Back Home Next

U Trećem krugu

U znaku ovna

da, u znaku neodlučnosti: na kopnu to jeste znak odlučnosti, ali na kopnu je sve čvrsto i obrisi su definisani, tlo je prirodan element, odlučnost je prirodna kao zemlja. Ovde pod vodom odlučnost je neodlučnost, fluidnost, proračunatost, pokretljivost, neuhvatljivost. Ovde je voda prirodan element, struja nije vetar ona je bog, i drugi ženski elementi ovde drže muške u stanju karikature jednog davno izumrlog sveta. U znaku ovna, u znaku neodlučnosti sve odluke počinjene, sve pravde sprovedene, sve ideje zbog kojih se umiralo, dovedene su u neko razvodnjeno stanje, i kao neka bezoblična masa lelujaju, menjaju smisao i nijanse, zbunjuju sebe i druge. I same sirene u ovom krugu su takve, tako neodlučne u znaku ovna, tako neodlučne, da sve vreme napeto stoje u mestu i moralno pridržavaju ove strane, sve strane odjednom. Ako popuste, ako samo za jedan tren popuste smaknuće se svet, ovaj njihov a onda će se smaknuti i onaj naš. To je jedan posve mali krug koji čak to i nije, otvoren je na jednom mestu i pušta da sve otiče, što i biva. Sve odlazi, otekne i samo novopridošlice, nove ideje, novi oblici tom krugu daju razlog za opstanak. To je krug u kome poslednji postaju prvi, u kome jeste blago siromašnima duha jer njihovo jeste ovo carstvo podvodno, u kome se uzima od Njega jer on nema ništa. I zaista nije lako održavati ravnotežu vertikalno pod vodom u mestu, dok struje struje na sve strane, kao vrtlozi i vuku ka otvoru izvan kruga. Od toga je samo teže pomaći se, krenuti, odlučiti. Ali ovo je Treći krug, u znaku ovna u znaku večite neodlučnosti koja ženski princip stvaralaštva krasi.

Drugi krug

U znaku device,

Marija Magdalena simbol je duše, ženske strane boga. “Izopštena okajavanjem Marija Magdalena, zagledana u nevidljivo, hrišćanski je uzor pokajanja”, tvrdi nam Donatelova skulptura, tvrdi nam Manuela Gretkovska.

Drugi krug, Marija Magdalena, trideset godina živela je u pustinji, muž ju je napustio odmah posle venčanja, onda je ona posrnula, a u hrišćnskoj simbolici, Hrist je često celiva u usta.

“Ako je kult Marije Magdalene potisnuo kult Artemide, to znači da je hrišćanska svetica morala da preuzme obaveze paganske boginje koja štiti lov i plodnost. Na hebrejskom ime Marija Magdalena označava kulu, numeričku vrednost 77, koja spaja ono što je na zemlji, stopala, sa onim što je na nebu, glava.

U Prvom krugu

U znaku vodolije

prazan, potpuno prazan krug, kao budućnost. Ogroman i prazan u kome i voda izgleda prazna. Voda bez vode, umesto vode u vodi. Praznina je upravo taj deo nas koji pravi okvir punoći: senka. Zapravo prvi krug budućnosti, onoga što se još nije dogodilo a možda nikad i neće, jer budućnost i ne postoji osim kao sloboda i praznina, pun je nekih senki. Možda sirena, možda nas samih pre no što smo postali telo. Ali i ta punoća je zapravo jedna praznina jer njen oblik nije podložan smislu. Teško je videti prazninu, lakše je osetiti je. U znaku budućnosti, u znaku vodolije, osećamo je. U Prvom krugu spirale.

Noćas je On umro na kopnu i nastanio se u Prvom krugu večne praznine. Niko ga više ne vidi i više nikad ga videti neće, jer On zaista više ne postoji. Prvi krug postoji da zaista ljudi kao On ne bi postojali.

