Besi Hed

BOCVANA

LJUBAVNICI

Ljubavna veza je počela u leto. Ljubav je otpočela u onim mračnim danima kada mladići i devojke nisu imali ljubavne odnose. Bilo je to jedno od onih leta kada je kiša pljuštala. Skoro svakog posle podneva, pri zalasku sunca, niski, kišonosni oblaci bi prošišali nebom, zgusnuti i, iznenada, skoro bez opomene, kiša bi počela da pljušti u zaslepljujućim čaršavima.

Mlade žene i devojčice su tog popodneva još bile napolju u šumi sakupljajući drva kada su se prvi opominjući znaci kiše pojavili na nebu. One na brzinu pokupiše svoje naramke drva i počeše da trče kući da bi izbegle oluju koja se približavala. Iznenada, jedna mlada žena bolno zastade. U brzini je nagazila na veliki trn.

„Požuri kući, Monosi!”, povika devojčici dahćući iza nje. „Moram da izvadim ovaj trn iz stopala. Ukoliko me kiša uhvati, naći ću neki zaklon i vratiću se kući kada prođe.”

Ne osvrnuvši se, devojčica požuri za grupom skupljačica drva koja je jurila. Mlada žena je bila sasvim sama sa pretećom olujom. Pokazalo se da je teško izvaditi trn. Slomio se i prodro duboko u njenu petu. Nekoliko kapljica kiše joj padoše na leđa. Nebo se smrači.

Zabrinuto je pogledala okolo tražeći najbliže sklonište i spazi pećinu u stenama u podnožju obližnjeg brda. Pokupi svoj naramak drva i brzo odgega ka njoj, dok su kapi kiše udarale sve brže i brže. Jedva da je ušla u pećinu kada se kiša pretvori u snažan pljusak. Njena prva briga je bila da se bezbedno skloni ali joj trenutak kasnije srce zadrhta od straha kada je shvatila da nije sama. Toplina nekog drugog ljudskog bića ispunjavala je unutrašnjost. Okrete se brzo i nađe se skoro licem u lice sa jednim mladićem.

„Možemo se oboje skloniti ovde od oluje”, reče on s mirnim autoritetom.

Lice mu je bilo isto tako ljubazno i zaštitničko kao njegove reči. Razuverena, mlada žena spusti svoj naramak drva u prostranu unutrašnjost pećine i skupa sedoše blizu ulaza. Rika kiše je bila zaglušujuća, tako da je čak i grmljavina bila prigušena njenom jačinom. Mirnim, usklađenim pokretima, mladić otvori kožnu torbu privezanu o struk. Provodio je sve vreme čuvajući stoku i, da bi prekratio duge časove, bavio bi se svim vrstama rada sa kožom, spajajući kože u različite vrste odeće i ćebad. Imao je veliki broj naoštrenih oruđa u svojoj torbi. Pokaza mladoj ženi da želi da joj izvadi trn. Ona ispruži nogu ka njemu i neko vreme se on bavio time, blago otklanjajući kožu oko trna dok ga nije dovoljno izložio da ga izvadi.

Mlada žena ga je s interesovanjem gledala u lice i čudila se lagodnosti i ugodnosti koje je osećala u njegovom prisustvu. U njihovom svetu muškarci i žene su živeli striktno odvojeno, naročito mlade i neudate. Ovaj osećaj odvojenosti se nastavljao čak i kroz bračni život i sam brak se činilo da nema značaja osim veze radi pravljenja dece. Taj široki jaz između polova stvarao je zbunjenost u ličnom kontaktu: mladići bi često u neprilici skretali pogled ili se kikotali pri pogledu na ženu. Ovaj mladić nije ništa tako činio. Gledao ju je pravo u oči, svi su mu pokreti bili prirodni i iskreni. Bilo je isto tako veoma prijatno posmatrati ga. Zahvali mu se osmehom kad je izvukao trn i savi nogu ispod sebe. Oluja se malo stišala ali je iz natuštenog neba i dalje padalo kao iz kabla.

Viđala je mladića po selu: jedva da je mogla da poveže njegove porodične veze.

„Jesi li ti sin Ra-Keadža?” upita ona. Imala je laki neformalni glas s nagoveštajem veselosti u njemu, koji je veoma izražavao njenu ličnost. Iznad svega je volela da bude srećna.

„Ja sam Keadža po kome je on dobio ime”, mladić odgovori uz smešak. „Ja sam prvenac u porodici”.

„I ja sam takođe prvorođena u porodici”, reče ona. „Ja sam Tselane, ćerka Ma-Tselane”.

Njegova porodična razuđenost je bila još složenija od njene. Njegov otac je imao tri žene. Svi prvenci od prve, druge i treće kuće su bili dečaci. Bilo je sve skupa osmoro dece, tri dečaka i pet devojčica, objašnjavao je on. Tek kad je razgovor postao ozbiljniji, Tselane je shvatila da joj je čitav mladićev govor nejasan. On je bio sušta suprotnost lako pričljivoj mladoj ženi. Govorio je iz dubokih ritmova u sebi kao da je namerno izmislio jezik. Imao je ogromni raspon izraza i osećanja pri ruci: sad bi mu oči planule od humora, onda bi postale apsolutno ozbiljne i revnosne.

