24. mart 98.

Hej, pa šta je normalnost ako ne filozofski pristup normalnosti. Ne mogu da perem sudove bez filozofskog pristupa: da li možda sad poslednji put perem sudove? Da li ću morati da perem sudove u egzilu do kraja života da bih preživela? I da li je to vredan izbor, u mojim godinama, sa mojim “kraljevskim” poreklom? I da li tako konačno moj život postaje zanimljiv, s obzirom na uspehe i padove, s obzirom na propasti umesto kontinuiteta i mira?

Kada sam rodila dete, nisam mogla da kupim pelene, nisam mogla da kupim hranu za bebu, čak ni u porodilištu nisu imali vatu ili lekove. Morali smo sami da nabavljamo iz inostranstva. To je bilo pre rata. Rat je došao, sankcije, i onda su nas operisali bez anestezije, bez lekova. Nije nam ni bio potreban spoljni rat da bismo razumeli naš svakodnevni nevidljivi rat po standardima normalnosti koje smo nekad imali. Ono što me zaista plaši do ludila je da se svake sekunde sve pokreće a zapravo se meni ništa vidno ne događa. Moja volja se ne poštuje. U katatoničnom sam stanju, borim se protiv vremena sa leđima okrenutim ka budućnosti. Uragan me je podigao s nogu i nosi me negde brzo i na slepo, ja sam sklupčana u svom ženskom telu leđima okrenuta budućnosti. Tako se osećam. I vidim ljude kako hodaju, kako trče, džogiraju i voze brza kola, kako hoće brzo da žive. To nije za mene, to nema sa mnom veze. Mene loše vreme baca u loše vreme, uragan je moj dom, uragan je moje sredstvo, uragan je moj jezik. I moja budućnost je nepoznata, surova i nevdiljiva. Samo moj potiljak je vidi, dok čvrsto držim zatvorene oči na potiljku. Kad bih samo mogla da postanem vetar i da me nema.

25. mart 98.

Osećam kao da mi je plodova voda istekla iz kosmosa. Sušim se, gušim bez ljubavi, sigurnosti i jakih i konačnih zaslepljujućih osećanja. Nisam hrabra, nisam srećna, nemam mišljenja. To nije normlanost, to je biti izvan života i zbivanja koja te ne uzimaju u obzir. Ja ne uzimam njih u obzir, oni mene ne uzimaju u obzir. Moja budućnost je zid vrlo blizu mog lica, moja prošlost je ambis. Tako da učim da igram u mestu, da igram u glavi. Kažu da um nikad ne umire, ja misim da um prvi umire, ako te maltretiraju. Tako da ako hoćeš um da sačuvaš moraš da braniš sve od čega je um napravljen. Ali šta je to? Da li je to sloboda, ljubav, lepota? Da li je to demokratija, da li je to saosećajnost, ili umetnost? Ili je to nešto drugo, sve zajedno, neki nevidljivi centar, beskrajno rotirajuća kugla energije. Ne znam gde je ta lopta. Ne znam ni ja gde sam: ono spolja silom preuzima ono unutra. Pokušavam da spasem svoju unutarnjost za bolja vremena. Danas opet govore o sankcijama. Ne trudim se da razmišljam šta će s nama biti, imam utisak da brinem o gomili muškaraca koji beže od mobilizacije, bilo gde, već niz godina. Ja hranim, ja štitim, ja ne razmišljam. Nemam vremena da razmišljam o pravdi. Ona je meni oduzeta kao ženi još davno i moji unutarnji strahovi vezani za golo preživljavanje u ovom trenutku besne. Moram da preživim.

27. mart 98.

