 |
 |
 |
Uvodne
beleške za poglavlje 8
Postoje žene koja su ogorčene i koje se opiru ovim
aspektima naših odnosa među polovima o kojima sam do sada diskutovala, ali koje
istovremeno veoma radosno prihvataju aspekte kojima ću se uskoro pozabaviti.
Takve žene pronalaze načine da se odbrane – izbegavajući, odbijajući ili
prkoseći – od erotskog hendikepa koji muškarac od njih očekuje da prihvate, od
njegove ravnodušnosti prema njihovim mislima i osećanjima, od prezira koji on
ispoljava prema njihovom telu. Međutim, one osećaju – sa prezirom, zahvalnošću
ili nekom mešavinom ovih osećanja – da je muškarac u potpunosti podoban da
vlada svetom: podoban da vodi glavnu reč u javnom životu i podoban da „nosi
pantalone,“ odnosno da bar nominalno vodi glavnu reč u kući.
Te žene jedna drugoj govore, na ovaj ili onaj
način, da su muškarci takvi kakvi jesu u politici i ratu, u tehnologiji i
bankarstvu, u organizovanoj moći koja se ogleda u religiji, umetnosti,
prirodnim i društvenim naukama. Time hoće da kažu: „Pustimo velike bebe da
igraju svoje pompezne, opasne i glupe igre. Na sreću, mi smo tu da se
pozabavimo osećajnom, stvarnom i ljudskom stranom života.“ U vezi s tim ko nosi
pantalone, one su sklone da izjave nešto poput sledećeg: „O, da. Da. On je
pravi gazda, u redu,“ što ponekad znači: „Ali ko u stvari vodi ovu kuću, ko je održava u
životu?“ ili ponekad: „Taj muški ego! Kada mi ne bismo štitile tu krhku
stvar, ko bi?“
Dva osećajna toka stvaraju ovaj ženski stav koji je
neformalni pandan stavu koji muškarci ceremonijalno smatraju viteškim. Jedan
tok je osećanje da je svet kojim vladaju muškarci suludi haos, smešan i
pompezan onda kada nije surov i ružan i da žene predstavljaju protivtežu
njegovoj ludosti i/ili mrskosti negovanjem i odbranom, za dobro svih, jednog
drugog – solidnijeg, antiistorijskog – sveta: zdravog sveta hrane i cveća, kuća
i dece, venčanja i smrti, prijateljstva i ljubavi. Glavna namera ove knjige
sastoji se u tome da pokaže kako to osećanje u stvari utiče na istoriju (a
njegov uticaj je daleko neprijatniji nego što bi te prijatne žene i muškarci,
koji su zadovoljni što one postoje da bi stvarale tu protivtežu, želeli da
misle) tako da ću tu temu obraditi u Poglavlju 9.
Pre toga, međutim, moramo prodiskutovati o drugom
osećajnom toku koji dovodi do toga da žene prihvataju vladavinu muškaraca. Žene
– ne samo slabe, stidljive i konvencionalne već i mnoge ponosne i hrabre žene
borci protiv kulta ličnosti – sklone su da se povedu za osećanjem da ima neke
pravde, neke uzajamne zaštite i utehe, neke neophodne ravnoteže moći koja je
ugrađena u tu osobinu našeg „fundamentalnog obrasca.“ (Megi i Doroteja iz
romana Džordž Eliot /Vodenica na Flosi
i Midlmarč/ kao i sama Eliotova, primeri
su tog hrabrog, skromnog, svetskog tipa žene. Takav je i Orlando Virdžinije Vulf /Virginia Woolf/ kada postane žena, takva
je i sama Virdžinija Vulf. Takve su Kavabatina /Kawabata/ gejša /Zemlja
snega/ i Stendalove /Stendhal/ junakinje Klelija i Matilda /Kartuzijanski manastir u Parmi i Crveno i crno/. Takav je sam Stendal,
takvi su Kavabata i Lenard Vulf /Leonard Woolf/, muškarci koji vole i poštuju
ljudskost takvih žena, ni u snu ne pomišljajući da bi one mogle postati bogati
industrijalci, generali ili državni poglavari.)
