Naval el Sadavi

EGIPAT

ONA JE BILA SLABIJA

Samo srednjim prstom desne ruke. Ni jedan drugi prst nije pogodan. Mali prst je bio kraći nego što bi trebalo, palac deblji. Nokat kažiprsta je bio mrtav; nije rastao pošto ga je motika zgnječila. A nokat je bio važan, možda još važniji od samoga prsta, jer je nokat taj koji će otvoriti put. Molio je majku da mu dozvoli da upotrebi nešto drugo, nešto tvrđe, kao na primer vrh bambusovog štapa. Ali ga majka munu u rame svojim jakim prstima i on pade na zemlju, nesposoban da pljune, već samo da liže zemlju jezikom dok je posmatrao kako majčina krupna stopala neprekidno idu napred, njeno visoko mišićavo telo drmusa zemlju, njeni dugački tvrdi prsti oko motike, podižući je visoko kao da je to suva stabljika kukuruza, onda je spušta na zemlju da je otvori kao lubenicu.

Jaka kao vo. Na glavi je nosila terete teže nego magarac. Mesila je naćve testa, čistila, kuvala, kopala, nosila decu i rađala, a ipak ništa se na njoj nije umaralo ili slabilo. Ali iako je ona bila njegova majka, koja ga je stvorila iz svog tela iz čije je krvi on pio, zadržala je snagu za sebe. Nije od nje ništa nasledio sem ružnoće i slabosti.

Ta snažna potreba da se drži majke, da stavi glavu na njene grudi i udiše miris njenoga tela nije bila ljubav. Hteo je još jednom da se stopi s njom tako da ga ona ponovo rodi sa jačim mišićima. Hteo je da udahne malo snage iz njenog daha. Kada ju je ljubio, nije želeo da je poljubi već da je ujede i da pojede njeno mišićavo meso parče po parče. Ali to nije mogao da učini. Sve što je mogao da uradi to je da sakrije glavu u njeno krilo i da je mrzi. Katkada bi plakao, katkada bi bežao. Jednom se iskrao sa njive pri kraju dana i sa krajem svoje galabije među zubima neprekidno je trčao sve dok nije stigao do mesta koje mu je bilo nepoznato. Mrak ga je okruživao sa svih strana i on ču udaljeni urlik vuka i okrete se na petama i otrča natrag kući. A jednom je ukrao pet pjastri iz majčine torbe i uzeo Delta voz do sela čije ime nije znao. Počeo je da hoda po njegovim ulicama sve dok mu stomak nije zakrčao a tabani stopala zapekli. Tako da kupi kartu i ukrca se u voz natrag u svoje selo. Drugi put je ukrao deset pjastri i kradomice otišao kod brice-hirurga. Stajao je zadihan pred njim.

„Govori, mladiću. Šta 'oćeš?”

Pokuša da pokrene svoj suvi jezik sa nepca, krijući šake u galabiji.

„Moji prsti...”

„Šta im fali?”

„Neće da drže motiku kao što to majčini čine.”

Čovek ga munu u rame.

„Sram te bilo, dečko. Idi i neka te majka hrani s pola kila mesa i postaćeš jak kao konj.”

Plakao je u majčinom ogromnom krilu sve dok mu nije kupila parče mesa koje on pohlepno pojede. Popi i podrignu osećajući prijatnu toplinu kako mu kroz prste prolazi. Stezao ih je i pružao, savijao i širio, srećan u svojoj novopronašloj moći. Ali osećajući da su mu kapci teški, zatvori oči i zaspa dubokim snom. Kada se dva dana kasnije probudio, otrča napolje osećajući da su ostaci mesa skliznuli iz njega, zajedno sa novopronađenom snagom.

Ali mora da postoji tu neko rešenje. U njegovoj glavi je mozak radio. Bio je najpametniji čovek u selu. Čitao im je novine, pisao pisma za njih, rešavao probleme, izgovarao molitvu petkom kada bi imam bio odsutan. Ali njegov mozak i inteligencija ga neće izviniti. Za njih, biti pravi muškarac je značilo imati jako telo čak i sa mozgom mule.

Mozak mu je radio ali su mu mišići bili mlitavi. Vreme je prolazilo. Sudbonosni dan se približavao i sve što je pokušavao nije bilo uspešno. Zaključao je vrata zadnjeg hola i vežbao mišiće. Stezao je prste, savijao ih i širio i pucketao njima. Svake je večeri vežbao. Katkada bi mu se prsti skupili u pesnicu, drugi put bi se iskrivili i onda mlitavo pali...

