 |
 |
 |
Okvir M
Ljudska bića nalaze čudnu utehu i zadovoljstvo, i
kao da dobijaju neko osećanje moralnog opravdanja, u posmatranju kontinuiteta
između svojih sopstvenih društvenih odnosa i odnosa drugih stvorenja. Pa ipak,
dugo vremena smo osećali da je muška dominacija uslov koji je na izvestan način
manje jednostavan i manje utvrđen u našem životu nego u životu pavijana i
gorila. Zaista, činjenica na kojoj sam insistirala u Poglavlju 8 – da je taj
uslov u našem slučaju reakcija, revolucija uperena protiv ranijeg iskustva
ženske dominacije – predstavlja uvid oličen ne samo u izreci na koju se odnosi
Drugi deo, već u ranijoj narodnoj tradiciji. Imam u vidu široko zastupljeno
prisustvo, u različitim kulturnim uslovima, mitova koji opisuju prohujale epohe
u kojima je dominirao matrijarhat, a ne patrijarhat, i promenu odnosa snaga
koja je zatim usledila.
Ti mitovi još uvek pobuđuju živo interesovanje u
feminističkim krugovima. Međutim, pobuđuju ga, po mom mišljenju, iz pogrešnog
razloga: ti mitovi se pozdravljaju kao pravi, čvrsti istorijski dokazi za tezu
da je svet oslobođen muške dominacije moguć i da ne predstavlja neprirodnu i
nečuvenu mogućnost. Međutim, argumenti za takvu mogućnost ne moraju da počivaju
na takvoj vrsti „dokaza.“ Meni se čini da je glavni značaj tih mitova
psihološki a ne istorijski: zaključak da nam njihovo postojanje daje neke
činjenice o praistoriji izgleda mi veoma diskutabilan,[1]
jer je to pitanje socijalno značajnije
zbog svetla koje baca na naš zamišljeni život nego zbog svetla koje bi konačni
odgovor mogao baciti na našu sadašnju istoriju.
Ako je tačno ono što sam rekla u Drugom delu ove
knjige, primorani smo da se zapitamo u kojoj meri su istinski matrijarhalni
režimi – to jest, oni u kojima žene vladaju – ikada mogli da dominiraju u
ljudskom društvu. Priče iz narodne tradicije koje opisuju takve periode imaju
smisla kao maštovite projekcije suštinske drame naše vrste u svakoj
individualnoj prošlosti. Kao mogući podatak o stvarnim događajima, one se, bar
meni, čine veoma dvosmislenim. Izgleda neverovatno, ne samo biotehnološki već i
psihološki, da je ruka koja je ljuljala kolevku ikada zaista mogla da dominira
u vladanju svetom. Ne mogu se, naravno, zakleti da takvo stanje stvari nikada
nije postojalo. Ali, sa izvesnom sigurnošću mogu da kažem da ako je ono zaista
nekada i postojalo to nije moglo biti stanje stvari koje bi danas trebalo da
izaziva feminističku nostalgiju.
Razmotrimo te mogućnosti. Da li su muškarci mogli
da dominiraju u ranom odgoju dece u nekoj prošloj epohi, kao što su u tom
odgoju oduvek dominirale žene? Ako jesu, i ako je moja teza u Drugom delu
tačna, vladavina svetom bila bi u ženskim rukama iz istog razloga iz kojih je
danas u muškim. Međutim, iz kog razloga je to trebalo da se dogodi? U svakom
slučaju, taj neverovatni svet bio bi, i da je postojao, u svim suštinskim
elementima istovetan ovome koji već poznajemo. U drugom slučaju, da li su
muškarci i žene mogli da u nekom periodu podjednako učestvuju u ranom odgoju
dece? Baš bismo se iznenadili! U tom neverovatnom slučaju, kakve je posledice
za matrijarhat mogla da ima ta emotivna osnova? Najverovatnija je pretpostavka, koju pravimo uz ogromnu rezervu,
da su praistorijska deca, poput današnje, u ranom detinjstvu živela pod
preovlađujuće ženskim okriljem. Da je matrijarhat zaista preovladavao u nekoj
ranoj fazi naše kulturne evolucije, onda bi on skoro sigurno preovladavao i u
svetu ljudskih bića koje je odgajila majka. Da je matrijarhat preovladavao u
svetu ljudskih bića koja je odgajila majka, bilo bi skoro sigurno da je
matrijarhat preovladavao jer bi relativno ograničena i racionalna moć koju otac[2]
uvek predstavlja za potomke koje je odgajila majka izgledala u tom periodu kao
moć koja je previše ograničeno ljudska da bi se ti potomci mogli na nju
osloniti na bilo koji način od suštinskog značaja.