Moralna opera je naslov mog trućanja, iako je skoro 21. vek. Da li je Leopardi postmoderan, iako je svoju moralnu operu napisao u 19. veku? Uostalom, šta me briga za postmodernu? Nju nije briga za moje moralne dileme, i zašto ja moram da budem moralnija od Pape. Više nemam dušu, razbijena je u hiljadu delića. Na njenom mestu stoji jedan dijamant sa oštrim ivicama od koga mi krvari utroba, gotovo sve vreme, kad se pomeram, kad mislim. Ali dijamant sija, nekad samo meni, nekad svima kroz mene. Zavisi od svetlosti i vidljivosti. Rat se nastavlja a mi smo politički korektni, što je mučno za svakog ko nije Amerikanac i politički korektan na drugi način. Amerikanci ne shvataju, mi imamo drugačiji pojam svakodnevnog života, hrane, emocija, mi smo žrtve, mi smo agresori. I nametljivu američku pomoć shvatamo kao pravu pomoć samo identitetu velike američke politički ispravne nacije. A mi, žrtve i agresori, znamo da su Amerikanci u mnogo čemu u pravu. Mi bismo voleli da smo Amerikanci, ali to nije moguće. Amerikanci ne žele da mi budemo Amerikanci, oni žele da smo mi Ono Drugo, teritorija na koju nove stvari mogu da se ugrade. Ne volim sebe kad ovako mislim. Ovde u Srbiji, danas i za poslednjih nekoliko godina imala sam visoki moral “izdajice”. Branim Amerikance, stranu intervenciju protiv nacionalnog varvarizma. Ali ne volim nikome da budem Ono Drugo, još najmanje najvećoj sili na svetu, s obzirom da sam član najmanje sile na svetu.

Dakle, moj moralni zadatak je da preživim i da ispričam istinu o svojoj smrti. Mislila sam isprva da pišem teorijsku knjigu, filozofsku knjigu ili jednostavnu prozu ala Karver. Ali sam suviše anksiozna, moj svet reči napravljen je od svakodnevnih briga, tragedija, vesti, nedostatka novca, hrane i ljubavi među ljudima. Pre neko veče susedi su ruinirali moj luksuzni predratni auto zato što su zavidljivi. Učinili su to otvoreno rekavši da su oni izgubili svoje automobile, zašto bih ga ja onda imala. Svesna sam da moram da se odbranim, da stanem pred njih i vrisnem, vi ste vandali, vi niste pravednici. Izgubljeni ste. Nema zakona, nema policije, nema sile koja me može zaštititi, toga više nema, uostalom i ne bi me štitili jer ja sam žena sa luksuznim autom. Žene valja da imaju muškarce sa luskuznim autom, a luksuzne automobile štite danas revolveri u centru Beograda. Moj sused je siromašni alkoholičar koji se nije adaptirao novom načinu zarađivanja novca kroz kriminal. Izgubio je svoj novac, um i po ceo dan pije pivo na trotoaru. On nije dobar čovek, on nije loš čovek, on nije lutalica ili bivši građanin, on je jedan od hiljadu ljudi sa trotoara koji žive u postmodernom društvu u Srbiji zasnovanom na moralnom i fizičkom raspadu. On nije otuđen, on komunicira i emotivno i racionalno. On shvata Novi Poredak i prati ga. Mi smo oboje deo Nove Sirotinje. Jedina stvar koja nas je delila bio je moj auto parkiran na trotoaru gde on pije pivo. I on je pokušao da ukloni taj simbol koji nas deli. To razumem i neću pokušavati da mu objasnim da automobile ne treba pljuvati, grebati i udarati. On je još gore prošao, što ne bi i moj auto? A kriminalac sa druge strane ulice, sa velikim crvenim trkačkim autom gleda nas strogo: podrazumeva se, mi znamo, on zna, svi znaju, njegov auto niko ne dira u ovom gradu. Njegov auto nosi revolver.

27. mart 98.

