 |
 |
 |
Uvodne
beleške za poglavlje 6
Izgleda da je već sasvim jasno da dvostruki
standard u seksualnom ponašanju kao i komplementarni oblici detinjastog
ponašanja koje naši odnosi među polovima pothranjuju kod muškaraca i žena,
umanjuju sposobnost oba pola da osete radost i dostojanstvo kao i da
ograničavaju kompetenciju ljudskih bića u suprotstavljanju opasnosti u kojoj se
danas nalazi ljudska vrsta. Pa ipak, obe ove karakteristike našeg društvenog
života svuda se snažno brane: iznova se daje argument da one nude posebne
prednosti i ženama i muškarcima kao i da pomisao na njihov nestanak mnoge ljude
zaista zabrinjava. Čak i u krugovima prilično obrazovanih ljudi opstaje osećanje
da – čak iako jesu neurotični – ti simbiotski emotivni odnosi na neki način
održavaju polove zajedno; da mešajući se u naše tradicionalne oblike
muško-ženske međuzavisnosti rizikujemo da izgubimo dragocene psihološke
dobrobiti samog seksa.
U sledeća dva poglavlja, raspravljaću o nekim
stavovima u kojima niko ne može da vidi ni delić prednosti za žene, o stavovima
koji jasno razdvajaju polove stvarajući od njih neprijatelje i trujući njihovu
direktnu međusobnu telesnu zainteresovanost. Uobičajeni način na koji ljudi, u
stvari, uspevaju da odbrane takve stavove počiva na činjenici da ih u suštini
prihvataju zdravo za gotovo: mržnja, odvratnost, strah i pohlepa koje muškarci
ispoljavaju prema ženama toliko prožimaju klimu međuljudskih odnosa da ih mi usvajamo
isto tako prirodno kao što gradsko dete udiše smog.[1]
Većina nas toliko je temeljno prilagođena na to
svakodnevno zagađenje društvene sredine – tako smo postali neosetljivi na
njega, kao što čovek vremenom postane neosetljiv na stalnu tutnjavu ili na
smrad – da možemo iskreno da kažemo da ga uopšte nismo svesni. Veliki deo posla
koji obavljaju feministkinje predstavlja napor da tog zagađenja ponovo
postanemo svesni: smog se mora identifikovati kao problem pre nego što građani
budu u stanju da odluče da li više vole čistiji vazduh. Hejsova knjiga daje,
koliko znam, najbolje dokumentovani kulturni i istorijski pregled koji
ilustruje u kojoj meri otrovno anti-žensko osećanje prožima život naše vrste,
od plemenskih običaja Beduina, Zulua i azijskih naroda, preko grčke mitologije,
kroz srednjevekovnu vitešku i romantičnu poeziju devetnaestog veka, do
Strindbergovih (Strindberg) drama i časopisa Luk (Look). Esej
Morganove (Morgan) u delu Sestrinstvo je
moćno daje značajan sažeti pregled upravo te situacije kroz niz citata
muških autora, od afričkih i kineskih poslovica („Nikad ne veruj ženi iako ti
je dala deset sinova“), grčke filozofije, islamskih, konfučijanskih, hebrejskih
i hrišćanskih spisa, preko vekova evropske književnosti („Žena je,“ kaže Kipling
/Kipling/, „samo žena dok je dobra cigara užitak pušenja“), do tako modernih
autora kao što su Talkot Parsons (Talcott Parsons), Bendžamin Spok (Benjamin
Spock), Stoukli Karmajkl (Stokely Carmichael) („Jedini položaj koji žene mogu
zauzimati u SNCC je da legnu ničice“), Ebi Hofman (Abbie Hoffman) i Eldridž
Kliver (Eldridge Cleaver). Mnoge druge autorke – na primer, Kejt Milet i
Džermejn Grir – pokazale su kako anti-žensko osećanje truje našu aktuelnu
kulturnu sredinu. Moj cilj u ovoj knjizi nije da pružim dodatne dokaze za
postojanje tog osećanja već da analiziram njegove korene u preovlađujućim
odnosima rađanja dece.
