 |
 |
 |
Ishod
Posledica dvostrukog
standarda u pogledu seksualne posesivnosti koje na odrasle ljude ostavlja
detinjstvo u kome je dominirala majka osakaćuju oba pola. Ta posledica čini žene
– zbog unutrašnjih a ne spoljašnjih razloga – uglavnom manje sposobnim od
muškaraca da brane svoje interese nasuprot interesima rivala; ili da daju punu
slobodu svom erotskom porivu; ili da uživaju u seksu (na poseban način na koji
se u njemu tako može uživati) bez dubokog emotivnog angažovanja. Ta posledica
istovremeno čini muškarce – iz komplementarnih unutrašnjih razloga – uglavnom
manje sposobnim od žena da prihvate činjenicu da je nemoguće u celini imati
monopol nad erotskim interesovanjem druge osobe a da se pri tom ne uništi onaj
njen neukrotivi deo koji je čini erotski interesantnom; ili činjenicu da
seksualni porivi i ritam druge osobe ne moraju automatski biti sinhronizovani
sa njegovim. Zbog te posledice muškarci se plaše, više nego žene, suštinske
sfere ličnih osećanja ka kojima im seks otvara pristup.
Sakaćenje kome je
podvrgnut muškarac u postojećim uslovima dvostrukog standarda, u nekim je
aspektima surovije od onog kome je podvrgnuta žena. Istinitost – njegovog i
njenog – emotivnog doživljaja u celini je opasnija po njega. Rezultat te
činjenice je da njegova sloboda da oseti emotivnu bliskost – sa samim sobom i
sa drugima – uopšteno govoreći ima tendenciju da se smanjuje, pritisnuta
ogromnim poricanjem koje je neophodno da bi toliku količinu istine držalo na
odstojanju. Verovatnije je da će njegovo fizičko zadovoljstvo u seksu – iako
šireg obima nego ženino i sa daleko manje mogućnosti da bude osujećeno – biti
osiromašeno razdvajanjem od dubokog ličnog osećanja.
Ipak, oba pola shvataju –
sasvim tačno – da dvostruki standard nanosi veću štetu ženama. Muškarci su, u
celini, njime zadovoljni a žene, u celini, njime povređene, zbog jednostavnog
razloga što upravo žene podnose najveći teret najsirovijeg i najprimitivnijeg
ograničenja koje dvostruki standard stvara: naši odnosi među polovima
pripremaju čeoni sudar između ljudske anatomije kao činjenice i emotivnih
ograničenja koja neizbežno potiču iz „fundamentalnog obrasca,“ da se poslužimo
Vošbernovim terminom, koji je evolutivnim pritiscima nametnut „društvenoj
organizaciji ljudske vrste.“[1]
Anatomski gledano, koitus
ženi pruža daleko manje pouzdanu garanciju za doživljavanje orgazma – ili bilo
kog intenzivnog direktnog lokalnog genitalnog zadovoljstva – nego muškarcu. Neposredno koitalno zadovoljstvo
za koje je ona sposobna češće zahteva uslove koji se moraju stvoriti s namerom.
Međutim, upravo žena ima manju slobodu u stvaranju takvih uslova: socijalna i
psihološka ograničenja ugrađena u naš „fundamentalni obrazac“ daju joj manje
slobode nego muškarcu da istražuje erotske potencijale različitih partnera ili
čak da potvrdi sopstveni erotski poriv sa bilo kojim partnerom. Ta ograničenja
takođe smanjuju njenu sposobnost da uživa u jednostavnim fizičkim
zadovoljstvima bez osećanja totalnog predavanja – što je hendikep koji još više
sužava njen izbor partnera i stvara kod nje još veći strah da će poremetiti
svoj odnos sa svakim partnerom ako intenzivira uživanja, odnosno, ako zahteva
da partner udovolji njenim sopstvenim seksualnim željama.
Telesna veza u koju ova
kontradikcija dovodi žene – koje su manje slobodne u težnji ka ostvarenju
prvobitnog cilja koji je sam po sebi neuhvatljiviji – samo je deo (ne glavni,
već vitalni deo) razloga zbog čega se uglavnom žene, a ne muškarci, zalažu da
naša vrsta preuzme na sebe užasan zadatak reorganizovanja tehnološki zastarelih
odnosa među polovima. Kao što svako na nekom nivou zaista razume, ovde nije reč
samo o slobodi da se traži ostvarenje genitalnog zadovoljstva već i o nečemu
što je više od toga: seksualna sfera o kojoj raspravljamo predstavlja rezervat
divljih životinja u civilizovanom svetu, utočište u kome se neartikulisana,
neukroćena lična stvaralačka inicijativa štiti od istrebljenja (vidi Okvir F).