To je ravnoteža koja sada doživljava napade sa svih
strana: razumna kao što se mnogim ženama čini, i emotivno od suštinskog značaja
za muškarce, to je još uvek aspekt naših odnosa među polovima koji je
najočiglednije, najjednostavnije i najizmerljivije nepravedan. Implicitne,
nezvanične uvrede kojima su žene izložene iz razloga navedenih u Poglavljima
4-7, počele su da dovode u pitanje savremene feminističke aktivistkinje novim
eksplicitnim ideološkim jezikom i novim neženstvenim rečnikom u obraćanju
javnosti. Ali to su uvrede protiv kojih su nepokorne žene (same, često
neartikulisano i samim tim nedovoljno široko da bi pomogle jedna drugoj) oduvek
vodile svoj lični gerilski rat. S druge strane, u ovom trenutku postoji mnogo
širi, konzervativniji, segment naše populacije za koji je najočitija, zvanično
neodbranjiva nepravda, ona koja izgleda najotvorenija za napade, upravo ona
koju mnoge žene slobodnog duha u prošlosti nisu dovodile u pitanje: muško
vladanje svetom.
Postoji, dakle, neki čudan rascep: nasuprot
privatno buntovnim ženama o kojima sam raspravljala, i muškarcima koji su
njihovi prijatelji, postoji još jedna vrsta žena za koje je formalna, a ne
neformalna, strana naših odnosa neprihvatljiva. Njima se (kao i muškarcima koji
podržavaju njihov stav) klima koja vlada u odnosima između muškaraca i žena, a
protiv koje se uvek vodio gerilski rat, možda čini svetom, klima koju ne treba
kvariti; ili im ona može izgledati od drugorazrednog značaja, kao puki rezultat
osnovnijih – to jest, ekonomskih i političkih – faktora.1 Te žene
ne mogu da prihvate otvoreni muški monopol moći koji se ispoljava u javnosti.
Nisam sigurna šta taj rascep znači, ali znam da
njegovo postojanje sprečava ljude da vide jednu suštinsku činjenicu: privatna i
javna strana naših odnosa među polovima ne mogu se razdvojiti i nijedna nije
sekundarna u odnosu na drugu. Obe strane imaju psihološki koren u jedinstvenim
uslovima koji vladaju u detinjstvu. Obe strane će dominirati sve dok ti uslovi
preovlađuju i obe će nestati kada se ti uslovi ukinu.[1]
8
Vladanje
svetom[2]
Većina muškaraca – čak i
onih koji u principu veruju da je to „pravo“ neosnovano – čvrsto se drži svog
prava da vladaju svetom. Većina žena – uključujući mnoge koje se stide tog
osećanja – duboko u sebi oseća neku spremnost da im dozvole da i dalje njime
vladaju. Ljudi se povlače, drsko ili sa snebivanjem, otvoreno ili uz pomoć
maštovitih racionalizacija, pred svakim konkretnim korakom koji treba preduzeti
da bi se slomio muški monopol nad formalnim, otvorenim ispoljavanjem moći. Oni
odmah iznose praktične razloge za svoje povlačenje. (I vladari i podanici
uživaju u poznatim privilegijama, osećaju se obaveznim zbog intimnih
odgovornosti na kojima počivaju njihova osećanja vrednosti, sigurnosti i kompetencije;
oni uzmiču od novotarija koje bi mogle da ih dovedu u opasnost, da ih
preopterete i ponize.) Međutim, imaju i razloge koji su postojaniji i koji
datiraju iz prošlosti.
Kad bi se muškarci i
povukli, to u ovom trenutku, po mom mišljenju, ne bi ni imalo značaja ako bi se
istovremeno povukle i žene. Muško vladanje svetom bi u tom slučaju bilo laka
pobeda. Postoji nešto zbog čega žene pristaju na mušku dominaciju – nešto što
ih je bez sumnje oduvek primoravalo da se sa njom saglase, pored navike i tradicije
– nešto što prevazilazi očiglednu fizičku činjenicu da su žene opterećene
rađanjem, činjenicu da su zbog veće mišićne snage muškaraca, obično, do sada,
bile primorane da od njih traže zaštitu što je muškarce dovodilo u položaj da
od žena zahtevaju poslušnost. S obzirom na to da moderna tehnologija podriva
mušku čisto biološki datu snagu da zlostavlja ženu, važnost tog faktora postaje
sve jasnija.
Psihološka činjenica koja je od suštinskog značaja za sve nas, kako za
žene tako i za muškarce, jeste strah od ženske volje. Vlast
muškarca nad svetom počiva na užasu koji svi osećamo: užasu da u potpunosti[3]
ne potonemo u bespomoćnost postnatalnog perioda. Kao što kaže narodna izreka,
postoji još jedan prostor koji se suviše intimno prožima sa onim koji se formalno
prepoznaje kao svet: prostor kojim je već vladala, dovoljno despotski, ruka
koja ljulja kolevku.[4]
Ženska volja ukorenjena je u ženskoj moći koja je u sadašnjim uslovima
najraniji i najdublji prototip apsolutne moći. Ona u početku potiče iz
bezgraničnog, sveobuhvatnog prisustva. Mi živimo njenom milošću dok nam je
život najkrhkiji. Postajemo ljudska bića unutar njene aure. Njena vladavina je
totalna, sveprožimajuća tokom godina kada smo najranjiviji i izloženi
najsudbonosnijim uticajima. Takva moć koncentrisana
u jednom polu koja se na početku života vrši nad oba pola mnogo je moćnija i
opasnija sila da bi joj bilo dozvoljeno da se u potpunosti razmahne u zrelom
dobu. Njeno ograničavanje, držanje pod kontrolom i zauzdavanje radi postizanja
određenih ciljeva predstavlja vitalnu potrebu, vitalni zadatak, za svako
ljudsko biće koje je odgajila majka.