Došao je dan. Posmatrao je majku kako mete i pere hol pre svitanja i postavlja drvene klupe ispred kuće. Pravio se da spava ili da je mrtav, ali ga majka munu u rame onim svojim prstima i on skoči na noge. Grupice ljudi su počele da ispunjavaju dvorište kuće; muškarci su nosili štapove, svirajući i igrajući, žene u veselim šarenim haljinama, pevajući i podvriskujući, bacajući na njega stvari koje su ga bole u potiljak. Bio je pričvršćen za zemlju novim papučama od žute kože koje su mu žuljile stopala. Oko vrata je imao novu maramu koju je povlačio zgrčenim prstima i s kojom bi se i udavio da mu mišići nisu bili meki kao testo. Noge mu se nisu pokretale već su bile gurane otpozadi, sad leva, sad desna, čineći da se njiše kao da igra sa igračima i obrće sa obrtačima... dok se ne nađe na pragu hola. Podižući glavu, vide pred sobom čudnu stvar, stvar čija je gornja polovina bila pokrivena velikim crvenim šalom, donja polovina dve tanke gole noge, pored svake noge po jedna žena, držeći ih jakim rukama nabreklih vena.

Ostade stojeći na pragu, očiju zaslepljenih, dok su usta pokušavala da se otvore za krik. Ali ništa ne izbi između usana osim pljuvačke koja mu je tekla, topla i glatka, iz ugla usta, kao rep bezopasne zmije...

Oseti snažne prste, kao prste svoje majke, kako ga guraju u rame i teraju da sedne. Oseti se nekako olakšan sa butinama na opranom vlažnom podu. Ostade sedeći, zatvorenih očiju, polusvestan. Ali drugi udarac o rame ga natera da otvori oči i da se nađe licem u lice sa raskrečenim nogama. Okrete glavu i krajičkom oka primeti gomilu muškaraca i žena iza sebe sakupljenih u dvorištu, kako dobuju u bubnjeve i sviraju u frule, igrajući ili stojeći u očekivanju. Oči su im bile širom otvorene, revnosno i zabrinuto posmatrajući vrata hola. Ne, neće im pružiti skandal. On nije glup. On je bio najpametniji čovek u selu... čitao je novine i pisao pisma za njih, izgovarao molitvu kada je imam odsutan. Moraće da izađe pred njih visoko uzdignute glave, kao što su svi seoski muškarci činili, uključujući i glupog dečaka koji je mucao i slinio...

Ispruži desnu ruku i gurnu prst napred između nogu. Ali mu je ruka drhtala, snažno tresući prst koji pade viseći kao rep mrtvog kučenceta...

Nije se zaustavio. Nastavio je da pokušava i da se bori. Znoj mu se obilno slivao niz bore na licu i upadao mu u usta; lizao ga je jezikom, pogledujući brzo u dve žene koje su sedele pored njega. Svaka od njih je pritiskala po jednu nogu, lica okrenutih na stranu ka zidu, suviše učtive da bi pogledale takvu jednu scenu, ili ravnodušne prema nečemu što su videle toliko puta, ili odbijajući da postanu inspektori muškosti muškarca na njegovoj proslavi venčanja, ili u neprilici ili uplašene ili bilo šta. Ono što je bilo važno to je da ga nisu videle.

Obazrivo skrenu pogled ka vratima zatičući deo gomile kako stoji i posmatra. Krajičkom oka primetio je starca, mladinog oca, kako stoji na vratima, dok mu oči šetaju napred-nazad od vrata hola do lica ljudi, zabrinut i uplašen.

Samouvereno protrlja prste. Niko nije znao istinu. Dve žene nisu ništa videle osim zida, a onaj koga se to zaista ticalo je bio zabrinut za svoju sopstvenu čast...

Niko nije znao istinu... osim nje. Nje? Ko? On je nije poznavao, nije je nikada video, nije joj video ni lice ni oči niti i jednu jedinu dlaku sa njene glave. Sada ju je po prvi put video i nije video mladu, nije video ličnost, već samo veliki crveni šal na čijem su kraju bile dve raskrečene noge, kao noge paralisane krave. Ali je tu ona bila ispred njega, izlažući njegovu nemoć. Stajala je kao zamka da uhvati u klopku njegovu slabost i neuspeh i on ju je mrzeo upravo kao što je mrzeo svoju majku. Voleo bi da je iscepa na komade svojim zubima ili da prospe kiselinu po njoj da je sažeže.

Mržnja mu uli moć rasuđivanja i ponos. Pljunu nezadovoljno na pod i sisaše usne prezrivo. Očeliči se, ustade polako sa svoga mesta i okrete ka vratima, uzdignute glave spuštene maramice. Polako i sigurno koračajući ka starom čoveku, baci na njega superiorni pogled, i onda mu baci maramicu u lice. Bila je čista kao i pre, oprana kao i pre. Ni jedna jedina kapljica crvene krvi je nije isflekala.

Oči mladinog oca se oboriše postiđeno. Ramena mu se opustiše a glava pade na grudi. Muškarci ga okružiše sa svih strana da bi ga utešili i podržali, i onda se svi okrenuše, ka vratima hola, spremni...

Mlada se pojavi na pragu, majušna glava pod crvenim šalom joj je visila tužno, dok su gorući i optužujući pogledi bili upereni sa svih strana na nju...