Back Home Next

Draga moja drugarice, Njujork

Mislila sam da nikad neću moći da se usudim da imam decu, naročito sina. Onda sam srela Dejvida, on je veliki i debeo govori tiho, ceo dan zarađuje za naš život, ne puši, ne pije, i ne traži od mene ništa osim da smanjim njegovu samoću. Živimo u ogromnoj kući sa mnogo soba, i o Alenu se brine Dejvid, jer nam je takav dogovor bio od samog početka. Rekao mi je: trebaš mi samo devet meseci ali baš ti. Veću izjavu ljubavi nisam čula. Rekla sam mu da ću mu dati ceo život, ionako moj život ni smrt nije htela, a tih devet meseci naročito. Uzeo je sve s milinom i toplinom i nikad me ništa nije pitao, jer ja još uvek imam strah da istina vodi pravo u greh. Prvo stiže kazna onda činimo zločin. Ali, nikad u životu mislim da neću moći da gledam u muškarca bez straha da moj život ne uzme pod svoj, makar to bio i moj sin. Kad uđem u radnju, vodim računa da me ne usluži muškarac, kad idem kod lekara, uvek mora da bude žena, kad na ulici pitam koliko je sati, znaš već...

Draga moja Majo, Beograd

Danas sam šetala gradom, bio je sunčan novembarski dan, topao. Grad je prljav i siromašan i ta njegova privremenost, i ta ubrzana sporost, neefikasno razbacivanje energije, potuljena zavist i agresija kod ljudi koji ne daju drugome da urade ono što oni sami neće ili ne mogu, sve je to delovalo jedinstveno. Šetala sam u krug oko fonatne ispred bioskopa “Jadran” sa decom obučenom kao lutke pored izgladnelih majki. I dok je jedno dete maltretiralo majku, jer ni ono ni ona ne znaju za bolje, videla sam Njega iza stakla. Sedeo je prosed, sa dugom kosom, u kišnom mantilu, ispeglan i zalizan kao neki starac. A on zapravo i nije star koliko je olinjao. Pio je kafu u gradskoj kafani i samozadovoljno se smešio nekoj ženi koja je sedela s njim za stolom. Žena je blenula u njega zadivljeno, on je pričao sa pauzama, ona je i dalje blenula. Možda su pričali o kafi koju su pili, možda o večnoj ljubavi. Žena nije bila kao Marija, ni najmanje lepa kao ona niti sa aurom. Bila je vulgarno opčinjena njime. A i ono što sam ja shvatila, osim da je u Beogradu i da mi se nije javio, to je da on negde za nekog nekada može da bude i prijatan čovek s kojim lepog novembarskog dana može da se popije kafa. Poslednji put kad smo se čuli telefonom, pre nekoliko meseci, pričao je o svojim kostima, o prostati, o sporom umiranju nerava i interesovanja. Ne znam da li laže, ali znam da ja od njega dobijam samo taj deo istine. Zato sam ušla u salu, iznenada sela za njihov sto i on mi je naručio kafu sa šlagom i veliki kolač od čokolade. Pričali smo o vremenu, o lepom vremenu. Nismo se predstavljale, ta žena i ja jedna drugoj, sve je trajalo dugih pola sata. Ostavila sam pola porcije kolača koje sam tutnula ženi pod nos, ustajući od stola, i ona je za divno čudo, halapljivo pojela moje ostatke. On je čekao da ja odem, da bi platio, rastao se s njom i žurno krenuo... ko zna gde? Gledala sam ga iz prikrajka, kroz staklo, ja upadljivo nevidljiva, on neupadljivo vidljiv. Da, to se desilo u poslednjih nekoliko godina, njegova zlodela postala su upadljivo nevidljiva, a moja nevidljivost razdragano vidljiva. Rat je otvorio rupu u sistemu koja je njega usisala, od njega je ostao taj kišni mantil, ta olinjala kosa, taj govor koji se ne čuje kroz staklo i koji sluša još samo žena koja će polizati tanjir iza jedne nepoznate nevidljive devojke.