Težina te emotivne
činjenice tako nam je bliska i univerzalno prisutna i njen nas pritisak tako
otupljuje, da je skoro nemoguće biti jasno svestan da nas ona drobi – ili
zamisliti da nas ne drobi. Možemo se prema njoj odnositi sa eliptički
improvizovanim intenzitetom spomenute narodne izreke ili je opisati sa
uzdržanom poetskom lucidnošću poput Simon de Bovoar, a ipak se nikada ne
usredsrediti na to kako se mogućnost življenja bez nje može konkretno
realizovati.
Prehrišćanske boginje, po
rečima De Bovoarove, „bile su okrutne, kapriciozne i požudne; rađale su
muškarce i potom od njih stvarale svoje robove. U doba hrišćanstva život i smrt
zavise samo od Boga, i muškarca, koji je izašao iz majčinog tela i zauvek
pobegao od njega. Tako se o sudbini njegove duše odlučuje u sferama gde je
majčina moć ukinuta...“ Ali pošto nam to saopšti (a ona to saopštava na mnogo
načina), De Bovoarova prestaje da iznosi dokaze za svoje tvrdnje. Ona smatra da
ćemo samim činom prepoznavanja istine morati da počnemo da je prevazilazimo; i
ona je, naravno, u pravu. Želim da dodam da pošto jednom počnemo, moramo
nastaviti to što smo započeli; da bismo to učinili moramo pažljivo pogledati
ono sa čime je teško suočiti se: specifičnu karakteristiku detinjstva koja je
uzrok položaja u kome se nalazi odraslo ljudsko biće i koju De Bovoarova
opisuje kao neizbežnu, i posledičnu neophodnost ženskog odricanja od
jednostrane vladavine nad detinjstvom, što je činjenica sa kojom se De
Bovoarova nije suočila.
Suočimo se onda sa njom.
O prirodi ženske moći nad ranim životom deteta već smo nadugačko raspravljali u
prethodnim poglavljima, ali njeno značenje za formalno pridavanje socijalnog
autoriteta odrasloj osobi nije eksplicitno izraženo. Sada ću pokušati da
podrobno objasnim to značenje. Prvo, ono je detaljno izloženo u sažetom opisu
kontrasta između majčinog i očevog autoriteta u detinjstvu[5]
što za posledicu ima da kao odrasli više volimo muško vođstvo. Zatim ću
objasniti druge posledice te sklonosti čije implikacije sežu mnogo dalje od
samih naših odnosa među rodovima u pravcu, koji po mom mišljenju, još uvek
uopšte nije adekvatno istražen: muško
vladanje svetom povezano je sa postojanim kretanjem života naše vrste koje je
do sada stalno nadvladavalo naš podjednako postojani poriv ka onom što muškarci
zovu bratstvo: sa kretanjem – koje je delimično nevoljno ali u celini
neumoljivo usmereno – ka despotizmu u društvenoj vlasti.
Kada bi ljudi širom sveta
mogli da shvate pravu vezu između društvenog despotizma, ženske vladavine u
detinjstvu i muške vladavine istorijskim procesima rezultat bi bio od
fundamentalnog značaja, s obzirom na to da upravo nedostatak uvida u prirodu te
veze omogućava zajedničko samozavaravanje na kome sada počiva istorijski
proces. Akcija koja bi predstavljala oličenje takvog uvida, možda bi, čak i
sada, bila značajna za opstanak ljudske vrste u budućnosti.
Koreni muške dominacije kod odraslih
Priroda materinskog autoriteta
Materinska volja potiče, pre svega, iz subjektivnosti sa kojom se susrećemo pre
nego što se uopšte jasno uspostavi naše sopstveno osećanje subjektivnosti. To
je prva odvojena subjektivnost koje postajemo svesni i njena odvojenost
(vidi Poglavlje 6; takođe i Poglavlje 4) je
činjenica sa kojom se većina nas nikada u potpunosti ne pomiri.