Dugoročna implikacija ove analize je da, naravno,
nije moguće ostvariti nikakvu fundamentalnu promenu položaja u kome se nalaze
žene bez punog učešća muškaraca u ranom odgoju dece.[2]
Međutim, ova analiza ima i dve kratkoročne implikacije za feministički pokret.
Prvo, nerazumno je očekivati da će se muškarci
ponašati kao da su nam braća dok mi radimo na menjanju odnosa među polovima; to
znači tražiti od njih previše, čak i od onih muškaraca koji znaju da će ta
promena svima koristiti i čiji su stavovi humani u pogledu drugih stvari.
Muškarci neće moći da postanu naša braća sve dok mi ne prestanemo da budemo
njihove majke: dakle, dok ne prestanemo da snosimo glavnu odgovornost – i da
prihvatamo krivicu – za njihovo rano suočavanje sa položajem karakterističnim
za ljudsku vrstu. Nema nikakve svrhe prebacivati im zbog mržnje koju su
primorani da osećaju; kada oni tvrde – u mnogim slučajevima iskreno – da je ne
osećaju, nema nikakvog razloga da im poverujemo; kada priznaju da ona postoji i
zbog toga je u sebi osuđuju, nema nikakvog smisla verovati im da će je držati
pod kontrolom.
Ne možemo, međutim, stići daleko u pogledu promene
odnosa među polovima dok se ne usredsredimo na jednu činjenicu koja je sa tom
promenom povezana: ono što sprečava muškarce da nam budu braća isto je ono što
nas, žene, međusobno sprečava da budemo sestre. Zanemariti tu činjenicu – i
označiti muškarce kao jedini izvor našeg ženskog osećanja da nas oni mrze i
preziru – opasno je koliko i utešno; ta činjenica ohrabruje žene da potisnu
značajne napetosti koje vladaju među njima samima i koje onda moraju da
eksplodiraju. Da bi sestrinski odnosi bili zaista moćni, moramo se suočiti, a
ne izbegavati susret, sa unutrašnjim preprekama koje stoje na putu ženskoj
solidarnosti. Međutim, mi zanemarujemo ili poričemo činjenicu, koja je opasna
po nas, da žene kao i muškarci imaju anti-ženska osećanja, istina u nešto
ublaženom obliku, ali koja su ipak duboko usađena. Ta činjenica, svakako,
delimično potiče iz razloga koje su drugi autori već sasvim adekvatno izrazili:
da smo ogrezle u po nas uvredljivim socijalnim stereotipima, da se
suprotstavljamo jedna drugoj da bi se dodvorile vladajućem polu, itd. Međutim,
ta činjenica većim delom potiče iz drugog razloga, čije je posledice mnogo teže
ukloniti: da smo mi, kao i muškarci, imale majku koja je bila žena.
6
„Ponekad
se pitate
da li su ljudska bića“[3]
Kada sam bila mala pevala
se jedna popularna pesma koja mi je, čudnovato me uznemiravajući, nagoveštavala
postojanje izvesnog osećanja bespomoćnosti, zaprepašćenja i mirenja sa sudbinom
kod odraslih ljudi.
Nikada
nisam mislila da bi neko zdrave pameti
Tako grubo
postupio prema drugom ljudskom biću
Otišao
si, nisi mi ostavio ni poruku
Je li to
ljudski što mi nisi pružio ni ruku?
Pevačica je nekako
prigušeno šokirana – kao što žene obično bivaju, po ko zna koji put, čak i onda
kada su imale mnogo vremena da se na takvo ponašanje naviknu – otkrivši da se
muškarac prema njoj ponaša kao da ona, u stvari, nije ljudsko biće. Ona se
pita, bez oštrine svojstvene gnevu, da li je muškarac i sam ljudsko biće i da
li je pri zdravoj pameti. Moje prijateljice mi, u tom istom tonu tupog
iznenađenja, kažu: „Znaš, ja mislim da su
svi oni udareni!“ Muškarci prave karikature poput one na sledećoj stranici,
čije značenje žene odmah razumeju i koje u njima izazivaju dubok i oštar gnev
koji je, iz unutrašnjih razloga koje one nisu sklone da istraže, teško
pokrenuti.