Klatio se skoro neprimetno dok je govorio. Pričao je onako kako ona ranije nije nikada ikoga čula da govori, a ipak sve njegove rečenice su bile neposredne, jednostavne i ispravne. Nagnuvši se napred, slušala je pažljivije njegov poseban način govora.

„Ne volim majku”, rekao je, šokirajući je. „Ja sam njen jedini sin samo zato što je moj otac prestao da živi sa njom pošto sam se ja rodio. Otac i ja smo slični. Ne dopada nam se da nas iko kontroliše, a ona mu je zagorčavala život još kada su bili mladenci. To je kao da je rođena s crvom koji joj izjeda srce: ništa je ne zadovoljava. Jedini način na koji je otac mogao da kontroliše situaciju je bio da je potpuno ignoriše...”

Neko vreme je ćutao, koncentrišući se na svoje misli. „Ne odobravam nameštene brakove”, najzad reče. „Otac se nikada ne bi njome oženio da je imao svoj sopstveni izbor. Samo mu je jednoga dana njegova porodica nju predstavila i rečeno mu je da će se venčati i on nije ništa mogao da učini u vezi s tim.”

Prećutao je torturu koju je trpeo od svoje majke. Mrzela ga je duboko i gorko. Bacala je kamenje na njega i grebala po rukama i nogama u svojoj divljoj frustraciji. Kao i otac, i on ju je izbegavao. Retko je bio kod kuće, već je čuvao tor u svom stalnom boravištu. Kada se približavao kući, to je bilo uvek sa nekim poklonom u odeći ili prostirkama. Upravo toga dana imao je jednu ogromnu tikvu punu mleka.

Tselane se jedva pribra naspram tako ogoljenih otkrića. Živeli su striktno tradicionalnim načinom života, sva deca su bila pod kontrolom svojih roditelja sve dok se ne bi oženila, i prema tome govor o svojim starijima je bio tabu. Na njen impulsivni pričljivi način i delimično iz zbunjenosti, bilo joj je na vrh jezika da kaže da ona voli svoju majku, da joj je majka dobra. Ali je i u njenom domaćinstvu postojala senka. Njena majka i otac – a ona je bila uverena u to jer je do u detalje poznavala život svoje majke – godinama nisu živeli zajedno. Pre nekoliko godina otac je uzeo drugu ženu. Ona je bila jedinica u majke. Oh, naizgled njihovo domaćinstvo je bilo učtivo i harmonično, ali je otac retko bio kod kuće. Uvek je bio ljut i namrgođen kada bi bio u kući.

„Žao mi je zbog svih neprilika u tvome domu”, rekla je najzad, mekim, zamišljenim glasom. Bila je potresena pošto je bila iznenada skrenuta na sasvim novi način razmišljanja.

Mladić se nasmeši i onda se namerno okrete i zapilji u nju. Zurila je u njega s prijateljskim interesovanjem. Nije marila što je tako pažljivo ispituje, bilo je lako družiti se s njim, ugodno, bio je iskren i otvoren u svim postupcima.

„Da li ti odobravaš nameštene brakove?” zapita, i dalje se smešeći.

„Nisam o tome razmišljala”, odgovori ona iskreno.

Mrak je brzo padao. Pljusak se pretvorio u finu kišicu. Tselane ustade i pokupi svoj naramak drva. Mladić uze svoju tikvu mleka. Jedva da su se videli dok su skupa išli kući po mraku. Tselanina kuća nije bila daleko od brda. Stanovala je na krajnjoj zapadnoj strani sela, a on na krajnje istočnoj strani.

Blještava vatra je gorela u kolibi koju su kišnih dana koristili za kuvanje. Tselanina majka je sedela nagnuta na svojoj niskoj stolici, pažljivo slušajući priču posetiteljke. Uvek je tako bilo – majka je uvek bila okružena ženama koje su joj se poveravale. Cela životna priča se svakoga dana odvijala pored njene stolice: dečje bolesti, žene koje su upravo imale spontane pobačaje, žene koje su se lečile od jalovosti – priča je bila beskrajna. Tselane je uživala da mirno sedi iza majčine stolice i da sluša fasciniranih ušiju ovu beskrajnu priču o nesreći.

Te večeri majčina posetiteljka je bila pri kraju opisivanja bolesti jednog od svoje dece: hronična epilepsija, koja je izgleda neizlečiva. Činilo se da je dete u kandžama smrti i žena je upravo htela da prikaže snažne napade kada je Tselane ušla. Tselane mirno spusti svoj naramak drva u jedno ćoše a razgovor se nastavi. Ona zauze svoje omiljeno mesto iza majčine stolice. Druga žena njenog oca, Ma-Monosi, je sedela preko puta ognjišta, mirnog i ozbiljnog lica. Njeno dete, devojčica Monosi, nahranjena i zbrinuta, ležala je duboko usnula na prostirci za spavanje u uglu kolibe.