Prepoznavanje postojanja svake subjektivnosti izvan sopstvene – što takođe
znači i prepoznavanje postojanja sopstvene subjektivnosti – predstavlja bitan
intelektualni korak. To bi u svakom slučaju bio ogroman i težak korak: otkriće
da svako ljudsko stvorenje postoji, iz korena menja prirodu postojanja. Ta
teškoća se u velikoj meri komplikuje zbog razlike između čulnosti majke kao
odraslog ljudskog bića i naše detinje čulnosti, kao i zbog bola koji osećamo
kada do tog odvajanja dođe jer se ono doživljava kao prekid našeg prvobitnog
osećanja jedinstva sa njom. Mi preduzimamo taj korak onda kada smo na njega
primorani. Ali, malo ko od nas ga dovede do njegovog logičkog zaključka, što je
stvar retrospektivnog sagledavanja činjenice da je prvi roditelj, ipak, ništa
više i ništa manje od ljudskog bića. Takvo shvatanje ne predstavlja zadatak
koji u potpunosti prevazilazi ljudsku snagu, čak i u današnjim uslovima. Ali to
je zadatak koji se retko preduzima, s obzirom na to da je naporan i da ga je
zbog naših muško-ženskih odnosa lako izbeći.
Ženska čulnost, iz tog
razloga, za većinu nas odiše trajnom klimom tog neograničenog prisustva iz
senke ka kome su prvobitno bile usmerene sve naše potrebe. Na taj način
svrsishodnost koja počiva u ženskoj čulnosti poprima klimu bujnosti i
neograničenosti koja nam je strana i koju je nemoguće upoznati. To je
svrsishodnost koju treba osvojiti i ukrotiti, zauzdati i potčiniti, ako mi
(muškarci, pre svega ali i žene) uopšte treba da se osećamo bezbednim u njenoj
blizini.
Tu svrsishodnost potrebno
je zauzdati i držati pod kontrolom ne samo zato što su njene granice nejasne
već i zato što je njen gnev svemoćan[6]
a bogatstvo koje ona može da nam pruži ili da nam ga uskrati je neizmerno. Činjenica koja žensku svrsishodnost čini
tako zastrašujućom – tako užasnom, ali istovremeno i tako privlačnom – jeste
majčina kontrola nad životom i smrću bespomoćnog deteta: intimna telesna
kontrola ostvarena u periodu kada su duh i telo – na čijoj, bar delimičnoj,
mogućnosti odvajanja kasnije postaje pitanje ljudskog dostojanstva da se
insistira – još uvek subjektivno neodvojivi. Ta majčina moć oseća se pre nego što može da se opazi njena volja. Kada dete, u procesu upoznavanja
sebe kao centra volje, počne da biva svesno njene volje, ono se suočava sa
voljom bića od čijeg dodira njegovo telo podrhtava od radosti, bića čiji zvuk
koraka preplavljuje njegova čula tako potpunim olakšanjem kakvo kasnije nikada
neće doživeti.[7] Još zadugo
će od njenog poljupca nestajati bol od čvoruga i modrica; njen glas će i dalje
uklanjati strah. Pa ipak ona je biće koje nam u drugim prilikama misterozno
uskraćuje hranu, koje misteriozno dopušta da budemo sami, da se strah i bol
produžavaju. Ona je još uvek – i biće još dugo – stvorenje čije raspoloženje,
nepridavanje pažnje ili ravnodušnost, baca zlokobnu senku na život, biće čije
nezadovoljstvo za nas predstavlja progonstvo iz prostora topline i svetlosti.
Međutim, žensku svrsishodnost zastrašujućom čini nešto više od majčine moći da nešto daje i
uskraćuje dok smo mi pasivni. To je isto
tako majčina moć da ohrabri i zabrani, da ponizi ili poštuje naše prve korake
ka autonomnoj aktivnosti. U trenutku kad počnemo da otkrivamo drastična
ograničenja delokruga sopstvene volje počinjemo da bivamo svesni majčine
posebne svrsishodnosti, a ta svest je neizbežno prožeta osećanjem koje naše
otkriće izaziva. Mi se susrećemo sa majčinom voljom onog časa kad počnemo da se
borimo sa ljudskom tugom zbog toga što smo zatočeni u ograničenom telu čiji se
napori da nametne želje svog maštovitog avanturističkog stanovnika ravnodušnom
fizičkom svetu pokazuju razjarujuće slabašnim. Ta spoljašnja majčina volja lako
savlađuje, kada to poželi, našu volju koja tek stasava: njena volja ne
nadjačava našu samo pasivnim otporom prema našim željama, poput fizičkog sveta,
već i putem lične i svrsishodne sile koju vrši nad tim nejakim, ograničenim
telom. To podudaranje pojačava novootkrivenu telesnu tugu, čini je intimnom i
društvenom i pretvara je u poniženje.