Osećanje koje muškarci
imaju da mi, u stvari, nismo ljudska bića potiče iz njihovog postnatalnog
perioda. Ono je, štaviše, u skladu sa atmosferom koja vlada u našem sopstvenom
postnatalnom periodu: upravo ta činjenica prigušuje naše zaprepašćenje i
otupljuje oštricu našeg gneva kada se sa njom susretnemo. Naše sopstveno
reaktivno osećanje – da u stvari muškarci nisu ljudska bića, da „nisu sasvim
odavde“ – stvara se kasnije i nema tako duboke korene.
Ovo je
klasična karikatura, prvi put objavljena u Njujorkeru (The New Yorker) 1945.
godine. Kao Andersenovo (Andersen) snoviđenje sirene kojoj je suđeno da voli
muškarce i ova karikatura je bila mešavina folklora i grubog neposrednog
iskustva iz koga je poteklo moje sopstveno rano osećanje za preovlađujuće
muško-ženske odnose. U sećanju mi je ostala još jedna slična karikatura,
verovatno iz Eskvajera (Esquire), iz kasnih tridesetih, koju nisam uspela da
pronađem da bih je ovde reprodukovala. Na njoj se vide dva bogata postarija
muškarca, raspusnog izgleda nalik na bankare, kako sede u noćnom klubu sa
mladom plavušom, izuzetnih oblina, koja je privezana kao rob i blene u prazno.
Muškarac čiji je ona očigledan trofej kaže drugom muškarcu (kao da je ona ćudljivi
konj ili utopljenica koju je spasao sigurne smrti ili idol od kamena koji je za
časak trepnuo i iz čijeg je nosa suknula vatra) „Ponekad pomislim da ona
pokušava nešto da mi kaže.“
Najraniji koreni
antagonizma prema ženama potiču iz perioda pre nego što beba dobije bilo kakvu
jasnu ideju o tome gde se sopstvo završava a gde počinje spoljašnji svet, ili
bilo kakvo saznanje da je majka odvojeno čulno biće. U tom stadijumu žena je
glavna veza bespomoćnog deteta sa prirodnom okolinom, centar svega što beba
želi i što oseća da je privlači, što se boji da ne izgubi ali i svega što joj
preti. Žena je i centar ne-sopstva, neograničeno i još uvek neartikulisano
područje u kome dete pokušava da odredi sebe i otkrije konture trajnih
predmeta, bića i pojmova. Žena je to globalno, početno, sveobuhvatno prisustvo
pre nego što postane ličnost, diskretno konačna ljudska jedinka sa sopstvenom
subjektivnošću.
Kada žena postane
ličnost, njena individualnost za dete ostaje prožeta svim tim ranijim
karakteristikama. Kada detetu počne da postaje jasno da je ta osoba žena u
svetu muškaraca i žena, ženskost postaje ime i oličenje tih globalnih i
početnih, sveobuhvatnih karakteristika koje je zaista teško pomiriti sa
individualnošću koju je dete počelo da oseća u samom sebi.
Jedna posledica odgoja
dece u kome dominira žena ogleda se u tome što je problem koji svako dete ima
da shvati da je čarobno roditeljsko prisustvo iz postnatalnog perioda bilo
ljudsko prisustvo, dakle, prisustvo neke ličnosti, moguće stalno zaobilaziti: žena
se može definisati kao tobožnja ličnost, tobožnje ljudsko biće; a apsolutna
ljudska individualnost može se izolovati od zagađujuće atmosfere infantilne
fantazije i definisati kao muška.
