 |
 |
 |
Uvodne
beleške za poglavlje 4
Važnost ranog detinjstva za ljudsku vrstu o kojoj
smo govorili u Poglavlju 3, manifestuje se na nekoliko načina koji garantuju da
će se većina beba – ili bar dovoljan broj njih da bi se netaknutim očuvao
sveukupni oblik našeg društvenog života – razviti u zrele jedinke koje su
emotivno predodređene da, po svaku cenu, pristanu na dominantne muško-ženske
odnose. Sledi skica samo nekih od tih načina.
(Zaista imam na umu da napravim samo njihovu skicu.
Tih načina je tako mnogo i toliko su kompleksni da bi pokušaj da se napravi
sveobuhvatan opis njihove prirode i obima bio poduhvat za koji nemam ni
sklonosti ni talenta. Pažljivi čitalac će, dakle, morati da primeti radikalna
izostavljanja i prevelika pojednostavljenja onoga o čemu govorim; tako će,
nažalost, imati previše lak posao da svoj gnev usredsredi na te nedostatke, da
bi mu oni poslužili kao dobrodošao izgovor za izbegavanje osećanja strepnje
koje će se kod njega javiti kada stvari na koje se moja skica odnosi izađu na
površinu. Bolno je i zastrašujuće o tim stvarima i razmišljati – bar je sa mnom
taj slučaj, a izgleda da su tako mislili i studenti i prijatelji koje sam
ubedila da razmišljaju o njima – pa čovek dolazi u veliko iskušenje da se
koncentriše na perut na ramenu, mucanje, hramanje ili tik neke nepoznate osobe
koja izgovara emotivno nepoželjne reči. Nadam se da će bar neki čitaoci uspeti
da se odupru tom iskušenju u dovoljnoj meri da čuju, i da dozvole sebi da
osete, suštinu moje argumentacije.[1]
Možda je, u stvari, najbolje da oni koji nemaju
strpljenja da čitaju ovaj pregled koji ću dati u Poglavljima 4-8, ili se plaše
da će se ugušiti u detaljima (posebno u detaljima Poglavlja 4) odmah preskoče
ili prelete pogledom taj pregled i pređu na suštinu moje argumentacije koja je
izložena u Poglavlju 9. To poglavlje počinje sažetkom onih aspekata prethodnog
izlaganja koji se moraju shvatiti ako želimo da razumemo centralnu ideju koju
ono izražava, ideju koja po mom mišljenju ima najšire društvene implikacije za
naše odnose među rodovima.
Većini čitalaca će se sadržaj Poglavlja 4-8, koliko
god da je bolan, verovatno učiniti važnim u neposredno ličnom smislu, sasvim
nevezano za njegov uticaj na naše šanse da promenimo ubitačni tok savremene
istorije. S druge strane, možda postoje ljudi za koje impresionistička i
nedokaziva, psihoanalitički orijentisana, uopštavanja predstavljaju nepodesno
štivo, ali koji ipak žele da saznaju da li ova knjiga saopštava išta novo o
odnosu između dominantne muško-ženske simbioze i mogućnosti za opstanak ljudske
vrste u budućnosti. Takvi čitaoci bi bez oklevanja trebalo da pređu na
Poglavlje 9. Oni kasnije mogu da odluče da li žele ili ne da se vrate na
analizu koja mu prethodi).
Poglavlje 4 pokazuje kako staranje o deci u kome
dominiraju žene garantuje dvostruke standarde na kojima muškarci insistiraju a
kojima se žene priklanjaju. Poglavlje 5 pokazuje kako zbog toga žene i muškarci
jedni druge smatraju smešnom velikom decom. Poglavlja 6, 7 i 8 pokazuju kako ta
činjenica osigurava postojanje izvesnog oblika antagonizma – goropadnog kod
muškaraca ali u velikoj meri i kod žena – koji je uperen protiv žena. Taj
antagonizam podrazumeva bes na samu pomisao o postojanju ženine automne subjektivnosti;
mržnju prema ženskoj telesnoj smrtnosti; duboko usađeno ubeđenje da je žena
intelektualno i duhovno defektna; strah da je žena zlonamerna i nedostojna
poverenja. Taj antagonizam istovremeno pretpostavlja da žena postoji kao
prirodni izvor, kao imovina koju treba posedovati, staviti je pod kontrolu i
iskorišćavati bez imalo saosećanja za njenu iscrpljenost i bez imalo
odgovornosti za njeno očuvanje ili obnavljanje. Najzad, on uključuje osećanje
primitivne poruge kada ženu vidi na bilo kom položaju koji ima autoritet u
društvu.