Taj dvostruki standard
povređuje kod žena (u onoj meri u kojoj mu se one iz unutrašnjih razloga
istinski pokoravaju) njihov životinjski centar samopoštovanja: životinjsko
osećanje telesne privilegije, pravo na sopstvena telesna osećanja. Ubeđenje da
su fizički nagoni koji su svojstveni ženama neopravdani, nedostojanstveni i
arogantni podrivaju najdublju i najstariju osnovu na kojoj počiva osećanje
vrednosti; to ubeđenje truje prvobitni izvor subjektivne autonomije. From
(Fromm) je jasno naglasio tu činjenicu u svom delu Čovek za sebe tvrdeći da je funkcija socijalno nametnutog stida
prema telu u tome da ljude učini pokornim socijalnom autoritetu slabeći u njima
unutrašnje jezgro individualnog autoriteta.[2]
Antagonizam prema telu
nije, naravno, tek tako socijalno nametnut. On ne potiče samo od spoljašnjih
ograničenja stvorenih da obezbede društvenu poslušnost. On je oličenje stava
koji ima duboke spontane korene u psihološkom položaju u kome se nalazi naša
vrsta (vidi Poglavlje 7). Taj antagonizam često se koristi ne da bi izrazio
popustljivost već prkos, nezavisnost i snagu volje: za ljude koji se odriču
telesnih zadovoljstava, posteći ili uzdržavajući se od seksualnih odnosa, po
pravilu predstavlja čin dobrovoljnog, autonomnog ličnog izbora. Međutim, teret
čulnog samoodricanja koji ženama nameće taj dvostruki standard nije izbor koji
one prave
Okvir F
Žene
koje su otvoreno zainteresovane za ostvarivanje većeg genitalnog zadovoljstva
bivaju osumnjičene da žele da se otrgnu kontroli i u opštijem smislu – dakle,
da prete da sruše sveukupnu dominaciju muškaraca u ljudskom društvu. I obrnuto,
žene koje zaista dovode u pitanje globalnu mušku dominaciju u ljudskom društvu
bivaju osumnjičene da su „frustrirane“ – to jest, da žele ili da im je potrebno
više genitalnog zadovoljstva. Žene se na taj način provociraju da bi izjavile
kako su oduševljene svojim genitalnim položajem, pod pretnjom da budu obeležene
kao emotivno neženstvene (sebične kučke koje zapovedaju, napadaju i kontrolišu
– koje su, ukratko, slične muškarcima – i koje su neprijateljski raspoložene
prema ljudskom dostojanstvu konkretnih muškaraca). U isto vreme žene se nasilno
primoravaju da potvrde kako su lično oduševljene preovlađujućim muško-ženskim
odnosima moći, pod pretnjom da budu označene kao seksualno neprivlačne (gadure,
nesposobne da zadobiju i zadrže ljubav dobrog muškarca, nesposobne da pobude
onu vrstu faličke usluge koja istinski voljene žene čini zadovoljnim njihovom
sudbinom).
Svi
pravilno naslućuju da će žene, ako budu u mogućnosti da ostvare veće genitalno
zadovoljstvo od onog koje sada dobijaju i ako uspeju da ga pronađu, postati
tvrdoglavije i da će ih biti teže potčiniti kao ljudska bića; i obrnuto, ako
postanu tvrdoglavije nego što su sada i uspeju da osvoje realan deo svetske
moći nad kojom danas monopol imaju muškarci, one će postati seksualno
zahtevnije. Teško je reći koju pretnju – seksualnu ili svetsku – branioci
starih odnosa među polovima smatraju suštinski opasnijom.
dobrovoljno. One ga prihvataju pasivno; zbog toga
taj dvostruki standard zaista funkcioniše onako kako je From rekao da čulno
samoodricanje može da funkcioniše: ono doprinosi da se žene na poseban način
ponize, učine zavisnim i poslušnim.
Hronično prigušivanje
telesnog koje prihvataju „ženstvene“ žene suprotno je njegovoj dramatičnoj
potrebi za samopotvrđivanjem: to prigušivanje je u potpunosti lišeno sjaja i jasnoće za razliku od štrajka glađu
ili verskog zaveta o uzdržavanju od seksa. Kada žene s vremena na vreme planu,
one tada seks koriste osvetnički, kao potvrdu sopstvene moralne superiornosti i
moći nad prezira vrednim muškarcem[3]
ogrezlim u bludu. U celini, međutim, žene svoj teret genitalnog lišavanja
podnose pokorno i nevidljivo. To lišavanje ponekad obogaljuje istinsko
interesovanje za seksualnu interakciju ali često to i nije slučaj: naprotiv,
ono može da produbi ženinu potrebu za emotivnom nagradom koju sobom nosi
telesni kontakt. Telesno lišavanje, međutim, apsolutno obogaljuje ljudski
ponos.
Uvodne
beleške za poglavlje 5
Sve dok se poglavito žene budu starale o deci dvostruki
standard će biti na snazi. Surova je istina da nijedan socijalni kompromis koji
menja druge osobenosti ženskog položaja, ali ostavlja netaknutom njenu ulogu
prvog roditelja neće stići do korena te asimetrične seksualne privilegije.