Zato će se, sve dok
ženska ruka bude ljuljala svaku kolevku, teoretičari psihoanalitičke
orijentacije i taksi vozači i dalje žaliti, svako na svoj način, da ni
minimalni, nesvodljivi individualizam žena ne priliči ženama i pompezno
govoriti o muškom protestu, pitajući se ljutito ko nosi pantalone. Zvezde
operete ćurlikaće o „malom spisku“ ljudi koji nam „nikada neće nedostajati“ i
na kome se nalazi „žena romanopisac.“ Restorani će nastaviti da se ulaguju
mušterijama uz pomoć tabli poput ove koju reprodukujemo malo niže. Jer kakvo
god jezgro jasnog osećanja o sebi žena, koju je odgajila majka, zaista uspe da
ostvari muškarci, koje je odgajila majka, uvek ga doživljavaju kao nedolično i
arogantno muško; ono se nikako ne može shvatiti kao jednostavno ljudsko.
Kada muškarci počnu da
učestvuju, u onoj meri u kojoj i žene, u inicijaciji beba u ljudsku zajednicu,
kada i muški i ženski roditelj budu za nas imali posebno značenje u ranom
detinjstvu, konačno ćemo se suočiti sa problemom pomirenja tog značenja sa
ličnošću. Posledica te činjenice biće, naravno, stvaranje potpunije i realnije,
prijatnije ali istovremeno zahtevnije, definicije ličnosti.
Do tada će žene i dalje
snositi najveću odgovornost za naš neuspeh da se suočimo s tim problemom.
Drugim rečima, naši odnosi među polovima i dalje će nam omogućavati da izrazimo
svoja rana osećanja prema prvom roditelju u skoro nepromenjenom obliku u odnosu
na saznanje koje kasnije steknemo o stvarnim ljudskim sposobnostima, potrebama
i ograničenjima tog roditelja.
U raspravi koja sledi
preispitaćemo to osećanje tobožnje ljudskosti žene iz tri perspektive. (Izvesno
preklapanje je neizbežno, ali svaka od tih perspektiva zahteva posebno
razmatranje.) Prvo, žena je predmet duboko sukobljenih osećanja u pogledu samog
postojanja. Drugo, postoji problem da je doživimo ili kao ličnost koja u potpunosti
poseduje subjektivnost poput naše sopstvene ili kao ličnost koja je te
subjektivnosti u poptunosti lišena. Treće, ona oličava prvobitno ne-sopstvo,
deo bebinog sveta koji je istovremeno „ono“ i „ti“ i koje beba oseća i kao
vitalno neophodno i kao vitalno preteće u pogledu formiranja sopstvenog „ja.“
Majka kao predstavnica prirode:
Pre-racionalna ambivalentnost prema izvoru života
Osnova fundamentalne
ambivalentnosti naše vrste prema njenim ženskim pripadnicima leži u činjenici da
je majka u ranom periodu života monolitna predstavnica prirode, i izvor, kao
što je to priroda, najveće tuge i najveće radosti. Poput prirode, ona i hrani i
razočarava, privlačna je i zastrašujuća, pruža utehu ali je i nepouzdana. Beba
voli njen dodir, toplotu, oblik, ukus, zvuk i pokrete baš kao što voli svetlost
koja leluja, prostorne oblike, meke pokrivače i kao što će kasnije voleti vodu,
vatru, biljke i životinje. I mrzi je zato što je, kao priroda, ne štiti i ne
obezbeđuje savršeno. Majka je izvor hrane, toplote, udobnosti i zabave; ali
beba, bez obzira na to kako se majka dobro o njoj starala, pati zbog gladi ili
hladnoće, zbog grčeva u stomaku, zbog zastrašujućih pokreta ili neprijatne
buke, zbog usamljenosti ili dosade; i kako može da zna da majka nije izvor i
tih stvari?