Tselane je podjednako volela obe žene iz domaćinstva. Obe su bile moćne, nezavisne žene ali veoma različite ličnosti. Ma-Tselane je bila kraljica koja je neodređeno nadgledala kraljevstvo kojim je vladala, apstraktno, rastresena izgleda. Tokom godina svog bračnog života izgradila je za sebe način života koji ju je ispunjavao zadovoljstvom. Imala je reputaciju da je delikatnog zdravlja pošto je posle rođenja Tselane imala veći broj spontanih pobačaja i činilo se da više ne može da rađa. Njeno delikatno zdravlje je bilo izvor krajnje ljutnje njenoga muža i u nekom periodu on ju je potpuno napustio i uzeo Ma-Monosi za drugu ženu, nameravajući da produži svoju lozu i ime preko njenog zdravog tela.

Aranžman je odgovarao Ma-Tselani. Bila je širokogruda i slobodoumna a opet, suprotno tome, ponosila se time što je verno poštovala sve tradicije kojih se zajednica pridržavala. Kada je jednom Ma-Monosi postala deo domaćinstva, Ma-Tselane nije ništa radila već bi po ceo dan primala posete i odlazila u goste. Ma-Monosi je vodila čitavo domaćinstvo.

Dve žene su se dopunjavale, jer, ako je Ma-Tselane bila kraljica, onda je Ma-Monosi bila ponizna radnica. Na izgled, Ma-Monosi je izgledala isto tako razumna i uravnotežena kao Ma-Tselane, ali je postojala još jedna strana njene ličnosti koja je bila veoma opasno uravnotežena. Ma-Monosi je svoj drhteći način nosila kroz život. Ukoliko bi sve bilo stabilno i mirno, onda bi Ma-Monosi bila stabilna i mirna. Ukoliko bi postojala bilo koja nevolja ili nered, Ma-Monosina opasna unutrašnja ravnoteža bi registrovala svaki talas i tenziju, nemir. Žudela je za odobravanjem svakog svog dèla i mogla je danima da bude tužna ako bi je kritikovali ili grdili.

Tako su dve žene skupa ostvarile veoma harmonično domaćinstvo. Obe su bile u potpunosti apsorbovane svojim svakodnevnim poslovima; nijedna se nije sekirala što joj muškarac u domaćinstvu poklanja slabu pažnju i Ra-Tselane je bio potpuno zauzet svojim poslovima. Bio je istaknuti član poglavičinog dvora i delio je vreme između poglavičinog dvora i svog tora. Imao je puno stoke i njegova stada su čuvale sluge. U to vreme je bio odsutan od tora.

Sa Ma-Monosom je mlada devojka, Tselane, uživala u slobodnom i srećnom odnosu. Odnosile su se jedna prema drugoj kao jednake i obema se dopadao težak posao i kad god su bile skupa same, smejale su se i šalile sve vreme. Njena majka je na Tselane gledala kao na neku stvar ka kojoj je spuštala glas i izdavala naredbe stisnutih zuba. Uskoro se Ma-Tselane pomeri u svojoj stolici i reče tihim glasom: „Tselane, donesi moju torbu s travama”.

Tselane pokorno ustade i požuri u majčino boravište po torbu trava. Nastade još jedan interval kada su njena majka i posetiteljka diskutovale o medicinskim odlikama trava. Onda je Ma-Monosi poslužila večernji obed. Uskoro je posetiteljka otišla s uveravanjima da će je sledećeg dana Ma-Tselane posetiti. Onda su neko vreme sedele u prijateljskoj tišini. U jednom trenutku, videći da vatra nisko gori, Ma-Tselane se digla i odabrala nekoliko drva iz Tselaninog svežnja da bi podstakla vatru.

„Eh, Tselane”, reče ona, „drva su ti potpuno suva. Jesi li se sklonila od oluje?”

„Ima jedna pećina u brdu nedaleko odavde, majko”, odgovori Tselane. „I tamo sam se sklonila”. Nije mislila da bi bilo pametno da doda da se sklonila sa jednim mladićem, mogla bi da uslede nezgodna pitanja pogrešne vrste.

Majka neodređeno pogleda ćerku kao da hoće da kaže sve je u redu u njenom svetu: uvek je izvlačila jednostavne činjenice o bilo kojoj stvari i mirno se lati sledećeg posla koji joj je bio pri ruci. Iznenada odluči da je umorna i da će se povući. Tselane i Ma-Monosi ostadoše same sedeći pored vatre. Tselane je i dalje bila uzbuđena susretom s mladićem: tolike su joj prijatne misli prolazile kroz glavu.

„Hoću da te nešto upitam, Ma-Monosi”, prozbori ona revnosno.

„Šta hoćeš da kažeš, dete moje?” Ma-Monosi reče otrgnuta iz sanjarenja.

„Da li odobravaš nameštene brakove, Ma-Monosi?” upita ona iskreno.