Takav matrijarhat bilo bi neophodno prevazići:
njegovo postojanje značilo bi da ljudsko društvo još nije prikupilo snagu da
pokuša – čak i neodlučno, kao mi sada – da shvati da je ograničena ljudska moć,
ona koju mi sami oličavamo, jedina moć na koju se realno možemo osloniti.
U slučaju, dakle, da se prelaz iz matrijarhata u
patrijarhat koji je opisan u mitovima zaista ikada odigrao kao istorijska
činjenica, on je filogenetski trebalo da predstavlja samo pozitivan a nikako
negativan događaj. To bi za vrstu – ali i za nas kao pojedince – bio razvoj
koji bi se udaljavao od sveta u kome magična pasivno-svemoguća osećanja bebe
postaju goropadna i vodio ka drugačijem stavu (neurotičnom, ali koji je
povoljniji za mogući dalji razvoj) u kome se prepoznaje potreba da se takva
osećanja drže pod kontrolom. To ne bi značilo da smo isterani iz nekog
prvobitnog raja već bi bio korak ka pouzdanijoj, svrsishodnijoj upotrebi
ljudskog razuma i volje: ukratko rečeno, ka progresu.
Termin „progres“ ima ružan prizvuk u današnjoj
situaciji i ja ga upotrebljavam u veoma ograničenom smislu, u smislu
najumornije i najopreznije moguće nade. Jer, sada je sigurno sasvim jasno da je
ono samopouzdanje, na kome se zasnivaju naš sopstveni razum i naša volja s
obzirom na to kako su se ispoljavali u našem kumulativnom stvaranju
civilizacije – drugim rečima, u inicijativi kojom upravlja patrijarhat –
brzopleto i nepromišljeno samopouzdanje. Sasvim je jasno da je snaga koja tu
inicijativu gura napred opsesivna snaga kojom upravljaju okrutnost i
grandioznost, pohlepa i samozavaravanje.
Pa ipak, to naše neurotično preterano samopouzdanje
zaista predstavlja – u individualnom životu kada se prvi put preuzme obaveza
iskazivanja kompetencije; i u životu vrste kada ta obaveza postane dublja, čak
i ako istovremeno postane suludija – neki oblik progresa: napretka ka
prevazilaženju one duboke žudnje za čarobnom nadljudskom zaštitom koja datira
iz najranijeg životnog doba.
Može se pokazati da je to, u pogledu kumulativnog
socijalnog ishoda, korak osuđen na propast: možda ga nikada nećemo napraviti.
Ali, ako to učinimo razlog će biti taj što su nas ubrzani ritam materijalnih
dostignuća[3]
koja ispunjavaju to zacrtano polje, i stalni rast zajedničke svesti o sebi koja
se u njemu odigrala, najzad doveli u položaj da izvršimo suštinsku integraciju
koja je predmet sledećeg poglavlja: reč
je, s jedne strane, o integraciji između naše svesti o potrebi da se oslonimo
na udruženu kompetenciju naših slabašnih ljudskih sopstava i onih zebnji i
protivljenja, s druge strane, zbog kojih je do sada ta svest bila neodlučna i
nepostojana.
Ostvarenje te integracije delimično je pitanje suočavanja
sa infantilnim i kukavičkim elementima našeg protivljenja. Ali, delimično je i
pitanje pomirenja poriva za kompetencijom
i odgovornošću sa legitimnim protivljenjem na koje taj poriv – zbog patološke
forme koju je do sada u velikoj meri poprimio – nailazi u ljudskoj psihi. To
pomirenje neće biti moguće bez fundamentalne revizije naših odnosa među
polovima, i obrnuto. Feministkinje koje zdravo za gotovo prihvataju motiv
za stvaranje sveta žele nemoguće. Na isti način postupaju i oni muški kritičari
motiva za stvaranje sveta koji zdravo za gotovo prihvataju ženinu korisnu
sveprisutnost u odgoju dece i njenu potčinjenost u svakodnevnom životu.