Žena je prvi ogromni
protivnik naše volje. Ona nas uči da naše namere mogu biti sprečene ne samo
nepogodnim svojstvima stvari već i suprotnim namerama drugih živih bića. U
prvim pokušajima da nametnemo svoju volju, uglavnom bivamo poraženi[8]:
taj poraz je uvek intimno telesni a pobednik je uvek žena. Ženinu jurisdikciju
nad detetovim strasnim telom, njenu kontrolu nad onim što u to telo ulazi i iz
njega izlazi, njeno pravo da ograniči telesno kretanje i stavi pod kontrolu
telesne otvore, da uskrati zadovoljstvo ili nanese bol sve dok dete ne
zadovolji njene želje, svako ljudsko biće prvi put doživljava neobično gnevno
kao gorko-slatko iskustvo svesne predaje svesnoj, odlučnoj spoljašnjoj vlasti.
Upravo u takvim okolnostima dete doživljava povremene pobede nad ženom kada se
i formira njegov budući stav prema njoj.
Majke se, svakako,
ogromno razlikuju u upotrebi sile; jedne je upotrebljavaju najnežnije i
najsuptilnije dok druge poriču da joj uopšte pribegavaju. Međutim, one je
svakako neizbežno upotrebljavaju: odrasla osoba mora delovati tako da obezbedi
detetovo preživljavanje i zaštiti njegov razvoj, ne tražeći prethodno detetov
pristanak. U isto vreme, ženina volja ne nameće se samo putem sile. Čak i bez
želje da iznudi detetovu predaju, majka, zato što voli dete, ovladava njime
kroz sreću koju je sposobna da mu pruži. Iz zahvalnosti prema toj sreći, i iz
želje da te vitalne izraze ljubavi izazove i dozove – da bi izvršilo neku
kontrolu nad njenim tokom – dete dobrovoljno pristaje da uradi ono što će majku
obradovati. Ono preuzima inicijativu, predviđajući njene želje koje tako
postaju njegove. Na taj način dete svoju potčinjenost pretvara u gospodarenje,
dopušta da njime vlada moćno i voljeno biće čiju moć i ljubav ono tako
uključuje u sebe.
Ali pobednik kome
izlazimo u susret da bismo ga zagrlili ostaje pobednik. Neko jezgro volje u
sopstvu i dalje je narušeno. Voljna predaja i dalje je predaja. Dete koje hoda
nesigurnim koracima i grli ženina kolena živi radosno u svakodnevnom okviru
onako kako ga majka definiše, jedući ono što mu ona prinese i ispitujući
predmete koja mu ona ostavi na dohvat ruke, krećući se u okviru bezbednosnih
barijera koje ona obezbeđuje, učeći da zadrži i izbaci u vreme i na mestima
koje ona odredi izmet koji je u srazmeri sa njegovim unutrašnjim organima i
tako simboličan za celokupnu kontrolu i posedovanje, odričući se veze sa
životom da bi potonulo u san po njenoj blagoj komandi; u tom detetu, neki
centar volje privremeno je ukinut, doveden u stanje napetosti u iščekivanju
neophodnog sukoba. (Kao što De Bovoarova navodi, biće za koje ste, kao majka,
odgovorni u pogledu odgoja istovremeno je „nezavisni stranac koji se definiše i
potvrđuje samo u pobuni protiv vas.“) Dete oseća sigurnost u predvidivom,
uobičajenom obliku života kojim majka upravlja; ono oseća moć kada svoje snage
udruži s njenim; ono je ponosno kada ostvari kontrolu nad sobom (kontrolu nad
svojim mišićima i sfinkterom, sposobnost da obuzda sopstvene porive gneva,
pohlepe ili druge nametljive porive) koja će mu doneti njeno odobravanje.
Međutim, sva ova osećanja snage neodvojivo su vezana za osećanje poslušnosti
ili saradnje sa njenom ženskom voljom. Priroda te volje može biti blaga ili
okrutna, puna saosećanja ili zastrašujuća ili uvredljivo ravnodušna, ali ona je
u svakom slučaju jedinstveno moćna volja. Vitalna snaga deteta koja se razvija
pod ženskim okriljem mora se proveriti u sukobu sa njom; u suprotnom ona ostaje
snaga majke a ne deteta.
Detetova volja se, zatim,
nalazi u položaju da se bori za sopstveni život i da se suprotstavi i odupre
volji žene. Ali biti dorastao takvom izazovu znači suočiti se sa užasnim
komplikacijama. Jer žena nije samo prvo, zauvek nebulozno, spoljašnje „ja“ ni
prvi, svemoćni, davalac, nije samo prvi suparnik i zaštitnik, ljubavnica i
vladarka. Ona je takođe i prvo „ti,“
i to njeno svojstvo značajno doprinosi da se emocionalni uticaj ženske
svrsishodnosti oseća čitavog života.