Ma-Monosi uvuče vazduh među zube s oštrim, pištećim zvukom, i onda užasnuta spusti glas i reče:

„Tselane, ti veoma dobro znaš da sam ti ja prijateljica, ali ako te iko drugi čuje da tako govoriš, bićeš u neprilici! Takve stvari se ovde nikada ne diskutuju. Ko ti je ulio tu ideju u glavu, jer je to meni potpuno nepoznato.”

„Ali se pitaš o životu kad počneš da rasteš”, Tselane reče braneći se.

„To je ono što se nikada, nikada ne čini”, Ma-Monosi reče strogo. „Ukoliko se pitaš o životu, pokvarićeš ga. Život je uvek u redu”. Izgledala je dirnuta i uzbuđena. „Znam da se jednom nešto strašno dogodilo nekome ko je život dovodio u pitanje”, dodade ona sumorno.

„Ko je to? Kakva se strašna stvar desila?” upita Tselane, uznemirena i sama.

„Ne mogu ti reći” Ma-Monosi reče odlučno. „Suviše je strašno da se spominje”.

Tselane utonu u ćutanje sa zamišljenim izrazom očiju. Dobro je razumela Ma-Monosi. Ona nije mogla da čuva tajnu. Uvek bi mogla da padne u iskušenje da oda tajnu, ako ne danas onda nekog drugog dana. Odlučila je da sazna strašnu priču.

Kada je Keadža stigao kući, njegova porodica je bila za večerom. Prvo se približio ženskim odajama i ponudio im tikvu mleka.

„Krave daju puno mleka”, objasnio je. „Ima puno mleka i svakog dana mogu da ga donosim kući”.

Druga i treća žena njegovog oca ga radosno pozdraviše i zabrinuto se raspitaše za svoje sinove koji su s njim živeli u toru.

„Sasvim su dobro”, reče on učtivo. „Smestio sam i njih i stoku pre nego što sam pošao. Rano ujutru ću se opet vratiti jer se brinem o teladi.”

Izbegnu majčin zlokobni pogled i stisnute usne. Nikada ništa nije imala da mu kaže, iako je, dok se približavao ženskom delu doma čuo njen glas, visok i neprijatno grub, kako dominira. Pružiše mu jelo i on se povuče u očeve odaje. Jeo je sam i daleko od žena. Vesela vatra je gorela u očevoj kolibi.

„Halo, oče moj”, pozdravi ga otac, praveći s ljubavlju šalu s imenom Keadža koje znači imam da jedem jer imam sina koji se stara o meni.

Otac ga je mazio. U njegovim očima nije bilo boljeg sina od Keadže. Posle razmene pozdrava otac zapita:

„I kakve su tvoje vesti?”

Dade ocu ista obaveštenja o kravama koje se naveliko tele i daju puno mleka; da su dvojica njegovih drugih sinova dobro. Neko su vreme jeli u prijateljskom ćutanju. Majčin glas se podiže vrištav i prodoran u tišini noći. Sasvim neočekivano otac pogleda gore trepćući očima i reče:

„Ta dodatna telad će nam poslužiti dobro, oče. Upravo sam počeo pregovore oko tvog venčanja.”

Hladni grč, hladni strah ukoči Keadžino srce.

„S kim oče, treba da se oženim?” upita on uplašeno.

„Još ne mogu da kažem ime porodice”, odgovori otac veselo, ne osećajući sinovljev strah. „Pregovori su još na veoma delikatnom nivou”.

„Da li si se u tom pogledu, oče, obavezao?” upitao je, s oštrom ljutitom notom u glasu.

„Oh, da”, odgovori otac. „Založio sam svoju čast u ovoj stvari. Samo, takve stvari iziskuju mnogo vremena da se srede jer ima puno kurtoazije koje treba ispoštovati.”

„Koliko dugo?” upita Keadža.

„I šest novih meseci mogu da prođu”, odgovorio je otac. „Može čak i duže da bude. Ne mogu da kažem na ovom stepenu.”

„Mogao bih sam da odaberem ženu za sebe”, rekao je sin, sasvim hladno. „Mogu da izaberem svoju sopstvenu ženu i onda da te obavestim o svom izboru.”

Otac je iznenađeno u njega buljio.

„Ne možeš ti da se razlikuješ od svih ostalih”, rekao je. „Mora da ja kao roditelj imam neku manu kada ti možeš sa mnom tako da razgovaraš.”

Keadža spusti pogled na činiju iz koje je jeo. Nije postojao način na koji bi glasno izrazio protest protiv svog društva jer je individua bila potpuno ugušena traženjima zajednice i društva. On je bio mlad čovek obuzet individualnim žudnjama i strastima: bio je uravnotežen, što je iziskivalo ili kompletnu izolaciju ili iskreno drugarstvo i komunikaciju i dugo vreme se činilo da je s njim sve u redu zbog zavaravajuće smirenosti njegove ličnosti. Čak i te večeri njegov otac jedva da je i čuo Keadžin protest protiv nameštenog braka.