Karakteristika naših odnosa među polovima o kojoj
ćemo diskutovati najtešnji je i najdirektniji deo morbidnog elementa u našoj
kolektivnoj inicijativi za stvaranje sveta, u istoriji. To je karakteristika
koja je, prema tome, do sada delovala kao moćna sila za očuvanje stabilnosti,
sila koja je suštinski podržavala i same te odnose i širu bolest kojom je
istorija prožeta. Međutim, zbog činjenice da je ta bolest sada dostigla tako
kritičnu fazu da samozavaravanja na kojoj ona počiva počinju da pucaju (vidi
Poglavlje 10), ta ista karakteristika naših odnosa među polovima je sada, po
istom principu, počela da se rastače; i njeno rastakanje će od sada pa nadalje
– u okviru tih odnosa i u okviru širih socijalnih procesa – delovati kao
eksplozivni pokretač promena. U Poglavlju 9 tragamo za specifičnim načinom na koji su muškarci i žene doprineli da se ta
suštinska ambivalentnost prema inicijativi i samoizgrađivanju, koja leži u srcu
ljudskog osećanja nelagodnosti, održi nerazrešenom.
9
Mama i sumanuta megamašina
Muško vladanje svetom ima
dva aspekta. Prvi, na koji smo se koncentrisali u Poglavlju 8, odnosi se na
privilegije: na mušku privilegiju da nameće svoju volju direktno, da otvoreno
ispoljava moć i autoritet, da bude zvanični gazda. Drugi, kojim ću se sada
pozabaviti, odnosi se na odgovornost: na primarnu mušku odgovornost za onaj
kumulativni proces stvaranja sveta, na svrsishodno samosvesno zajedničko
samoizgrađivanje, što nas suštinski razlikuje od drugih životinja.
Taj drugi aspekt muškog
vladanja dobro se slaže sa ostalim karakteristikama naših odnosa među polovima
i izrasta blisko povezan sa njima iz detinjstva u kome je dominirala žena, o
čijoj sam psihološkoj osnovi prećutno saopštila mnogo u Poglavljima 4-8.
Dozvolite mi da sada neposrednije rezimiram te implikacije pre nego što pređem
na suštinsko pitanje kojim tek treba da se pozabavim.
Osnove za muški monopol u stvaranju sveta implicitno date u
Poglavljima 4-8: pregled
Jedna osnova za
isključivanje žene iz istorije očigledno proističe iz onog aspekta muškog
vladanja svetom o kome smo diskutovali u Poglavlju 8. Ako je žena u životu
odraslih ljudi neprihvatljiva kao gazda, vođa ili profesor, ona očigledno mora da prevaziđe ogromno
protivljenje ako želi da bude formalno priznata, čak i na minoran način, kao
autonomni izvor istorijskog konteksta koji nezavisno doprinosi zajedničkom
fondu značajnih događaja, uvida koji mogu biti saopšteni, tehnika koje se mogu
naučiti, trajnih ostvarenja, što istorija jeste. Ali, izvestan broj dodatnih, i
verovatno manje očiglednih, osnova za isključivanje žene iz istorije leži u
činjenicama o kojima smo diskutovali u prethodnim poglavljima.
U Poglavlju 4 implicitno je pokazan način na koji muški
monopol u stvaranju istorije proizlazi iz dvostrukih polnih standarda. Kao
neposedovani posednik žene, muškarac je slobodniji od nje da dolazi i odlazi –
u geografskom ili psihološkom smislu – sa mesta na kome su intimni: muškarac, a
ne žena, može da ostavi ono što mu pripada – da ode u rat ili u laboratoriju,
da celu noć provede u pisanju ili slikanju – ne kršeći pravila svojine. Drugo,
s obzirom na to da je muškarčeva seksualna impulsivnost legitimna, dok se od
žene očekuje da je prima i ne postavlja zahteve, upravo na njegovu, a ne na
njenu, inicijativu erotska energija prikladno može da se povuče iz ljubavi i
investira u svetska pitanja: žena, a ne muškarac, mora da čeka muškarca kada
ovaj ode i da bude seksualno dostupna kada se on vrati. Najzad, s obzirom na to
da kod muškarca osećanja nisu tako tesno povezana sa seksom kao što je slučaj
kod žene, njemu je lakše da se iskoreni iz njihove privatne sfere kada ga javna
sfera privuče: on je taj koji istoriji može da podari više strasti.