Pisma

Draga moja drugarice, Njujork

Ne mogu drugačije da te zovem. Danas imam dete, sina s kojim govorim na tuđem jeziku, iako to niko od nas ne traži. Ne podnosim maternji jezik, ne podnosim ništa što ima veze s onim prvobitnim, originalnim, i više od toga. Opet se ničega ne sećam, ali zato ne podnosim reči majka, otac, sestra, porodica. A eto imam sina: zovem ga jednostavno Alen, a on mene Maja. Nekad, kad sam ja bila mala, to je bilo moderno, i ja sam htela da imam samo ljude sa imenima oko mene, kao da su cveće, a živela sam u blatu, u testu, u memljivoj državi koja postoji pre svih nas po imenu jazbina, porodična jazbina.

Pišem ti zato što sam daleko, zato što sam slobodna da ti pišem, zato što sam uznemirena, zato što od onda, ima već niz godina, reč nisam rekla koja ima veze s onim što sam ostavila, i s tobom. Pišem ti, zapravo, zato što me je sve ovo vreme mučilo jedno osećanje u vezi sa mojim odlaskom: da nisam smela da te ostavim, da lanac nije prekinut, dokle god neko drugi sedi u plamenu namenjenom meni. Pišem ti takođe zato što sam mislila da ti nikad neću pisati, i da ti pokažem da sam strah prevazišla. Pišem ti takođe jer hoću da mi odgovoriš, da saznam neke stvari, kao na fotografiji, koja je boja tvojih očiju. Mislim da to u ovom trenutku ne znam: moja sećanja pripadaju tebi, i ja neću da ti ih uzmem, želim samo da moja sadašnjost pripadne meni. Mislila sam da to može bez tebe, ali nije uspelo. Pišem ti krišom, u tajnosti od mene same. Želim da mi tako i odgovoriš, želim da, kao onda, kao onih nekoliko meseci, preokrenemo svet. Opet je došlo vreme.

Krenula sam na psihoanalizu, zato što sam svake noći imala košmare vezane za smrt: bilo čiju, bilo kako. Nekad bi se samo pojavila ta teskoba smrti, bez ijedne slike, ili lika. Nije to ništa strašno, probuditi se noću oznojena i uzdrhtala, bar ja znam za gore stvari, svi mi uostalom. Može čak da bude i zanimljivo, putovati kroz meandre tuđih smrti kao da su tvoje jer mora da je i tvoja negde tu...

Počelo je sve tako što je poginulo jedno dete, iz susedstva. Znala sam devojčicu od rođenja i poželela sam da za njen život trampim život svog sina. Moj muž (imam muža, ali neću o njemu pričati), zamolio me je da potražim pomoć, nudio mi je još jedno dete, razgovore, čokolade. I ja sam izabrala jednu mladu psihoanalitičarku sa lepim nogama: zbog muža. Kad sam prvi put došla kod nje, objasnila mi je jednostavna pravila igre: obostrana diskrecija, snovi, slobodne asocijacije, primena raznih škola. A ja sam odmah poželela da je lažem, da prikrivam, dok su snovi bujali, uvek o smrti, uvek tuđi, uvek bolni, mesecima. Onda sam jedne noći sanjala tvoju smrt u crvenoj plišanoj haljini, i mene kraj puta kako joj mašem da stane... Sutradan sam porasla. Počela sam da pričam o tebi mojoj psihoanalitičarki. Probile smo ljusku mojih laži, ali opet nismo došle do istine. Rešila sam da ti pišem. Nije lako pisati, ali osim mučnine, postoji i nešto još mučnije, pomanjkanje bilo kakve mučnine. Ja sam tu negde.

Draga moja drugarice, Beograd

Zvaću te i ja tako, mi jesmo jedno, naša pisma bila bi jedan glas na sceni, jedan lik. Da li je to duh vremena, da li je to naša istorija, ženska ali naše reči nemaju likove, one imaju samo fizičku nužnost i redosled. Da ti znaš kako sam se raspala, posle svih ovih godina, kad sam videla tvoje ime! Nisi me napustila u zverinjaku, ja sam tebe oterala da bih te spasla, i od tada mi je sve vreme bilo dobro. Oni su odmah posle tvog odlaska postali stari i dobri i nemoćni i zli ponekad, ali pošto nemoćni, to je opet bilo dobro. Ostali su zajedno i ja s njima. Bilo mi je dosadno da odem, i gde? Oni su otišli na more, u našu kuću, da žive sami. Ponekad im pišem. Ne pominju te, ne traže od mene ništa i ne pričaju mi svoje laži o sebi. Svega se sećam, jedino što nisam više sigurna kako se zovem, koji je ovo vek i da li je istina to čega se tako dobro sećam.