Majka se, prema tome, –
kao priroda koja nam šalje mećavu i skakavce ali i sunce i jagode – doživljava
kao hirovita i ponekad otvoreno zlonamerna. Njeno telo je prvi značajni deo
fizičkog sveta sa kojim se susrećemo dok su događaji za koje ona izgleda
odgovorna prvi primeri sudbine. Odatle potiče izraz Majka priroda a uragani
dobijaju imena njenih kćeri: Alis, Beti, Klara, Debi, Edna. Zato je i nestalna
sreća ženskog roda.
Rascep između zavisti i zahvalnosti
Melani Klajn daje snažni,
poetski živopisan opis tog položaja u kome se nalazi beba u svojoj kratkoj,
dubokoj i kontroverznoj psihološkoj raspravi pod naslovom Zavist i zahvalnost.[4]
Njeni napori da
rekonstruiše „pacijentova osećanja kao bebe na majčinim grudima“ uverili su je,
po njenim rečima, u fundamentalne posledice, koje se osećaju tokom celog
života, jednostavne činjenice da u toj situaciji, „zajedno sa srećnim
doživljajima“ postoje i „neizbežna negodovanja.“ Beba, na primer, „može da
negoduje što mleko pritiče suviše brzo ili suviše sporo; ili što joj nije dato
da sisa kada je to najviše želela, i da, prema tome, kada joj bude dato da
sisa, ona to više neće želeti.“[5]
Ona piše o „bebinoj želji za neiscrpnom, uvek prisutnom dojkom...“ i o njenom
„osećanju da je majka svemoćna i da od nje zavisi ublažavanje svih bolova i
zala koji dolaze bilo spolja bilo iznutra...“ Stav destruktivnog besa koji je
rezultat tog osećanja, a koji Klajnova naziva zavišću, „upropašćava i nanosi
štetu dobrom objektu koji je izvor života,“ jer dete veruje – i na nekom nivou
uvek će verovati – da gnevne misli nanose štetu njihovoj meti. „Ako je zavist
prema dojci koja je hrani snažna ... ona sprečava potpuno zadovoljenje želje
jer... zavist... podrazumeva oduzimanje objektu ono što on poseduje i njegovo
upropašćavanje.“ Kao rezultat toga, „jedan deo sopstva se doživljava kao
neprijatelj ega ali i kao neprijatelj voljenog objekta“ tako da dete oseća
„stalnu strepnju da će ga njegova pohlepa i njegovi destruktivni porivi
nadjačati...“
Zavist, kako je Klajnova
shvata, takođe rađa još jednu vrstu zabrinutosti. Osećanje da smo naškodili
„toj dojci“ vodi kroz proces projekcije do „strepnje gonjenja“: „... objekt
koji u nama izaziva osećanje krivice pretvara se u progonitelja“ i postaje
„najraniji internalizovani objekt gonjenja – dojka koja se sveti, proždire nas
i truje.“
Osećajući pretnju loših
osećanja iznutra i (projektovanog) neprijateljstva spolja, dete je u opasnosti
da bude odsečeno od svog „dobrog objekta“ – to jest, od svog osećanja
povezanosti sa dobronamernom i ljubavlju ispunjenom spoljnom silom. Po rečima
Melani Klajn, dete se sa ovom opasnošću bori uz pomoć takozvanog mehanizma
„rascepa“: njegova osećanja mržnje oštro se disociraju od osećanja ljubavi;
preteći, osvetnički aspekti majke (kakva postoji u detetovom umu) ograđuju se
od njenih pozitivnih aspekata. Dete počinje da oseća „da postoje dobra i loša
dojka.“ Dobra dojka ostaje netaknuta i neokaljana, ali ona s vremena na vreme
potpuno nestaje i umesto nje se pojavljuje loša dojka: ...“rani emotivni život
karakteriše osećanje gubitka i ponovnog nalaženja dobrog objekta.“
Kada dete kasnije bude