Mnoge stvari o kojima ću govoriti u tim poglavljima
već su ranije rečene – u kontekstu koji, međutim, zamagljuje njihovo značenje.
Upravo je Frojd (i njegove sledbenice Bonapart /Bonaparte/ i Dojč /Deutsch/) u
savremenu misao uveo osećanje duboke povezanosti postojećih psiholoških razlika
između polova sa činjenicom da je prva značajna figura u svačijem detinjstvu
žena – odnosno, figura istog pola za devojčicu i figura suprotnog pola za
dečaka. Međutim, ni on ni njegovi sledbenici nisu bili spremni – koliko ih je
spremno danas? – da učine sledeći korak: da razmotre mogućnost da se ova
suštinski važna činjenica može promeniti i da ju je potrebno preispitati.
Kao što je Vilhelm Rajh pretpostavio u svom ranom
radu o strukturi karaktera i društva, i kao što su autori poput Normana Brauna
i Herberta Markuzea u skorije vreme isticali, psihoanalitički pristup prokrčio
je put za fundamentalnu promenu u našem shvatanju – pa prema tome i u našoj
prirodi – položaja u kome se nalazi naša vrsta. Ali, postoji jedna velika i
nezgodna činjenica sa kojom ovi mislioci, muškarci u većini slučajeva, nisu
mogli da se suoče: da radikalna promena koju nagoveštavaju podrazumeva
odgovarajuću radikalnu reviziju postojećih odnosa među polovima.
Taj propust ozbiljno deformiše njihovo
razmišljanje. Iz te činjenice, međutim, nikako ne sledi da feministkinje mogu
sebi dozvoliti da zanemare njihovo mišljenje. Naprotiv, od nas zavisi da li
ćemo usvojiti to što su oni, i Frojd, zaista videli da bi ga učinili delom
šireg, aktivnije konstruktivnog, pogleda. Čini mi se da je to zadatak koji je
neizmerno hitniji od dokumentovanja njihovih predrasuda i popisivanja njihovih
grešaka. Mi ne treba da gubimo vreme u polemikama (polemika je tradicionalno
muški porok; sada je vreme da ga se muškarci odreknu a ne da ga žene steknu) sa
teoretičarima koji ne vide sve implikacije svojih sopstvenih eksplozivnih
teorija. Dokle god budemo odlagale trenutak da same počnemo da istražujemo te
implikacije, doprinosićemo odlaganju eksperimenata koje je neophodno izvršiti
radi opstanka ljudske vrste.
4
Higamus-hogamus
„Higamous
hogamous, woman’s monogamous.
Hogamous higamous, man is polygamous.“[2]
– narodna
rima
Suštinsko pravilo u upadljivo
široko rasprostranjenoj lepezi uslova glasi: prvo, da su muškarci seksualno
posesivniji od žena, i drugo, da se žene ponašaju manje slobodno od muškaraca u
traženju „sebičnog“ seksualnog zadovoljstva.
Razlog za postojanje ovog
pravila može nam se učiniti varljivo jednostavnim. Gde god da pogledamo zdrav
razum nam nudi objašnjenja[3]
koja prosto bodu oči. Zbog prisustva tih zdravorazumskih objašnjenja –
postojanja očigledne spoljašnje
podrške pravilu o dvostrukim standardima – lako je prevideti prisustvo vitalne,
ali manje očigledne, unutrašnje
podrške. Ovo pravilo neće biti shvaćeno, niti promenjeno u svojoj suštini, dok
ljudi ne shvate da ono ne počiva samo na gruboj sili, konkretnom pritisku i
društvenoj prinudi, već isto tako na nečemu što je jedva primetno i što je teže
definisati: ono se u svakom pojedincu zasniva na tom tvrdoglavom, nemom
osećajnom nivou odrasle osobe, nivou koji neprekidno postoji od rođenja i od
stvaranja emotivnog sveta ranog detinjstva.