Međutim, čak i kad bi ova istina bila široko
prihvaćena, mnogo je ubeđenih feministkinja koje bi zazirale da tako postupe.
Jedno je želeti ostvarenje promena u obrazovnom, profesionalnom i zakonskom
statusu žena; sasvim je drugo mešati se u Materinstvo.
Materinstvo je predmet bezbrojnih neslanih šala dok
je savremeni folklor posvećen njegovim štetnim posledicama. Pa ipak, većina nas
i dalje oseća da je veza između majke i deteta u nekom stvarnom smislu sveta:
kakva god da još može biti, ona je svakako najosnovnija, najuniverzalnija i
biološki najjača veza koju imamo. Mnogi će ustvrditi da u cilju očuvanja
integriteta te veze, neka minimalna asimetrija u seksualnim privilegijama
muškaraca i žena – posebno ako je obezbeđena humanijim zakonima i običajima –
može biti razumna cena koju treba platiti: zašto bismo baš u ovom trenutku
pomerali osnovni ugaoni kamen ljudske solidarnosti kada svim drugim, vekovima
starim, oblicima primarne strukture grupe – proširenim rođačkim zajednicama,
stalnim blisko povezanim radnim grupama, stabilnim komšijskim zajednicama –
preti tehnološka promena?
Problem sa ovim argumentom leži u činjenici što se
zastrašujućem zadatku ponovnog stvaranja pogodne osnove za život primarne grupe
ne može prići a da se ne poremeti upravo ono što, u svom strahu, osećamo da smo
najmanje voljni da poremetimo. Da bismo prihvatili zadatak te vrste – a suočeni
smo sa izvesnim brojem takvih zadataka – moramo da mobilišemo ogromne izvore
realne snage svojstvene zreloj i odgovornoj ličnosti; a upravo će nam ta snaga
nedostajati sve dok bude trajala dominacija žena u odgoju dece. Tolerisanjem
pravila higamus-hogamus, mi, u stvari, ne možemo da zaustavimo i socijalni
haos. Takva mogućnost je fatamorgana, jer se upravo uslovi koji to pravilo čine
neizbežnim stvaraju u detinjstvu u kome je utemeljena naša bespomoćnost da
zaustavimo haos: osnovni ugaoni kamen ljudske solidarnosti isto je tako i
osnovni ugaoni kamen ljudske patologije.
Neravnoteža između zastrašujuće snage para
majka-beba i krhkosti para otac-beba od suštinske je važnosti za strukturnu
slabost ugrađenu u život ljudske vrste . Zbog te neravnoteže – s obzirom na
mentalnu kompleksnost ljudskog mladunčeta – tako je sudbonosno teško ovladati
unutrašnjim stresom koji se javlja u trouglu roditelji-dete. Posebna i
ekskluzivna veza između žena i dece osnova je za polovično priznatu
monstruoznost koja je implicitno sadržana u mitovima o sireni i minotauru.
Možemo se sa sigurnošću osloniti na pouzdanost te veze; međutim, ona je deo
urođene deformacije koju moramo prevazići pre nego što nas ona ne satre.
Materinstvo je pouzdano zbog toga što je erotski
naboj između deteta i njegove roditeljke potčinjen nizu moćnih postporođajnih
mehanizama koji podstiču ne samo žene, već i jednostavnije vrste ženki sisara,
da hrane i štite svoje mladunce.[4]
Materinstvo je monstruozno i atavističko zbog toga što mi vršimo pritisak na te
primitivne biološke temelje – koji nisu ni specifično ljudski niti stvoreni da
bi garantovali više od grubog preživljavanja novorođenčeta – da ponese
specifično ljudski i apsolutno neproporcionalni psihološki teret. (Vidi okvir
G)
Mehanizmi koji kod sisara obezbeđuju adekvatno
materinsko ponašanje, kao i specifične emotivne posledice koje ti mehanizmi
ostavljaju na majku kod ljudske vrste, u celini zaista fantastično osiguravaju
da se žene dobro staraju o maloj deci. (Njihovo funkcionisanje daleko je od
savršenog, naravno: međusobno skladnu fiziološku interakciju para majka-dete
mogu da unište psihološke komplikacije koje su drugim sisarima strane. /Mačke i
pacovi, za razliku od ljudi, nemaju osećanje preterane čednosti u pogledu
telesnog kontakta, ni bilo kakav strah od roditeljske odgovornosti, niti ikakva
pogrešno usvojena uverenja o tome šta je dobro za bebe./ Međutim, kod žena koje
nisu kritički zastranile u smislu takvih komplikacija mašinerija ženke sisara
zaista je moćno pouzdana: čak i u nepovoljnim uslovima – na primer, u uslovima
gladi ili roditeljske maloumnosti – koji mogu oslabiti složenije ljudske
motive, koji su im zajednički sa očevim, i koji odrasle primoravaju da podižu
decu, ova telesna mašinerija Materinstva ima snažan uticaj u vezivanju žena za
njihove bebe.)