Otac je znao da je razmazio sina, da imaju slobodan i lak odnos van onoga što je društveno dopustljivo: čak i ta kratka razmena je bila više nego što roditelji dopuštaju svojoj deci. Oni sređuju sve do u detalj budućnost svoje dece i poslednjeg dana ih samo obaveštavaju da moraju da se ožene tom i tom. Bilo bi besmisleno reći: „Možda ne mogu da živim sa tom i tom. Možda mi ne odgovara”, tako da kada je Keadža utonuo u ćutanje, njegov otac se samo blago nasmešio i počeo da sa njim ćaska.

Keadža je svakako bio u godinama za ženidbu. Prethodne godine je prošao kroz ceremoniju inicijacije. Pored drugih iskušenja koje je pretrpeo u toku ceremonije, mladićima – njegovim vršnjacima data su detaljna uputstva o seksualnim odnosima muškaraca i žena. Oni jedva da su bili privatni i lični već određeni velikim brojem društvenih pravila i tabua. Ukoliko bi se prekršio tabu na ličnom i privatnom nivou, njegovu porodicu bi pogodila smrt, bolest i velika nesreća. Ukoliko bi se prekršio tabu na društvenom nivou, na zajednicu bi se sručile smrt i nesreća.

Postojali su mnogi periodi u čovekovom životu kada se iziskivala apstinencija u seksualnim odnosima. Takva apstinencija bi se često morala da upražnjava u zajednici, kao u periodu pred žetvu useva i tek bi se prekinula na dan ceremonije zahvalnosti za žetvu.

Ti propisi su se podjednako odnosili i na muškarce i na žene, ali ceremonija inicijacije za žene, kroz koju je i Tselane prošla prethodne godine, je bila mnogo složenija po svojim uputstvima. Morala se očuvati delikatna ravnoteža između ženskog reproduktivnog ciklusa i bezbednosti zajednice: skoro u svakoj fazi svoga života žena je potencijalni izvor opasnosti po zajednicu. Svim ženama su davana pažljiva uputstva s upozorenjima kojih moraju da se pridržavaju za vreme periode, rođenja deteta i spontanih pobačaja. Ukoliko one ne bi poštovale tabue, to bi moglo da naškodi životu životinja, useva i zajednice.

Tada se moglo videti da u zajednici nema mesta za one koji su poneseni svojim strastima, da postoji logika i red u pažljivo uređenom sterilnom emotivnom i fizičkom odnosu između muškaraca i žena. Nije bilo nikoga ko bi dovodio u pitanje uspostavljeni red stvari: ukoliko bi ljudi osećali ličnu nesreću, ona je bila prigušena i zagušena i tako se život zajednice nastavljao iz dana u dan, u miru i harmoniji.

Kao što svi ljubavnici čine, oni su počeli lični i emotivni dijalog koji je isključivao čitav život oko njih. Možda su njegova šema i pravac bili isti za sve ljubavnike, bolni i izluđujući naizmenično u svojoj početnoj nesigurnosti.

Ko je koga tražio? Nisu mogli da kažu, osim što su najzapadniji kraj nezagađene reke, odakle su žene crple vodu i šume gde su sakupljale drva postali Keadžina omiljena mesta za lov. Njihovi periodi rada su se u to vreme poklapali. Kukuruz je upravo bio posejan i žene su u selu besposličile sve dok teške natapajuće kiše ne bi pogodovale korovu po njivama, onda bi njihov sledeći posleni period naišao kada su plevile korov među kukuruzima.

Keadža se svake večeri vraćao u selo sa tikvama mleka za svoju porodicu i Tselani nije dugo trebalo da primeti da on odugovlači na kraju gde ona radi sve dok je ne bi ugledao. Uvek je bila u gomili veselih čavrljajućih mladih žena. Sećanje na njihov prvi susret je bilo tako sveže i stimulativno, tako puno neočekivanih iznenađenja u dijalogu da je čeznula da mu priđe.

Jedno po podne, kad je bila napolju skupljajući drva sa svojim drugaricama, primetila ga je u udaljenom šipražju i uspela da se odvoji od svojih drugarica. Dok je hodala ka njemu, on joj direktno priđe i uze je za ruku. Nije se potrudila da oslobodi ruku. Ostala je u njegovoj kao da tu i pripada. Hodali su neko vreme, onda on zastade, i okrećući joj se u lice rekao joj je sve što mu je bilo na pameti na svoj direktni, jednostavni način. Ovoga puta se uopšte nije smešio.

„Za šest meseci će mi otac ugovoriti svadbu”, rekao je. „Ja to ne želim. Hoću ženu po svom sopstvenom izboru, ali sve stvari koje želim mogu samo da prouzrokuju neprilike.”

Ona pogleda na stranu u daljinu ne znajući odmah šta bi trebalo da kaže. Njeni roditelji joj nisu ništa nagovestili o svojim planovima za njenu budućnost: zaista ona nije imala razloga da razmišlja o tome ali joj se većina mladića u selu nije dopadala. Ličili su na obešenog psa, kao da su društvo i njegovi opresivni običaji slomili njihovu volju. Sve u vezi sa Keadžom joj se dopadalo i sa njim se osećala bezbednom kao onoga olujnog popodneva u pećini kada je kazao: „Možemo se ovde skupa skloniti od nepogode...”