Draga moja Jelena, Njujork,

Jako me je potresla priča o Lazaru u izlogu: setila sam se jedne scene, usred noći, nisam mogla da spavam, od nervoze koja mi je strujala kroz telo posle čitanja tvog pisma. Setila sam se jedne noći kad me je jako boleo stomak. Probudila sam se i povraćala, onda je On ušao u kupatilo i držao mi je glavu. Onda sam se setila pogleda mog Alena dok sam mu jednom ja ledenim rukama držala čelo da bih mu skinula temepraturu. Sećam se njegovog pogleda punog poverenja. I ja sam imala taj pogled u odnosu na mog oca, nije moglo biti drugačije, samo što ga je on video a ne ja, ja sam ga tek sada videla u Alenovim očima, i to nije mogao biti drugačiji pogled: to je ono isto poverenje koje postoji pre svega drugog, pre ljubavi umesto ljubavi, pre misli umesto misli, pre namere, i umesto nje. Kako je to mogao da mi učini? Koje je reči rekao znam ali ne znam njihov ton, sve njegove reči i sva njegova dela su samo iscepkani komadići tupe stvarnosti.

Nervi, otišli su mi nervi, evo sada dok ti pišem, imam utisak da do večeras neću izdržati, da ako mi Alen u ovom trenutku priđe, da mogu da ga golim rukama zadavim. Zato, nemoj više da mi pišeš o Njemu. Očigledno, još uvek postoje momenti u kojima me Njegovo ime prevazilazi.

Draga, draga Majo, Beograd

Nisam htela da te povredim. Noćas sam sanjala da sam i žena i ćerka jednog istog muškarca koji nije On, i to upravo znači da na miru možeš da spavaš i miluješ tvoje dete po čelu, ja jesam preuzela tvoje snove.

Draga moja Jelena, Njujork

Moja potreba da odem, moja užasna potreba da odem i da promenim život pojavila se vrlo jednostavno, kroz pitanje, zar ću ja ceo život ovako? Kad bi takvo pitanje postavili, mnogi drugi bi otišli, bilo gde. Nisam ni znala da postoji reč incest, kad sam saznala, već je bilo i kasno i lako. Iako se nešto može videti tek ako ga imenuješ, meni je stiglo kasno. Imam utisak da ga nisam videla ni pre ni posle ni za vreme samog zbivanja. Vidim ga samo kao nečiju tuđu priču i sudbinu, kao da sam i ja bila neka druga. Šta se dešava drugim devojčicama i dečacima, pre pitanja, da li ću ja ceo život ovako? Ja sam govorila: sramota me je, boli me, mene moji roditelji vole zato što ja njih slušam. Oni su mi govorili: pazi se stranaca, nemoj da se družiš sa decom, prljava su, svet je grozan ali mi te čuvamo. Sve su to obične rečenice, koje važe za razne situacije, i one zabranjene i one dozvoljene. To su obične, krajnje, banalne i glupe rečenice, bez smisla i emocija. A iza njih stoji samo jedan mali mali život koji je mogao drugačiji da bude.

I znaš šta ima još, živela sam u tišini i u mraku, bez znanja da postoji nešto napolju, da mogu i da se mrdam, da mogu nešto da promenim. Mislila sam da je radovanje nepristojno, da je smeh skaradan, a da nijedan moj čin nema nikakvog ama baš nikakvog značaja, ili udela u stvarnosti. Jednostavno svet je gotov, namešten, popunjen i prepunjen, i tu sam sada ja, njihovom voljom rođena, na postolje stavljena, da živim tako što će oni da uživaju. Pinokio želi pravi život, mi žive lutke mislimo da je ovo više od života.

Draga moja drugarice, Beograd

Opet divan novembarski dan, opet ono bolesno, memljivo koje izbija iz svih nas, na sunce, na videlo: ne znam, ja kao da samo to vidim na ulicama. Ima onih ljudi koji su ceo život zataškavali ljubaznostima i mekoćama, bez obzira na sve. Ima potom onih koji ne vode računa niočemu, žive stihijski, izražavajući se kako znaju i umeju, i na kraju ovi kao što smo mi bile, moja majka i ja, koje razgolićuju sve principe, sve mehanizme, i žive neprekidno na ivici sukoba.