Ta „praktična“ osnova
asimetrične seksualne privilegovanosti kod ljudske vrste očigledno je počela da
se drobi a ako uznapredovala industrijska civilizacija preživi ona će se
drobiti i dalje.[4] Međutim,
njena najdublja emotivna osnova ostaje u velikoj meri netaknuta: suštinska
psihološka asimetričnost između polova, čije su osnove postavljene u prvim
mesecima i konsolidovane u prvim godinama života, ugrađena je u odnose među
polovima u okviru primarne grupe koje Vošbern (vidi stranu 19) opisuje kao
„fundamentalni obrazac... društvene organizacije (kod ljudi).“ Ta suštinska
asimetrija, koja primorava muškarce da insistiraju na jednostranoj seksualnoj
privilegiji, biće i dalje moćna sila sve dok ne bude prevaziđen taj
„fundamentalni obrazac“ – dakle, dokle god se ne razbije ženski monopol u staranju
o deci.
Da bismo videli kako se
ta složena asimetrija razvija i grana, moramo ispitati svaki njen vid ponaosob.
(Zbog toga će, moram da upozorim čitaoca, izvesno ponavljanje biti neizbežno.)
Pozabavićemo se prvo specifičnom
seksualnom posesivnošću muškaraca; zatim specifičnim prigušivanjem erotskog
poriva kod žena; i najzad, trećom tendencijom koja je – bar u našoj kulturi –
usko povezana sa prethodne dve: sa tendencijom da seksualno uzbuđenje kod žena
bude čvršće povezano sa ličnim osećanjima nego što je slučaj kod muškaraca.
Moja diskusija ovde, i u
narednim poglavljima, otvoreno je
etnocentrična u jednom smislu; ona je uglavnom izražena, u svojim konkretnim
pojedinostima, u terminima uže porodice savremene srednje klase belaca u Sjedinjenim
Američkim Državama. Namera mi je da njene suštinske tačke budu korisno
primenjene na svaku ljudsku sredinu u kojoj žene vode glavnu reč u prvim fazama
života jedinke dok su muškarci istovremeno prisutni kao emotivno značajne
figure za malu decu.
Jednostrana seksualna posesivnost
Tendencija mužjaka
ljudske vrste da zahteva jednostrani pristup ženki i tendencija ženke ljudske
vrste da pristaje na taj zahtev, duboko su ukorenjeni pre svega u ranom
detinjstvu u različitim odnosima dečaka i devojčice prema roditelju[5]
koji je do sada imao dominantnu ulogu u njihovoj početnoj fazi života. Tom
početnom nizu razlika pridodaje se još jedan niz u ranom detinjstvu. Ta dva
sloja iskustva (zajedno sa onima koji se stiču kasnije) stapaju se u
oblikovanju emotivnih sklonosti odrasle jedinke; te sklonosti se ovde
razmatraju posebno samo da bi se razjasnila njihova priroda.
Koreni u postnatalnom periodu
Na početku života, dete
(vidi Poglavlje 3) upravo u odnosu sa majkom pronalazi centar sve svoje radosti
koja se ostvaruje uglavnom kroz telesni dodir. Drugi ljudi koji polažu pravo na
majčino intimno interesovanje, a posebno na njeno telo, ogorčeno se
doživljavaju kao suparnici u borbi za izvor života. I dečak i devojčica žele
majku samo za sebe; na najprimitivnijem nivou osećanja, pojedinac ne može da se
pomiri sa činjenicom da mora da je deli; posedovati ženu (tačnije, posedovati
biće iste vrste za koje se kasnije, kada se naše opažanje razvije, ispostavi da
pripada kategoriji „žene“) pod sadašnjim okolnostima predstavlja ranu želju
svakog deteta. Šta će biti sa tom željom – koja opstaje tokom celog života u
onome što se nekad zvalo srce – zavisi od toga da li se njen prvobitni objekt
kasnije delimično reinkarnira unutar ili primarno izvan nečije sopstvene kože.
Ta reinkarnacija je, naravno, neizbežno drugačija za devojčicu u odnosu na
dečaka.