emotivno sposobnije da podnese strepnju koju doživljava zbog tako oprečnih
osećanja prema jednom istom objektu (i, dodala bih, kognitivno sposobnije da
zamisli jedan tako složeni objekt), taj rani rascep se u izvesnoj meri
prevazilazi. Pacijent koji to nije uspeo da uradi u postnatalnom periodu može,
ponekad, po rečima Klajnove, učiniti to kasnije uz pomoć psihoterapije. Takav
pacijent dolazi do saznanja da je „negativnost objekta uglavnom posledica
njegove sopstvene agresivnosti i projekcije koja iz nje proizlazi.“ Potom je
moguće razumeti da taj objekt „nije tako loš kakvim smo ga doživljavali u
njegovim rascepljenim aspektima.“ Ta činjenica utire put „porivu da se stvari
poprave,“ koji se obično javlja kada dete pokušava da integriše „dobru i lošu“
dojku. Popravljanje „uključuje suprotstavljanje destruktivnim porivima
mobilisanjem osećanja ljubavi.“
Rekonstrukcija veoma
ranog emotivnog života koju daje Melani Klajn ne pretenduje da premosti jaz
između istinskog iskustva bebe i termina kojima se psihoanalitičari i pacijenti
podvrgnuti psihoanalizi izražavaju. Međutim, osećajne konstelacije koje
Klajnova opisuje primetno odgovaraju, po svom kvalitetu i opštem obliku,
osećajnim konstelacijama koje su od centralnog značaja za život odrasle osobe,
za emotivna stanja koja su tako neartikulisana, tako globalna i tako duboka da
zaista izgleda da – na isti način kao i radost u seksu, na primer, ili osećanje
napuštanja ili doživljaj blaženstva u uzajamnom gledanju – imaju koren u
pre-verbalnom postnatalnom periodu.
Zaista, jedan od
suštinskih problema sa kojima religija (bilo da je priznata kao takva ili ne)
pokušava da se izbori upravo je međusobni odnos „zavisti“ i „zahvalnosti.“
Dostojevski piše, koliko se sećam, o toj osnovnoj međuzavisnosti kada nam
saopštava kako se Aljoša Karamazov oseća pošto je njegov svetački učitelj
preminuo i počeo – na zlurado oduševljenje ljudi koji su sve vreme bili
ljubomorni na njegovu prijatnu, radosnu duhovnu moć – da smrdi.
„Ja se ne bunim protiv
svog Boga,“ kaže Aljoša nekom pakosnom prijatelju. „Ja jednostavno ‘ne
prihvatam njegov svet.’“ On koji je uvek veseo, ljubazan i blag sada postaje
nervozan i potišten, ironičan i nesmotren. On gnevno narušava pravila ishrane
jedući kobasicu, truje se votkom i odlazi kod žene koja za njega predstavlja
požudu i osvetoljubivost. Ali dok je sa njom ona mu iznenada pokazuje svoj bol,
svoju emotivnu velikodušnost i svoju potrebu. U njemu počinje da raste plima
osećanja koja ga vezuje za život. Uskoro potom Aljoša sanja svadbu na kojoj
Hrist pretvara vodu u vino i svog mrtvog učitelja, živog, kako ga uzima za ruku
i vuče ka blagosti i radosti; zatim izlazi u jesenju noć. Stoji i zuri – “a onda
se iznenada bacio na zemlju... Nije znao zašto je tako neodoljivo žudeo da je
poljubi, da je ljubi. Ali ljubio je... i zakleo se strasno da će je zauvek
voleti. ‘Zalij zemlju suzama svoje radosti i voli te suze.’ Reči njegovog
učitelja odjekivale su mu u duši.“
Iako se ovo osećanje
retko javlja u tako čistom i neposrednom obliku kao kod Aljoše, njegov zamah od
sumornog neodobravanja do najveće ljubavi prema Božjem svetu karakteristično je
ljudski. Kolridžov (Coleridge) Stari
mornar[6]
ga je takođe iskusio.