Posle tvog odlaska, živela sam sa njima još neko vreme, sve je bilo zataškano i uljuljkano, mekano i blago. Ja sam ih volela, kao svoje pacijente, i oni su se tako i ponašali. Lazar mi je pričao o svojoj krivici prema tebi kao o nekoj svojoj bolesti: nemajući te pred sobom, mogla sam da mu dam prostor i za tu priču. Uostalom ti znaš kakve smo sve moja majka i ja priče slušale i doživele, ti znaš moj prag. Rekao je da želi sa mnom da se iskupi, i ja sam mu to dozvolila. Marija je posle tvog odlaska živnula. Imala je manje napada i počela je više da komunicira. Naravno, njene priče su i dalje ostale niočemu, ali bilo je dana, pa i nedelja kad se ponašala kao da nije bolesna. Toliko im je prijao tvoj odlazak i moj dolazak na tvoje mesto, da sam shvatila da ljudi uopšte ne vole sebe i svoju decu koliko svoje ideale i tuđu decu. Ali, naravno, tu niko na mene nije obraćao pažnju: ja sam im bila terapija, zamena, i sve dok nisam poželela nešto više, funkcionisali smo.

Onda sam se jednog dana trgla, našla sam tvoju sliku u fioci ispod veša. Imala si velike modre podočnjake. Zatim sam sanjala jedan san: kako sam u gradu sa visokim planinama na obali mora, uvek u istom već godinama u snu, i kako srećem neki svet koji me zove da zajedno hodamo ispod mora. A zašto, pitam, šta ima tamo. Ima divnih stepenica, kaže mi jedna devojka sa modrim očima i modrim podočnjacima. Svi imaju velike podočnjake i tih glas. A disanje, pitam. Sve se sâmo reši. Nekad smo bili ribe, kažem? Samo prestaneš da dišeš i hodaš. Samo prestaneš da dišeš...

Psihoanaliza

DEJVID, Njujork

Kad sam je sreo, bila je hrpa nerava: sva se tresla na minimalni spoljni nadražaj: ne znam kako da Vam opišem tu scenu kad sam je ja video prvi put. Stajala je nekako na ivici, sedela je na ivici, govorila na ivici, čega ne znam, niti nad čim. Recimo kao tacnica na ivici stola. Bio je novembar, kiša je padala, a ona je stajala na ivici reke i gledala ispred sebe kao da ima šta da vidi. Nisam ni ja bio u mnogo boljem stanju, mada je izgledalo da ona čeka na vetar koji može da je ponese.

– Ja sam Dejvid i u nervnom sam slomu od kad znam za sebe, rekao sam joj. Grizem nokte, zanoktice, mrzim svog oca, nemam majku, ženu, decu, ni posao, ni stan. Imam samo jednu odvratnu sobu s pogledom na svetlarnik. Hoćeš da dođeš kod mene. Zaista je bila prelepa, zato sam joj sve to rekao, dopala mi se kao neka slika koju sam negde nekad video, tako neka devojčica-devojka stoji na obali, umetnička slika, poznata, iz nekog muzeja, možda i nije poznata ali je iz nekog muzeja. Ona me je pogledala i nasmešila mi se, baš je bila lepa, i tako smo počeli da živimo zajedno.

