 |
 |
 |
Doroti Dinerstin
Sirena i
Minotaur
Odnosi
među polovima
i
ljudska nelagodnost
prevod
Dragana Starčević
En Snitou
Uvod
Kada sam prvi put
pročitala Sirenu i minotaura 1977.
godine, svet je za mene obasjala nova svetlost. U toj knjizi je, najzad, neko,
u divnoj trodimenzionalnoj perspektivi opisao unutrašnje funkcionisanje nepravdi
među rodovima koje su mene pekle čitavog života.
Zbog čega je i na koji
način ova knjiga toliko uticala na mnoge ljude slične meni koji su je pročitali
krajem sedamdesetih? Da bi se shvatio njen početni uticaj potrebno je, prvo,
setiti se, ili zamisliti, kako je
izgledala decenija pre buđenja našeg
feminizma. Mizoginija je bila opšteprisutna: „Tokom dugih godina koje su
prethodile drugom talasu feminizma žene i devojke bile su neosporno
omalovažavane. Svakodnevno su ih vređali bez povoda. Nastojali su da ih
onemoguće u postizanju uspeha. Agresivno su ih ignorisali ili su se, ne znajući
zašto, agresivno prema njima ponašali. Podrazumevalo se da žene i devojke treba
da im budu na usluzi, a kada to nisu bile nazivali su ih kučkama ili vešticama.
Izgledalo je da su žene stvorene da budu ponižavane dok je njihovo iskazivanje
ponosa izazivalo blagi podsmeh.“[1]
Velika provala gneva
protiv ovakvog, uobičajenog, stanja stvari kojom je započeo drugi talas feminizma
u Americi već je dostigla vrhunac i bila je u opadanju kada je Sirena izašla iz štampe. Mnoge žene koje
su isplivale na njenom talasu nisu imale vremena da shvate uzrok te ogromne
eksplozije našeg gneva niti šta će nam ona na kraju krajeva doneti. Iako sam u
dubini duše bila preporođena novim iščitavanjem sveta koji je nudio feminizam,
nad mojim oduševljenjem i žustrinom aktivistkinje često se nadvijala senka neke
nedefinisane strepnje: „Ali, sa ženama nešto stvarno nije u redu. Ima nečeg neprijatnog kod njih (nas).“
Na primer, iako me je
feminizam navodno štitio, još uvek sam mogla da se nađem u situaciji da, kada u
prodavnici novina uzbuđeno uzviknem obraćajući se svom ljubavniku povodom nekog
članka koji sam pronašla: „Hej, vidi ovo“,
u sledećem trenutku potpuno potonem zbog njegovog uobičajenog ili neverovatnog odgovora:
„Nemoj da mi naređuješ!“ Zašto bih se ja
osećala postiđenom zbog njegovog besmislenog odgovora? Ja sam samo reagovala živahno i aktivno sa bezuslovnim
poverenjem u prijatelja. U stvari, nikad ne bih imala smelosti – čak i da sam
imala želju – da nekom zapovedam. Međutim, ta postiđenost mi je bila tako dobro
poznato osećanje kao i kukavičko prihvatanje činjenice da moj ljubavnik – i samim tim muškarci uopšte – smatra da mi
moja energija ne priliči i da je preterana. Feminizam je, tako utopijski i pun
nade, davao obećanja o preobražaju kroz ispoljavanje vrlina iz devetnaestog
veka kao što su volja i trud. U međuvremenu, male svakodnevne epizode poput one
u prodavnici novina iznurivale su me i sakatile moj novostečeni feministički
otpor.