U njegovom uvodnom
komentaru priroda stalno menja svoj lik, čak u okviru jedne strofe, prikazujući
se čas pretećom čas privlačnom: udar oluje bio je „prek“; ali kada „breg leden,
krut i prav u tili čas presrete nas“ on primećuje da je ledeni breg „ko smaragd
zelen sav.“ Druželjubivog albatrosa, „slatku pticu,“ pozdravlja „k’o da je nama
svima brat.“ Međutim, apsolutno bez ikakvog upozorenja, pripovedač oseća poriv
da ubije albatrosa, registrujući prema njemu promenu osećanja koja se kreću od
početnog odobravanja do konačne velike krivice; drugovi su mu telo njegove
žrtve obesili oko vrata. Kada je oluja prošla, svi počinju da umiru od vrućine
i žeđi pa osećanje užasa prema prirodi ispunjava Kolridžovo platno: „I poče
trunut morsko dno!/ O, bože, morem tad/ svud stade gmizat, sve ukrug,/ baš neki
ljigav gad.“ Približava im se tajanstveni „skelet-brod“ u ružnom sutonu bez
vetra. Od njegove posade, a naročito od žene koju vide podilazi ih jeza: „Je l’
ona SMRT? O, to su dve:/ ta smrt i
SMRTI drug!/ Njen osmeh – skrlet, vlasi – lan,/ a oči ko bez dna;/ i koža kao
gube crv,/ od jeze ti se ledi krv-/ k’o Živa smrt sred sna.“ Te dve prilike na
brodu bacaju kocku. Smrt dobija njegove drugove a Živa smrt dobija pripovedača.
Proklet i sam, on mrzi i svet i sebe: „A živi mnogi morski gad,/ i uz njeg – i
ja živ.“ Njegove „puste“ grudi ne mogu da se pomole bogu. „jer svod nebesa sav,
i sam okan plav/ k’o olovo pritisnu splav/ a leševi sav trem.“ Tokom sedam dana
on čezne da umre. Ali onda, jedne noći, kao Aljoša, on pogleda u nebo i
iznenada umesto pređašnjeg mora koje trune i u kome se „grobni pali kres“ on
vidi „začarani vir“ kako gori crvenim mlazom u senci broda; on vidi morske
zmije koje su prethodno bile „ljigav gad“ i u njemu, kao i u Aljoši, počinje da
se odigrava duboka promena koja ga vraća životu: „Kraj samog broda videh tad/
od morskih zmija splet:/ trag beo prekri ponor mrk, na vodi stvori blistav
zvrk/ k’o pahuljica smet./ Tih morskih zmija gledah skut/ i divnih boja čar – /
plav, zelen, crn, k’o baršun mek/ taj splet što izvio se tek/ k’o čistog zlata
žar./ O, srećne zmije!/ nikad još/ ne videh takav plam;/ od radosti pohitah
tad/ da blagoslov im dam;/i s neba milost dođe mi/ da blagoslov im dam./ I
molitve izustih reč,/ i vrat mi posta lak;/ u more pade ptičji trup/ ko pun
olova džak.“
Po mom mišljenju, strasna dubina ovog okretanja od sveta i povratak svetu, kao i njegova neprobojnost za volju ili razum, dobro se slaže sa sugestijom koju daje Klajnova da odojče prvobitno doživljava baš to osećanje odbijanja i vraćanja, da ga prvi put oseća u odnosu na majčino biće roditelja čije se ljudske osobine tek nejasno naslućuju; u odnosu na svemoćno roditeljsko biće, dovoljno lično da zasluži ljubav za ono što pruža i krivicu za svaku nesreću, biće koje je suviše kontradiktorno da bi omogućilo postojanje nekog uravnoteženog, integrisanog osećanja prema majci. Beba razvija snažno osećanje prema tom biću majke mnogo pre nego što je sposobna da je prepozna – makar delimično – kao konačno, ograničeno, ranjivo biće kakvo majka u stvari jeste. To posebno osećanje izgleda da opstaje, i da traži odgovarajući objekt, još dugo pošto je njegov prvobitni objekt evoluirao u puku ličnost (ili u svakom slučaju u tu kompromitovanu verziju puke ličnosti, u puku ženu).