glasno izgovore to što žele.
Naš
kontinuirani pristanak da nosimo to breme uslovljen je patološkom ravnotežom
samog života naše vrste. Delimično zbog toga i dalje oklevamo da pokrenemo tu
snagu koja latentno tinja u našem difuznom protestu i oklevamo da povučemo naš
pristanak koji hronično dajemo preko volje. Taj pristanak je takođe deo
nelagodnosti – obojene, pretpostavljam, nekom potajnom nadom ispunjenom strahom
– na kojoj počiva Frojdovo osorno pitanje. Muškarci se, isto tako, plaše i
čeznu za onim što će se dogoditi kada
žene budu zaista mogle da kažu šta žele. Tada će uslediti revizija našeg
kolektivnog života koji je do sada morao veštački da se održava sve dok je
ljudska čulnost podsticala tela sisara koji rađaju žive mladunce.
Priroda
ovog bremena koje žene nose podrobno je data u Drugom delu (Poglavlja 4-8). Na
ovom mestu potrebno je istaći njegovu moralnu suštinu. Žena tokom celog svog
života, u očima svih oko sebe, nosi izvesno magično žensko breme jednostrane
roditeljske odgovornosti. Ali, jednostrana roditeljska moć koja predstavlja
protivtežu stvarnoj roditeljskoj odgovornosti na relaciji roditelj-dete njoj
pripada samo u dečjoj sobi. Izvan dečje sobe, ta odgovornost je uglavnom u
rukama muškarca i žena joj je potčinjena. Međutim, muško viđenje žene nije isto
kao roditeljsko rano viđenje deteta; ono u mnogim vidovima ostaje rano dečje
viđenje roditelja.
U
stvarnom ranom odnosu između roditelja i deteta, dete ne može da učini nikakvo
neoprostivo zlo: roditelj može ili ne mora kazniti dete, ali u svakom slučaju
on mu duguje pomoć u razumevanju. Svaka ozbiljna nepravda koju učini roditelj
po definiciji je neoprostiva, s obzirom na to da je dete i ranjivije i manje u
položaju da razume: dete je manje sposobno za odmazdu ili za donošenje kaznenog
suda ili za odbranu svojih interesa protiv grehova odraslih; ali, na isti
način, od deteta se ne traži da vidi tačku gledišta odraslih, niti se ono može
smatrati odgovornim za nedostatak razumevanja prema slabostima odraslih.
Primorano da prihvati neki bol od magičnog staratelja (jer svaki roditelj uvek
– da ne govorimo da to čini i nepotrebno – detetu nanosi bol), dete može, ne
razumevajući razlog, osetiti rezigniranost i/ili manju ili veću osvetoljubivost
(usmeravajući često gnev unutar sebe, ili ga otcepljujući od sebe); ali dete ne
oprašta.[5]
U
odnosima sa muškarcem, od žene se očekuje, uzevši sve u obzir, da oličava tu
jednostranu hraniteljsku toleranciju ranog roditelja: ona mora da razume i
oprosti njegove mane; ali njene mane su neoprostive.[6]
U isto vreme, žena ne poseduje praktičnu moć niti imunitet od odmazde koje je
imala u ulozi ranog roditelja: njeni prestupi su, kao i dečji, kažnjivi;
prestupi muškarca, poput prestupa roditelja, to nisu. (Žena, naravno, može
kazniti muškarca uskraćivanjem svoje ljubavi. Ali, to je bolni mač sa dve
oštrice. Muškarčevo kažnjavanje žene, s druge strane – s obzirom na to da je on
ekonomski i socijalno moćniji i nezavisniji, kao i da je slobodniji da drugde
potraži i seks i emotivni kontakt koji ide uz seks – vređa ženu mnogo više nego
što vređa njega.) Žena tako poseduje moralnu obavezu roditelja dok istovremeno
pati zbog nemoći koja je ravna detetovoj.
Muškarac,
nasuprot njoj, poseduje roditeljsku moć dok istovremeno, poput deteta, uživa u
slobodi od moralne obaveze. On ima pravo, baš kao dete, da bude nesvestan ili
nezainteresovan za ženino mišljenje iako mu je svest o njenoj starateljskoj
ulozi intelektualno dostupna. To znači da je on ohrabren u nekoj vrsti moralne
lenjosti koja deformiše njegov razvoj: njegove sposobnosti za naglašenu
emotivnu velikodušnost (poput ženinih sposobnosti za inicijativu) atrofiraju
zbog nekorišćenja. Muškarcu je dozvoljeno da ostane detinjasto neodgovoran u
pogledu prihvatanja ženine perspektive,[7]
i da poput deteta ima pravo na njenu roditeljsku negu i praštanje, dok sam
uživa u roditeljskoj moći da se brani i da ženu disciplinuje ako ga uvredi, da
njenu destruktivnost praktično ograniči ako ona pokuša da mu nanese bol.