„Moje misli nisu komplikovane”, nastavio je on, i dalje je držeći za ruku. „Pomislio sam da ću saznati kako ti o toj stvari misliš, voleo bih da tebe odaberem za ženu. Ukoliko ti ne želiš da mene izabereš, neću uopšte nastaviti sa svojim željama. Mogao bih čak i da se oženim ženom koju mi je otac odabrao.”

Okrenu se ka njemu i progovori s jasnim mislima koje su i nju iznenadile.

„Ničega se ja ne plašim”, rekla je. „Niti nevolja niti smrti, ali mi je potrebno neko vreme da iznađem šta mislim.”

On ispusti njenu ruku i tako su se rastali i pošli svojim odvojenim putevima. Od tog trenutka pa na dalje, sve do sledećeg dana, živela je u stanju ushićenosti. Njeni procesi razmišljanja nisu bili sasvim jasni, u stvari nije imala ni misao u glavi. Onda ju je obuzela nelogičnost ljubavi. Upravo kada je jednog kasnog popodneva htela da podigne krčag, odjednom se oseti očajno bolesnom, tako bolesnom da je skoro došla do ivice smrti. Oseti u rukama i nogama parališuću slabost. Krčag kojim je trebalo da crpi vodu joj je bio pretežak.

Obrati se Ma-Monosi.

„Osećam se slabom i bolesnom danas”, rekla je. „Ne mogu da izvlačim vodu.”

Ma-Monosi je bila presrećna da preuzme njene dužnosti ali se u isto vreme zabrinuto posavetova sa njenom majkom o toj iznenadnoj bolesti. Ma-Tselane, posle izvesnog razmišljanja, odluči da je to bolest koju mlade devojke dobijaju kada suviše brzo rastu.

Provede tri srećna dana lečeći svoju kćerku napicima od toplih trava jer Ma-Tselane nije ništa više volela do da se koncentriše na bolest. Ipak, fizička muka koju je mlada devojka osećala i dalje je bila neumanjena: noću je snažno drhtala od glave do pete. Bilo je to tako šokirajuće i novo da se kroz dva dana potpuno predala udarcu. Nikakvi procesi mišljenja je nisu naterali da se očajnički bori da ustane na noge trećega dana već potreba da smiri napetost. Ubedila je majku i Ma-Monosi da se sasvim dobro oseća da obavlja svoje poslove oko prikupljanja drva. Poslepodne ona požuri u šumu pažljivo izbegavajući svoje drugarice.

Laknu joj kad vide, susrevši Keadžu, da je na njegovom licu isti zabrinuti izraz koji je i ona osećala. On prvi progovori. „Osećao sam se tako bolesno i uznemireno”, rekao je. „Nisam ništa mogao da radim sem da čekam da se ti pojaviš.”

Sedoše skupa na zemlju. Ona je bila tako iscrpljena svojom dvodnevnom borbom da se za trenutak nagnu napred i spusti glavu na njegovo koleno. Činilo se da su joj se procesi razmišljanja opet probudili jer se zadovoljno nasmeši i reče: „Hoću da razmislim.”

Najzad se diže svetlih očiju i pogleda mladića.

„Tako mi je bilo muka”, reče. „Majka mi je neprekidno davala napitke od trave. Kazala mi je da je normalno da se osećam slabom i da imam vrtoglavicu kada rastem. Sada znam zašto sam se osećala tako bolnom. Borila sam se protiv svog odgoja. Moj odgoj mi je govorio da ljudi nisu važni sami po sebi, ali si ti tako iznenada meni postao važan kao ličnost. Nisam znala kako sve to da kažem majci. Nisam znala kako da joj išta kažem a ipak je ona bila ljubazna i brinula se o meni. Najzad sam pomislila da ću izgubiti razum tako da sam došla ovde da te nađem...”

Bilo je kao da su se od tog trenutka pa nadalje oni mirno i sami venčali. Počeli su zajedno da planiraju kako i gde da se sastaju.

Mladić je bio pun predumišljaja i planiranja. Znao je da, po pravilima svoje sopstvene zajednice, započinje strašnu gužvu; ali njegovo društvo je računalo samo na ljudsku bespomoćnost pred preplavljujućim nejednakostima. Nisu računali s ljudskom inventivnošću i inicijativom. Njemu je bila potrebna samo devojčina zakletva i od tog momenta pa nadalje u svim stvarima je preuzeo inicijativu. Od tog dana on će je iznenađivati i dopadati joj se svojim logičnim umom. Bilo je to kao da je znao da će doći u određeno vreme, da će uživati u radosti vođenja ljubavi, tako da kada se najzad Tselane uznemirila zbog kasnog časa, on joj, sa superiornim osmehom, pokaza veliki naramak drva u blizini koji je sakupio da ona ponese kući.