Znaš kako sam se raspala, sedim i jecam i drhtim od sreće: sve odjednom postoji kao nekad, zore sijaju, drvo je glatko, vazduh je mirišljav. Ovaj grad nije na štulama kao Njujork, on je u rupama i na brdima, ali i ovde, kao i kod tebe, u isto vreme, u istom trenutku, ti i ja pamtimo jedno mitsko doba, doba kad smo bile sirene. Bljesne mi misao, u snu, i znam da ti tada, na javi, isto to vidiš, hridine i na njima dve sirene. To je dovoljno.

Draga moja Jelena, Njujork

Naše vreme bilo je ratno. Zato sam ja ovde zato si ti tamo, zato je između nas pukotina koja nije samo naša. Kada je počeo rat u Jugoslaviji, a mi išle u bioskop i pile pivo, s onima koji će sutra ići u Vukovar ne znajući ništa, pukle smo. Nisam ti rekla kako je Ivan poginuo. Stao je na minu prvog dana u vojsci, prepoznali su ga po minđuši. Pričali su njegovi drugovi iz grupe, pričali su da su polja bila pusta a da su im jugoslovenski avioni leteli iznad glave: onda su polja počela da ekslpodiraju, a avioni su pucali na njih. I niko se od naših roditelja nije bunio: tada sam shvatila značenje patriotizma. Kad je Ivan poginuo, bilo mi je žao što ga onoga jutra na steni, kad me je tukao, nisam ubila već mu se u lice smejala. Njegova smrt je meni pripadala a ne nekoj besmislenoj vojsci koja ne razlikuje vojnike. Ako mu je već bila suđena muška smrt, zaslužio je bio, pre svega, da mu je ja serviram. Kao što su mi taj rat usred grada, usred potpune letnje euforije, usred Knez Mihailove bacili pred nos kao samo njihovu stvar u kojoj ja kao žensko mogu samo da slušam naređenja. Niko mene nije pitao, da li hoću da ratujem ili neću, samo su tenkovima prošli centrom grada sve do Kalemegdana. Sećaš se, ti i ja smo sedele kod “Grčke kraljice” i pile crno vino, i pričale o ljubavi, dok su tenkovi rasterivali narod. Kad smo se osvrnule, bile smo same, ulice su bile puste, kelneri su hteli da zatvore. Nismo ni znale ni htele da znamo šta se dešava. Plašile smo se onoga što su nam babe pričale, o velikom muškom ratu, u kome su žene odmor ratnika. Rekle smo jedna drugoj: e nećemo ovaj put, e nećemo više nikad, u svakom ratu postoje makar tri strane. Ona treća je uvek nevidljiva.

Ti si mnogo plakala tih dana, zaista si bila zafrljačena unapred bar godinu dana. Slutila si rasulo u Bosni, sanjala silovanja, i ko zna šta još što si iz kulture tvoje majke znala. Nervirala si me, ja sam htela da ludujem, dobila sam veliki razlog da ludujem, niko na mene nije obraćao pažnju, čak me je i Lazar već puštao, iz straha od rata. Rat donosi egzistencijalnu ugroženost i potrebu za moralnim vrednostima: Lazar je to iskoristio, da prestane da jede sopstvenu decu. Nije me više ni gledao, samo je buljio u televizor, a ja sam razmišljala da odem. Ko zna zašto sam došla ovde u grad na štule, gde su krovovi pouzdani a ne kao u gradu na rupama, u Njegoševoj broj sedamnaest, gde i Bog spusti pogled da bi ti sačuvao gô život kad izgubiš sve ostalo. Ko zna zašto je moj gô život na tom pločniku na Balkanu imao veću vrednost od Ivanovog na minskom polju u Vukovaru, te odvratne '91.