Na moje zaprepašćenje ali
i duboko olakšanje, Doroti Dinerstin je pisala o onome što sam osećala a nisam
uspevala da iskažem: „Kameni zidovi o koje udara naš pokret zatrpavaju njegove
temelje.“ Njena knjiga je predstavljala anatomiju muškaraca koji upravljaju
svetom ali se ljute kao uplašena deca kada im žene koje imaju manju moć u svetu
kažu „bau.“ Takvi muškarci, po njenom mišljenju, nastavljaju svoj beskrajni čin
odvajanja od majke, vladarke iz njihovog detinjstva. Žene takođe imaju udela u
svakodnevnoj nepravdi kojoj su izložene jer ni one nemaju poverenja u majku u
njima samima.
Dinerstinova suptilno
otkriva i opisuje pogodbe koje su muškarci i žene tradicionalno sklapali među
sobom, uključujući i za mene u početku nejasno objašnjenje postiđenog ženskog
mirenja sa muškom moći kao i našu ambivalentnost u pogledu sopstvene upotrebe sile. Ona smatra da je
ženski monopol u podizanju dece
odlučujući za stvaranje svekolike asimetrije među rodovima u društvenom
životu koji potom sledi. Upravo nas žena uvodi u svet pre nego što možemo da je
prepoznamo kao ograničeno i smrtno biće kakvi smo i sami. Borba da se otrgnemo
kontroli te prve privlačne i naizgled svemoćne osobe predstavlja prvu borbu u
našem životu. Iscrpljeni, bežimo iz mora punog sirena na kopno gde nas čeka
minotaur koji se šepuri i riče. Međutim,
izgleda da je njega mnogo lakše pripitomiti jer je racionalan, za
razliku od majke koja nas još uvek
vreba iz infantilnog sloja naše ličnosti.
Dinerstinova tvrdi da
mušku moć u javnoj sferi doživljavamo kao ispravnu čak i kada je užasna; muška
tiranija bar počiva na čvrstom terenu vladavine i volje odraslih; ona nam se u
najmanju ruku čini postojanom u svom poricanju apsurda, ograničenja i smrti. U
najvećem broju slučajeva javni projekti se izvršavaju bez stalnog,
modifikujućeg uticaja sumnje. Čovek hrabro stvara atomsku bombu i ne dozvoljava
da ga u tome uspori strepnja zbog načina odlaganja radioaktivnog otpada. Briga
o otpadnom materijalu ljudskih poduhvata je posao koji treba da obavi neko
drugi, a taj dosadni drugi što stalno zvoca je žena. („Nemoj da mi naređuješ!“) Uprkos izuzetnoj energiji i
kolektivnoj volji feminizma, koje su zaista dovele do velikih promena, mržnja
prema ženama i strah od žena ostaju u nama ušančeni i prožimaju nas kako
iznutra tako i spolja. Čitanje Sirene i
minotaura nije me spaslo od te činjenice, niti od moje ranjivosti prema
muškim naredbodavcima. Međutim, ono što
sam saznala od Dinerstinove ublažilo je teret koji me je pritiskao jer je moju
uobičajenu žensku sumnju u sebe,
osećanje da sam glupava i beznačajna, stavilo u zajednički kontekst koji bi se
– možda – mogao promeniti.
Takvo javno izražavanje
ženskih, često nesvesnih i obično privatnih, patnji doprinelo je da se objasni
odakle potiče snažan gnev koji prožima
feminizam u naše vreme. Stara simbioza između žena i muškaraca sa
tradicionalnom podelom rada nikada u potpunosti nije bila rezultat konsenzusa
niti je bila pouzdana. U moderno doba stari odnosi postaju sve zategnutiji.
Žene zapažaju tu krizu i njome su više ugrožene. Od žena se sada podjednako
očekuje da obavljaju i tradicionalno ženski i tradicionalno muški posao, što
predstavlja emotivno i fizičko pretovarivanje koje naša kultura niti ceni niti
podržava. Zbog toga što su, da bi bile priznate kao vredna i celovita bića,
bile zavisne od te simbioze, žene postaju ogorčene kada muškarci uzmiču od
tradicionalnih odgovornosti iz stare pogodbe. Ali, najzad, koliko god da su od
te pogodbe zavisile, žene su u starim odnosima više gubile jer su žrtvovale
polni nagon i slobodu. Raspadom tog dragog, starog, dobro znanog sistema najmanje gube baš žene.