U Poglavlju 5 implicitno je iskazan način na koji
komplementarne forme muškog i ženskog detinjastog ponašanja garantuju isti
takav ishod. Zaokupljena svojom lažnom ulogom boginje, pokušavajući da za muškarca
otelotvori magičnu moć koju je majka u najranijem dobu oličavala za oba pola,
žena oseća da muškarac, u poređenju sa njom, potpunije poseduje one konačne
moći koje se od njega i očekuju da otelotvori; žena predoseća da se malo dete u
muškarcu lakše identifikuje sa ocem nego što će dete u njoj ikada moći da se
identifikuje sa mamom; osećajući to, ženi je drago što vidi da njena obmana
uspeva i oseća olakšanje što je muškarac prihvata kao osobu čiji mu je
blagoslov od vitalnog značaja, kao životodavnog svedoka zbog koga on dela i
čijem beskonačnom privatnom, ženskom autoritetu on pokušava da stvori
protivtežu svojim, muškim dostignućima u javnom životu. Ženi često njegovo
delanje izgleda komično i detinjasto. Međutim, ona shvata da je njemu važno da
veruje da je to što on radi van domašaja njene moći; i on je možda – kako ona
može biti sigurna ako sebe ne proveri? – u pravu. U svakom slučaju, zašto bi
ona dovodila u pitanje njegovo zavaravanje s obzirom na to da on ne izgleda
sklon da dovodi u pitanje njeno? Žena nije zabrinuta zbog činjenice što sama ne
ispoljava ljudske osobine koje muškarac pretpostavlja da joj nedostaju, već
zbog činjenice što želi da održi privid da ima nadljudske osobine koje on
pretpostavlja da ona poseduje.
U Poglavlju 6 implicitna je činjenica da „jastvo“
muškarca koga je odgajila majka i relativno „ne-jastvo“ žene koju je odgajila
majka predstavljaju još jednu osnovu za naš zajednički pristanak na činjenicu
da bi muškarac trebalo da stvara istoriju dok žena treba da bude njegova publika
koja mu pruža podršku i zarobljeni protivnik. Istoriju stvaraju oni koji imaju
svoje „ja.“ Oni je stvaraju u odnosu prema kvazi čulnoj živoj materiji iz koje
se izdvojilo njihovo „jastvo“ ali i nasuprot njoj. U sadašnjim uslovima oni se
osećaju slobodnim da sa nekontrolisanom pohlepom iskorišćavaju bogatstvo te
rane materinske materije podjednako oličene i u prirodi i u ženi. Štaviše,
neobuzdana želja da se poseduje i kontroliše bogatstvo Majke prirode, da se
njime manipuliše i da se natera da radi za nas, toliko prožima sadašnji poriv
za stvaranjem istorije da je užasno teško zamisliti u šta će se taj poriv
preobraziti ako se pomenuta želja zaista privede zajedničkoj svesti odraslih
ljudskih bića – što će biti moguće samo kada se ukine ženski monopol u ranom
odgoju dece – i ako se pomiri sa našim drugim željama od suštinske važnosti.
Kada se, na primer, taj poriv pomiri sa željom da preživimo kao vrsta i željom
da uživamo u boji, ukusu, strukturi i mirisu našeg kratkog individualnog
života, sa stavom koje „ja“ ima prema „ne-ja“ – a koji određuje pravac
napredovanja u stvaranju sveta – i koji će morati da se promeni na način koji u
ovom trenutku nije moguće predvideti. (Naravno, nije neophodno da znamo kuda bi
nas takva promena konačno odvela. Sve što je potrebno da znamo jeste da
krenuti, odmah, u pravcu tog pomirenja znači krenuti, odmah, u pravcu suprotnom
pravcu od opšte smrti.)
U Poglavlju 7 implicitan je aspekt odnosa koji vladaju
među rodovima kod ljudske vrste i osećanje ljudske nelagodnosti, činjenice koje
su najtešnje povezane sa ovim što sada ovde želim da dodam. Status žene kao
predstavnika telesnog diskvalifikuje je, kako u sopstvenim tako i u očima
muškarca, za učestvovanje u zajedničkom prkosu telesnom, u našem kolektivnom
poricanju telesnosti i smrtnosti. To poricanje mora da izvrši muškarac: upravo
on odbacuje telesnu podmitljivost, njenu ponižavajuću privlačnost koja nas
srozava kao i naše odricanje od prolaznih radosti koje se ne mogu ni priznati
ni kontrolisati. Žena za sve nas, hteli mi to ili ne, predstavlja izraz tih
telesnih osobina koje smo odbacili i odrekli ih se. Prema tome, upravo muškarac
mora, jer svi želimo da on to učini, da za sve nas artikuliše pobijanje tog
izraza. To muško pobijanje učvršćuje ljudski poriv ka večnosti i besmrtnosti,
ljudsku žudnju za istinom koja prevazilazi telesno. Njegov rezultat su
civilizacija i istorija. Ali, to je pobijanje čija patologija toliko boji način
na koji su se taj poriv i ta žudnja izražavali u svetu koji poznajemo da možemo
samo da pretpostavljamo kakva bi istorija bila kada bi ta patologija bila
prevaziđena.