Nije
čudno što su mazohizam i bes zbog odbacivanja „istinski ženske“ osobine. One su
podloga ženine „istinski ženske“ čudovišno predimenzionirane sposobnosti za
neuzvraćenu empatiju, sposobnost odrasle osobe koju ona mora da iskazuje u
položaju koji je u mnogim vidovima podjednako ranjiv kao što je i detetov. U
tom položaju muškarac, naoružan velikom moći koju je imao roditelj nad bebom,
iskaljuje na ženi bezgranični bes bebe prema roditelju. To je položaj koji
zahteva mazohizam: kako bi ženu bespomoćni bes koji beba u njoj izaziva uništio
ako bi sebi dozvolila da ga oseti, žena jedan deo tog besa odbacuje a ostatak
usmerava unutar sebe – pridružujući se muškarcu protiv sebe same, ulažući svoju
ličnost u projekt vraćanja mami – jer je to najbolje što može da uradi.
Postoji
još jedan način da se sagleda ovaj najveći, najvažniji razlog zbog koga
inicijativa da se promene naši uzajamno obogaljujući odnosi među polovima
dolazi uglavnom od žena.
Opis
koji je dat u Poglavljima 4-8 uglavnom je pretpostavljao, u cilju
jednostavnosti izlaganja, postojanje majke koja sama nikada nije hirovita i
koja detetu ništa ne uskraćuje, koja nikada zaista nije neprijateljski
raspoložena prema detetovoj rastućoj autonomiji, kojom nikada ne dominiraju
stavovi prema telesnom koje bi njeno fizičko prisustvo činili prostim ili
mrskim. U stvari, naravno, ne postoji takva majka, jer ne postoji takvo ljudsko
biće: svi mi imamo neke okrutne, prinudne, destruktivne porive odbacivanja
prema drugim ljudima; svi mi imamo osećanja prema telesnom zbog kojih se nama
ali drugima čini da su naša tela u uznemirujućem neskladu sa ljudskim duhom.
Problem je u tome što kod majke te negativne osobine imaju uticaj na ranjivu
osetljivost veoma malog deteta gde postoji najveća mogućnost da naprave najveću
štetu. Zbog tog razloga izvesne realne mane mnogo su manje prihvatljive kod
žena nego kod muškaraca: kada su žene u pitanju, te mane su u stvari nanosile
teže rane, sputavale i deformisale druge ljude stvarajući od njih bogalje.
Majčine glavne ljudske slabosti u suštini su manje ljudski prihvatljive nego
očeve. Njegova ćudljivost, neprijateljstvo, fizička grubost i zapovedničko
ponašanje prihvatljiviji su zato što smo se sa tim manama susreli kasnije; one
nam mogu naneti bol, ali one ne postavljaju muškarca izvan granica ljudskosti.
Muškarac je, naravno, tvrdoglav, grub, ovozemaljski, zapovednički tip. Kod
žene, te iste mane predstavljaju mane čudovišta: kučke, aljkavuše, svađalice.[8]
Očigledno
je da svi mi posedujemo karakterne crte koje nas čine manje savršenim za ulogu
roditelja. Činjenica sa kojom se ne suočavamo otvoreno jeste da u sadašnjim
okolnostima žena nema pravo koje ima muškarac da poseduje takve crte a da pri
tom ne izgubi svoju ljudskost, kao i da muškarac nema ženinu obavezu da radi na
njihovom savladavanju, na tome da druge zaštiti od njihovih posledica. Žene
nikada neće imati to pravo kao što ni muškarci nikada neće imati tu obavezu,
sve dok muška nesavršenost ne počne da povređuje sve nas kada smo mali i
bespomoćni, i dok ne počne da snosi podjednaku krivicu kao ženska nesavršenost
i ne postane podjednako bliska prvobitnom centru ljudskog bola. Tek tada će bol
koji zadaju žene biti prepoznat kao bliski bol koji svi nanosimo sebi a ne kao
tuđi bol koji nam nanosi neki spoljašnji činilac. Tek tada će muškarci zaista
početi da ozbiljno shvataju problem obuzdavanja i kroćenja sopstvene
destruktivnosti. Možda će tada početi ozbiljno da shvataju biblijski nalog
„mačeve u raonike“; možda će napokon početi da se suočavaju sa zadatkom
preobražavanja osećanja gneva neodvojivog od života naše vrste – osećanja besa
što ih napada neki apsolutno krivi marginalac – u energiju koja služi razvoju
tog života. Međutim, to se može dogoditi tek kada rano jezgro ljudskog besa ne
bude više moglo da se iskaljuje na mističnoj figuri majke iz ranog perioda
života, kada svi mi na sebe preuzmemo krivicu za štetu koju nanosimo jedni
drugima i odgovornost za njeno okončanje.