TREĆI DEO

Odnosi među polovima
i
ljudska nelagodnost

Uvodne beleške za poglavlje 9

Emotivni koreni muškog vladanja svetom, kao što smo rekli u Poglavlju 8, leže u ženskoj dominaciji u ranom detinjstvu. Prevlast muškarca nad ženom u privatnom životu kao i njegova privilegija da predstavlja zajednički svet odraslih ispunjava neumoljive potrebe ljudskih bića oba pola koje je odgajila majka. Muška vlast je, svakako, rasipnička i predstavlja teret za voljno-izvršne potencijale muškarca i empatičko-hraniteljske potencijale žene dok osakaćuje i zakržljava voljno-izvršne potencijale žene i empatičko-hraniteljske potencijale muškarca. Muška vlast je sredstvo zajedničke izdaje sebe koje stišava naš poriv da zbacimo tiraniju, dozvoljavajući nam pritom da i dalje izvrdavamo izazovima slobode. Ta vlast nas, svakako, kao pojedince ograničava i deformiše dok nam kao vrsti dozvoljava da odložimo za kasnije svest o zajedničkoj odgovornosti koja bi nas još mogla spasti. Pa ipak, muška vlast oličava suštinski ljudski napor, napor da se uhvatimo u koštac sa emotivnim problemima koje izaziva naš dugi period detinjstva.

Jasno je da je ovaj napor u velikoj meri neurotične prirode: društveni proces kojim su muškarci vladali po sebi je – na drugačiji način od onih o kojima je diskutovano u Poglavlju 8 – iskrivljen i vođen patologijom koja je opasna po život. U Poglavljima 6 i 7 istraživali smo neke aspekte te patologije i neke načine na koje su naši odnosi među rodovima deo nje. Međutim, da bi se psihopatologija razumela, ona mora biti shvaćena kao izolovana operacija, kao hitna strategija za odbranu od nepodnošljive napetosti. Kao i svaka druga strategija za hitne slučajeve i ona ima svoju cenu i svoje opasnosti. Međutim, uvek postoji šansa da se u nama, zbog te unutrašnje politike očajanja, s vremenom i iskustvom koji su od vitalnog značaja, stvorilo jezgro konstruktivnosti: s vremenom smo postali jači a iskustvo tu konstruktivnost može da dovede u artikulisaniji dodir sa sobom. Drugim rečima, moguće je da je ono što je ta izolovana operacija oličavala u muškoj vlasti omogućilo razvoj naše zajedničke osećajnosti koja ne bi mogla biti ostvarena ni u jednom ranijem trenutku naše kulturne evolucije. Možda se sada nalazimo na pragu perspektive koja nam može biti od koristi u pogledu rizika koje sobom nosi naše dugo detinjstvo, na pragu hrabrosti da se uhvatimo u koštac sa tim rizicima na slobodniji, neposredniji i veseliji način.

Iskoristiti tu perspektivu i pokazati tu novu hrabrost znači, takođe, napraviti korak ka središtu onog zastrašujućeg starog pitanja koje je implicitno prisutno u mitovima o poluljudskim-poluživotinjskim bićima, poput onih po kojima je ova knjiga dobila ime: ka središtu pitanja gde je naše mesto u životinjskom carstvu. Suočavanje sa problemima osećanja, jer je patrijarhat samo pokušaj da se njihovo rešavanje izbegne, predstavlja korak koji nas plaši ne samo sam po sebi već i zato što nas prisiljava da se uhvatimo u koštac sa tim pitanjem. Taj korak nas primorava da odbacimo ideju da je muška vlast nad ljudskim svetom – kao i obrazac slepe prinude koji je njen deo – jednostavan izraz našeg kontinuiteta sa izvesnim ne-ljudskim rođacima, to jest, da je to obrazac koji je usađen u našu životinjsku prirodu kao što je usađen u njihovu, te da je prema tome – iako je ta činjenica za žaljenje – neizbežan. Da bismo se suočili sa ovim problemom, koji nam patrijarhat pomaže da izbegnemo, moramo shvatiti psihološku srž patrijarhata, što znači da moramo pobliže da se upoznamo sa dosad nepodnošljivom istinom o tome šta smo.

Ta srž leži u izvesnim karakteristikama našeg ranog detinjstva i prirode našeg opažanja kao odraslih: prvo, u bebinoj bespomoćnosti kao i u dubini i složenosti njene percepcije svog položaja i njene reakcije na njega; a zatim, u činjenici da naše pamćenje seže tako daleko i da je naša kasnija svest, u kojoj artikulisani, racionalni procesi igraju tako veliku ulogu, u isto vreme ispunjena atmosferom našeg veoma ranog, pre-artikulisanog i pre-racionalnog iskustva. Upravo zbog tih specifično ljudskih činjenica – čije ukupne implikacije još nismo uspeli da sagledamo u sebi – ženski autoritet je (u preovlađujućim ali sada promenljivim uslovima ranog staranja o deci) obdaren specifično ljudskom silom koja mora da se zbaci i da se zatim zarobljena održava u životu, da se stavi pod kontrolu a onda umiri i privoli na poslušnost; ta sila se mora ritualno ubiti a zatim oživeti; iz nje se mora ritualno isterati đavo da bi se zatim ponovo prizvala, ako naša mentalna stabilnost – suluda i nepouzdana, uopšte treba da se sačuva.

U središtu inicijative muškaraca koji vladaju svetom i stvaraju svet vodila se stalna borba protiv naše sopstvene infantilnosti, stalna borba da se stvori i ogradi prostor za ispoljavanje trezvenog samopouzdanja. (Vidi okvir M.) Tačno je da je taj prostor, u onoj meri u kojoj smo uspeli da ga stvorimo, zagađen (značajno sve zagađeniji što ta inicijativa napreduje) prividom, pseudoaktivnošću koju nagriza smrt. Tačno je, takođe, da u cilju stvaranja protivteže sopstvenoj smelosti, čak i slabašno, u cilju odrastanja, mi i dalje odajemo tešku, neprijateljsku i skupu magičnu poštu prvobitnom magičnom zaštitniku: ne samoj ženi, već apstrakciji žene kao zarobljene boginje iz arhaičnijeg prostranstva. Ipak, pokušaj da odrastemo – koliko god dvosmislen – u svačijem životu predstavlja korak napred.