Draga moja Majo, Beograd

Da li znaš onu narodnu poslovicu, ne sećam se više kog naroda: kada žena umre, duž njenog puta ka Paklu ili Raju, uz sâm put čekaju je njena nerođena deca, njena abortirana deca. Ako, kažem ja, tako će ih bar upoznati. A tu poslovicu je mogao da smisli samo muškarac. A ja kažem: Kad ljudi koji su pucali umru i krenu ka Raju ili Paklu, uz put, uz sam put čekaće ih deca i sva ostala živa bića koja su stradala od posledica njihovog ličnog ponašanja. Sada, kada nema više golog ubijanja, strahote koje smo doživeli i zbog kojih smo razumeli podjednako i Jevreje i naciste, zavesa koja je pala na scenu podelila nas je naopačke. Ja nisam mogla da mrdnem: ostala sam da bi neko ostao. Sigurno si čula mnogo priča o nama u Njujorku, ali nešto si propustila, ono osećanje praznine koje više nijedna sreća ne može da povrati, osećanje nesigurnosti i egzistencijalnog straha, koje ni onda kad si skočila sa krova, u činu nadmoći nisi sigurno osetila kao ja u nemoći. I to je dobro što si propustila, ali ima nešto što bi dobro bilo da si videla: tvog oca u ratu, kako pominje svoj ponos i građanski život kao nešto za šta vredi druge ljude u smrt slati. Reći za njega nasilnik, gnjida, hipokrita, zločinac malo je u odnosu na prizor videti ga kako drhti za rođeni komfor, za cigarete, fotelju, parče mesa. Nije ga ratovanje uzrujalo, već gubljenje rata. Nije ga uzrujalo što si pokušala da umreš već što si otišla i preživela. Veruj mi, on je i danas dobro, kao da ništa nije bilo, i biće tako u kolicima, bez moći govora, njegov red u njemu ne dozvoljava spoljni haos. Njega samo nered može uništiti ali toliki nered niko kao on ne može da proizvede. To je slika zločinca.

Postoji niz slika iz rata, umetničkih dela po galerijama u svetu, na kojima žene leže bez odeće raskrečenih nogu usred do guše zakopčanih i naoružanih vojnika, žene kao osvojena ili napuštena teritorija. Negde u Uficima, ima slika žene koja seče na komade jednog muškarca. Naslikala ju je druga žena. Ali to nije nikakav odgovor, to je eho.

Draga moja Jelena, Njujork

Imam dve slike rata: prva je novogodišnja noć u kojoj moj otac, sada tvoj, postaje moj ljubavnik. Druga je novogodišnja noć u kojoj niko neće da sedne u Njujorku za sto pored mene zato što Srbi bombarduju Dubrovnik. Osećala sam se odgovornom i krivom oba puta.

Draga moja Majo, Beograd

Imam jednu sliku rata, ruke koje mi se tresu, ruke koje mi se još uvek tresu. Ne znam ko može biti odgovoran za moje ruke koje se tresu osim mene same. Osećam se kao ledi Magbet, bez Magbeta, osim ako to nije naš otac, osećam se kao Ofelija bez Hamleta, osim ako to opet nije naš otac, osećam se kao junakinja nekog književnog dela koje ne postoji. Ruke mi se tresu kad ljuštim krompire, kad pijem, kad pušim kad se radujem, kad imam košmare. Živim sama, jer ne podnosim zvuk muve a zapravo nikad nisam sama. Sve više se vraćam svojoj majci, pričam s njom o njenom i našem životu. Pričam sama po ulici, ponekad i vičem, i to je od rata. Mnogo nas ljudi hoda ulicom i priča sa sobom: otvorili smo se i ne stidimo se. Mi smo preživeli i mi smo profesionalni preživljači. Ako nekoliko sati dnevno profesionalno radim nešto drugo, kao na primer ja sada što kucam za novac, onaj veći deo dana ja preživljavam. Ne umem da ti kažem stepen moje invalidnosti, ko to uostalom može, kad ovde više niko i nije čitav.