Sve u svemu,
isključivanje žene iz istorije nije zasnovano samo na goloj sili. To nije
jednostavno pitanje nekog državnog udara širokih razmera. Ono je utkano u
obrazac komplementarnosti između muške i ženske ličnosti koji izvire iz ranog
detinjstva u kome je dominirala žena. Socijalna prinuda obavezno predstavlja potporu takvom isključivanju.
Isključivanje žene iz istorije ne bi moglo da se održi bez spoljašnje sile jer
ono predstavlja kršenje dubokih poriva kod oba pola. Međutim, sama sila ne bi
ga mogla održati da ga istovremeno iznutra ne podupire moćna mreža emotivnih
faktora. Među tim faktorima centralno mesto zauzima onaj o kome ćemo tek
diskutovati, to jest, poseban mehanizam međusobne zavisnosti muškaraca i žena
bez koga bi se raspale krhke zajedničke samoobmane zahvaljujući kojima istorija
i postoji. Upravo nam je taj mehanizam do sada omogućavao da održimo našu
obavezu – vitalnu i smrtonosnu – prema složenom, kontinuiranom, kumulativnom
ljudskom svetu za koji smo anatomski i neurološki prilagođeni i koji sada preti
da istrebi nas i našu ekosferu.
Žena kao marginalac i priroda istorije
Žena stoji izvan istorije
zato što, kad se sve uzme u obzir, muškarac želi da ona bude izvan nje. Ali,
žena stoji izvan istorije i dobrovoljno. Ona ima izvestan broj motiva koji su
specifično njeni, ali i jedan suštinski motiv koji joj je zajednički sa
muškarcem: i on i ona, iz istog
neurotičnog razloga, žele da očuvaju jaz stvoren u našoj zajedničkoj
osećajnosti koji omogućava njen status marginalca.
Što se tiče motiva koji
su specifično njeni, drugi autori su naglasili dva takva motiva koji se ovde
moraju uzeti u obzir, jer utiču na suštinski motiv koji je zajednički i ženi i
muškarcu.
Dva ženska motiva za uzdržavanje od učešća
u stvaranju istorije
Društveno sankcionisani egzistencijalni kukavičluk. Po
mišljenju De Bovoarove, suštinska potkupljivost kojoj žena podleže ogleda se u
privilegiji da u muškarčevim dostignućima i pobedama uživa posredno, da je
muškarac kao arbitar poštuje i ceni, da bude svedok, hraniteljka i
sluškinja-boginja koja uživa imunitet od rizika kojima on mora da se izloži. I
muškarac bi, ističe De Bovoarova, želeo da poseduje taj imunitet – svi se mi
plašimo slobode i odgovornosti koje smo, kao vrsta, primorani da prihvatimo –
ali život njemu ne pruža tu mogućnost: nju dobija žena kao onaj „drugi,“ koji
ga podržava, dok muškarac stvara ljudski svet za oboje. „Taj uznemirujući jaz,“
kaže De Bovoarova, „između planiranih poslova muškarca i nepredvidljivosti
prirode... postaje koristan kada žena“ (koja predstavlja prirodu u
pripitomljenom obliku) ... „previše krotka da bi zapretila muškarčevim
poslovima, ograniči svoju ulogu na obogaćivanje tih poslova i omekšavanje
njihovih previše grubih ivica... Kod žene su čak i površnost, hirovitost i
neznanje ljupke vrline jer se razvijaju sa druge strane i izvan sveta u kome
muškarac želi da živi, ali u kome on ne voli da se oseća ograničenim... Žena je
duboka realnost skrivena pod velom Jezgra, Suštine.“ Ona je „svesna prvobitne
nepredvidljivosti samog muškarca i te“ (socijalne, istorijske) „neophodnosti u
koju on veruje.“ Nasuprot „utvrđenim značenjima i alatima za korisne svrhe,
žena podržava misteriju netaknutih stvari.“ Žena je takođe „privilegovani
sudija“ koji „govori sa stanovišta različitih vrednosti, sa sebi svojstvenom