To, pre svega, znači da
njena težina kao suparnika ne počiva samo na kontrastu između njene snage i
snage deteta već isto tako i na detetovom shvatanju da je ona u potpunosti
svesna – i svesna da je dete svesno – tog kontrasta. Suprotstavljajući se njoj dete se suočava sa jednim starim, neverovatno
dobro obaveštenim svedokom. Dete usmerava svoju mladalačku inicijativu i
odlučnost, proveravajući tako svoj mladalački karakter, baš nasuprot biću u
čijoj se svesti najživopisnije odražavaju prvobitna telesna ograničenja te
inicijative, odlučnosti i karaktera; nasuprot biću čije je prisustvo bilo
najpostojanije kada je dete, u svojim prvim poduhvatima, počinjalo da otkriva
ta ograničenja. Ne samo da dete na nekom implicitnom nivou oseća činjenicu da
se ona seća – i zna da se dete seća – mnogih prilika iz prošlosti kada je
detetova volja bila potčinjena njenoj sopstvenoj već detetovo osećanje prema
njoj takođe odražava prilike kada je ona bila pored njega dok se ono izvijalo
da dohvati sjajnu stvar koja mu je ostajala izvan domašaja; kada je pokušavalo
da hoda i padalo na glavu; kada je bilo previše umorno da se igra pre nego što
se umorilo od igre i kada bi se – pošto je moglo da se podiči kako ume da
koristi toalet – iznenada upiškilo ili ukakilo. Ženska volja za svakoga od nas
predstavlja volju ljudskog prisustva u čijoj su čulnosti odslikani najraniji i
najintimniji porazi naše sopstvene volje. Kada je poniženje za nas bilo nešto
novo, i kada nismo mogli da se branimo od njegove žaoke, naša poniženja – ne
samo ona čiji je izvršilac bila žena već i mnoga druga – videle su ženske oči,
zabeležila je ženska memorija.[9]
Žena, kaže De Bovoarova, „zna sve o muškarcu što vređa njegov ponos i ponižava
njegovu samovolju.“
Ali žena je takođe i publika koja pozdravlja naše prve pobede
(„Pogledaj!“ uzviknule bi moja majka i tetke kada bi svaka nova beba zatresla
zvečku, ustala, piškila u nošu, skinula poklopac sa kutije i ponovo ga stavila:
„Pogledaj“ – uzviknule bi radosno zapanjene kao da tako nešto nikad ranije nije
viđeno – „šta sve beba zna da uradi!“)
i nepobedivi saveznik čija nam je pomoć omogućila da ostvarimo prva značajna
dostignuća. Pored ranjivosti koju osećamo u suočavanju sa starom ženskom svešću
o našim slabostima, osećamo i duboku potrebu za njenom starom podrškom našoj
snazi koja se rađa. Upravo ženina volja
pothranjuje – slavi, podstiče i štiti – razvoj
detetove sopstvene volje.
Dete se, dakle, u svom
namernom suprotstavljanju majci izlaže dvostrukom riziku. S jedne strane, ona
mu se može osvetiti uništavajući ponos svog protivnika kao što samo ona ume: ona
može da naglašava i insistira na detetovim ranim neuspesima umesto da ih
umanjuje i prelazi preko njih; ona može da natera dete da joj se pokori kao što
se pokoravalo ranije umesto da prizna njegovu rastuću snagu i njegovo pravo da
ponekad pobedi praveći kompromis sa njegovim željama. S druge strane, međutim,
ona može previše da popusti: može detetu ostaviti prazno polje; može mu
podariti praznu pobedu, lišenu moćnog zaštitnika.[10]
Suočeno sa ovim dvostrukim rizikom, u detetu se rađa prirodno snažna fantazija
karakteristična za detinjstvo (koju u velikoj meri iživljavaju odrasli muškarci
nad ženama kojima vladaju) da žensku volju drži zarobljenom, poslušno
energičnom, žestoko zaštitnički nastrojenom prema ponosu svog tamničara, uvek
spremnu da oživi njegove projekte svojim čarobnim materinskim blagoslovom i da
ih podrži, pružajući im konkretnu, samopregornu materinsku pomoć.