Ćutanje naših Očeva, laži naših Očeva i njihove igre, pedeset godina kasnije. To je i moj život, deo njihovog, da, manje važan, manje istinit, ali moram da znam. Istinu. Znam da ne postoji nešto tako kao Istina, ali kažite mi istinu a da to ne bude istina za Decu, za one koji nikada ne smeju da saznaju dela svojih očeva, za one koji moraju da ispričaju priču zauvek i da sačuvaju bibliju. Moji roditelji sutra mogu da umru, a nikad mi nisu rekli šta se zaista desilo. Oni su heroji, govore jezikom heroja, sve ove godine, a ja sam promašeni heroj. Pali heroj, nisam ispunila svoj zadatak, obezvredila sam njihovo obrazovanje. Stide me se, još uvek me vole ali ne kao nekad, svojom krvlju, ponosom i telom. Ne žele od mene slavu jer se plaše da se zlo ne proširi. E pa ti roditelji nikad nisu plakali, nikad se za ruke nisu držali, nikad mi nisu rekli koliko glad i ubijanje mogu da budu strašni. A ubeđena sam da jesu plakali, držali se za ruke i patili u ratu. Ja sam kukavica, kažu mi, i zato mi nikad neće reći istinu. Moja majka mi nikad nije rekla kako je bolno rađati, zato što sam ja bila kukavica, plašila sam se bola. Čula sam mnogo godina kasnije da je vrištala dok se porađala sa mnom. To sam ja bila, hej... Ja nikad nisam vrištala, bila sam sama i bilo mi je teško, zato što sam se plašila da pokažem nešto što su svi vrlo dobro znali. Da sam kukavica. Jedno neherojsko biće, jedno žensko biće, eto šta sam. Krhko, bolno, neurotično biće koje se posvetilo izbegavanju bola i patnje, koje želi samo smeh i radost i dobru maštu. Oni veruju, moji roditelji koji žele da im se snovi kroz mene ostvare, da takvi ljudi ne mogu nikakav san da ostvare. Takvi ljudi su budale, dvorske lude i pesnici. Takvi ljudi ne smeju da vladaju niti im se sme reći istina. Zato što ni u jednom ratu nisam htela da se borim, zato što nikad nisam nosila visoke štikle, zato što nikad nisam verovala u Apsolutnu Istinu, neće da mi ispričaju Svoju priču. Šta sam drugo mogla od njih da tražim: oni su samo moji roditelji. Ne novac, ne slavu, ne moć, htela sam samo njihovu jednostavnu istinitu životnu priču. Oni ne govore, ne pišu. Ja to činim umesto njih, sa ljubavlju i mržnjom, sa nemoći obespravljene i zloupotrebljene generacije. Ponekad pevam, a ponekad se rugam njihovoj priči. Gledaju me belo. Zapravo ih baš briga za kukavice koje ne žele da se bore ni u jednom ratu, koje ne veruju da postoji nešto kao pravedan rat. Oni su se borili u svim tim balkanskim ratovima, starim i novim. Njihova moć i ideje terali su ljude u smrt, i stvorili su ove smešne vođe koje zagovaraju staru smrt. Smrt je svuda oko nas. Ima je više u životu nego u smrti, više u ljudima koji još uvek dišu nego kod onih koji su prestali. Više ne krivim političare i vođe za ratove i tragedije: sve drugo je stvorilo te vođe. I tu se i ja ubrajam, i moja nemoć da izvučem istinu od svojih roditelja.

31. mart 98.