instinktivnom mudrošću... Muškarac traži odgovore od njene „intuicije“ kao što
bi ih tražio od zvezda.“ Žena „potvrđuje muškarca.“ Ona mu je potrebna kao
ogledalo „zato što je unutrašnjost njegovog postojanja“ (to jest, samosvesnog,
svrsishodnog stvaraoca ljudske realnosti, stvaraoca istorije) „samo ništavilo i
zato što on sebe mora projektovati u neki objekt da bi došao do sebe.“ Prema
tome, „muškarac u stvari traži od žene da bude, izvan njega, sve ono do čega on
ne može da dođe u sebi.“ Ženin „celokupni položaj osuđuje je“ da u njegovom
životu igra ulogu „zabrinutog posmatrača.“ Ona tu ulogu može da odigra i da sve
to predstavlja samo ako ostane „izvan sukoba.“ Upravo kroz njeno oličenje te –
njemu dragocene – drugosti kao i kroz njen rad kao njegove praktične sluškinje,
žena „održava život dok muškarac proširuje polje svojih aktivnosti...“ Zauzvrat,
„žena može istovremeno da izbegne ekonomski i metafizički rizik slobode u čijem
ostvarenju svrha i cilj moraju da se iskuju bez tuđe pomoći.“ Ta sloboda, koja
predstavlja moralnu obavezu koju svaki pojedinac mora da afirmiše, jeste
„transcendencija.“ Drugim rečima, jedino „opravdanje za aktuelno postojanje“
jeste „njegova ekspanzija u beskrajno otvorenu budućnost,“ kroz „podvige“ ili
„slobodno izabrane projekte.“ Ličnost koja podlegne „iskušenju da se odrekne
slobode i postane stvar izgubljena je i upropašćena.“
U ovom opisu nema
nagoveštaja da takozvani „slobodno izabrani projekat“ može, u stvari, da bude
izabran zbog neurotične unutrašnje prinude; da nečija „nedefinisana potreba da
prevaziđe sebe može, u stvari, biti potreba da se pobegne od nečeg suštinskog u
sebi; kao i da razlog zbog koga muškarac želi da žena „bude izvan njega, sve
ono do čega on ne može da dođe u sebi“ leži u tome da kad bi muškarac bio
primoran da u sebi shvati izvestan aspekt toga što žena predstavlja, umesto da
se oslanja na ženu da ga ona predstavlja, bežanje od sebe i slepa sila koja
leži u pozadini njegovih „podviga“ ne bi mogla da se održi. Muškarčevo osećanje
da on to „ne može“ da shvati počiva na strahu od prevazilaženja te sile i na
bežanju od sebe.
Unutrašnje „ništavilo“
muškog „živog bića“ – koje De Bovoarova jasno primećuje, jer je isuviše dobar
posmatrač da bi joj tako nešto promaklo, ali koje ne objašnjava – nešto je više
i drugačije od legitimne potrebe ljudske inteligencije i volje da se ispolje, i
otkriju svoju sopstvenu prirodu, kroz interakciju sa spoljašnjim objektima. To
ništavilo je praznina koju je ostavilo potiskivanje onog suštinskog dela
sopstva koji bi u istom ljudskom biću stvarao protivtežu i bio pomiren sa onim
što De Bovoarova naziva transcendentnošću: taj deo koji živi u sadašnjosti, u
telu, u ravnomernom, stabilnom životnom toku među pojedincima i između svakog
pojedinca i ne-ljudskog okruženja.
Opisu De Bovoarove želim
da dodam činjenicu da imunitet koji život
nudi ženi, nije samo imunitet od rizika i iscrpljenosti zbog stvaranja
istorije, već isto tako i imunitet od legitimnih unutrašnjih zebnji stvaraoca
istorije u pogledu vrednosti onoga čemu posvećuje život. Korist koju oba pola
imaju od ovog ženskog imuniteta i njihov zajednički motiv u njegovom održanju,
predstavlja, po mom mišljenju, morbidno jezgro naših odnosa među polovima.
Poenta ove knjige je da se to jezgro razotkrije.