Kao što sam naglasila
gore (vidi Poglavlje 3, strane 31-34), zadovoljstvo koje životinje vuče ka
aktivnosti za produženje vrste na nivou ljudske vrste ima jednu dodatnu
funkciju: ono nam omogućava da ponovo doživimo neka prvobitna životodavna
uživanja iz postnatalnog perioda. Kada dečak, kao odrastao muškarac, pronađe to
zadovoljstvo u heteroseksualnom vođenju ljubavi, on ga nalazi izvan sebe, kao i
ranije, u ženskom telu. A ako se stanovnik tog ženskog tela oseća slobodnim da
svoje čari podari nekom suparniku, ta okolnost u njemu ponovo stvara sećanje na
nepodnošljivu situaciju kada majka nije pripadala bebi.
Devojčica odrasta u
heteroseksualnoj situaciji koja je značajno kompleksnija. Ona je – bar
delimično – postala majka. Ona sada
živi u ženskom telu koje je nekada bilo njen životni izvor hrane, zabave i
sigurnosti. Istina je, svakako, da joj muškarac – uprkos svom muževnom fizičkom
izgledu – može obezbediti, kao što ona obezbeđuje njemu, neposrednu priliku da
ponovo doživi prvobitni zagrljaj. Postoje značajne fizičke činjenice koje
potvrđuju tu emotivnu mogućnost[6]
: muškarac je telesno veliki, topao i jak kao što je bila majka; njegov penis,
uzet u žudni otvor na telu kao što je nekada uzimana bradavica na dojki, može
da stvori slično čudesnu radost. U meri u kojoj on ima to značenje za nju, žena
oseća nekakvu jednostavnu, neposrednu tugu koju i muškarac oseća kada je suočen
sa seksualnim suparnikom. Pa ipak, njihova tuga nije u potpunosti ista. Ženina
tuga se može iznijansirati na nekoliko načina.
Prvo, uprkos muškarčevoj
veličini i njegovom penisu, fizičke razlike koje očigledno postoje između
muškarca i majke – u obliku i strukturi kože, u boji glasa, pokretima, ritmu –
od velike su važnosti. Njegovo tipično telesno prisustvo ne može kod nje, samo
po sebi, u tom smislu tako doslovno prizvati u sećanje atmosferu iz
postnatalnog perioda kao što njeno prisustvo može sve to da prizove kod njega.
U tom smislu i u meri u kojoj je to slučaj, njegova fizička nevernost ne može u
njoj tako očigledno da oživi bol iz postnatalnog perioda kao što njena fizička
nevernost može da ga oživi kod njega: šokantno dejstvo njegove fizičke
nevernosti za je nju manje konkretno, više čisto simbolično.
Međutim, mnogo značajnija
može biti činjenica da je čak i simbolički šokantno dejstvo fizičke nevernosti
onog drugog daleko manje apsolutno kod nje nego kod njega. Žena koju je
odgajila majka verovatno će osećati, dublje nego muškarac koga je odgajila
majka, da ona u sebi nosi izvor magičnog bogatstva tog ranog odnosa sa
roditeljem.[7] U tom smislu
– ako ne u drugim – ona u većoj meri oseća svoju samodovoljnost nego muškarac
koga je odgajila majka: ono što neko poseduje u sebi ne može direktno da mu
oduzme nikakav suparnik.
Mir koji ovo ubeđenje
nosi sobom, po pravilu počiva, naravno, na spoljašnjem potvrđivanju ženinog
osećanja unutrašnjeg bogatstva; žena zahteva dokaz da neko drugi zavisi od
pristupa onome što ona ima.[8]
Njoj nije neobično da prihvati nevernost muškarca – čak ni da uživa u njoj, iz
razloga o kojima ću kasnije diskutovati – sve dok je sigurna da će on biti
očajan ako izgubi nju.[9]
Ako ona tako oseća, onda njen rival jedino može da uzdrma temelje njenog
samopouzdanja, bića opremljenog unutrašnjom rezervom onog što je njemu
suštinski potrebno, tako što će muškarca naterati da je se u potpunosti
odrekne. Činjenica da je taj stav daleko manje uobičajen kod muškarca ne potiče
samo od pritiska konvencija. Suštinski gledano, on potiče od osećanja dečaka
koga je odgajila majka da će prvobitni, najprimitivniji izvor života biti
zauvek izvan njega, i da on mora imati ekskluzivni pristup ženi da bi obezbedio
svoj pouzdani pristup tom izvoru.