Prisećajući se tih starih
odnosa između žena i muškaraca, Dinerstinova pribegava poeziji. U svom lirizmu
ona ponovo stvara zajedništvo kulturno bogatih verzija heteroseksualne
prošlosti, ples na seoskom trgu, muškarce koji viču i mlataraju nogama i žene
koje se brzo okreću i čija je dužnost da se dive muškoj snazi i da je veličaju.
Ovaj ples, stari kadril, ostaje u našem nesvesnom koliko god da svesno
pokušavamo da odbacimo njegovu izvesnost. Dinerstinova traga za dubokim strukturama zbog kojih taj ples
opstaje čak i kad postaje danse macabre
i otkriva univerzalnu činjenicu da detinjstvom dominira žena. Kako majka sama
vlada tokom dugog perioda detinjstva, dete će se osvetiti njoj i njenom
surogatu, majci prirodi, tehnički sve savršenijim iskazom infantilnog
razočaranja, nerazumnim, ubilačkim napadima koje naš način života neće još dugo
moći da izdrži.
Mnogobrojni
psihoanalitički i naučni uvidi sjedinjeni u sjajnoj argumentaciji Doroti
Dinerstin nisu nikakva novost. Njene temeljne pretpostavke polaze od Frojda,
Rut Benedikt (razmišljala je o tome da postane antropolog), Melani Klajn, Simon
de Bovoar, Normana O. Brauna, Herberta Markuzea kao i od njenih sjajnih
profesora, geštalt psihologa Volfganga Kolera, Maksa Verthajmera i Solomona Eša
(čija je Socijalna psihologija bila
centralni izvor njenog sveukupnog razmišljanja). Ali, uprkos njenom iskrenom
priznanju o intelektualnim uticajima, Dinerstinova je, shvatajući da postoje teškoće i zagonetnost u odnosima
između rodova, prva iskazala apsolutnu veru u mogućnost menjanja takozvanih
„odnosa između polova i osećanja ljudske nelagodnosti.“ Ona je opisala duboko
usađene, nesvesne i trajno složene odnose ne odbacujući mogućnost svrsishodne
borbe u cilju ostvarenja promena. Feministkinje su njenu knjigu doživele kao
kap vode u pustinji.
Novost je bila u tome što
je Dinerstinova videla i teškoće ali i način da se one prevaziđu. Imala je
fantastičnu ambiciju – da nauči muškarce da odgajaju decu. Žene bi, po njenom
mišljenju, mogle da nadvladaju egzistencijalni kukavičluk zavisnosti i preuzmu
na sebe izgrađivanje sveta. Deca bi
mogla da se suoče sa užasnom činjenicom da su i muškarci i žene ograničena bića
koja ograničavaju druge. Deca bi mogla da prevaziđu bol kad jednog dana saznaju
da su im roditelji samo ljudska bića, a ne mitska čudovišta –
sirene ili destruktivni heroji – minotauri. Mogla bi da negde drugde
potraže ljupkosti transcedentnosti i skrnavljenja. Mogla bi da saznaju više o
svojim neizbežnim tugama. Bila bi u stanju da odrastu.
Kako mi sve to izgleda romantično sada dok govorim o
Dorotinoj argumentaciji dvadeset tri godine pošto sam prvi put pročitala njenu
knjigu. Iako se u današnje vreme socijalno ustrojstvo naših odnosa među
rodovima uzima zdravo za gotovo, veoma mali broj današnjih mislilaca piše
sveobuhvatne scenarije društvenih promena poput onih koje nalazimo u Sireni. To nas navodi da se zapitamo odakle
potiču takve ideje i kakva će biti njihova potonja sudbina.