Kraj mog rođendanskog meseca, strašan je bio. Mnogo starih strahova se probudilo: trudničkih strahova od normalnosti i abnormalnosti. Moj um nikome ne koristi, isuviše je osetljiv, odbrambeni, ličan. Nije mi više stalo do budućnosti. Moram sadašnjost da sačuvam, da shvatim svoju prošlost. Budućnost dajem svojoj deci. Plašim je se jer se sećam vremena kada sam verovala u budućnost, a pogledajte me sada, dvadeset godina kasnije: izgubila sam svoj jezik, izgubila sam svoju zemlju, izgubila sam svoju legitimnost, prošlost i budućnost. Borim se zakucana u sadašnjosti da preživim. Nema ljubavi i nade da ogreju moju sadašnjost, smrzavam se. Nov svet je leden, postala sam stara i nesrećna i ništa me ne može nasmešiti. Osim sunca. Znate, nekad sam bila lepa, iako to tada nisam znala. Ali moja lepota je blistala kao zvezda i ljudi su imali odnos sa mojom lepotom a ne sa mnom. Poverovala sam da sam lepa i onda sam se i ja odnosila prema svojoj lepoti a ne prema sebi. Sada je nestala moja lepota i nikome više nije stalo do mojih reči, kao i ranije. Ni meni nije stalo do mojih reči zato što sam izgubila svoju lepotu. A onda mi je jedan patuljak rekao: nikad nećeš izgubiti svoju lepotu. Mi blistamo uvek, sa našim belezima dobijenim na rođenju, nemoj da brineš. Brinem se, jako sam tužna i zabrinuta. Ne gledam vesti, ne čitam novine, pa ipak sve znam šta se dešava. Kako da zaustavim ovaj grozan svet da se reprodukuje? Ne znanjem, tišinom. Eto čak sam i lepotu izgubila dok je svet izgubio mir. Zato diktatori vole lepe životinje i mirišljavo cveće.

2. april 98.

Svet je oko nas ali mi nismo deo njega. Okruženi smo civilizacijom ali zarobljeni kao divlje životnje. Mi smo zoološki vrt. Ovde kažu da smo nebeski narod. Kao takvi, za nas nema pravog mesta na zemlji. Osećam žicu oko nas u obliku viza, grubih policajaca, carinika izvan zakona. Pre nekoliko godina na granici sa Mađarskom uzeli su nam sav novac bez objašnjenja. Sa osmehom su uzeli čokolade koje smo kupili za decu (carinici su bili veoma mladi) i opsovali su me zato što sam podigla pogled ka ekranu njihovog kompjutera. Ništa nisam rekla, srećna što su me pustili da prođem granicu, a rekli su nam, ako imate nešto da kažete, bunite se svetskoj zajednici. Bili smo odbačeni, nikakav zakon nije mogao do nas da dopre. Čitav svet u kavezu je specifična vrsta ukroćene divlje zveri. Koja zatim odlazi u Veliki Svet, u Veliki Loš Svet, u Veliki Slobodan Svet u kome ne postoje zakoni za Divlji Svet. U demokratiju, u Normalnost. Moji instinkti su umrtvljeni unutar mog intimnog kaveza, hrana je uvek tu preda mnom, splačina, nemam druge ambicije nego da preživim u unutarnjoj slobodi i istini. Kao da sam deo Univerzuma, delić, tačka svetlosti i moram da sijam i sve vreme da se krećem da bih održala univerzum. Ljudi izvan kaveza, gde sam često boravila, žive drugačijim životom: oni žive ljudskim životom, imaju svoje zajednice sa specifičnim agresivnim i asertivnim pravilima. Oni nisu delići svetlosti u Univerzumu kao što smo to mi intelektualci i umetnici iz zoološkog vrta. I ovo je svet, kažem svojoj deci, nemojte da mislite da je svet spoljni fenomen. Vi sa svojim unutarnjim bićima takođe ste svet, vi ste karijatide univerzuma, ulovljeni i nevidljivi u samima sebi. Vaša suvišna energija će odleteti natrag na nebo ili na zemlju ljudima koji su slobodni i koji se bore i kojima je potrebna a vi ćete i dalje biti ukopani u mestu kao koreni. Ko zna? Možda jednog dana procveta i neko cveće.

7. april 98.