Usledi mirno međuvreme i zajednica je nevino proživljavala svoj svakodnevni život, nesvesna raspada i pobune koji će je ubrzo pogoditi. Žene su uskoro bile napolju po njivama, pleveći korov i brinući o svojim usevima, i Tselana je bila među njima. Radila je pored Ma-Monosi kao što je oduvek činila. Nije bilo ni traga tajnog života koji je sada vodila: sem što je radila još više i s većim zadovoljstvom. Smejala se i šalila kao i obično sa Ma-Monosi ali ju je zdravi instinkt terao da zadrži za sebe svoje privatne stvari.

Kada je kukuruz bio već visok po njivama i upravo pred zrenje, Tselane shvati da čeka bebu. Stvar koja je bila tajna nije više mogla da ostane tajna. Kada je tu vest poverila Keadži, on to veoma srećno prihvati kao deo planova koje je napravio, jer kako joj je u to vreme rekao: „Ja ne planiram za smrt kada smo tako srećni. Želim da možemo da živimo.”

Samo jedan deo svih njegovih planova je bio obezbeđen, siguran put za bekstvo iz sela i dalje ka novom i nepoznatom životu koji će skupa stvoriti. Postali su otpisani za utvrđeni poredak seoskog života i on joj poveri dva plana da bira. Prva alternativa je za njih bila jednostavnija. Mogli bi da odu iz sela u bilo kom trenutku ne obaveštavajući nikoga o svojim namerama. Svet je veliki za muškarca. On je proputovao velike razdaljine, i sam i sa drugim muškarcima, dok je bio u lovu ili se bavio stokom. Regija je donekle bila bezbedna za putovanje. Sedeo je pored vatre i slušao priče o ratovima i beguncima i gostoljubivim plemenima koja su živela daleko i čiji su se običaji razlikovali od njihovih. Keadža nije bio besposlen sve to vreme: pripremio je sve što će im biti potrebno za put i sakrio je namirnice na bezbedno mesto.

Druga alternativa je bila teža za ljubavnike. Mogli su da obaveste roditelje o svojoj ljubavi i da zatraže da se venčaju. Nije bio siguran u rezultat, ali je to značilo prizivati smrt ili još gore. Moglo bi još da ugrozi bekstvo iz sela, jer on nije planirao smrt.

Tako je, posle malo razmišljanja, Tselane odlučila da kaže roditeljima, jer, kako je naglasila, prvi plan bi bio suviše bolan za njene roditelje. Tako su odlučili da još toga dana kažu svojim roditeljima o svojoj ljubavi i saopšte im datum kada bi voleli da se venčaju.

Sumrak se spuštao kada je Tselane stigla kući sa svojim naramkom drva. Njena majka i Ma-Monosi su sedele napolju u dvorištu, mirno razgovarajući.

Tselane spusti svoj naramak, priđe ženama i mirno čučnu pored svoje majke. Majka se okrete ka njoj, očekujući neku molbu ili poruku od prijateljice. Nije postojao drugi način da Tselane preda svoju poruku osim na najdirektniji mogući način.

„Majko”, rekla je. „Čekam dete od sina Ra-Keadže. Želimo da se uzmemo sledećeg meseca. Volimo se...”

Za trenutak se njena majka namršti kao da reči njenog deteta nemaju smisla. Ma-Monosino telo zadrhta više puta kao da joj je hladno, ali oćuta. Na kraju Tselanina majka spusti glas i reče kroz stisnute zube:

„Odlazi u svoju kolibu i tamo ostani. Ni u kom slučaju ne smeš da izađeš bez nadzora Ma-Monosi.”

Neko vreme je Ma-Tselane sedela gledajući u daljinu, slomljena žena. Njen društveni prestiž, njeno kraljevstvo, njeno samopoštovanje su se rušili.

Nešto kasnije, njen muž uđe u dvorište. Proveo je prijatan dan na poglavičinom dvoru sa drugim muškarcima. Žudeo je sada za svojom večerom i noćnim odmorom. Poslednja stvar koju je želeo bio je razgovor sa ženama, tako da ljutito pogleda gore kad mu se žena pojavi bez njegove večere. Objasnila je sa onoliko dostojanstva koliko je mogla da prikupi. Skoro se srušila od šoka. Slušao je ne verujući i ljutito viknu.

„Tselane”, Ma-Monosi reče revnosno. „Nije to lako ogrešiti se o običaje. To se životom plaća. Trebalo je da ti ispričam priču one noći kada smo govorile o običajima. Kada sam bila devojka, imali smo sličan slučaj, ali ne ovako veliku zbrku. Mladić se zaljubio u devojku i ona u njega. Tako da je on odbio devojku koju su mu roditelji odabrali. Nisu mogli da ga slome i ubili su ga. Ubili su ga iako nije ni pipnuo devojku. Ali postoji jedna stvar koju želim da znaš. Ja sam tvoja prijateljica i ja ću za tebe umreti. Dok sam ja živa, niko te neće povrediti.”