Znam donekle njenu priču, rekla mi je onoliko koliko je htela: nismo mnogo razgovarali a pitanja nismo uopšte jedno drugom postavljali, naročito u vezi sa stvarima iz prošlosti. Nemam utisak da nešto bitno ne znam o njoj. To što je bilo, njoj više ne pripada, to je kao neki mladež na njenom telu i ništa više, koji može da poraste, da postane maligan, ali bez njene svesti. Rekla mi je da je četiri godine imala seks sa ocem: nije to zvala silovanjem, rekla mi je da nije to htela ali da se desilo i da ni majka nije ništa uradila da to prestane. Rekla mi je da je pokušala da se ubije, ali da je preživela, i pričala mi je o polusestri koju je otac doveo da bi se svi nekako sredili kao porodica. Nije o sebi govorila kao o žrtvi, već, kako da kažem, o njima kao o ljudima koji zapravo i ne postoje. Samo je sestru pominjala kao da je stvarna i kao da će se jednog dana opet videti. Kad prođe rat. Rekla je da im je rat rasturio život i da zbog toga ona ne može da bude protiv ovog rata već samo protiv ljudi koji ratuju. Zato je došla u Njujork. Ne znam šta da vam kažem, ne znam zašto ste me zvali. Maja me je nagovorila da dođem, rekla je da imate lepe noge, da je kod vas zato što imate lepe noge koje će se meni dopasti. Iako nije znala da ćete mene pozvati, ipak sad ste nekako deo naše porodice i zato je dobro što imate lepe noge. Maja voli da se meni druge žene dopadaju, kaže da se onda i ona sama sebi više dopada, iako ja ne gledam žene na taj način. Možda je zato i dobro što me Maja tera da ih gledam da bih i ja video žene kao što se žene i muškarci inače gledaju: nikad za to nisam imao vremena ni oka. Eto, gledam sve oko sebe kao neku senzaciju i ponekad vidim umetničku sliku koja liči na nešto što sam i sâm video, iako nikad ne mogu baš jasno da se setim šta je šta. Ali to je neka vrsta potvrde da dvoje ljudi mogu da vide istu stvar, da postoji stvarnost. Eto, oko mene su sve neke vibracije i senzacije, ono jednostavno, toplo, hladno, struja, vetar, vazduh, mokro, ne znam, mirisi i tako... Ja nisam išao ni u školu ali sam čitao knjige i tako znam neke stvari. Ne znam mnogo o Maji onako kako vama treba, šta radi, misli, hoće, znam njenu temperaturu kože i kad joj je dobro a kad zlo. Sada joj je pristojno i eto. Šta još da vam kažem, nisam znao da drugi dolaze u pomoć kad neko hoće da ide u psihoanalizu: na primer, od kad smo zajedno ne volimo da se kupamo, eto to vam mogu reći. Ovako se osećamo sigurnije, a ranije smo se oboje često kupali i prali veš jer smo se osećali prljavo. Znate, ja sam odrastao na Kastanjedi, to je moja biblija, i znam da smo u ovom trenutku Maja, Alen i ja u svom pravom ćošku na svetu. Šta je bilo ili će biti ne zanima me, i tako to. Doći ću opet, ako treba, ali ne znam šta još mogu da kažem. Seks? Dobro, i to nije za priču, kad se priča onda postane nešto drugo. Neću o tome da vam pričam, to je moja stvar, neka vam ona priča. Ja mislim da to sa ćaletom i ne mora da bude tako strašano. Sve je inače strašno, i kad smo u seksu nikad nismo sami, uvek je tu i poneki ćale čak i onda kad te ne tuca za pravo. Evo na primer moj, uvek je tu u mom seksu. Ja sam biseks, iako sam mislio jedno vreme da sam gej, a onda sam postao strejt, a vi to zovete biseks. Sad znam, u seksu inače nisi sâm, i to je kolektivno iskustvo, nije isto kao kad sediš i džonjaš sa svojim mislima, onda si sâm. Ovako, čista lutrija. Maja nije mislila dok je bila sa ćaletom, nekako svi su poludeli oko nje i ona je onda isto poludela jer su svi mislili da ona mora da je luda kad joj se to desilo. Ali sada ovde, mogla bi drugačije na to da gleda, kao da se to dešava i tamo gde se ne dešava do kraja kao što se njoj desilo. Treba biti kul u tim stvarima, svi smo mi prošli kroz ista govna, na ovaj ili onaj način ali zato ne treba da mislimo da postoje samo govna na svetu. To vam je moja filozofija, funkcioniše. Moja porodica nije bila neka porodica, iako bi vi rekli da je Majina najgora, ja mrzim svog oca više nego ona svog a keve se ni ne sećam, dok je njoj njene žao i stalno misli da je trebalo i nju da povede. Eto ona je ružno zaboravila a ja se još uvek ložim na greh. Ali ovo nije moja psihoanaliza, neću da vam o mojim sranjima pričam. O njenim, jednostavno rečeno, mislim da ovde s nama više ne postoje.