Suprotstavljajući se
majci kao protivniku, dete se sukobljava sa spoljnom svešću u saglasnosti sa
kojom se prvobitno formirala njegova sopstvena svest koja mu je postala
stvarna. Majčina volja je deo te spoljnje svesti, a u njenoj auri detetova
sopstvena volja se prvi put u artikulisanom obliku kao sila potvrdila u svesti
o drugoj ličnosti. Taj sukob je od vitalne važnosti, ali je i opasan. Jer
suprotstaviti se toj spoljnjoj volji znači rizikovati da se izgubi emocionalni
kontakt sa spoljnom svešću u kojoj je on utemeljen. Ako se majka previše oštro
odredi kao protivnik u odnosu prema kome dete isprobava svoju snagu i izoštrava
svoje osećanje svesnog, svrsishodnog bića, ona ne može u potpunosti biti svedok
koji pothranjuje tu snagu i to osećanje sopstva: ličnost koja je pothranjuje
tako što je priznajući, podržava i pozdravlja detetova rana dostignuća; ličnost
koja priznaje i ublažava detetov strah kada ono postaje svesno svoje sopstvene
odvojenosti; ličnost koja priznaje, brani i afirmiše novi, jedinstveni,
autonomni život deteta.
Majčino čulno prisustvo u
periodu kada dete počinje da oseća svoj status kao svrsishodno sopstvo i centar
volje, dobija dodatnu emotivnu snagu zbog činjenice da je ona bila prisutna sve
vreme: ona je bila tu kada je detetova čulnost tek počinjala da se formira. De
Bovoarova kaže o detetu: „Odrasli mu liče na bogove jer imaju moć da mu podare
život.“ Odrasla osoba koja je imala odlučujuću ulogu u davanju života detetu u
svakome od nas bila je odrasla osoba ženskog pola u čijoj svesti je naša
sopstvena svest bila uglavnom reflektovana kada smo još bili u procesu njenog
otkrivanja (kada smo još učili, na primer, da svet koji se nasumično pojavljuje
i nestaje vidimo svojim sopstvenim očima koje se otvaraju i zatvaraju, da su
udovi u koje smo zurili ili koje smo sisali kada bi nam došli blizu naši
sopstveni udovi i da ih sebi možemo približiti sopstvenim naprezanjem). U tom
periodu mi smo svakako za nju postojali, kao što je ona verovatno postojala za
nas, jasnije nego što smo mi postojali za sebe. Njen postojani pogled i siguran
dodir mobilisali su naš lutajući pogled i nesigurne pokrete jedne
subjektivnosti koja još uvek nije bila sigurna u svoj sopstveni centar. Ta nova
subjektivnost postala je duboko i jedinstveno zavisna od tog njenog umirujućeg
pogleda koji je zračio samopouzdanjem reagujući na naš pogled, od tog mirnog i
pouzdanog dodira koji je reagovao na naš dodir. Pogled i dodir uzajamnog
prepoznavanja imaće za nas tokom celog života čarobni intenzitet tog ranog
odnosa između prvog „ti“ i „ja“ koje se rađa, onog odnosa u kome se rodilo
„ja.“
Kada se ta početna
kritična faza završi – kada se detetovo osećanje „jastva“ uspostavi u dovoljnoj
meri da mu se možete obraćati imenom, i kada ono sve više počinje da vrši
voljne aktivnosti, sve svesnije eksperimentiše sa svetom koji ga okružuje – ono
se za podršku mora obratiti onom „ti“ koje predstavlja najraniji oblik tog „ti.“
Volja koja pokreće materinsko „ti“ sada počinje da se identifikuje kao sila
koja mu se namerno suprotstavlja. Međutim, ta sila kojoj se dete mora
suprotstaviti kada skupi hrabrost ista je ona sila koja je detetu davala
sigurnost u njegovim najranijim istraživanjima pre šest, dvanaest ili osamnaest
meseci, kada je bilo još mlađa, još nesigurnija životinja u još novijoj, manje
poznatoj i označenoj okolini. (To je ista sila koja je svakog jutra pribirala
tu mladu svest pošto bi ova izronila iz mekog neuređenog sveta sna i
postavljala je među sjajne čvrste stvari, u jasno oštar svet dnevnog svetla.
Samovoljna žena kojoj se dete, željno aktivnosti, mora suprotstaviti ista je
ona žena koja mu je davala zabavne predmete dok ono nije moglo za njima da
posegne; ona ga je nameštala u pogodan položaj za sedenje i posmatranje ili u
bezbedan položaj za puženje i čeprkanje kada ono nije moglo da hoda; ona je sa
njim razgovarala kad ono nije imalo reči i mamila ga da uči rudimente
takozvanog „maternjeg jezika“; ona je sve vreme zračila svešću koja mu je
pomagala u njegovoj sve većoj radoznalosti, zračila je potkrepljujućim
oduševljenjem prema njegovom sve većem shvatanju društvene istine.)