Vratio im se njihov lak, pun ljubavi odnos. Neko vreme su razgovarale o ljubavnoj vezi. Ma-Monosi je sa zadovoljstvom upijala svaku reč. Nešto kasnije Ma-Tselane ponovo uđe u dvorište. Bila je još suviše ljuta da razgovara sa svojim jedinim detetom ali pozva Ma-Monosi na stranu i obavesti je da je dobila uveravanja na visokom mestu da nikakvo zlo neće pogoditi njeno dete.

I tako je počela nedelja besnih nepogoda i divljih iracionalnih većanja. Bila je to porodična afera. Bila je to javna afera. Kao javna afera ona će doneti uništenje i nesreću zajednici i opšti bes je bio na vrhuncu. Oba roditelja su bila u lošem svetlu, Tselanin otac i Keadžina majka. Ra-Tselane je tvrdoglavo tvrdio da do braka nikada neće doći. Više je voleo da zvoni smrtna upozorenja sve vreme. Crv koji je sve to vreme izjedao srce Keadžine majke se najzad podigao i pojeo joj srce. I nju ste takođe mogli da čujete kako daje smrtna upozorenja. Onda je dato čudno i privremeno rešenje sa visokog mesta. Rečeno je da bi, ako bi se ljubavnici udaljili nekoliko dana iz zajednice, to omogućilo da se opšti bes stiša. Onda bi moglo da se razmatra venčanje ljubavnika.

Tako je zastrašujuća bila drama za zajednicu da su se, onoga dana kada je Keadža bio pušten iz svoje kuće i kada mu je bilo dozvoljeno da se približi Tselaninoj kući, svi ljudi povukli u svoje domove da ne bi prisustvovali strašnom prizoru. Samo je Ma-Monosi, koja je nadgledala poslednje detalje odlaska, otvoreno stajala gledajući u pravcu u kome su mladi ljubavnici otišli iz sela. Vide ih kako počinju da se penju uz planinu nedaleko od Tselanine kuće. Kako je mrak padao, okrete se i vrati u svoje dvorište. Ma-Tselani, koja je u svojoj kolibi ležala u stanju nervnog kolapsa, Ma-Monosi dade svoj poslednji, zdravi izveštaj o čitavoj stvari.

„Mladić nije budala”, reče ona. „Uputili su se u brda. Zna da je vrh brda bolji od bilo čega drugog. Ljudi su ljuti i nekom može da padne na pamet da ih napadne. Napadač će uvideti da je to teško jer će mladić bacati kamenje dole na njega pre nego što ovaj dopre do njih. Naše dete je s njim sasvim bezbedno.”

Onda je došlo do strašnog zaokreta u priči. Napetost je rasla kako se približavao dan kada se pretpostavljalo da ljubavnici treba da se vrate u život zajednice. Dani su prolazili a oni se nisu vraćali. Onda su najzad otposlate grupe ljudi da ih potraže, ali su ljubavnici nestali. Čak ni otisci njihovih stopala nisu se videli na goloj steni i žbunovima trave na padinama brda. U početku su se tragači vraćali i nisu pričali da su videli bilo kakvu nenormalnu pojavu, samo su bili zbunjeni. Onda se Ma-Monosina opasna ravnoteža imaginacije okrete u haos. Videli su je pogođenu bolom kako ide ka brdu. Kada je došla do podnožja, stajala je mirno i čitava drama nestanka ljubavnika se ponovo odvi pred njenim očima. Najpre ču glasno zabrinuto stenjanje od čega joj se krv sledi. Vide da su se, čim su Tselane i Keadža stupili na brdo, stene razdvojile i da se pojavila rupa koja zjapi. Ljubavnici su upali u njene dubine i stene su se sklopile nad njima. Dok je dozivala, „Tselane! Keadža!” njihovi duhovi se podigoše i bešumno otploviše očima koje ne vide ka vrhu brda.

Ma-Monosi se vrati u selo i ispriča svečanu i ubedljivu priču o svemu što je videla. Ljude je samo trebalo obavestiti da takve pojave postoje i oni bi odmah počeli da ih viđaju. Onda se Ma-Tselane, izludela i poremećena gubitkom ćerke, polako uspe uz brdo. Zlobnih očiju posmatrala je kako se pred njom događa drama. Vratila se kući i umrla.

Od tog trenutka brdo je postalo neprijatno otelotvorenje zlokobnih sila koje uništavaju život. Nije se više smatralo bezbednim mestom za pleme. Pleme spakova svoje stvari na sapi životinja, uništi selo i ode na bezbednije mesto.

Napuštena oblast je ostala nenastanjena sve do 1875. kada su se ljudi iz plemena Bamalete tu nastanili. Iako tuđinci u toj oblasti, videli su istu pojavu, čuli glasna stenjanja i videli lebdeće duhove ljubavnika. Legenda se održala u životu iz generacije u generaciju i tako i do današnjeg dana brdo stoji u selu Otse u južnoj Bocvani kao večita legenda ljubavi. LETSWE LA BARATANI. BRDO LJUBAVI.