Način na koji je naš nasilni diktator postavio pitanje na referendumu koji nam sledi, da li želimo strance ili ne da vladaju, pokazuje njegovu zloupotrebu vlasti. Ja sam osoba koja sumnja: ne poznajem diktatore, ne poznajem Srbe, ne znam šta je dnevna politika. Znam da oduvek sumnjam u dobre namere koje nisu jasne od samog početka. Njegovu autodestruktivnost osećam kao svoju. Činjenica je da ne mogu da mu se suprotstavim, ni ja niti moji sugrađani. Ali onda, kažu mi, u pitanju je novac, u pitanju je vlast, reč je jednostavno o lagodnom životu. A upravo je to ono što smo svi mi izgubili, pored merila “normalnosti”, i upravo ono što je on dobio što ne bi mogao u uslovima “normalnog” života, to jest radom i fer igrom. Tako da je moja normalnost u njegovim rukama, koristi je kao isključivo svoju normalnost. Da bi se osećao normalnim i dobrim potrebno mu je da svi mi patimo. Poznat mi je skript, videla sam ga u svakodnevnom životu više puta u malom. Da li je to tako jednostavno? Imamo jednu nezrelu, razmaženu, divlju osobu koja nas drži u kavezu, paleći vatru svuda oko nas, krijući nas od ogledala kao Pepeljugu u pepelu, ubeđujući nas da smo divlji Srbi koji zapravo nismo, falsifikujući naše misli, uloge, želje, istoriju. Da li je on prostodušna, pokvarena maćeha a mi anđeli, ili smo mi deo njegove suštine, odgovorni za njegovu moć i za otpor? Uvučeni smo u rat koji ne razumemo i ne želimo, zahvaljujući kukavicama koji se plaše da pregovaraju zato što ne umeju da govore ili racionalno razmišljaju. Da li je jedna puška, jedan naoružani vojnik dovoljan da povede hiljadu ljudi u smrt? Sećam se slike iz Drugog svetskog rata, jedan jedini vojnik vodi u gasnu komoru na stotine ljudi koji se tiskaju zajedno, uplašeni da se odlepe jedan od drugog. Ako jedan potrči, umreće, ali kad bi svi potrčali u isto vreme, niko ne bi poginuo. Kad bi samo neko zgrabio pušku iz njegove ruke! Naš diktator maše drvenom varjačom. On je isuviše kukavica da bi nosio pušku. On glumi samog sebe a mi smo gledaoci iz kaveza. Smatram sebe jednim političkim idiotom. Idiot je bila reč u staroj Grčkoj koja je označavala ljude koji nisu imali pristup znanju ili informacijama: sve žene po definiciji i većina muškaraca. Smatram sebe nesposobnom da sudim, da biram, ne vidim opcije sa kojima mogu da se identifikujem. Da li je to normalno? Da li je to zato što sam žena? Da li je to stanje normalnosti za ženu da ne može da se identifikuje ili prosuđuje o političkim opcijama? Sve političke opcije mojih sugrađana zvuče agresivno, čudno, glupo, ili nedostižno u odnosu na moj jezik i konkretne potrebe. Potrebno mi je da se krećem, moram da komuniciram, potrebno mi je da imam decu, da razgovaram, da se igram, da se zabavljam. Oni o tome ne govore, govore o istoriji, o istorijskim potrebama i pravima. To nije moja istorija. I da jeste, ja je nisam pravila. Govore o krvi, o soju, o ponosu, o pravima, o vizijama. Ali meni nešto nedostaje, meni nešto strašno nedostaje. Gubim razum zbog nedostatka ljubavi i razumevanja, zbog nedostatka zabave i smeha i lakoće. Ne mogu da razmišljam 24 sata dnevno o strahu i smrti iza ugla. Razmišljanje o smrti je dovoljno smrti. Prava smrt je samo fizičko osećanje koje moj um može i da propusti. Mi danas ovde živimo u kulturi smrti zasnovanoj na instinktima umiranja ili preživljavanja. Ne želim da pratim svoje instinkte u svakom trenutku. Želim da kontrolišem i upravljam svojim osnovnim instinktima da bih se osećala slobodno i dobro. Da li je to normalnost? Davno sam je izgubila i tako postepeno, da jedva mogu i da se setim kada i kako. Bio je to nevidljiv gubitak jedne nevidljive kategorije. Nedostaje mi, znam da je postojala iako to više ne mogu nikome ovde da dokažem.