Naša kasnija reakcija na
ženske namere oblikovana je pod pritiscima ove rane dileme. Žena hrani i
potvrđuje detetovo postojanje spolja. Međutim, to postojanje mora takođe da
bude potvrđeno iznutra. Da bi to ostvarilo – da bi proverilo svoju realnost kao
odvojenog bića – dete, uprkos strahu da bi ga to moglo otuđiti od majke, mora
da izazove neki sukob sa ženom: ona predstavlja princip „ti“ protiv koga se
novo „ja“ mora okušati. Materinska volja mora da se dovede u pitanje jer u
suprotnom nešto u detetu prestaje da se razvija. Međutim, čulnosti u čijem je
središtu materinska volja ne sme biti dozvoljeno da se zatvori u sebe jer u
suprotnom nešto u detetu umire, s obzirom na to da se detetova sopstvena
čulnost razvija upravo u ljubavnom prožimanju sa materinskom čulnošću.
U istom tom periodu kada
se kompetencija i znanje svrsishodno proširuju, kada naše voljno „jastvo“
postaje oštro i jasno različito, otkrivamo dodatnu osnovu za tu mešavinu
ozlojeđenosti i potrebe koja je sudbinski data[11]
kao deo našeg permanentnog stava prema ženskom autoritetu: Žena je naš prvi učitelj. Ona je naš prvi vodič u sferi socijalno
udruženog iskustva koje čini ljudski svet. Kako malo dete postaje sve
pokretnije i aktivno u široj sferi, ono postaje svesnije da zavisi od majke u
pogledu dobijanja informacija iz druge ruke, saveta zasnovanih na iskustvu, od
majčinog usmeravanja njegovih aktivnosti i zaštite istih od neprijatnih
posledica. („Pazi, prosućeš!“ „Polako, pašćeš!“ „Od toga će te boleti stomak.“
„Ako sada ne odeš da piškiš, upiškićeš se u kolima.“ „To ti misliš da ti ne trebaju cipele. Čekaj dok kamenje počne da ti
bode stopala!“ „Lezi sada da odspavaš inače ćeš biti previše pospan da sačekaš
Tatu kad bude došao večeras.“ „Ostavi mačku na miru. Ogrebaće te.“ „Daj da to
sklonim pre nego što dođe Suzi. Znaš da ona sve polomi. Igraćeš se time
sutra.“) Naši neuspesi u detinjstvu previše se često podudaraju sa njenim
predviđanjima. U sporom procesu proveravanja našeg samopouzdanja prema njenom,
ona će previše često biti u prilici da kaže: „Jesam li ti rekla!“
Nerazumno ali neizbežno,
bes koji osetimo prema tom prvom učitelju zbog tog „Jesam li ti rekla!“ sadrži
u sebi još jedan tajni sastojak: bes zbog nesreće koja nas je zadesila zato što
je nismo slušali. Kada dete na uzvik „Ne diraj! Vrelo je!“ reaguje tako što
buntovnički pruži ruku, ne dogodi se samo ono što poslovica obećava. Opržena
ruka, naravno, počinje da se plaši vatre. Ali događa se i to da se za bol, koji
usledi posle čina na koji smo bili upozoreni, okrivi autoritet koji nas je na
njega upozorio: taj bol se doživljava kao kazna koju nam majka nameće zbog
neposlušnosti. Staro osećanje da je ona svemoćna ponovo se javlja u suočavanju
sa njenim očiglednim sveznanjem, što produbljuje i komplikuje i poštovanje i
bes koji sveznanje samo po sebi prouzrokuje. (Vidi okvir J.)
To prvo „ti“ pored svojih
drugih vitalnih funkcija predstavlja prvobitni izvor zajedničkog, sačuvanog
iskustva koje se može preneti drugom i iz koga svako dete crpe svoju
fundamentalnu orijentaciju prema ljudskoj stvarnosti, koja je zajednički
proverena i zajednički stvorena, u cilju fundamentalnog skoka u civilizaciju.
Dete mora da dovede u ravnotežu dve činjenice koje su od vitalnog značaja za
njegov uspeh u tom skoku. S jedne strane, da bi sebi obezbedilo postojani
pristup sadržaju društvenog okruženja, s obzirom na to da su njegovo telo i
nervni sistem stvoreni za život u toj sredini, detetu je potreban skladan odnos
sa prvim „ti.“ S druge strane, da bi postalo aktivni pripadnik ljudske vrste –
da bi igralo aktivnu ulogu u toj socijalnoj sferi koja je (kako nam je Eš
elegantno razjasnio) satkana od uzimanja i davanja između različitih tački
gledišta – ono se mora potvrditi protiv tog arhetipskog ženskog „ti“ i dovesti
u pitanje njegovu prevlast.